izgubljena u vremenu
Zainteresovan član
- Poruka
- 102
Govorila je da je jedno tako divno Bachovo delo divno a zamazano mojom ironijom lici samo na dadaizam, I da je ludo podsecam na dadaizam, mozda njakanje…
I zapovedala je da završim gordo kao i sam Bach.
A bila je prgava, preka. Bezobrazna kao i duvanski dim iz njenih pluća koji mi je redovno zapušavao alveole. I večni žuti zubi, koji su naravno kvarili čitavu sliku.
Sedala bi za klavir i počinjala sonatu u b’duru uz mnogo improvizacije. Pod palicom melodije bi se savijala do klavijature slušala šum svojih prstiju, koji su zvučali kao šmirgla, bilo je proleće, pucala joj je koža koliko je bila suva.
Bio je maj mesec. Svi zvukovi su mi bili lepši od tog, koji su njeni prsti stvarali. A i moja gordost je nestala onog trenutka kada mi je pokazala svoje, udarcom preko ruke zbog pogrešno urađenog stacata.....“ Odsečnije“, još zapovesti....Odsekla sam se koliko me je uplašila...dobila je željeno...prsti su sami poskakivali...
Pobesnela bi, jer sam videla razliku izmedju visokog C i njenog glasa, extaze pevušenja gde bi je do konačnog muzičkog orgazma delila samo skoravela sadržina na njenom ždrelu...Čak ni čuveno mesto G, u oktavi, nije rešavalo problem.. Nešto je škripalo, constantly.
To je bio redak slučaj, imala sam čas i to redovno po rasporedu. Nekada je znala da me ostavlja da čekam satima dok se od besa ne bih rasplakala. Jednom joj je tata svašta rekao. Uf, osetila sam se tako velika tada, sa svojih deset godina.
A volela sam taj klavir, prodala bih dušu čini mi se za jedan pianino. Nije bilo bitno da li je od bukovog, trešnjinog drveta, što se mene ticalo mogao je i da bude od ove lipe ispod mog prozora. Bilo ih je puno tamo u toj akustičnoj dvorani sa više ćoškova, a vlasnici su bili sebični, kao da bi im nešto značilo da su mi dali jedan..ne bi ni osetili manjak. Nisam mogla da biram, prvi slobodan klavir i tu sam se smeštala, vežbala i često uživala. Tata je stalno plakao kada me je slušao, čak i dok sam svirala neke „zvončiće“, veliki ljudi ne placu, nije mi bio jasan, on onako surov. Ona je ostala ista, gordost i predrasude, velika MM sa svojim istim crnim pantalonama i loše ukombinovanom jaknom.. sa previše laka na kosi.
Rasla sam, svake godine sam se sve više odvajala od klavijature. U pocetku sam i laktovima bila oslonjena na nju, a sada smo bile povezane samo jagodicama.
Časove je pomerila i dala mi specijalan termin, onaj koji je njoj bio taman da ustane i upristoji se a meni da ne uradim ništa ni pre ni posle šklole. Ali vraga, opet je kasnila.
Poslednjih godina jela je pogačice, koje su mirisale, slutim i imale ukus užegle masti. Slala me je često po njih, a ja sam gubila apetit. Onda, dok sam svirala svojim masnim prstima bi pipala patituru i mljackala mi nad glavom, ne bi li upropastila note. Ja sam kratkovida i zamašćeno mesto je dodatno pogoršavalo stvar. Pokušavala sam da očistim to što je ona ostavila iza sebe ali nisam uspevala, brisala bih notu i tek onda bih se našla u beznadju. A našla bih i lisnato testo u kosi, često..
Godine su se redjale, jedna za drugom, ukupno šest. Ja sam svirala, satima zaista jesam. Prsti su me često boleli ali sam volela to..mazohista u duši.
Šest godina i dva javna časa. No comment.
Na drugi javni čas nisam otišla. Bio je decembar mesec, neka čudna“nevremena“ su nas zadesila, nismo imali struju danima, a i Pančevački je bio zatrpan i neprohodan. Tada sam zaradila upalu pluća.
Prvi javni čas je bio smešan. Obeležila sam dvoranu svojom pojavom koja je štipala za oči. Tata i mama su bili razdvojeni pa me je tata oblačio. Pokretno šarenilo, umišljena princeza je pala tik ispod nogare klavira. Jedini je David tapšao, a meni nije bilo jasno šta to radi. Bio je stariji, to je zvao podrškom. Uglavnom završila sam svoju solo karijeru tog trenutka, znala sam to u dubini duše, a postala svesna tek mnogo godina kasnije.
( pet minuta pre odlaska na drugi javni čas,sticajem okolnosti)
Upala pluća je dugo trajala. David mi je donosio limun, po jedan dnevno. To je bio jedini ukus koji sam osećala dok su mi se usne usecale u usnu duplju, povlačeći se od kiseline. Prijalo mi je. Ponekada me je i ljubio. Ovlaš. Pokušavala sam da to improvizujem radi vracanja slatkog osecaja i najvise je podsećalo na ona leptirova krila koja sam približavala licu.
Čim bi se mama vratila sa posla on je odlazio. Iza kreveta pa kroz prozor. Mama pogleda moje rumene obraze i limun u mom krilu ali se svaki put zadovolji nekim mojim objasnjenjem. Zato je volim, nije sumnjičava. Nekada mi je i ostavljao patiture, na starim hartijama uvezane vrpcama svih boja. I onda sam svirala na daljinskom upravljaču. Ali to mi nije pružalo satisfakciju kao kada sam bila manja.
Da mi se MM ne bi zabrinula sutradan sam sa temperaturom 39 otišla u muzičku školu. I nijedno „sutra“ više nisam propustila jer je gospodja profesorka MM aludirala na to da se ja polako ali sigurno ispišem iz iste jer pobogu ja znam da čitam svu muzičku literaturu.
Niko iz njene klase nije upisao srednuju muzičku školu. Meni je stalno postavljala to pitanje, da li bi, ne bi li, kako li, ali sam vešto izbegavala odgovor sve dok nije došla ta šesta godina, i taj neki majski dan.
Bilo je pretoplo. Pantalone su mi se „kesale“, bile su mi šire nego obično, morala sam da probušim jos jednu rupu na kaišu. Oslabila sam. Autobus je jurio, obličja su promicala ispred mojih očiju. Bila sam malo je reći ushićena. David je jurio iza mene. Ona me je čekala ispred učionice, lica malo više izborana, nego proteklih dana. Život je pregazio, rećicu joj to posle ispita. A i odluku ću joj onda saopštiti.
Na generalnoj probi je bila oduševljena mojom interpretacijom Mocarta. David je stajao preko puta, naslonjen na rep klavira i lupao bi u ritmu, i nervirao se kada pogrešim. Onda je izletao iz učionice i lupao vratima. Negde na polovini sonate su nas prekinuli, i otišla sam na ispit, nismo prozborile. Privodila sam komad kraju i završila gordo kao Mocart..uvek mi se više dopadala njegova gordost.
Sačekala me je ispred sa unapred spremljenim textom za oba slučaja, i počela bednim komplimentima koji su je dodatno srozavali. Padala je i padala dok nije bila u visini djona moje patike. Rekoh sebi sva sreća pa u srednjoj nece svi profesori klavira biti tako mizerni... i krenulo je iz mene. Elem nešto sam ramišljala i ja bih..prekid, mobilni. Sa druge strane pijani glas, tata..
„Da znaš da je tata od one uštedjevine kupio kola, sitnica, par hiljada evra“
Ukoliko nisam mogla da se odlucim, tada su mi rešene sve nedoumice.
Mogla bih da se zakunem, da me je nešto udarilo u tom trenutku, možda auspuh tih kola., ili mi je šasija pala na glavu, ili me je zveknula po potiljku sekira koja je prethodno rasecepala moj pianino od par hiljadarki.... pijani glas je pričao i pričao, a ja sam spustila ruku na nevidljivu komudu ispod mog struka.
Sledi loša scena, srceparajuća, neke latinoameričke serije. MM je za odgovor dobila NE, besno mi je pružila diplomu i otpratila me do izlaza te akustične dvorane samo pogledom, prezrivim.
David me je čekao ispred škole. Naslonjen, nonšalantno i čekao me je... Da krenemo dalje, bez pianina. Znao je otpočetka, bio je gore i video je šta piše. „Boga“ mu je rekao istinu. A nikada mi MM više neće udeliti kompliment, šteta.
Lagano smo se udaljavali, a majski dan se približavao kraju. Zagrlio me je i više me nije lljubio ovlaš, sada je to radio stvarnički. Bili smo veliki. Videla sam, čekalo me je na kapiji, Vreme, da se krene dalje...
I zapovedala je da završim gordo kao i sam Bach.
A bila je prgava, preka. Bezobrazna kao i duvanski dim iz njenih pluća koji mi je redovno zapušavao alveole. I večni žuti zubi, koji su naravno kvarili čitavu sliku.
Sedala bi za klavir i počinjala sonatu u b’duru uz mnogo improvizacije. Pod palicom melodije bi se savijala do klavijature slušala šum svojih prstiju, koji su zvučali kao šmirgla, bilo je proleće, pucala joj je koža koliko je bila suva.
Bio je maj mesec. Svi zvukovi su mi bili lepši od tog, koji su njeni prsti stvarali. A i moja gordost je nestala onog trenutka kada mi je pokazala svoje, udarcom preko ruke zbog pogrešno urađenog stacata.....“ Odsečnije“, još zapovesti....Odsekla sam se koliko me je uplašila...dobila je željeno...prsti su sami poskakivali...
Pobesnela bi, jer sam videla razliku izmedju visokog C i njenog glasa, extaze pevušenja gde bi je do konačnog muzičkog orgazma delila samo skoravela sadržina na njenom ždrelu...Čak ni čuveno mesto G, u oktavi, nije rešavalo problem.. Nešto je škripalo, constantly.
To je bio redak slučaj, imala sam čas i to redovno po rasporedu. Nekada je znala da me ostavlja da čekam satima dok se od besa ne bih rasplakala. Jednom joj je tata svašta rekao. Uf, osetila sam se tako velika tada, sa svojih deset godina.
A volela sam taj klavir, prodala bih dušu čini mi se za jedan pianino. Nije bilo bitno da li je od bukovog, trešnjinog drveta, što se mene ticalo mogao je i da bude od ove lipe ispod mog prozora. Bilo ih je puno tamo u toj akustičnoj dvorani sa više ćoškova, a vlasnici su bili sebični, kao da bi im nešto značilo da su mi dali jedan..ne bi ni osetili manjak. Nisam mogla da biram, prvi slobodan klavir i tu sam se smeštala, vežbala i često uživala. Tata je stalno plakao kada me je slušao, čak i dok sam svirala neke „zvončiće“, veliki ljudi ne placu, nije mi bio jasan, on onako surov. Ona je ostala ista, gordost i predrasude, velika MM sa svojim istim crnim pantalonama i loše ukombinovanom jaknom.. sa previše laka na kosi.
Rasla sam, svake godine sam se sve više odvajala od klavijature. U pocetku sam i laktovima bila oslonjena na nju, a sada smo bile povezane samo jagodicama.
Časove je pomerila i dala mi specijalan termin, onaj koji je njoj bio taman da ustane i upristoji se a meni da ne uradim ništa ni pre ni posle šklole. Ali vraga, opet je kasnila.
Poslednjih godina jela je pogačice, koje su mirisale, slutim i imale ukus užegle masti. Slala me je često po njih, a ja sam gubila apetit. Onda, dok sam svirala svojim masnim prstima bi pipala patituru i mljackala mi nad glavom, ne bi li upropastila note. Ja sam kratkovida i zamašćeno mesto je dodatno pogoršavalo stvar. Pokušavala sam da očistim to što je ona ostavila iza sebe ali nisam uspevala, brisala bih notu i tek onda bih se našla u beznadju. A našla bih i lisnato testo u kosi, često..
Godine su se redjale, jedna za drugom, ukupno šest. Ja sam svirala, satima zaista jesam. Prsti su me često boleli ali sam volela to..mazohista u duši.
Šest godina i dva javna časa. No comment.
Na drugi javni čas nisam otišla. Bio je decembar mesec, neka čudna“nevremena“ su nas zadesila, nismo imali struju danima, a i Pančevački je bio zatrpan i neprohodan. Tada sam zaradila upalu pluća.
Prvi javni čas je bio smešan. Obeležila sam dvoranu svojom pojavom koja je štipala za oči. Tata i mama su bili razdvojeni pa me je tata oblačio. Pokretno šarenilo, umišljena princeza je pala tik ispod nogare klavira. Jedini je David tapšao, a meni nije bilo jasno šta to radi. Bio je stariji, to je zvao podrškom. Uglavnom završila sam svoju solo karijeru tog trenutka, znala sam to u dubini duše, a postala svesna tek mnogo godina kasnije.
( pet minuta pre odlaska na drugi javni čas,sticajem okolnosti)
Upala pluća je dugo trajala. David mi je donosio limun, po jedan dnevno. To je bio jedini ukus koji sam osećala dok su mi se usne usecale u usnu duplju, povlačeći se od kiseline. Prijalo mi je. Ponekada me je i ljubio. Ovlaš. Pokušavala sam da to improvizujem radi vracanja slatkog osecaja i najvise je podsećalo na ona leptirova krila koja sam približavala licu.
Čim bi se mama vratila sa posla on je odlazio. Iza kreveta pa kroz prozor. Mama pogleda moje rumene obraze i limun u mom krilu ali se svaki put zadovolji nekim mojim objasnjenjem. Zato je volim, nije sumnjičava. Nekada mi je i ostavljao patiture, na starim hartijama uvezane vrpcama svih boja. I onda sam svirala na daljinskom upravljaču. Ali to mi nije pružalo satisfakciju kao kada sam bila manja.
Da mi se MM ne bi zabrinula sutradan sam sa temperaturom 39 otišla u muzičku školu. I nijedno „sutra“ više nisam propustila jer je gospodja profesorka MM aludirala na to da se ja polako ali sigurno ispišem iz iste jer pobogu ja znam da čitam svu muzičku literaturu.
Niko iz njene klase nije upisao srednuju muzičku školu. Meni je stalno postavljala to pitanje, da li bi, ne bi li, kako li, ali sam vešto izbegavala odgovor sve dok nije došla ta šesta godina, i taj neki majski dan.
Bilo je pretoplo. Pantalone su mi se „kesale“, bile su mi šire nego obično, morala sam da probušim jos jednu rupu na kaišu. Oslabila sam. Autobus je jurio, obličja su promicala ispred mojih očiju. Bila sam malo je reći ushićena. David je jurio iza mene. Ona me je čekala ispred učionice, lica malo više izborana, nego proteklih dana. Život je pregazio, rećicu joj to posle ispita. A i odluku ću joj onda saopštiti.
Na generalnoj probi je bila oduševljena mojom interpretacijom Mocarta. David je stajao preko puta, naslonjen na rep klavira i lupao bi u ritmu, i nervirao se kada pogrešim. Onda je izletao iz učionice i lupao vratima. Negde na polovini sonate su nas prekinuli, i otišla sam na ispit, nismo prozborile. Privodila sam komad kraju i završila gordo kao Mocart..uvek mi se više dopadala njegova gordost.
Sačekala me je ispred sa unapred spremljenim textom za oba slučaja, i počela bednim komplimentima koji su je dodatno srozavali. Padala je i padala dok nije bila u visini djona moje patike. Rekoh sebi sva sreća pa u srednjoj nece svi profesori klavira biti tako mizerni... i krenulo je iz mene. Elem nešto sam ramišljala i ja bih..prekid, mobilni. Sa druge strane pijani glas, tata..
„Da znaš da je tata od one uštedjevine kupio kola, sitnica, par hiljada evra“
Ukoliko nisam mogla da se odlucim, tada su mi rešene sve nedoumice.
Mogla bih da se zakunem, da me je nešto udarilo u tom trenutku, možda auspuh tih kola., ili mi je šasija pala na glavu, ili me je zveknula po potiljku sekira koja je prethodno rasecepala moj pianino od par hiljadarki.... pijani glas je pričao i pričao, a ja sam spustila ruku na nevidljivu komudu ispod mog struka.
Sledi loša scena, srceparajuća, neke latinoameričke serije. MM je za odgovor dobila NE, besno mi je pružila diplomu i otpratila me do izlaza te akustične dvorane samo pogledom, prezrivim.
David me je čekao ispred škole. Naslonjen, nonšalantno i čekao me je... Da krenemo dalje, bez pianina. Znao je otpočetka, bio je gore i video je šta piše. „Boga“ mu je rekao istinu. A nikada mi MM više neće udeliti kompliment, šteta.
Lagano smo se udaljavali, a majski dan se približavao kraju. Zagrlio me je i više me nije lljubio ovlaš, sada je to radio stvarnički. Bili smo veliki. Videla sam, čekalo me je na kapiji, Vreme, da se krene dalje...
))zanimljivo, ovo mi nije palo na pamet.
))
