Eto ti Milojko pa citaj...
Feljton: Nebojša Jovanović: Zašto žene zvocaju (4)
Oprost greha i bezuslovna ljubav
Nema boljeg metoda od praštanja i bezuslovne ljubavi. Ali on je veoma komplikovan, težak i naporan. Zahteva žrtvovanje i ne garantuje uspeh. Zašto ga onda preporučujemo? Zato što ni sam Bog nije mogao da smisli ništa bolje
Hipoteza „Pejdžer“ - „I negativan kontakt je bliskost“, ili - „Bolje išta nego ništa“. Ova hipoteza može naći svoju potporu u staroj narodnoj izreci: „Ko se bije, taj se voli.“ Poznato je da su ljubav i agresija često izmešana osećanja. Pogledajte štenad kad se igraju. Ona se vole i grizu (ali ne jako!). U strasnoj seksualnosti uvek postoji doza agresije. Znate svi one filmske scene kad ona njemu, na vrhuncu strasti, zarije nokte u leđa. Kažu i da posle dobre svađe seks može da bude mnogo uzbudljiviji. Vidite, ako seksualna strast može da probudi agresivnost, zar nije logično da i agresivnost može da probudi seksualnu strast? Možda ona hoće da ga probudi. Da zvocanjem izazove svađu, pa svađom erotični naboj, pa onda ono. Kažu da u braku, vremenom, opada seksualna tenzija i čar nepoznatog. Možda je zvocanje predigra. Sporedni ulaz. Ulaz na „mala vrata“. Način ispoljavanja ženske seksualnosti. Pitanje je, samo, šta se desi, ili gde je greška ako izostanu efekti? Da li je doza grebanja i ujedanja prevelika? Ili je pristup stereotipan, suviše često i neselektivno rabljen? Ako bi ova hipoteza bila tačna, moglo bi se zaključiti da su žene koje zvocaju veoma strasne, da imaju najizraženiji seksualni nagon (u spoju sa istim takvim agresivnim). U prilog ovoj hipotezi ide i to da se najčešće zvoca onima do kojih je ženi stalo. Mužu i deci. Setimo se: „Ko se voli, taj se bije.“ Postoji, u Srba, i jedna izreka koja govori da ružne reči mogu biti izraz duboke prisnosti. Naime, kad ste sa nekim bliski, onda ste vi s njim „na jebi si mater“. Tepate mu. Ako nekome zvocate, onda to znači i da ste s njim bliski, da ste u intenzivnom kontaktu. „Na ***** ti mater“ (figurativno). Blizak kontakt, čak i u negativnoj formi, bolji je od praznine i indiferentnosti. Sve je bolje od praznine. Praznina je ništavilo. Zvocanje, prema ovoj hipotezi, znači: „Budimo u kontaktu.“ Nešto kao pejdžer. Zvuk nije prijatan, ali... ipak, kad zapišti, znači neko te traži. Valjda zato što si mu potreban. A lepo je znati da si nekome potreban.
b) Hipoteza „Ne zna bolje“: Možda ona, zaista, ne zna bolje. Moguće je da nije imala od koga da nauči. Metod zvocanja, u zgodnoj kombinaciji s metodom doziranja seksualnosti, ipak daje izvesne pozitivne rezultate. Naravno, u zavisnosti od veštine primenjivanja. Ona ne može znati kako deluje neki drugi metod ako nije imala priliku da izbliza posmatra delotvornost njegove primene. Filmovi i literatura u kojoj se mogu sresti i neki drugi načini ipak nisu život. To su, uglavnom, izmišljotine. Ako su i po istinitom događaju, ko zna da li se sve zbivalo baš tako kao što autor kaže. Rizično i neodgovorno bi bilo uzeti bajku zdravo za gotovo, i primeniti je na svoj rođeni brak i porodicu. Ali, to je, ipak, kopka. Kad bi stvarno moglo tako, bilo bi mnogo lepo. Neodgovorno bi bilo i ne probati. Oprezno, polako, na naučnoj bazi možda, ali ipak probati. Stare metode joj je podarila priroda, evolucija, mama, drugarice, ženski časopisi, ženski „mainstream“, nevidljivi ženski lobi, iskustvo, navika... A novi metodi? Nema ništa sistematizovano, nema tradicije i predanja, nema uputstava za upotrebu, praktikuma... nema ništa. Njenoj duši napaćenoj ne trebaju teorije. Da li je neko koga ona zna to probao, a da mu je uspelo?
c) Hipoteza „Generalni zastupnik Boga na zemlji“: Ona je savršena, i odgovorna je jedino Bogu lično, ili, u blažoj varijanti, Arhangelu Mihajlu. Njen jezik je poput mača i vatre koji izlaze iz usta Božjeg poslanika i seku grešnike. Sam Mojsije joj je predao tablice sa zapovestima. Kada optužuje i vređa, ona „samo govori istinu“, „samo sprovodi pravdu“. Ona je, u isto vreme, žrtva borbe za istinu i pravdu, žrtva odbrane ideala. Njoj je najviše stalo do onih koje voli, i ne sme im dopustiti da greše. Popustljivi navode na greh. Ona je „veći katolik od pape“, „veći hrišćanin od Isusa.“ Njoj, zapravo, nije dojavljeno iz centrale da je, dolaskom Isusa na zemlju, nešto izmenjeno u Božjem planu, da su na zakone došli amandmani, dodatna tumačenja koja im daju smisao. Zakoni nisu ukinuti, ali je sada važniji „duh zakona“ od „slova zakona“. O novom metodu praštanja i bezuslovne ljubavi, o sprovođenju duha zakona, još nije dobila uputstva odozgo, a u ona odozdo ne veruje. U sličnoj je situaciji kao oni vojnici koji godinama nastavljaju, u dubinama džungle, da vode rat koji je odavno završen, ali oni za to ne znaju. Psihoanalitičari bi, u svojoj verziji, rekli da su ovakve megalomanske ideje natkompenzacija osećanja nesigurnosti. Pošto nema Oca na zemlji koji bi je štitio (i od sebe same), ona mora da veruje da je predstavnik Oca nebeskog na zemlji. Psihoanalitičkim rečnikom rečeno, identifikovala se sa svojim super egom (arhaičnim), a oni koje progoni predstavljaju njen vlastiti grešni Id. Lepo je to što ona želi da progoni greh, ali je loše to što ga proganjanjem samo ojačava, podstiče malog grešnika da postane veliki odmetnik. Da li joj je više stalo do ideala pravde, ili do rezultata koje postiže (to jest, ne postiže) njenim sprovođenjem? Do ideala ili do ljudi i odnosa koje gradi? Da li je Dobro dobro ako se njime čini zlo? Inkvizicija nije uspela. Nebeski pedagoški savet je našao drugačije rešenje i pristup. Treba je obavestiti. Samo, da li će da poveruje ako joj Bog lično to ne kaže? Ni u Isusa, Sina Božjeg, mnogi ne veruju. Kod velikog dela čovečanstva Stari zavet (đuture sa zakonima i kaznama) još uvek je na snazi. Čak i ako se smatraju hrišćanima. Kako ona, jadna, da se snađe?
d) Hipoteza „Ne znam ni ja“. Ova hipoteza je verovatno najtačnija.
Da rezimiramo. Najverovatnije je da nijedna od ovih hipoteza nije u potpunosti ispravna, ali da u svakoj od njih postoji zrno Istine. Zvocanje je veoma kompleksna pojava, i ne može se obuhvatiti s nekoliko hipoteza koje bi važile za svaki slučaj. Kada bismo sva ova zrna sakupili i posejali ih, možda bi izrasla neka visoka stabljika, kao iz čarobnog pasulja, uz koju bismo se mogli uzverati i pogledati stvari odozgo. Iz ptičje perspektive (Ili Božje. Ali, da ne preterujemo.) Ptice, zbog svoje uzvišene tačke gledišta, imaju bolji pregled terena. Srećom, nemaju smisla za humor, pa im ne preti opasnost da se sunovrate ako se zacene od smeha. A nemaju ni suze, pa ne plaču. Blago pticama, njihovo je carstvo nebesko.
Pre nego što se uzveremo uz zamišljenu stabljiku (ovo nije nikakva falusna simbolika), da ipak još nešto kažem o pomenutim hipotezama. One se, naime, mogu grubo podeliti u dve grupe. U prvu grupu spadaju one koje govore da je cilj dotičnog zvocanja neki oblik odvajanja, udaljavanja ili destrukcije. Ako je motiv da se muškarac otera, ili kastrira, ili da se održi status quo pristojna udaljenost, da se održi nezadovoljstvo kao pojas nevinosti, da se spreče sopstvene „flaster potrebe“, ili je u pitanju puki larpurlartizam, metod zvocanja vodi ka ostvarenju cilja. Dobar je. Neka ostane, ako ne želite ništa više.
U drugu grupu spadaju one hipoteze koje tvrde da je cilj zvocanja spajanje, približavanje, razjašnjavanje... rečju, kontakt. Sve ono što je obuhvaćeno u deset ženskih zapovesti. Ako je to zaista cilj, onda su efekti metoda zvocanja veoma mršavi. Ne kažem da ih nema kod prefinjenijih i veštijih korisnika, ali ni tada nisu zadovoljavajući. U tom, i samo u tom slučaju, vredi se pentrati uz zamišljenu stabljiku ne bismo li se približili Božjoj perspektivi. Oni koji ne spadaju u pobornike spajanja, ljubavi, razumevanja, poštovanja... oni koji ne veruju da je to moguće između žene i muškarca, posebno ne u trajnom i složenom odnosu kakav je brak, neka ovde zatvore knjigu. Neće naći ništa što bi im bilo interesantno. Do sada su se mogli zabavljati, ili čak naslađivati, ali, nadalje, za njih verovatno postaje smrtno dosadno.
Metod opraštanja greha i metod bezuslovne ljubavi: Svima koji su čitali Bibliju jasno je da je Bog čoveku, kao pravi roditelj, želeo dobro. Ali i on se, kao i svaki roditelj, susretao sa izvesnim pedagoškim poteškoćama i dilemama. Radi se, naime, o tome da svaki roditelj koji voli svoju decu želi da ona odrastu i postanu dobri ljudi, nezavisni, kreativni, i da dobro prođu u životu. E sad, deca su sklona grehu, nestašlucima, glupostima, neposlušnosti, razmaženosti, lakim zadovoljstvima, a umeju da rade i opasne stvari. Da bi se sprečila da prave gluposti, potrebna je čvrsta ruka, doslednost, ponekad i ona batina koja je izašla iz raja (Batine drugih proizvođača se ne smeju koristiti. Samo one sa oznakom „Made in Raj“), kontrola, opomena, nagrada, kazna... i slična pedagoška sredstva.
Deca Božja, to jest ljudi, bila su mnogo skloni grehovima. Bog se ljutio, grmeo, sevao, slao potope... ponekada i preterivao u svom pravednom roditeljskom gnevu, toliko da je satirao svoju decu, ali to nije davalo prave rezultate. Posle mu je bilo žao zato što je preterivao, pa je s nekim dobrim ljudima pravio zavete kako nikada više neće satirati ljudski rod. Ali nije mogao tek tako ni da ih pusti da rade svašta.
Postoji stara legenda koja priča o tome kako je Bog Otac jednog dana sazvao „roditeljski sastanak“. Pozvao je anđele i arhanđele i ostale pomoćnike na konsultacije. „Šta da radimo?“, pitao je On. „Kako da vaspitavamo ovo pleme buntovno?“ Za reč su se javila dvojica, i to s oprečnim idejama. Prvi Božji oficir, prelepi Lucifer, lučonoša, nosilac svetlosti, koji je bio zadužen da iskušava ljudski rod, da mu se protivi i tako ga tera da napreduje i razvija se, predložio je metod „pojačnog nadzora“, ili „starateljstva“. Ideja je bila da se svakom čoveku dodeli po jedan anđeo čuvar koji bi neprekidno bio uz njega i kontrolisao njegovo ponašanje, držao ga „na liniji“. Sin Božji, Hristos, imao je sasvim drugačiji pedagoški stav. On je, naime, razmišljao o krajnjim ciljevima vaspitanja. Ako bi se čoveku odredio tutor, on nikada ne bi postao samostalan i kreativan, ne bi razvio ono što smo ranije nazvali „humanistička“, ili „autonomna savest“. Ne priliči Bogu da pravi poslušne robote. Cilj vaspitanja je autonomna ličnost, ličnost po liku i podobiju Božjem. Prema cilju se moraju uskladiti i vaspitne mere. Čovek mora imati slobodnu volju. Jedino takav je dostojan Tvorca. Bog je Ljubav, i želi ljubav. Želi da i čovek bude Ljubav, i da ga voli slobodno. Jer prisilno se i ne može voleti.
Sotona se pobunio: „Ako mu daš slobodnu volju, i dalje će da radi svašta. Postaće kriminalac, delinkvent, narkoman, probisvet, lažov, preljubnik, bratoubica... (što se sa mnogima i desilo kasnije). Kako ćeš ga učiniti dobrim? Kako, života ti, misliš to da postigneš!?“ (Tada još nije bio izmišljen „sinalko“, pa nije mogao da kaže: „Lako - uz ‘sinalko’“?)
Isus je odgovorio: „Teško. Ličnim primerom. Sići ću među njih, roditi se kao čovek, i dati im primer. Prvo ću preuzeti sve njihove grehe. Tako će moći da počnu od početka, bez tereta prethodnih grehova. To je kao kad đaku daš peticu na početku, pa on ima više motiva da je zadrži nego što bi imao da popravi keca. Žrtvovaću se za njih i učiti ih da se žrtvuju za one koje vole. Reći ću im Istinu, i pozvati ih da me slede. Oni koji me budu sledili, spasće se. Razapeće me i vaskrsnuću. A kada odem iz telesnog oblika, poslaću im Duha svetoga. (Duh sveti je Ljubav, Stvaralaštvo). On će im biti uteha. Put do mene i Oca mojega“.
Bogu se više svidela Isusova ideja. Ne zbog toga što mu je Isus bio sin, pa je imao protekciju, već zato što su Otac, Sin i Sveti duh jedno, pa imaju i iste želje, snove i potrebe vezane za čoveka. Lucifer je bio besan. Toliko besan da je postao Anti-Hrist. Šta je sve radio iz svoje gordosti, besa i mržnje, vidimo iz istorije sveta. A mnogo toga piše i u novinama. Đavolska posla. A počelo je „iz dobre namere“ „Milosrdnog anđela“ . Tako je i nastala izreka da su „Putevi u pakao popločani dobrim namerama“.
Šta je bilo dobro u tim „dobrim namerama“. Pa zar svaki roditelj ne dođe u iskušenje da kontroliše svoje dete? Zar nismo, dok su mali, mi ti anđeli čuvari koji ih stalno drže na oku? Zar ne moramo da im zabranjujemo, da ih ucenjujemo? (Čokoladom ili gledanjem crtaća...) Zar nije to lakše i efikasnije? Da, do izvesne mere. Mora se uvek imati krajnji cilj u vidu - odrastanje u samostalnu, odgovornu, kreativnu ličnost, u dobrog čoveka slobodne volje. A koja je to „izvesna mera? „ Nema recepta. Samo kad je nužno. A kad je nužno? E, to moraš da osetiš, da budeš u stalnom kontaktu s razvojnim potrebama dece. Vaspitanje je umetnost, a ne serijska proizvodnja za koju bi mogla da postoji „tehnička dokumentacija“. Ali, to je komplikovano! Pa jeste. Ali, to je mnogo komplikovano! Mnogo jeste. Da li je, barem, uspeh zagarantovan? Nije. Ali, ako uspeš, nema većeg blaga ni na ovom, ni na onom svetu. Onda vredi rizikovati toliko ulaganja? Vredi. Jedino to i vredi.
Moramo, odmah na početku, reći da je metod opraštanja i bezuslovne ljubavi veoma komplikovan, težak i naporan. Zahteva žrtvovanje i ne garantuje izvesnost rezultata. Zašto ga onda preporučujemo? Zato što ni sam Bog nije mogao da smisli ništa bolje. Iako rezultati nisu zagarantovani (zbog postojanja slobodne volje i ometajućih faktora, a i antihrist može da umeša prste), jedino je tim načinom uopšte moguće doći do krajnjih ciljeva. Ako nam je do njih stalo. To jest, ako nam je samo do njih stalo, i ne zadovoljavamo se nižim postignućima. Bog se ne zadovoljava, a ne znam ni zašto bismo mi. A pogotovu žena! Slobodna ljubav, dakle. Ispunjavajući odnos muškarca i žene. Međusobno uvažavanje i podsticanje. Srećna deca koja rastu u dobre ljude. Ponovno spajanje u Androgino biće ljubavi. Mistična tajna braka. Gde to ima!? Da li je to moguće!? Rekli smo već: „U Boga je sve moguće!“ A rekli smo i: „U žene je sve moguće.“ Zato se ženama i obraćam. Kada se, padom čoveka u greh, Androgino biće podelilo, ženski princip, večito devičanstvo ljudske duše, Sofija, uzdigla se u nebo. A Adam je dobio Evu. Evu koja je, kako kaže napredpomenuti Berđajev, jedina slaba tačka muškarca. Eva je priroda. Stihija prirodnih nužnosti. Može li Eva prizvati Sofiju (Mudrost) u sebe? Nadam se da može. Da se ne nadam, ne bih joj se ni obraćao.
„Osvrni se oko sebe...“, reći će neko, „pogledaj koliko se brakova razvodi. Pa brak je zastarela institucija. Neprirodna. I ti sad hoćeš, pozivajući se na Boga, da nas ubediš da je moguće biti srećan u braku. Kao da su toliki ljudi nesrećni zato što su neurotični, lenji i nespremni da se ulože u zajednicu, a ne zato što sam brak ne valja, pa ih čini nesrećnima. Valjda je većina u pravu. Pa sam si rekao da si razveo hiljade brakova. Da li si naučio nešto iz toga što si čuo i video?“
A ja bih odgovorio: „Možeš li da skočiš dva metra u visinu? Verovatno ne možeš. Većina ljudi ne može. Ali, ima mali broj onih koji mogu. Vežbali su. Da nisu verovali da je moguće, ne bi ni probali, a kamoli vežbali. Ako se pitam da li čovek može da skoči dva metra, da li da to zaključim gledajući većinu onih koji ne mogu, ili manjinu onih koji mogu? Što se tiče pitanja da li sam nešto naučio iz silnih brakova koje sam razveo, odgovor je: Naučio sam koješta o ljudskim nemogućnostima, o statistici ljudskih neuspeha, ali veoma malo o ljudskim mogućnostima. A mogućnosti me mnogo više interesuju. Nemogućnosti su mi dosadne, predvidljive, čak patetične. Zato se i izmotavam s njima. Bolje nego da plačem nad njima. Ili da zvocam.
Zašto, umesto o hiljadama brakova koje sam razveo, radije razmišljam o jednom braku dve izuzetne osobe? O braku Johana Sebastijana Baha i njegove druge žene (prva je umrla mlada) Ane Magdalene Bah. Ne znam da li ste imali tu sreću da pročitate knjigu ‘Mala hronika Ane Magdalene Bah’. Knjigu žene koja je čitavog života bila duboko zaljubljena u svog supruga, velikog čoveka i najvećeg kompozitora kojega je svet ikada imao. Bahovi su s puno ljubavi i angažovanja podizali čitavo tuce dece. Neka su i umrla, jer u to doba nije bilo lekova, kao danas. Život im nije bio nimalo lagodan. Bah je obožavao svoju ženu. To se vidi iz njenih reči. Ne može se izmisliti. Ne može se ni prepričati. Njihov odnos je bio kao i Bahova muzika. Polifonija. Harmonija. Ako treba da odgovorim na pitanje: ‘Koliko mogu žena i muškarac zajedno da skoče uvis?’, misliću na njih i reći: ‘Do samih rubova vasione. Ako vasiona uopšte ima rubove. Ako nema, još dalje’“.
Dosta je bilo uvoda. Već počinje da liči na EPP. Da pređemo mi na analizu samog metoda oprosta greha i bezuslovne ljubavi. Ali, prvo da definišemo pojmove. Šta je to, uopšte, bezuslovna ljubav? Kako može ljubav da bude bezuslovna? Da nije to izmišljotina?
Nije izmišljotina. Izmišljotina je, zapravo, to da postoji ljubav koja nije bezuslovna. Takozvana uslovna ili zaslužena ljubav. E, to ne postoji. Ljubav je jedna, i nema druge ljubavi osim nje. Kao što je i Bog jedan, i nema drugih bogova osim njega. Bog je, u stvari, Ljubav. To jest, Ljubav je Bog.
Da bi se primenjivao metod bezuslovne ljubavi, nužno je, prvo, raščistiti s tim da li je ljubav prisutna u nama. Ljubav prema osobi na kojoj ćemo primenjivati dotični metod. Ako nije, onda su to ćorava posla. Ne postoji metod kojim se može napraviti pita od... da se ne izrazim, znate već. Celina je uvek više od zbira delova. Metod je ono što potpomaže da od sastojaka nastane nešto novo, što nije njihov prosti zbir. Muzika nije zbir nota i pauza, već njihovo usklađivanje. Ali, bez tonova i pauza muziku ne može praviti ni najdarovitiji kompozitor. Nije to klin-čorba ili šarena laža. Tonovi i pauze nisu dovoljni da bi se napravila muzika. Oni su samo nužni. Potreban je dar, rad i... možda sreća. Tako je i s ljubavnim odnosom. Nužne su dve ljubavi, to jest jedna ljubav u dvoje ljudi. Tek se od toga, uz pomoć metoda koji zagovaram, može napraviti ljubavna „pita“, ili „muzika“. Uz rad, talenat i... možda sreću. Osnovni sastojak, ljubav, ne može se, dakle, napraviti. Tvrditi da može, bilo bi isto kao i tvrditi da se može napraviti Bog. Jer Bog je Ljubav. Takva tvrdnja bila bi, u najmanju ruku, prepotentna. Ako nemate sastojke, ne zamlaćujte se. Najbolje je, u tom slučaju, da ovde zatvorite knjigu. Još bolje, bacite je.
Samo, budite oprezni u prepoznavanju. Ljubav je kao pečurka. Postoje mnoge slične njoj, a mogu biti i otrovne. Morate postati stručnjak za raspoznavanje, inače se možete otrovati. Problem je u tome što ovu vrstu pečurke ne možemo kupiti na pijaci, od proverenih stručnjaka. Moramo je prepoznati i ubrati sami. Ona nema čak ni uobičajeno mesto na kome raste. Može se pojaviti bilo gde, i bilo kad. A retka je. Često je prekrivena mahovinom nerazumevanja, pa vam se, ako ne razgrnete taj korov, može desiti da je ne vidite. To je možda i gora varijanta nego da je pobrkate s otrovnicom. Imate nešto retko i dragoceno, a nemate pojma da je tu, da treba samo da razgrnete mahovinu. Ljudi biraju razne strategije. Neki su skloniji ziherašenju. Što je sigurno, sigurno je. Bolje da se ne izložim riziku da pojedem otrovnicu, pa makar i ne našao pravu ljubav. Drugi, pak, veruju da je u ljubavi smisao i života, i radije bi rizikovali da se otruju nego da propuste šansu koja može biti baš ispod ovog „žbuna.“ Ljubav ili zdravlje - odlučite sami. Ovi drugi, u koje i ja spadam, reći će da pravog zdravlja i nema bez prave ljubavi. Za takve verske fanatike drugi izbor i ne postoji. Ako ste ziheraš, i niste ovakva vrsta verskog fanatika, ponovo vam preporučujem da zatvorite knjigu. Ili, još bolje, bacite je.
Ostaje nas sve manje. Grupa mala ali odabrana. Na ovo se može, s pravom, staviti zamerka slična onoj koju je „Veliki inkvizitor“ uputio Isusu kada je svratio na zemlju, posle petnaest vekova, da vidi šta mu narod radi. To je prepričao Dostojevski u knjizi „Braća Karamazovi“. Zamerka je bila (parafraziram, mrzi me da tražim knjigu da bih citirao): „Zar si dolazio zbog male grupice ljudi koji su sposobni i hoće da te slede? A šta je sa onim mnoštvom koje nije sposobno ili neće?“ Isus nije odgovorio ništa. Samo je prišao i poljubio ga. Ako je neko, čitajući ovo moje pisanije, imao sličnu zamerku, ja mu, imitirajući Velikog Učitelja, šaljem pusu. Ako mu se ideja ne sviđa, neka „poljubi, pa ostavi“. Nije obavezno ni da ljubi. Samo nek ostavi. A može, ako ima masohističke crte, i dalje da se muči. Poštujem slobodnu volju.
Nadam se da sam bio jasan. Primena ovog metoda zahteva izričit stav: „Sve ili ništa“, i procenu tipa „Ima - nema“. Neće vam biti od koristi ako pokušate da dilemu rešite otkidajući listiće bagrema ili nekog cveta, bajući pri tom: Voli me, ne voli me, ili, volim ga, ne volim ga. To vam je kao binarni kod. Ili je 1 ili 0. Nema trećeg. Ako ste načisto da imate osnovne sastojke, idemo dalje.
Ne očekujte recept. Ne znam ga. Niti ga ima. Ljubav nije stvarno pita, pa da se može praviti po receptu. Radi se o metafori. Ali, muzika jeste. To nije metafora. Ljubav je stvarno, izistinski muzika. Nije kobajagi. A za pravljenje muzike nema recepata. Postoje neka poželjna znanja, preporuke, veštine, načela... nešto korisno se može naučiti od drugoga, ali ne i komponovanje. To vas niko ne može naučiti, pa ni ja. Onaj koji se ovim ne zadovoljava, neka odustane da se ne bi razočarao. Ne preporučujem vam „kako-da-ističku“ literaturu, knjige koje počinju sa „kako da...“ ako je njihova tema ljubav i odnosi među polovima, ili odnosi roditelja i dece ili... bilo šta živo, jer život je umetnost, a ne zanat. Ko god tvrdi da zna „kako da...“, i da vam može dati recept, lažov je i prevarant. Koristi vašu potrebu za izvesnošću, lakšim putem, linijom manjeg otpora... i sličnim oblicima lenjosti. Prodaje vam bele bubrege za bubrege. Druga je stvar ako vi baš hoćete bele bubrege, ako verujete da je život posao kao i svaki drugi, zanat koji se može „kupiti“. Ali, barem znate šta kupujete. Poštujem slobodan izbor. (Tako vam i treba.)
Sada smo raščistili osnovne uslove i napravili selekciju. (Nadam se da nisam ostao sam. Da još neko otkačen ovo čita.) Selekcija je nužna jer ljubav je aristokratska. Samo za izabrane. Za one koji se sami izaberu. Da se vratimo na pitanje: šta je to bezuslovna ljubav?
Pitao sam jedno dete ovo pitanje. Odgovor je bio: „To je kad nekoga voliš“. Odgovor je tačan. (Nagrada je bila čokolada filovana poljupcem.) Tačan je zato što u odgovoru nije bilo reči „zato što“, niti bilo kakvog dopunskog objašnjenja. Pre svega ga voliš, a onda, ako baš nemaš pametnija posla, razmisliš o tome zašto. Valjda zato što je vredan vaše ljubavi, sviđa joj se, pa se usmerila prema njemu... zato što... zato što ga volite. Može li biti tačan odgovor koji se vrti u krug, koji guta svoj rep? Zar taj krug, ili zmaj koji guta svoj rep, nisu simboli mudrosti i večnosti? Oreol koji stoji iznad glave svetaca. Sada već zalazimo u prikazivanje psihofizičkih osobina bezuslovne ljubavi. Kakva je ona?
