А мене је вечито нервирало да се бабе извлаче од устајања са разлогом: "јао, сад идем код лекара" или "јао, управо идем од лекара, није ми добро", а ја трудна, у 9 месецу! Или кад ми је клинац у рукама, онда :"јао, боли ме нога, боли ме ово, боли ме оно", али углавном окрећу главу и праве се блесави. Млађи ме дрско гледају у очи и мисле се: "е луда си ако мислиш да ћу да ти устанем!" Мада, устану како-тако, али мојој мами (која има 65 година) и клинцу нико! Ама баш нико! Невероватно!
Скоро сам ишла на ВМА, млађи ми у рукама, старији поред, дрско ме гледа човек средњих година угњезден на прво седиште код првих врата, после улази декица са унучетом у рукама, једва стоји, наслонио се на шипку, а овај и даље дрско гледа. Па, мислим се, стварно га претера. Рекла сам му: "зар ти је толико тешко да устанеш" а он ме гледа и даље бело. Мајке ми, никад никога нисам хтела толико да бијем колико њега. Да ли сам требала? Шта би сте ви урадили на мом месту?