kojote
Elita
- Poruka
- 18.634
Ja nekog zaveo?
Ja sam sasvim nedužan! Po prirodi stidljiv, povučen, ne bih mrava zgazio, ne bi' ni na čiju senku stao, samo da me niko ne dira! O, svirepa ženo, kraljice moga srca, nemilosrdni despotu koji gaziš svakoga dana po časti i ponosu stotine muškaraca koji ti glancaju čizme, brišu sočiva i oštre šibe kojima ih kasnije još surovije kinjiš!
Zar ti nikada nije dosta bogatstva i raskoši? Sva si u prekrasnom markizetu, u žoržetskim bluzicama, puplinskim pidžamicama u stilu američkih diva, sva u svili, očipkanoj lepoti i najboljem šetlandu. Elegantna da možeš sama sebe zavoditi.
Šta ću ti ja, maleni i nedužni stvor u vrtlogu ovog modernog vavilona? Zar ti nije dosta tvoje natprirodne moći? Na jedan tvoj mig, stalo bi rečno brodarstvo, vojna odeća prestala bi da proizvodi vojnu odeću, poslanici bi napustili parlament i otišli svojim tužnim kućama, a skrušeni premijer kleknuo bi u ćošak, na šaku kukuruza, i ostao u tom položaju danima, ne mareći za gromoglasno ridanje njegove korpulentne i otresite žene.
Zar ti nije dosta što on ljubi tvoja kolena, ministar za kulturu radi to isto, premda na daleko lepšem mestu, ministar ruda i sviju šuma prebire po tvom dekolteu, a jedan graf na inkognito putovanju bavi se tvojim neuporedivim strukom! Šta ću ti ja? I gde bi stalo moje majušno telo, pored tolikog naroda? A samo da sam hteo!
Dođi, kaže, sad će onaj seronja da ode na posao. Ne, nego stoj tu, a kad on ode, odmahnuću ti crvenom maramicom. Da dođem, jer ima ovde još dve sestre, a ni jednoj nije nikad dosta. Šta sam mogao. Nije mi prvi put. Radite šta hoćete, vaš sam, kažem.
Jedna skida, druga ljubi, treća govori neke bezobrazluke.
Prvo kod vrata, još dok sam stajao, jedno triput. Nikad ne brojim, ne znam ni koja mi je od one tri bila prva. A sve iste, lepe ko glumice.
OndaK na patosu, odmah tu do vrata, na ponjavi.
Ondak malko dalje, a meni sve fabrike rade ko nikad! Pa još malko, sad ona druga jedna. Pa na krevetu. Dođosmo i od njega ne odosmo, od subote u podne, do ponedeljka u četiri ujutru. Pa, bilo jedno sedamdeset i dva sata, ako nije i tri. Slatki otrove, lomitelju srdaca, mali monstrume, napasti, vraže jedan! Htela bih te mrzeti, a ne mogu.
Uvek su me htele mrzeti, ali bezuspešno. Čovek sa licem koje bi najradije isekle brjačem. Nedostižan i bled. Umreće, a niko neće znati kad, ni s kim. To je ono što one ne mogu podneti. Priđu mi toplo, ljudski, ja ih iskoristim na najordinarniji način! Očekuju od mene neku potporu u životu, u trenutku neodlučnosti, kad su na raskrsnici, izmeću dve vatre i na mostu sudbine, a ja ih brutalno upotrebim kao žvelični gum ili čarapu. Nadaju se najboljem, a prođu kao najcrnje nesrecnice. Barem da ne pišu one baljezgarije.
Ona gleda film, a ja rukom pod suknju! Ona pita ko sam, ja joj skinem gaće. Kaže da je nedirnuta, a već diše ko da iz ruku nije ispuštana, i sama ga ugurava u sebe. Kaže da ne zna šta radi, da je to instiktivno, da ne zna kako se zove. Vruće ko u peći. Kakav sam, pitam, ona ne zna. Ona je živa vatra, takvu nisam nikad pre, a ni dugo posle. Retke su takve koje te celog izlome. Neke su lenje i kao pamuk, poneke su malo grublje i vrednije, a neke urlaju kao da ih dereš nožem, a te zadnje jedine nešto vrede. Kaže da joj šapućem nešto bezobrazno na uvce, šta pitam. Hoće da joj pričam šta joj radim.
Pričam joj i pokazujem prstom, istovremeno, ona ponavlja po sto puta, tek joj je onda dosta. Otkud mi toliki, šta će mi toliki, pita, jesam li neku tako sredio da je morala kod doktora, što mi uvek tako stoji, čudi se. Gde sam ga našao tolikog, pita i kaže da tako nešto nije videla nikad i nigde, gde sam dosad bio, i šta sam dosad radio, i sa koliko njih sam to radio, proklet da sam, što nisam samo s njom i da je ne skidam s njega dok je svu ne pokidam i ne raspolutim na dva dela! Šta sve nisam trabunjao, ni pas s maslom ne bi, a ona je progutala sve! Naravno,
kod njih ti je važno da nešto blebećeš, melješ, lomotiš, samo da ne ćutiš. Gospođice, za vas je dubak. Similebubajež. Gdesibetikućostaradišiduboko. Sveprolazisamolepotaostaje. Slatkojekaratietotakotipdevojcice. Med. Si! Samo šu šu, i te stvari. Onoj na uvo, u poverenju, ona sva raste i cveta, niko joj ravan.
Priđi da ti šapnem na uvce, u poverenju: ucvrstomsamuverenjudaćeseetotakoprcnutisakojomidaćeinjoj tada svefabrikedaradekonikadpre
Ja sam sasvim nedužan! Po prirodi stidljiv, povučen, ne bih mrava zgazio, ne bi' ni na čiju senku stao, samo da me niko ne dira! O, svirepa ženo, kraljice moga srca, nemilosrdni despotu koji gaziš svakoga dana po časti i ponosu stotine muškaraca koji ti glancaju čizme, brišu sočiva i oštre šibe kojima ih kasnije još surovije kinjiš!
Zar ti nikada nije dosta bogatstva i raskoši? Sva si u prekrasnom markizetu, u žoržetskim bluzicama, puplinskim pidžamicama u stilu američkih diva, sva u svili, očipkanoj lepoti i najboljem šetlandu. Elegantna da možeš sama sebe zavoditi.
Šta ću ti ja, maleni i nedužni stvor u vrtlogu ovog modernog vavilona? Zar ti nije dosta tvoje natprirodne moći? Na jedan tvoj mig, stalo bi rečno brodarstvo, vojna odeća prestala bi da proizvodi vojnu odeću, poslanici bi napustili parlament i otišli svojim tužnim kućama, a skrušeni premijer kleknuo bi u ćošak, na šaku kukuruza, i ostao u tom položaju danima, ne mareći za gromoglasno ridanje njegove korpulentne i otresite žene.
Zar ti nije dosta što on ljubi tvoja kolena, ministar za kulturu radi to isto, premda na daleko lepšem mestu, ministar ruda i sviju šuma prebire po tvom dekolteu, a jedan graf na inkognito putovanju bavi se tvojim neuporedivim strukom! Šta ću ti ja? I gde bi stalo moje majušno telo, pored tolikog naroda? A samo da sam hteo!
Dođi, kaže, sad će onaj seronja da ode na posao. Ne, nego stoj tu, a kad on ode, odmahnuću ti crvenom maramicom. Da dođem, jer ima ovde još dve sestre, a ni jednoj nije nikad dosta. Šta sam mogao. Nije mi prvi put. Radite šta hoćete, vaš sam, kažem.
Jedna skida, druga ljubi, treća govori neke bezobrazluke.
Prvo kod vrata, još dok sam stajao, jedno triput. Nikad ne brojim, ne znam ni koja mi je od one tri bila prva. A sve iste, lepe ko glumice.
OndaK na patosu, odmah tu do vrata, na ponjavi.
Ondak malko dalje, a meni sve fabrike rade ko nikad! Pa još malko, sad ona druga jedna. Pa na krevetu. Dođosmo i od njega ne odosmo, od subote u podne, do ponedeljka u četiri ujutru. Pa, bilo jedno sedamdeset i dva sata, ako nije i tri. Slatki otrove, lomitelju srdaca, mali monstrume, napasti, vraže jedan! Htela bih te mrzeti, a ne mogu.
Uvek su me htele mrzeti, ali bezuspešno. Čovek sa licem koje bi najradije isekle brjačem. Nedostižan i bled. Umreće, a niko neće znati kad, ni s kim. To je ono što one ne mogu podneti. Priđu mi toplo, ljudski, ja ih iskoristim na najordinarniji način! Očekuju od mene neku potporu u životu, u trenutku neodlučnosti, kad su na raskrsnici, izmeću dve vatre i na mostu sudbine, a ja ih brutalno upotrebim kao žvelični gum ili čarapu. Nadaju se najboljem, a prođu kao najcrnje nesrecnice. Barem da ne pišu one baljezgarije.
Ona gleda film, a ja rukom pod suknju! Ona pita ko sam, ja joj skinem gaće. Kaže da je nedirnuta, a već diše ko da iz ruku nije ispuštana, i sama ga ugurava u sebe. Kaže da ne zna šta radi, da je to instiktivno, da ne zna kako se zove. Vruće ko u peći. Kakav sam, pitam, ona ne zna. Ona je živa vatra, takvu nisam nikad pre, a ni dugo posle. Retke su takve koje te celog izlome. Neke su lenje i kao pamuk, poneke su malo grublje i vrednije, a neke urlaju kao da ih dereš nožem, a te zadnje jedine nešto vrede. Kaže da joj šapućem nešto bezobrazno na uvce, šta pitam. Hoće da joj pričam šta joj radim.
Pričam joj i pokazujem prstom, istovremeno, ona ponavlja po sto puta, tek joj je onda dosta. Otkud mi toliki, šta će mi toliki, pita, jesam li neku tako sredio da je morala kod doktora, što mi uvek tako stoji, čudi se. Gde sam ga našao tolikog, pita i kaže da tako nešto nije videla nikad i nigde, gde sam dosad bio, i šta sam dosad radio, i sa koliko njih sam to radio, proklet da sam, što nisam samo s njom i da je ne skidam s njega dok je svu ne pokidam i ne raspolutim na dva dela! Šta sve nisam trabunjao, ni pas s maslom ne bi, a ona je progutala sve! Naravno,
kod njih ti je važno da nešto blebećeš, melješ, lomotiš, samo da ne ćutiš. Gospođice, za vas je dubak. Similebubajež. Gdesibetikućostaradišiduboko. Sveprolazisamolepotaostaje. Slatkojekaratietotakotipdevojcice. Med. Si! Samo šu šu, i te stvari. Onoj na uvo, u poverenju, ona sva raste i cveta, niko joj ravan.
Priđi da ti šapnem na uvce, u poverenju: ucvrstomsamuverenjudaćeseetotakoprcnutisakojomidaćeinjoj tada svefabrikedaradekonikadpre
