Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
(“Тамна страна ћирилице”, Људи, НИН бр. 2876)
Аутор романа “Наслеђе” млади Борко Павићевић нам објашњава зашто су у тој књизи две приче, у ствари истог садржаја али приказане различито, објављене на два писма, на (српској) ћирилици и (хрватској) латиници, те да је за њега ћирилица узета за тамну, негативну варијанту приче “јер је то његово јавно противљење ‘српству’ које издајником сматра сваког ко друкчије мисли”. И он је решио да “допринесе борби за праве вредности”.
Кад год су непријатељи “српства” имали прилику да нам раде о глави, прве ствари које су покушали да затру биле су православље и ћирилица. За време Првог светског рата, у окупираним српским државама Србији и Црној Гори, Ц. и К. Војна управа је од 1916. године укинула употребу ћирилице и завела латинско писмо. Једини дневни лист “Београдске новине” штампан је латиницом. Не треба нарочито наглашавати да је и у свим осталим српским покрајинама заведена иста забрана и отпочет прогон.
За време окупације у Другом светском рату Немци нису дирали ћирилицу у Србији и Банату (који је имао посебан третман), али Хрвати у српском Срему, у Босни и Херцеговини, у Крајини и Далмацији – јесу.
После рата, у Титовој Југославији, политика потискивања ћирилице у корист латинице, наставља се. Стваран је заједнички језик и писмо... а спровођен је преко школе, војске, штампе и сл. увек и само на штету српске ћирилице а у корист латинице. И до распада земље 1990. ћирилица је била сведена на другоразредно, споредно писмо.
И данас, ево, видимо резултат тог рада на дугу стазу: ћирилица је постала “тамна страна српства”. Не у новој независној држави Хрватској, већ у Србији, за саме Србе.
Ми, исељеници из “старог краја” у Америку, бранимо своје порекло и чувамо своје “српство”, између осталих средстава и том мрачном ћирилицом и издајемо наше овине, часописе, књиге. Успех нам је половичан, а био би и бољи када нас не би засипали латиницом из “старог краја”.
Градимир Хаџић,
Бурбанк, Калифорнија
Аутор романа “Наслеђе” млади Борко Павићевић нам објашњава зашто су у тој књизи две приче, у ствари истог садржаја али приказане различито, објављене на два писма, на (српској) ћирилици и (хрватској) латиници, те да је за њега ћирилица узета за тамну, негативну варијанту приче “јер је то његово јавно противљење ‘српству’ које издајником сматра сваког ко друкчије мисли”. И он је решио да “допринесе борби за праве вредности”.
Кад год су непријатељи “српства” имали прилику да нам раде о глави, прве ствари које су покушали да затру биле су православље и ћирилица. За време Првог светског рата, у окупираним српским државама Србији и Црној Гори, Ц. и К. Војна управа је од 1916. године укинула употребу ћирилице и завела латинско писмо. Једини дневни лист “Београдске новине” штампан је латиницом. Не треба нарочито наглашавати да је и у свим осталим српским покрајинама заведена иста забрана и отпочет прогон.
За време окупације у Другом светском рату Немци нису дирали ћирилицу у Србији и Банату (који је имао посебан третман), али Хрвати у српском Срему, у Босни и Херцеговини, у Крајини и Далмацији – јесу.
После рата, у Титовој Југославији, политика потискивања ћирилице у корист латинице, наставља се. Стваран је заједнички језик и писмо... а спровођен је преко школе, војске, штампе и сл. увек и само на штету српске ћирилице а у корист латинице. И до распада земље 1990. ћирилица је била сведена на другоразредно, споредно писмо.
И данас, ево, видимо резултат тог рада на дугу стазу: ћирилица је постала “тамна страна српства”. Не у новој независној држави Хрватској, већ у Србији, за саме Србе.
Ми, исељеници из “старог краја” у Америку, бранимо своје порекло и чувамо своје “српство”, између осталих средстава и том мрачном ћирилицом и издајемо наше овине, часописе, књиге. Успех нам је половичан, а био би и бољи када нас не би засипали латиницом из “старог краја”.
Градимир Хаџић,
Бурбанк, Калифорнија