Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
КОСОВСКО ПИТАЊЕ, СРБИЈА И СВЕТ
Запад без солидарности
Нови, постмодерни сој западњака се од својих претходника разликује по томе што одбацују вредност и значај историјског, културног и духовног наслеђа
Већ дуги низ година српске власти, институције и појединци у контактима с припадницима западне елите – политичким лидерима, бирократским званичницима, новинарима, аналитичарима и научницима – позивају се на четири аргумента у прилог става да Косово и Метохија мора остати део Србије. Позивају се, најпре, на историјски аргумент: Косово је срце средњовековне српске државе, а од 1912. део Србије; затим, на културни: на Косову и Метохији налази се низ драгоцених споменика српске уметности и архитектуре, који дефинишу српски допринос заједничком европском наслеђу; духовни: Косово је „српски Јерусалим”, заветна колевка српског идентитета; и цивилизацијски: Косово не сме да падне пред агресивним џихадом, јер би тиме био угрожен и сам Запад у цивилизацијском сучељавању које је у току.
Грешка оних који покушавају да наведеним аргументима промене однос носилаца моћи данашње тзв. међународне заједнице према будућности Косова и Метохије налази се у уверењу да се обраћају западњацима из ере Де Гола и Митерана, Аденауера и Шмита, Никсона и Регана, Ребеке Вест и Алфреда Шермана... и њихових исписника рођених махом у првој петини двадесетог века, код којих би та врста аргумената наишла на повољан одјек. Проблем је у томе што је тај нараштај већ одавно замењен једним новим, постмодерним сојем западњака, који се од својих претходника разликује управо по томе што одбацује вредност и значај историјског, културног и духовног наслеђа цивилизације којој припадамо.
У оквиру система вредности данашњег Запада, они који своје право на одређену територију и право на њену одбрану оправдавају вековима дугом историјском везаношћу за њу, хришћанским храмовима и чињеницом да та територија представља камен-темељац њиховог моралног кодекса и духовности, засноване на хришћанском мучеништву, или самоодбраном од агресивно надирућег ислама – дакле корисници таквих аргумената, у ствари, несвесно говоре у прилог онима који желе да им одузму ту територију! Парадоксално је али истинито да овако формулисани српски аргументи за останак Косова и Метохије у саставу Србије само „доказују” тезу западних постнационалиста да Косово и Метохија мора бити трајно одвојено од Србије, јер је то једини начин ,,лечења” Срба од нездравих, превазиђених, сада „неевропских” атавизама.
Идеолошка посвећеност неолибералној глобализацији претворила је мултикултурализам и неограничену имиграцију (претежно муслиманску) у две неповредиве евро-догме. Оне нису подложне демократској верификацији. Избори у државама – чланицама ЕУ ионако немају нарочит значај за бриселске бирократе који доносе све најважније одлуке ван домашаја националног законодавства. Еврократија одбацује став да су завештање „европске породице”, њена култура и историјска искуства вредни очувања. Због тога они никад неће пристати на останак Косова у Србији, и зато ће њихови пробрани представници – па звали се они Кушнер, Хекеруп, Јесен-Петерсен или како год – увек деловати на исти начин.
Евро-елите верују да ће обесмишљена масовна култура и индоктринација у државним школама неутралисати све остатке историјског и културног континуитета и етничке самосвојности. Уздају се да ће комбинација софт-порна и конзумеризма, којима су свакога дана изложени сви житељи западног света са сваког светлуцавог екрана и сваке штампане стране, отупети оштрицу исламског фанатизма. Од тога наравно нема ништа. Листа младих муслимана рођених у Европи у редовима терориста само је једна потврда пораза.
Губитак осећања за историју и сопственог места у њој који су искусили милиони западњака (били они свесни тога или не) иде упоредо с настанком транснационалне хипердржаве у Европи, као и идеологије „беневолентне глобалне хегемоније” у Вашингтону. Ова два менталитета – евромондијалистички и амеронеоконзервативни – само су наизглед супротстављени. У суштини, они су два аспекта истог глобализованог универзума.
И европски мултилатералисти и вашингтонски неоконзервативци деле исту ненаклоност према традиционалним друштвима и културама. Разлике између њих [font="]нису везане за заједнички циљ постизања глобалног монизма, него само за средства његовог остваривања.
Класична марксистичка политичка економија пронашла је динамику револуције у неизбежном конфликту између власника средстава за производњу и пролетаријата. Данашњи револуционари из елитне класе – а наговестио их је још Достојевски – увелико надилазе сваку препознатљиву врсту дијалектичког материјализма увођењем метафизичког концепта „жртве” и читавог мноштва придружених захтева за посебним правима мањина, чиме се утире пут џихаду широм западног света. Другим речима, Србима чине зло, на Кoсову и Метохији и другде, али не чине им ништа што не чине самима себи.
Чак и уколико Србима буде отето Косово, ислам неће бити захвалан Западу. Неће бити синтезе нити цивилизацијског прожимања између Европе и ислама. Не први пут, на Косову Срби бију битку која није само њихова.
Срђа Трифковић
Спољнополитички уредник
америчког часописа „Chronicles” и
директор Центра за међународне односе
Рокфорд института (Илиној, САД)[/font]
Грешка оних који покушавају да наведеним аргументима промене однос носилаца моћи данашње тзв. међународне заједнице према будућности Косова и Метохије налази се у уверењу да се обраћају западњацима из ере Де Гола и Митерана, Аденауера и Шмита, Никсона и Регана, Ребеке Вест и Алфреда Шермана... и њихових исписника рођених махом у првој петини двадесетог века, код којих би та врста аргумената наишла на повољан одјек. Проблем је у томе што је тај нараштај већ одавно замењен једним новим, постмодерним сојем западњака, који се од својих претходника разликује управо по томе што одбацује вредност и значај историјског, културног и духовног наслеђа цивилизације којој припадамо.
У оквиру система вредности данашњег Запада, они који своје право на одређену територију и право на њену одбрану оправдавају вековима дугом историјском везаношћу за њу, хришћанским храмовима и чињеницом да та територија представља камен-темељац њиховог моралног кодекса и духовности, засноване на хришћанском мучеништву, или самоодбраном од агресивно надирућег ислама – дакле корисници таквих аргумената, у ствари, несвесно говоре у прилог онима који желе да им одузму ту територију! Парадоксално је али истинито да овако формулисани српски аргументи за останак Косова и Метохије у саставу Србије само „доказују” тезу западних постнационалиста да Косово и Метохија мора бити трајно одвојено од Србије, јер је то једини начин ,,лечења” Срба од нездравих, превазиђених, сада „неевропских” атавизама.
Идеолошка посвећеност неолибералној глобализацији претворила је мултикултурализам и неограничену имиграцију (претежно муслиманску) у две неповредиве евро-догме. Оне нису подложне демократској верификацији. Избори у државама – чланицама ЕУ ионако немају нарочит значај за бриселске бирократе који доносе све најважније одлуке ван домашаја националног законодавства. Еврократија одбацује став да су завештање „европске породице”, њена култура и историјска искуства вредни очувања. Због тога они никад неће пристати на останак Косова у Србији, и зато ће њихови пробрани представници – па звали се они Кушнер, Хекеруп, Јесен-Петерсен или како год – увек деловати на исти начин.
Евро-елите верују да ће обесмишљена масовна култура и индоктринација у државним школама неутралисати све остатке историјског и културног континуитета и етничке самосвојности. Уздају се да ће комбинација софт-порна и конзумеризма, којима су свакога дана изложени сви житељи западног света са сваког светлуцавог екрана и сваке штампане стране, отупети оштрицу исламског фанатизма. Од тога наравно нема ништа. Листа младих муслимана рођених у Европи у редовима терориста само је једна потврда пораза.
Губитак осећања за историју и сопственог места у њој који су искусили милиони западњака (били они свесни тога или не) иде упоредо с настанком транснационалне хипердржаве у Европи, као и идеологије „беневолентне глобалне хегемоније” у Вашингтону. Ова два менталитета – евромондијалистички и амеронеоконзервативни – само су наизглед супротстављени. У суштини, они су два аспекта истог глобализованог универзума.
И европски мултилатералисти и вашингтонски неоконзервативци деле исту ненаклоност према традиционалним друштвима и културама. Разлике између њих [font="]нису везане за заједнички циљ постизања глобалног монизма, него само за средства његовог остваривања.
Класична марксистичка политичка економија пронашла је динамику револуције у неизбежном конфликту између власника средстава за производњу и пролетаријата. Данашњи револуционари из елитне класе – а наговестио их је још Достојевски – увелико надилазе сваку препознатљиву врсту дијалектичког материјализма увођењем метафизичког концепта „жртве” и читавог мноштва придружених захтева за посебним правима мањина, чиме се утире пут џихаду широм западног света. Другим речима, Србима чине зло, на Кoсову и Метохији и другде, али не чине им ништа што не чине самима себи.
Чак и уколико Србима буде отето Косово, ислам неће бити захвалан Западу. Неће бити синтезе нити цивилизацијског прожимања између Европе и ислама. Не први пут, на Косову Срби бију битку која није само њихова.
Срђа Трифковић
Спољнополитички уредник
америчког часописа „Chronicles” и
директор Центра за међународне односе
Рокфорд института (Илиној, САД)[/font]