Iz pera jedne žene

Vesna Parun
Čežnja

Danas ću ti dati, kada veče padne,
U svjetlosti skromnoj kandila i svijeća,
U čistoti duše moje, nekad jadne,
Čitavu bujicu proljetnjega cvijeća....

U sobi će biti sumrak, blag k'o tvoje srce,
Sumrak stvoren da se dugo sanja.
Na oknima svijetlim zablještaće boje,
U taj sviježi trenut prvoga saznanja...

Sve će biti ljepše, sve draže i više,
Noć koja se spušta, svet što mirno spava,
dugo, mrtvo polje na kome miriše
kržljava i rijetka na busenju trava...

I tako kraj cvijeća ostaćemo sami...
-Proliće se tada kao bujne kiše,
Stidljivi šapati u blaženoj tami,
I riječi iz kojih proljeće miriše...

Vesna Parun
Ti koja imaš ruke nevinije

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih
i koja si mudra kao bezbrižnost,
ti koja umiješ s njegova čela čitati
bolje od mene njegovu samoću,
i koja otklanjaš spore sijenke
kolebanja s njegova lica
kao što proljetni vjetar otklanja
sjene oblaka koje plove nad brijegom,
Ako tvoj zagrljaj hrabri srce
i tvoja bedra zaustavljaju bol,
ako je tvoje ime počinak
njegovim mislima, i tvoje grlo
hladovina njegovu ležaju,
i noć tvojega glasa voćnjak
jos nedodirnut olujama,
Onda ostani pokraj njega
i budi pobožnija od sviju
koje su ga ljubile prije tebe.
Boj se jeka što se približuju
nedužnim posteljama ljubavi
I blaga budi u njegovom snu
pod nevidljivom planinom
na rubu mora koje huči.
Šeći se njegovim zalom. Neka te susreću
ožalošćene pliskavice.
Tumaraj njegovom šumom. Prijazni gušteri
neće ti učiniti zla.
i žedne zmije koje ja ukrotih
pred tobom će biti ponizne.
Neka ti pjevaju ptice koje ja ogrijah
u noćima oštrih mrazova.
Neka te miluje dječak kojega zaštitih
od uboda na pustome drumu.
Neka ti miriše cvijeće koje ja zalivah
svojim suzama.
Ja ne dočekah najljepše doba
njegove muškosti.Njegovu plodnost
ne primih u svoja njedra
koja su pustošili pogledi
goniča stoke na sajmovima
i pohlepnih razbojnika.
Ja neću nikad voditi za ruku
njegovu djecu. I priče
koje za njih davno pripremih
možda cu ispričati plačući
malim ubogim medvjedima
ostavljenim u crnoj šumi.
Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,
budi blaga njegovu snu
koji je ostao bezazlen.
Ali mi dopusti da vidim njegovo lice
dok na njega budu silazile nepoznate godine.
I reci mi katkad nešto o njemu
da ne moram pitati strance
koji mi se čude, i susjede
koji žale moju strpljivost.
Ti koja imaš ruke nevinije od mojih
ostani kraj njegova uzglavlja
i budi blaga njegovu snu!

Vesna Parun
Da si blizu

Da si blizu, naslonila bih čelo
na tvoj štap i nasmiješena
ovila bih ruke oko tvojih koljena.
Ali nisi blizu i moja ljubav za tobom nespokojna
ne može da usne ni u noćnoj travi
ni na valu morskom, ni na ljiljanima.
Da si blizu. Da si barem tako nestalno blizu
kao kišni oblak nad izgubljenom kućom u dolini.
Kao nad morem surim krik galeba što odlijeće
pred dolazak oluje u večer punu briga.
O da si barem tako tužno blizu
kao cvijet što spava zatvorenih očiju
pod bijelim pokrovom snijega u tišini
kamenih šuma, čekajući proljeće.
Da si blizu, o moj hladni cvijete.
Samo jednom kretnjom da si blizu
neveselim vrtovima mojim
što već sahnu, klonuli od bdijenja.
Ali, noć je i svijet je daleko
a ja ne znam mir tvoj. Ptice moje
s tvojih su grana sašle. I sjaj zore
iz mojih zjena odlazi zauvijek
u uvrijeđenu zemlju zaborava
u kojoj je neznano ime ljubavi.

Vesna Parun
SONET O ODBAČENIM TUGAMA

Nije ipak sve tako, moj prijatelju vjetre, rekoh
kad smo se obazreli u noći, ja i on, za onim strništima.
I vidjeh nešto kao humak pješčani, ponjavu gdje zima
riše za svoje vrapce sjen pejzaža. Potekoh

za odbjeglim vjetrom samoće i ruke pružah za njim,
za tom primamljivo blagom prazninom, što odasvud
ponešto dobro i ponešto spasonosno u večernjim
krhkim satima sluti, na žici obzorja, gdje sprud

sazdan od preboljelih tonova daljina i jata još može
dozvan da nam odsvira što nismo htjeli čuti
ili se nismo smjeli za zvukom tim osvrnuti.

I eto nas već na sjeveru gdje se ognjevi lože
usred ravnice, uokrug. A iz poznatog skrovišta
izlaze tuge, jedna po jedna, ne govoreć ništa.

ZA SVE SU KRIVA DJETINJSTVA NAŠA

Izrasli smo sami kao biljke.
I sada smo postali istraživači
zapuštenih predjela mašte
nenavikli na poslušnost zlu.

Iznikli smo pokraj drumova
i s nama zajedno rastao je strah naš
od divljih kopita koja će nas pregaziti
i od kamena međašnih koji će razdvojiti našu mladost.

Nitko od nas nema dvije cijele ruke.
Dva netaknuta oka. I srce u kojem se nije zaustavio jauk.

Svijet je u nas ulazio neskladno
i ranjavao naša čela zveketom svojih ubojitih istina
i bukom zvijezda zakašnjelih.

Starimo. A bajke idu uz nas
kao stado za ognjem u daljini.
I pjesme su nam takve kao i mi
otežale i tužne.

Desanka Maksimović
Po rastanku

I

Reci mi sad, kada već prošlo je sve:
časi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reči tvojih kad duša ne strepi, -
reci, da l' te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela?

Reci mi sad, kada me ne voliš više;
kad ti se prošloj ruga nova sreća;
i kad se dani koji nekad biše
duša ti samo, kad me vidiš, seća -
reci, da l' te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam više
tebe volela?


II

Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre,
ti si mi tada reći mog'o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa reč i dve.

Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu mi prvi koji
beše drag,
pa iza svega što si mi rek'o
katkad surovo, kadkad meko,
ostao je trag.

Sad srce moje bije tiše:
već manje volim, a znam više
nego pre;
već sad mi ne bi reći mog'o
onako dosta, onako mnogo
sa reč i dve.

I kad bi danas prišao meni
i hteo reći davno rečeni'
buditi draž,
u srcu mome šaptao bi neko:
da sve što si mi ikada rek'o,
bila je laž.

TEBI, LJUBAVI
1.

Volela bih da mogu
da te prelijem osmehom...
Da ti u oko pretočim
ovaj moj iskričav sjaj
koji kroz osmeh zaživi
kad ti se spomene ime...
Da ti stočim jos smelije
pogled sa jasnim podstrekom
koji vidi početke
i ne priznaje kraj...

Kako da ti ga predam?
Ne postoje te rime...
Kako sve da prenesem
kad putevi ne postoje...?
Nazirem samo drhtaj,
kao dah, treperav, sneni
u ono nemušto vreme
kad noć smenjuje dan...

I već mi sve nade streme
put tog tananog zračka
koji se niotkud razli
u niti žute boje...
I osmeh puče u meni
poput zrelog maslačka
i ode nošen nečim
da ti oblije san...


2.

Volela bih da mogu
svu ljubav da ti prenesem,
taj oblak beskrajne čežnje
i nežnosti i topline...
Da se duž zlatnih niti
sva moja ljubav raznese
i raspline po tebi
i nastavi da teče...
Da obavijem ti sve bi'
najčulnije dubine...

Prizivam bledo veče
protkano žutim sjajem.
Da li je ovo već bilo
ili će sve tek da bude?
Svejedno.
Ljubav mi teče
i ja bih samo da dajem
dok se juče kroz danas
u isto trajanje slilo.

Da li ce stići do tebe?
Ne sumnjam više ni trena.
U meni čežnje ima
da poruši sve planine.
U meni nežnost snena
jača od svih morskih plima
uz nebo ljubavi greje
i gazi sve daljine.

Samo se pitam tiho
dok niti šaraju sne:
hoće li zaista moći
da ti prenesu sve...?


3.

Volela bih da mogu
da ti dotaknem lice...
Da te usnama svojim
toplo osetim žudim...
Da talasava vatra
u dubinama mojim
kroz dodir izroni negde
gde skupa s tobom postojim...
I da svojom toplinom
i tvoju vatru budim...

Negde u odbljesku zlata
moj dah se meša s tvojim.
Kroz neke žućkaste niti
osećam tvoju kosu.
Dok modro, kasno veče
tvoje mi telo krije,
počinjem da postojim
kroz zlato koje se prosu.

I nije sve ovo varka.
Ja sam ti dala sebe,
svu plam što iz mene lije,
vrelinu svakog mog kutka...
I nije mi više bitno
da li sam ja još ja
ili postojim kroz tebe
dok je tog večnog trenutka...

Moj požar obojen žutim...
Znam da do tebe stiže...
jer s tvojim plamenom sluti,
zašto mi nisi bliže...?


4.

Odraz Sunca u meni,
toplina koja me greje,
i žudnja i dah sneni
dok strujimo u jedno...
I meki odbljesak snova
što se treperi i smeje,
i čini od zajedništva
sve drugo manje vredno...
I sve drugo što šaljem
kroz ove zlatne niti,
sve ono što imam
do čega mi je stalo...
Nisu dovoljni u biti...
Ne dopiru istim sjajem...

Jer:
koliko god da ti dam,
još toga u meni ima...
koliko god da dajem,
u meni je još scvalo...
koliki god bio žuti sjaj,
još veća postoji plima...

I znam da ti nisam dala dovoljno,
da je sve to malo...

Iz šarenog mnoštva iskr'o si se krišom,
slučajem pometen,
i u tmurne dane oplakane kišom
uneo sjaj snova dugama prepleten.

Zaigraju misli pa se čini lako
dve duše se spoje,
u treptaju rose čini se da svako
može da poleti baš kao nas dvoje.

Prepuštam se sneno zovu iz daljine
lude noći ove;
znam, imam te samo kroz šapat tišine,
ali nedam nikom da mi gasi snove.

angel's_breath:

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih

Kliknite za proširenje...

this one!

Magia naturalis solstitium

Tiho u zlatnome miru sužavahu se prstenovi dana,
U purpurna tonjahu mora večernja:
Opalni blagi žar jesenjih zalazaka,
Drhtaji bleda purpura u lišću i u poznom grožđu,
Najnežniji plam razliven po nebesnoj pučini mlečnoj:
Talasi i vetri i buktinje buja,
Polako je leglo sve u najdalji najtiši sunčani zaton
- da najzad iz tame
Blesne u dnu nebesa obrtnika tajanstveni luk.
Tišina neba se penje kao strmen zid.
No negde daleko kroz krajeve strane
I ravni beskrajske razleže se srebrna jeka oružja,
A štitovi zvuče u plesu mađijsku:
To svetlosni dusi što čuvaju život međuzvezdani
Odgone čini, i štite sunčev san.

i sve je već zasjalo snova: u nebesnom krugu se proleće
rađa -
Obnažena loza se vije uz sunčani zid tišine,
Ko slutnje mora preko surih stena
Padaju ogromni modri odsevi, i ljubičast se penje dim,
Toplota nežna zrači sa osunčana snega;
Visoko nad strujama hladnim
Proletnje senke cvetaju azurom,
A dole na zemlji
Drveta u inju, ko šume belog korala, bujne,
Dignute iz podmorska duga sumraka
I snova sumornih med vedrije struje gde neba sjaju
U modrom miru halkionskih dana.

Anica Savić Rebac
(1893 - 1953)

MARI AN

Mari an nije mogla da prebroji salone u kući u kojoj je rođena zato što ih je bilo više nego prstića na rukama.

Rasla je u izobilju, voljena i mažena.

Kad je odrasla, o njenim očima se govorilo da tope muška srca. Sve joj je bilo dato. Talenat, bogatstvo, lepota.

Samo su jedno propustili da je nauče. Nisu je naučili razlici između života i slikarskog platna. Za razliku od života, slikarsko platno može da se baci ili premaže, pa naslika ponovo.

Što su slike bivale bolje i ona se pela ka uspesima i priznanjima, poslovi su padali sve niže i niže.

Život je shvatala kao igru i igrala se, a onda se on, stari prepredenjak, život, surovo poigrao sa njom.

Sada ima soba manje nego što je prstiju na jednoj ruci, a sve bi mogle da stanu u jedan nekadašnji salon.

Mari An ne sakuplja krhotine i ne iznosi svoju tugu na trg.

Tiho uređuje svoj kutak, gde je sve, do najsitnije stvarčice, brižljivo odabrano, a deo nečeg lepog i velikog, što je iscurilo iz šake, kao pesak kroz prste.

I poslednji butik je zatvoren. Preko izloga sa najlepšim i najelegantnijim modelima, spuštene su žaluzine.

Mari An živi u gradu čija se istorija ispisuje dvocifrenim brojem vekova. U snovima je pohodi nekadašnji sjaj. Na javi zna da se on nikada ne može vratiti, i ne mari što je sugrađani ne razumeju, a i kako bi?

Nikada stanovnici doline nisu shvatali postupke vlastele iz dvoraca na bregovima.

Kad je metalna zavesa prekrila izlog i vrata poslednjeg butika, svi su radoznalo zagledali njene oči, koje su postale tamnije, kao more u predvečerje, gubile sjaj, ali zadovoljstvo da u njima vide suzu, nije nikome pružila.

U svemu što joj se događalo, nije zaboravila da ima onih kojima je mnogo teže nego njoj. Sakupila je sve što je preostalo, najlepše modele, i poslala je devojkama u Srbiju.

Na televiziji se svašta priča, ali ona zna da javna istina ima više lica. Njeni roditelji su bili protestanti. I ona nije zaboravila kako je biti izdvojen i obeležen, bez obzira na status i bogatstvo.

Zato Mari An šalje lepu odeću devojkama u Srbiji.

Neka se raduju. Nek' im bude topla ova zima i lepo proleće koje će doći.

Mladost tako brzo prolazi. To ona najbolje zna.

Devojke iz daleke Srbije nikada neće upoznati Mari An, i neće znati njenu priču, ali će osetiti ljubav i plemenitost žene iz Luksemburga, znaće da nisu same, a onda će odeća, od srca darovana, biti stostruko vrednija i lepša.

Radost i smeh tih devojaka, grejaće srce Mari An, koja živi u malom stanu, i bez obzira na broj soba, ona je bila i ostaće vojvotkinja duhom.

9. oktobra 1996.

Kad budem mrtva, ljubavi moja,
Ti tužne pesme mi ne poj,
Ni ruže ni senovito kipar drvo
Više glave saditi mi nemoj.
Nek' se trava nada mnom zeleni,
Mokra od kapi rose i kiše;
Ako hoćeš, ti misli o meni;
Ako nećeš, ne sećaj se više.

Hlad od kipra neću tad osećati,
Za kišu i ruže tada neću znati,
Ni poj slavuja na kiprovoj grani
Čut' neću tužni k'o da i on pati.
Samo dok sanjam u večnoj tami,
U kojoj se jutra nikad ne zlate,
Možda ću te rado zaboravu dati,
A možda ću rado misliti na te.

Emily Dickinson (1830-1886)
Njega, srce, ove noći

Njega, srce, ove noći
Zaboravu sa mnom daj:
Ti njegovu vrelu strast,
Ja očiju topli sjaj.

Kad gotovo budeš reci,
Da se i ja manem svega;
Samo brzo, dok oklevaš
Opet ću se setit' njega.

Christina Rossetti (1830-1894)
Početak šta je?

Početak šta je? Ljubav to je.
Šta je žiivot? Ljubav samo.
Cilj nam šta je? Cilj je ljubav –
To je cilj kom koračamo.

Šta je draže od ljubavi?
Nebom, zemljom možeš zaći,
Al' k'o ljubav dragoceno
Nigde ništa nećeš naći.

Sve dosadi sem ljubavi,
Sve nas izda, sve dotraje –
Samo ljubav dolikuje
Nama dvoma, jer večna je.

OF WATER-LILIES AND PEARLS

Oh, to be a water-lily
and live a lifetime
floating gently
upon some scenic pond.

From wilted petals, shriveled leaves
spring blossoms new -
rejuvenation,
forever, and beyond.

Eternally! For what is time
but fleeting moments
strung together
in a never-ending string of pearls?

A bubbly brook,
it flows around a mountain -
skips and runs,
dances, gleams and swiftly whirls.

We live each pearl, each gleam
knowing not
the colour, texture
of the hour waiting patiently.

'Tis better so - for if we knew,
would we, could we
hope, and dream
and love so all-consumingly?

Or would we droop, and fade,
and lose the joy
that leads us,
guides us through each pain?

Oh, to be a water-lily
and never ache,
never dream,
but bloom, and wilt, and bloom again.

Voli me, ljubi me danas, dragi,
Ljubi me dok sam kraj tebe,
Jer znaju to devojke pametne
Kako brzo uvene
Prolecno lišce najzelenije,
Al' ni jedan covek ne
Kuda liske odlaze
Kad ih vetar poduhne
Žute i uvele.


Voli me, grli me danas, dragi,
Dok u tvojoj luci stojim
I cvrkucem putem tvojim
I s letnjeg drveca ti pevam,
Jer cvrkut moj kad prestane,
Kad ova ladja iz luke nestane,
Zalud ceš ljubav zvati
Da ti se vrati.

*PREDOSEĆANJE*
Desanka Maksimovic

Poznala sam te kad sneg se topi,
topi, i duva vetar mlak.
Blizina proleća dušu mi opi,
opi, pa žudno udisah zrak.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te u zvonak dan,
dan pijan, svež i mek.
Činjaše mi se već davno znan,
znan kad te poznadoh tek.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te kad kopni led,
led, dok se budi proletnji dah;
kad dan je čas rumen, čas setan, bled,
kad sretno se i tužno u isti mah.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Molitva

Molim za Sunce u tvojim ocima,
za dodir koji budi treptaj zivota,
za tebe jedina ljubavi moja.

Molim da ruze ne uvenu kao secanja,
da nijednu suzu ne puste vise.
Molim za tvoje reci satkane od zelje,
Za nase duse obojene tugom.

Molim da samoca ne boli vise,
da dodjes u moj svet,
da svaka nada postane stvarnost,
da svaki tren sa tobom bude vecnost.

Molim da tvoje ruke,
Otope led moga zivota,
da vreme izbrise boli,
da srce zakuca jos jace.

Molim da ne zivim od secanja koja se gase,
Da nikada – postane zauvek.
Molim,molim za Ljubav.

Vesna Parun

Naša tajna

O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo
poznanik bio ili prijatelj drag;

ni kakav je, ni da li je
u našim snovima i žudima
dana ovih ostao trag.

Neću im reći da li iz osame,
žeđi, umora, ni da li je ikada
ma koje od nas drugo volelo;
niti srce naše
da li nas je radi nas
ili radi drugih
kadgod bolelo.

Neću im reći kakav je sklad
oči naše često spajao
u sazvežđe žedno;
ni da li sam ja ili si ti bio rad
da tako bude -
ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je život
ili od smrti strah
spajao naše ruke;
ni da li zvuke
smeha voleli smo više
od šuma suza.

Neću im reći ni jedan slog jedini,
šta je moglo, ni da li je moglo nešto,
da uplete i sjedini
duše naše kroz čitav vek;
ni da li je otrov ili lek
ovo što je došlo
onome što je bilo.

Nikome neću reći kakva se
zbog tebe pesma događa
u meni večito:
da li opija toplo
kao šume naše s proleća;
ili tiha i tužna
ćuti u meni rečito.
O, nikome neću reći
da li se radosna ili boleća
pesma događa u meni.

Ja više volim da prećutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetlošću sja
i zora i noć i dan;
tamo gde su podjednako tople
i sreća i bol živa;
tamo gde je od istog večnog tkiva
i čovek i njegov san.

Malo proze iz pera jedne zene....

U periodu najveće praznine i najgoreg beznadežđa,kada su sve moje nade već davno prestale da tinjaju u meni,a sve moje želje postale samo prazni teret koji sam bezuspešno nosila svakoga dana,poput najtišeg povetarca i najbleđe senke ušao si u moj život,davno izgubljenim ključevima otključao si vrata moje duše i mog srca,tiho se uvukao i za tren oka zagospodario svakim delom moje svesti i mojih osećanja.Mnogo toga davno zaboravljenog,poput najveštije ruke čarobnjaka ponovo si oživeo u meni.Zavolela sam te,a da toga i nisam bila svestan.Zavolela sam te bez obzira što te čak i nisam dobro poznavala.Mnogi principi mog života,godinama izgrađivani u najvećem bolu i sazdani od mnogih mojih grešaka i najtužnijih uspomena,koji su bili čvršći i od najjačeg bedema,za treptaj oka su prosto srušeni.Poput najiskusnijeg vojskovođe koji je iza sebe imao stotine bitaka izgubla sam se na bojnom polju,postala poražena,bez otpora se predala,a svega toga nisam ni bila svestna.
Zaista su čudni ti putevi Gospodnji.
Svako je gospodar svog života,jedino sam ja postala njegov potčinjeni rob.
Prestala sam da osećam i glad i žeđ,prestala sam da razmišljam osvemu,samo ne o tebi.
Svakog jutra,pri prvom treptaju očnih kapaka,moja prva misao bila je vezana za tebe.Šta god da sam tokom dana radila,radila sam samo mehanički,jer samo su moji prazni pogledi posmatrali pokrete mojih ruku,dok su sve moje misli bile posvećene tebi.U mislima sa tobom sam se budila,budna o tebi maštala,u snove sa tobom sam odlazila.Ti si postao moja najveća opsesija.
Znala sam ti boju glasa,znala sam sva tvoja osećanja i tvoja shvatanja,verovala sam da sam i tebe znala bez obzira što se nikada nismo sreli,pogledali u oči,dotakli ruke,...
Gorela sam od želje da te sretnem i prosto poput vojnika brojala dane do tog trenutka ka kome su sve moje želje bivale usmerene....