gost 304860
Buduća legenda
- Poruka
- 44.404
Смрдљивци се од јазаваца, својих најближих сродника разликују знатно виткијим телом, дугачким, густо обраслим репом, великим, као набубрелим носом, црном основном бојом крзна с белим украсом у облику прута. Жлезде луче смрдљиву течност у дебело црево, врло великим изводним каналима који се могу стегнути помоћу посебног мишића. Кесица смрдљиве аналне жлезде пуна је уљевите жуте течности, коју животиња може стезањем мишића иштрцати неколико метара далеко. Приликом штрцања ствара се непосредно уз анални отвор танак жућкасти млаз, који се зачас претвара у фину кишу капљица ситинх као прашина.
Не би се могло тврдити да су смрдљивци шумске животиње. Радије се задржавају у степским пределима него у шуми. Дању почивају у пукотинама дрвећа, у шупљим стенама и у подземим јамама, које сами ископају. Ноћу се буде па скитају тамо-амо, тражећи плен. Обично се хране црвима, инсектима, водоземцима, птицама и сисарима, али такође једу и бобице и корење. Ако их нешто раздражи или осете да их неко прогони, у паници и страху примењују своју омиљену излучевину као одбрамбено средство против непријатеља. Та смрдљива течност представља оружје какво нема ниједна друга животиња. У случају невоље присилиће тиме чак и најграбљивије и најкрвожедније звери да се држе на сигурној удаљености.
Смрдљивац је толико свестан свога страшног оружја да није бојажљив или кукавица. Сви покрети су му полагани. Не уме да скаче ни да се пење, већ само да хода и скакуће. Наиђе ли човек случајно на њега, смрдљивац остаје мирно да стоји, диже реп, окреће се и по потреби штрца смрдљиву течност из аналних жлезда. Ако га опколе пси, уздиже реп тако да изгледа као да му је на леђа села веверица, окреће задњи део тела према псима, који наваљују на њега и љуто изводи необичне, скакутаве покрете. Нападнута животиња никада не избацује смрдљиву течност прерано, већ само прети док се пси задржавају неколико корака далеко, али ако му се неки од њих превише приближи, изврће широки голи анални отвор који није обрастао длаком, тако да се покажу отвори обе смрдљиве жлезде и штрца њихов садржај на непријатеља. Пси које излучевина погоди, рашчепркају тло и бесомучно се ваљају у прашини да би с крзна одстранили ужасан мирис. Но упркос томе, смрад се задржава и по неколико недеља.
Заточени смрдљивци не празне своје жлезде, ако човек пази да их не раздражи. Убрзо се добро припитоме и навикну на чувара.
Не би се могло тврдити да су смрдљивци шумске животиње. Радије се задржавају у степским пределима него у шуми. Дању почивају у пукотинама дрвећа, у шупљим стенама и у подземим јамама, које сами ископају. Ноћу се буде па скитају тамо-амо, тражећи плен. Обично се хране црвима, инсектима, водоземцима, птицама и сисарима, али такође једу и бобице и корење. Ако их нешто раздражи или осете да их неко прогони, у паници и страху примењују своју омиљену излучевину као одбрамбено средство против непријатеља. Та смрдљива течност представља оружје какво нема ниједна друга животиња. У случају невоље присилиће тиме чак и најграбљивије и најкрвожедније звери да се држе на сигурној удаљености.
Смрдљивац је толико свестан свога страшног оружја да није бојажљив или кукавица. Сви покрети су му полагани. Не уме да скаче ни да се пење, већ само да хода и скакуће. Наиђе ли човек случајно на њега, смрдљивац остаје мирно да стоји, диже реп, окреће се и по потреби штрца смрдљиву течност из аналних жлезда. Ако га опколе пси, уздиже реп тако да изгледа као да му је на леђа села веверица, окреће задњи део тела према псима, који наваљују на њега и љуто изводи необичне, скакутаве покрете. Нападнута животиња никада не избацује смрдљиву течност прерано, већ само прети док се пси задржавају неколико корака далеко, али ако му се неки од њих превише приближи, изврће широки голи анални отвор који није обрастао длаком, тако да се покажу отвори обе смрдљиве жлезде и штрца њихов садржај на непријатеља. Пси које излучевина погоди, рашчепркају тло и бесомучно се ваљају у прашини да би с крзна одстранили ужасан мирис. Но упркос томе, смрад се задржава и по неколико недеља.
Заточени смрдљивци не празне своје жлезде, ако човек пази да их не раздражи. Убрзо се добро припитоме и навикну на чувара.