Руски корпус у Југославији у Другом светском рату (1941-1945)

Poruka
22.423
Руски Корпус у Југославији у Другом Светском Рату 1941-1945.

А.Писаревски

После краjа Грађанског рата у Јужноj Русији, 1920. године 30. хиљада воjника Руске Воjске ђенерала Врангеља и 130. хиљада цивилних људи су емигрирали из Крима (Јужна Русија). Најпре су допутовали у Турску. Тамо су становали две године. 1922. годину су се преселили у Бугарску, али већина белих Руса су се преселила у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Краљевина С.Х.С. (после 1929. године - Краљевина Jугославиjа) је свиђала емигрантима, због тога шта југословенски краљ Александр Први Карађорђевић је био питомац Руског Пажеског Корпуса а српски Патриарх Варнава је учио у Духовној Академији у Санкт Петербургу. Ђенерал Врангељ jе рекао: "Само Краљевина С.Х.С. је пружила нам руку помоћи. Други савезни држави су признали власт црвених .....................................

Наставак http://www.vojnik.org/ruscorp2.htm
 
neboysha:
Cuo sam da su ti Rusi usko saradjivali sa Nemcima i da su zajedno sa SDK ucestvovli u streljanjima u Kragujevcu, Beogradu, Kraljevu...
Лажи, комунистичке. СДК је била Србска Војска која је спашавала Србе, чак и оне који су задојени комунизмом.

НИСАМ РУФИИИ
 
А за Краљево, Крагујевац, Београд су криви комунисти који су убијали немачке куваре, зарад тобожњег ослобођења.
Проблемје што за време 2 свет. рата и после ниси имао ПРАВУ ПРАВОСЛАВНУ ОПЦИЈУ у виду неке ВОЈНЕ АЛИЈАНСЕ.
Убиством Св. Романова од стране зна се кога!!!!! и Мучеништвом Краља Александра православни су изгубили своју опцију. Имали смо само безбожни комунизам и безбожну демократију. Два лица исте медаље.
 
Ne bi se slozio da je srpska demokratija bezbozna. Cak mislim da je oblik srpske demokratije od 1904. do 1929. najbolji oblik drustvenog uredjenja na svetu naspram totalitaristickih diktatura i danasnje zapadne anarho-dolar-demokratije. Na kraj krajeva za Srbe se moze reci da su kao narod veoma demokratski. Dakle DEMOKRATIJA (tradicionalna, nacionalna, pravoslavna) DA a demokratija (masonska, globalizacijska, internacionalna) NE
 
Sto se tice SDK uveren sam da su bili pravi izdajnici srpskog naroda. NA kraj krajeva najvece cetnicke borbe u Srbiji od 41 do 43 su bile protiv Dobrovoljaca. Naravno i komunisti ne sporim to. Stvar je sto je njih opila ista ideologija sa samo razlicitim licima. Mislim najveca glupost pribliziti pravoslavlje Hitlerovom nacizmu ili Srbe Staljinovom boljsevizmu.
 
neboysha:
Sto se tice SDK uveren sam da su bili pravi izdajnici srpskog naroda. NA kraj krajeva najvece cetnicke borbe u Srbiji od 41 do 43 su bile protiv Dobrovoljaca. Naravno i komunisti ne sporim to. Stvar je sto je njih opila ista ideologija sa samo razlicitim licima. Mislim najveca glupost pribliziti pravoslavlje Hitlerovom nacizmu ili Srbe Staljinovom boljsevizmu.
То говори о дражиним јединицама, које уместо да се боре против комуниста и немаца јуре СРБЕ!!!!!!!!
Нико није приближио ПРАВОСЛАВЉЕ НАЦИЗМУ већ се борио на спасење РОДА СРБСКОГА да небуде топовско месо немцима или англиканцима, чак горе совјетима.
 
xpforswodniw:
Za vrijeme privremenog ulaska OS SSSR-a je bilo veliki broj silovanja i ubistava. Ne kao u Fast. Njemackoj ali eto nek se zna!
АЛИ СОВЈЕТА А НЕ РУСА!!!!!!!
РУС ЈЕ ПРАВОСЛАВАЦ И БОГОУГОДНИК
СОВЈЕТ ЈЕ БЕЗБОЖНИК И НЕРАДНИК
 
Мисим да наше ослањање на Русију је један од највећих промашаја српске модерне политике (од 1804). На страну то што су они православни као и ми. Шта онда треба рећи за Бугаре који су такође православни а мрзе нас из дна душе. По мом народу два народа која су истински пријатељи Срба су Французи (да није било њих ми би пропали у Првом светском рату) и Грци (много је ствари које повезују наша два народа). У новије време (аи и за време Другог светског рата) Италијани су показивали симпатије према српског мароду и штитили га тамо где су могли). Дакле савезништва са Русијом, Немачком, Аустријом и Енглеском никад нису била добра! Француска нас хтели или не да признате никад није издала. Мисим на српски народ а не на милошевићев лоповски апарат!
 
И још једна ствар! Дража Михајловић никада није нападао СДК већ је сам био нападан од тих фанатизованих партијских одреда (гле сличности са пролетерским бригадама). Уз Дражу је било Српско село! Дакле даље о томеко је имо подршку народа не треба расправљати!!!
 
neboysha:
И још једна ствар! Дража Михајловић никада није нападао СДК већ је сам био нападан од тих фанатизованих партијских одреда (гле сличности са пролетерским бригадама). Уз Дражу је било Српско село! Дакле даље о томеко је имо подршку народа не треба расправљати!!!
Да зато је Мита Љотић позивао Дражу на сарадњу а овај убијао добровољце на све стране.
 
Jeste da se u mnogim stvarima slazemo mihajlo ali ja ne mogu da predjem preko toga da je taj fanatizovani partijski odred ucestvovao u streljanjima po Srbiji u jesen 1941!!!! Ovi izvori nisu uopste komunisticki i partizanski vec sam to procitao u knjizi Ravnogorska istorija! Tamo se kaze da je Marisav Petrovic, jedan od komadanata SDK komandovao streljackim vodovima! I za to se uopste nije kajao!!!! Pitao bi te koliko je Srba stajalo uz SDK? Koliko je Srba stajalo uz Ravnogorski pokret? Koga su patrijarh Dozic i vladika Nikolaj Velimirovic priznavali za jedinu pravu srpsku nacionalnu vojsku! SDK ili Ravnogorski pokret?
 
И ЈЕДНЕ И ДРУГЕ, А И НЕДИЋЕВЕ(СРБСКО ТРОЈСТВО) ваљда нема потребе да ти постујем Говор СВ.Владике са сахране Мити
Bishop-1.gif
 
РУСКИ КОРПУС У СРБИЈИ

Овде би ваљало поменути и Руски заштитни Корпус, који није директно био потчињен влади генерала Недића, али је активно учествовао у антипартизанским дејствима у Србији, и који је заједно са СДК и СДС бранио народ од комунистичког терора.

После краjа Грађанског рата у Русији, 1920. године 30.000 воjника Руске Воjске генерала Врангела и 130.000 цивила емигрирали су са Крима (Јужна Русија). Најпре су допутовали у Турску. Тамо су се задржали две године, до 1922. године када се један део преселило у Бугарску, док се већина белих Руса преселила у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Краљевина С.Х.С. (после 1929. године - Краљевина Jугославиjа) се највише допала емигрантима, због тога што је југословенски краљ Александр Први Карађорђевић био питомац Руског Пажеског Корпуса, а српски Патријарх Варнава је учио у Духовној Академији у Санкт Петербургу. Генерал Врангел jе рекао: "Само нам је Краљевина С.Х.С. пружила руку помоћи. Друге савезничке државе су признале власт црвених силеџиjа…". У Краљевину Југославију се превесело око 40.000 Руса.Овде су бели емигранти почели са стварањем своjих друштвених и просветних организациjа: руско-српску мушку гимназиjу, два руска кадетска корпуса... Генерал Врангел је 1924. године створио "Руски Општи Воjни Савез" ("РОВС"), коjи jе удруживао све воjнике и официре бивше Руске Царске Воjске. Пуно Руских професора је предавало на свим Универзитетима Краљевине Југславије. Руски козаци су вршили службу у Српској Граничарској Стражи.

Током немачке агресиjе на Jугославиjу (априла 1941. године) пуно емиграната је било спремно да ратује против Немаца. По окончању априлског рата Jугославиjа jе била подељена између окупаторсних држава.У Србиjи jе била стварена Влада са генералом Миланом Недићем на челу под контролом окупатора.Краjем 1941. године за одбрану српског становништва од комуниста и усташа био је створен Српски Добровољачки Корпус.

У исто време комунисти су почели да убиjаjу српске жандарме и руске емигранате (убили су око 250 Руса). Почетком jула комунисти су стварали "Ужичку републику". Генерал Скородумов обратио се Немацима. Он jе молио да се допусти Русима да стваре руски воjни одред за одбрану од комуниста. Руски одреди морали су бити само у рускоj униформи и нису полагали заклетву Хитлеру. Такође je захтевано да се после стварања Корпуса он мора послати на Источни фронт. Али оваj захтев Немци нису извршили. Спочетка немачке власти (начелник штаба команданте окупаторске воjске пуковник Кевиш) je допуштала стварање одреда. Скородумов je издао наредбу о стварању Руског Корпуса (12.09.1941). Али кроз 2 дана стигла je наредба из Берлина да се забране све националне воjске формиране у Србиjи. Скородумов je био затворен. Командант Корпуса je постао руски генерал Штеjфон (бивши командант пука у Добровољачкој Војсци генерала Дењикина) Назив "Руски Корпус" je био промењен у "Руска Одбрамбена Група" (1942. - Руски Одбрамбени Корпус, а 1944. - Руски Корпус). Тако je у мукама био стваран Руски Корпус.

Формирање Корпуса је обављено у Топчидерскoj касарни (бивша касарна Краљевске Гарде) Први пук Корпуса (око 2100 људи) био је састављен у септембру/октобру 1941. године.Пук је био обучен у руске униформе. А у новембру пук je ратовао са партизанима близу Лознице. После слома "Ужичке републике" пук je остао у Западноj Србиjи где је бранио српско становништво и саобраћајне путеве. Штаб пука je био у Лозници. Корпус je био додељен 65. корпусу Вермахта (командант - генерал Фелбер). Током jeсени и зиме 1941. године је био стварен Други пук.

У корпусу су углавном служили бивши официри, војници и козаци Руске војске генерала-лајтнанта П. Н. Врангела.Око 10% је чинио подмладак рођен ван Русије или они који су напустили отаџбину као деца, Добровољци су долазили из руских емигрантских колонија у Бугарској, Немачкој, Пољској, Француској, Грчкој, Италији, Румунији и из неких других земаља. Укупно, током целог рата, у Руском корпусу је служило више од 17.000 људи.

Крајем новембра Руска група је имала већ 6.000 војника и официра, а 30. новембра је добила назив Руски корпус и била укључена у немачки вермахт. Руски корпус је био наоружан пољским топовима калибра 75 mm, са антитенковским топовима калибра 37 mm, са минобацачима, крупнокалибарским митраљезима и пушкомитраљезима. Корпус је користио Правило службе Руске Царске војске, Црвене армије и немачког вермахта. Официрски кадар је био углавном млад, а официрски подмладак се припремао у Првом Руском кадетском корпусу „Велики књаз Константин Константинович". На почетку рата војници и официри су носили маскирне мундире, али почетком 1942. године, због несташице тканине маскирне боје, добили су тамно-браон униформе. Крајем 1944. и у 1945. години, због разумљивих разлога, војници Руског корпуса носили су различите униформе. Војници и официри су носили еполете, које су означавали њихов поспедњи чин у Царској руској војсци, али фактичко звање је било означено на реверу. На глави су војници носили руске војне капе по обрасцу капа из Првог светског рата са руском тробојком на кокарди или округле челичне шлемове чешке производње са белим крстом на челу.

Апсолутна већина војника и официра Корпуса хтела је да се пребаци на Источни фронт и да ратује тамо „за ослобођеље Русије од црвеног ропства." Али немачка команда је одуговлачивала тај одлазак (с намером да га никад не изврши) и оставила је Руски корпус у Србији. Корпус је чувао руднике, путеве, комуникације и железницу од партизана. Јединице Руског корпуса смештене уз Дрину у Западној Србији, нису се само бориле против партизана, него су и (на своју одговорност) помагале прелазак српских избеглица из Босне. Јединице Руског корпуса су чувале објекте и руднике и на Косову и у Рашкој. И до наших дана дуж железница на овом правцу, могу се видети понеки дебели бетонски или камени бункери, из којих су војници Руског корпуса бранили комуникације од напада партизана.

Руски корпус, углавном формиран од бивших војника Царске руске војске, разликовао се од Прве козачке дивизије која је била формирана већином од бивших војника и официра Црвене армије и била 24. септембра 1943. пребачена у Југославију. Прва козачка дивизија је била јединица под патронажом Химлера и обичној е учествовала у операцијама чишћења терена од партизана, а ималаје 18.550 војника и официра.

Почетком 1944. године, Руски корпус се сударио са совјетским дивизијама и јединицама Ј. Б. Тита. Из Србије је Корпус отишао заједно са јединицима Српског Добровољачког Корпуса и прошао ратни пут до Словеније. Брза капитулациja Румуниjе и Бугарске у августу и септембару 1944. године и уништење немачке групе "Jужна Украjина" су нално изменили положаj на Балкану. Фронт се изненадано приближио граници Краљевине Jугославиjе. Остаци Корпуса заjeдно са преосталим немачкими jeдницама су одбиjали изненадне jурише советске армиjе, титових партизана и њихових нових савезника, Бугара. У исто време (септембар/октобар) из Београда су биле евакуиране све породице припадника Корпуса, као и сви руски емигранти који су хтели да оду.

У октобру Четврти пук и део Трећег су били опкољени у Чачаку и током седам недеља су задржавали офанзиву црвених. Тек 21. новембра пукови су успели да се извувку из окружња и да се повуку ка Сараjеву. У исто време jeдинице Првог и Другог пука су покривале одступање прве брдске дивизиje. Често би руске jeднице прелазиле и у контраофанзиву. Близу села Jaкубовац (Североисточна Босна), средином новембра први и трећи батаљони 3. пука су уништили 169. гардијски пук Црвене армије. Током октобра 1944. и почетком априла 1945. године, Корпус је прво чувао а затим и одбранио прелаз преко реке Саве код Брчког. Кроз Брчко су главне немачке jeднице ГА "Е" (почетком 1945. године преименоване у "Србиjа") пролазиле при одступању из Србиjе, Македониjе и Грчке. Децемба 1944. године Корпус је предузео офанзиву против партизана и освојио град Травник које је био задржаван током jедне недеље.

Крајем 1944. године командант корпуса генерал Штејфон је имао састанак са гененералом А. А. Власовом (председник Одбора Ослобођења Народа Русије и Главним Командантом Наоружених Снага О.О.Н.Р.). Штејфон је рекао да је он спреман за припајање Корпуса саставу Н.С. О.О.Н.Р. Током пролећа 1945. године Корпус je ратовао у Босни. Он je поднео тешке губитке (у аугусту 1944. године у трећем батаљону трећег пука је било само 882 војника, а већ почетком децембара 21 човек) 30. априла 1945. године у Загребу je умро генерал Штејфон. Командант петог пука пуковник Рогожин je постао командант Корпуса. Краjeм априла остатаци Корпуса су били сведени на три пука, али без довољног броja људи у четама. При Капитулациjи Немачке Корпус се налазио Словениjи. Црвени су предложили Рогожину да капитулира, али је он одговорио да никад неће капитулирати пред Совејтима и партизанима. Корпус je капитулирао и предао се Енглизима. У то време Корпус je имао само око 3.500 људи. Разоружавани бели Руси су били смештани у логор Келенберг (Аустриja). Тамо су остали до 1951. године, када су се преселели у САД и Аргентину. Шездесетих година у САД, а деведесетих и у Русији, био је објављен зборник мемоара РК. Занимљиво је да се најтоплије успомене бивших војника и официра Руског корпуса односе на Српски Добровољачки Корпус „због његове сигурности, дисциплине и поуздане одлучности". Припадници Корпуса нису били предати СССР-у иако су Совјети покушавали да их добиjаjу.

У Келенбергу je био створен "Савез Припадника Руског Корпуса" који постоји и дан данас. "С.П. Р.К." штампа часопис "Наши Вести". Оне и данас излазе и садрже реаговања на тренутна политичка питања. „Наше Вести" су изјављивале неповерење у политички курс Русије под вођством Јељцина. А 1999, године бивши саборци из Руског корпуса су оштро осудили НАТО агресију на СРЈ.

Извор: светскират.цом
 
834a468a96f3.jpg


РУСКА ОСЛОБОДИЛАЧКА АРМИЈА − РОА
Генерал Власов и његови добровољци

Руски Корпус у Југославији у Другом Светском Рату 1941-1945
Главная » Српски
После краjа Грађанског рата у Јужноj Русији, 1920 године 30 хиљада воjника Руске Воjске ђенерала Врангеља и 130 хиљада цивилних људи су емигрирали из Крима (Јужна Русија).

Најпре су допутовали у Турску. Тамо су становали две године. 1922 годину су се преселили у Бугарску, али већина белих Руса су се преселила у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Краљевина С.Х.С. (после 1929 године — Краљевина Jугославиjа) је свиђала емигрантима, због тога шта југословенски краљ Александр Први Карађорђевић је био питомац Руског Пажеског Корпуса а српски Патриарх Варнава је учио у Духовној Академији у Санкт Петербургу. Ђенерал Врангељ jе рекао: «Само Краљевина С.Х.С. је пружила нам руку помоћи. Други савезни држави су признали власт црвених силеџиjив…». У Краљевину Јужних Словена су се превесели око 40 хиљада Руса. У овоj држави бели емигранти су стварали своjи друштвене и просветне организациjе: руску-српску мушку гимназиjу, два руских кадетских корпуса и т.д. Ђенерал Врангељ 1924 године је стварао «Руски Општи Воjскови Савез» (»РОВС»), коjи jе удруживао све воjнике и официре бивше Руске Царске Воjске. Пуно Руски професора су предавали у свим Универзитетима државе. Руски козаци су вршили службу у Српској Граничарској Стражи. Али односи између емиграната и србима нису били веома добри. Емигрантима је веома свиђао антикомунистичен став Немачке. А српски политичари су мислили да Немачка jе непријатељ Југославије. Антируски чланци су се поjавили у српској штампи после затварања уговора између Мале Антанте (Jугославиjа, Румуниjа, Чехословачка, Грчка) и СССР. Сељаци су не разумели разлику између црвенима и белима Русима. Српски комунисти су се користили ово неразумевање да поткопавају ауторитет Руса. Руски емигранти су учествовали у Грађанском рату у Шпанскоj (1936-1939). Ратовали су против шпанских црвених. Током немачке агресиjе према Jугославиjе (април 1941 године) пуно емиграната су били спремни да ратовају са немцима. После краjа априлског рата Jугославиjа jе била поделина између окупаторсних држава. На териториjи Хрватскоj, Босне и Херцеговине jе била стварена усташка Независна Држава Хрватска (НДХ) са Анте Павелићем (je био поглавник хрватске фашиста — усташа) на челу. Хрвати су почињали да убиjаjу Срба, Цигана и Jевреjина. Бугарска je окупирала Македониjу. Талиjа jе окупирала Далмациjу, Црну Гору и половину Словениje. Мађарска је ухватила савремену Воjводину. У Србиjи jе била стварена Влада са ђенералом Миланом Недићем на челу под контролом окупатора. Оваjа влада je заузела код Немаца за српски народ. Краjем 1941 Године за одбрану српског становништва од комуниста и усташа jе био створен Српски Добровољачки Корпус (командант — ђенерал Коста Мушицки). СДК je имао око 5 хиљада људи и током целог рата је верно сарађивао са Русим Корпусом. Велики српски родољуб Димитриj Љотић je казао да главни непријатељ српства у Србиjи су Комунистички Интернационал и Комунистичка Партија Југославије а у миру су усташи и сваки српски патриот мора да боре са комунистима и усташима. СДК је био најпоузданом антикомунистичком српском снагом. После слома Jугославиjе окупатори су створили Уред за одбрану интереса руских емиграната. Ђенерал Скородумов jе био глава београдског Уреда. После почетка советско — немачког рата (22.06.1941) сва руска емиграциjа се поделила на два логора. Jедна половина емиграната jе мислила да они мораjу да помагаjу СССР-у да победи неприjатеља. Друга половина jе сматрала да бели Руси мора да постаjу ратовати против бољшевика у Вермахту (Немачка Војска). Глава другог одељења (Европа) РОВС-а ђенерал фон Лампе je казао у своjоj наредби да би сваки руски воjник или официр мора да реши за себе учествуjе или не учествуjе у рату. До 22 jуна комунисти су сарађивали са немцама (око 10 комуниста су радили у београдском гестапу (политичка полициjа)). После — комунисти су «кренули» «устанак». Њиховим поглавником је био бивши аустро-угарски подофицир Иосип Броз (његов надимак je Тито). Он je био старешина главног одбора Комунистичке Партије Југославие. Њихови одреди су носили назив «Народно- Ослободичка Армија Југославије» Али су били и други борци са окупаторима коjи су почели ратовати jош у априлу — четници пуковника (с 1942 године ђенерала) Дражи-Драгољуба Михајловића. После слома Југословенске Краљевске Војске Михајловић са некими официрима не иду у заробљеништво а су одлазе у Западну Србиjу у Планину Равна Гора (близу Ваљева). Они су добили назив Равногорски Четници (официални назив је био «Југословенско Војско у Отаџбине»). Хтели су да у Jугославиjи je била монархиja. Ратовали су и са немцама и са комунистама. У исто време комунисти су почели да убиjаjу српске жандарме и руских емиграната (били су убиењи око 250. Руса). Почетком jула комунисти су стварали «Ужичку републику». Ђенерал Скородумов окренуо се код немаца. Он jе молио да би било допуштено Русим стварање руских воjних одреда за одбрану од комуниста. Руски одреди морали бити само у рускоj униформи и нису полагали заклетву Гитлеру. Такође командовање je захтевало да после стварања Корпуса он мора бити отпреман на Источни фронт. Али оваj захтев немци нису извршили. Спочетка немачка власт (начелник штаба команданта окупаторске воjске пуковник Кевиш) je допуштала стварање одреда. Скородумов je издао наредбу о стварању Руског Корпуса (12.09.1941). Али кроз 2 дана настала je наредба из Берлина об забране све националне воjничке формирања у Србиjи. Скородумов je био затворен због инициативи. Командант Корпуса je постао руски ђенерал Штеjфон (бивши командант пука у Добровољачке Војске ђенерала Дењикина) Назив «Руски Корпус» je био промењен на назив «Руска Одбрану Групу» (с 1942. — Руски Одбрани Корпус, с 1944 — Руски Корпус). Тако je у муках био стваран Руски Корпус.

Ратна делатност Руског Корпуса je имала три периода:

Јесен 1941 — пролеће 1944 када бели Руси су одбранили одређени реjони у Србије и у Источне Босне.
Пролеће — Јесен 1944 Период активне борбе Корпуса са цервенима партизанима Тита (»НОАЈ») чиjа крупна воjна спајања су упала из Босне у Србију.
Јесен 1944 — средина маja 1945 Активне фронтове борбе са «НОАЈ», Советском Армијом и Бугарском Војском.
 
Формирање Корпуса се збивало у Топчидерскoj касарни (бивша касарна Краљевске Гарде) Први пук Корпуса (око 2100 човека) je био састављен у септембру — октобру 1941 године. Морам да кажем да пук je био у рускоj униформи. А у новембру пук je ратовао са комунистичкима партизанима близу Лознице. После слома «Ужичке републике» пук je остаjо у Западноj Србиjи браниje српско становништво и саобраћајне путеве немачке војске. Штаб пука je био у Лозници. Корпус je био додан 65-ому корпусу Вермахта (командант — ђенерал Фељбер). Током jeсени и зими 1941 године је био стварен други пук. Први и други пукови су били попуњени из Руса који су живели у Србији и Хрватскoj. У јануару 1942 године први и други пукови су одвратли налет црвених из Босне близу града Зворник. Почетком пролећа 1942 године су почели да стижу руски емигрантски добровољци из Бугарске. Они су допунили трећи пук. 3. пук током друге половине 1942 године и прве половине 1944 године je одбранио железничку пругу Ваљево — Косовска — Митровица. Када поток руских емигрантских добровољаца je престао (друга половина 1943 године), командант Корпуса jе замолио команданта немачких снага у Србији да допушта скупљање добровољаца у окупираним саветским земљама (Јужна Урајина, Бесарабија, Буковина). Ови добровољци су саставили четрти и пети пукова. Такође Руски Корпус jе добио 300 саветих воjнозаробљеника. Почетком 1943 године први пук пуковника Рогожина je ратовао са комунистима у Источноj Босни. Морам да кажем да такође Руски Корпус за време свог ратног пута је бранио и српско становништво. Све 1942 године први пук je спасао спске избеглице из Босне коjи су трчали од терора усташа преко Дрине. На Косову припадници Корпуса су одбранили Срба и српске верске вредности од Шиптара коjи су хтели да поруше српски цркве и протераjу српско становништво. 1944. године Руски Корпус je достизао наjвише броjности и у исто време његова организација je била следећа. Штаб Корпуса je имао 4 отделењa (оперативњо, за снабдевање, извидничко, ађутантово), 7 служба (интенданску, здраствену, ветеринарску, за везу, аутомобилску, за противоваздушну одбрану и командантску), отделни батаљон «Београд» (чете: стражарску, транспортну, за снобдевање и резервну), отделну чету за везу и отделну ветеринарску чету. Корпус се састоjао од 5 пукова. Сваки пук je имао три батаљона (сваки батаљон je имао три пешадиjске чете (свака чета je имала 3 вода а сваки вод je имао 3 отделениja) и тежки митраљезки вод), артитилеришки, противотенкови, саперни, коњане водове и вод везе. Такође први и четврте пукови су имали и отделне музичке воде. Броjни састав првог пука je био 2211 човека. Остали пукови су имали по 2183 човека. Такође Корпус је имао два мање војне болнице са руским лекарима и болничарима. Код штаба Корпуса je постоjao немачки штаб везе а при сваком пуку и батаљону су били немачки официри везе. Немачки штаб везе je организирао «Раздео породичних новчаних помоћи». Оваj раздео je задржао део плате припадника и распоређивао примине новце оскудницам породицам воjника и официра. За све време ратног пута у Руском Корпусу су било 17090 човека. 1941-1945 године 1132 човека су пропали. Укупни губитки Корпуса (пропаднима, заробљенима и раненима) краjeм рата су достизали 11506 човека. Брза капитулациja Румуниjе и Бугарске у аугусту — септембару 1944 године и уништење немачке групе воjске «Jужна Украjина» су нагно изменили положаj на Балканима. Фронт се испоставне изненадано близу граница бивше Jугославиjе. Немачко командовање и његова војска нису били спремењи. Пододељци Корпуса заjeдно са отделними немачкими jeдницама су одбиjали изненадни jуриши советске армиjе, црвених партизана Тита и њихових нових савезника — бугара. У исто време (септембар — октобар) из Београда су били евакуирани све породице припадницка Корпуса и такође сви руски емигранти који су хтели да одлазе. У октобру четврти пук и део трећег су били опседани у Чачаку и током седам недеља су уздржавали офанзив црвених. Само 21 новембра пукови су се изланули из окружња и су отишли у страну Сараjева. У исто време jeдиници првог и другог пукова су покривали одступање прве брдо-егерске дивизиje. Често руске jeднице су прелазили у контраофанзиве. Близу сеља Jaкубовац (Северо Источна Босна) у средини новембра први и трећи батаљони 3 пука су уништили 169 гардеjски пук Црвене Воjске. Током октобра 1944 — почетком априла 1945 године су прво чували а затим и одбранили превоз преко реке Саве у Брчко (граница Босне и Славониjе). У Брчко основне немачке jeднице групе воjске «Е» (с почетка 1945 године «Србиjа») су се превозиле када одступале из Србиjе, Македониjе и Грчке. Децембаром 1944 године Корпус је предузео офанзив према партизана и одбио босански град Травник које је био задржаван током jедне недеље. Крајем 1945 године командант корпуса ђенерал Штејфон је имао састанак са ђененералом А. А. Власовом (председник Одбора Ослобођења Народа Русије и Главни Командант Наоружених Снага О.О.Н.Р.). Штејфон је рекао да он спреман за предаjу Корпуса у састав Н.С. О.О.Н.Р. Током свеj пролећи 1945 године Корпус je ратовао у Босни. Корпус je понео тежке губитке (на пример: у аугусту 1944 године у трећем батаљону трећег пука су било 882 човека а већ почетком децембара — 21 човека) 30 априла 1945 године у Загребу je умрео ђенерал Штејфон. Командант петог пука пуковник Рогожин je стао командант Корпуса. Краjeм априла остатке Корпуса су били сведени у три пука али без довољног броja човека у четама. Капитулациja Немачке je застала Корпус у Словениjи. Црвени су предложили Рогожину капитулирати али он је одговоријо да никад не капитулира пред советима и партизанима. Корпус je капитулирао пред Енглизима. У оваjо време Корпус je имао само око 3500 човека. Разоружавани бели Руси су били смештани у логор Келенберг (Аустриja). Тамо су становали до 1951 године, када су преселели у Савезне Америчке Државе. Они нису били давани СССР-у ма да црвени су покушавали да добиjаjу њих. У Келенбергу je био створен «Савез Припадника Руског Корпуса» који постоји и у наше време. «С.П. Р.К.» штампа часопис «Наши Вести». Судба Руског Корпуса je одjеки Грађанског рата. Бели Руси су ишли у немачку воjску само из-за политичких мотива. Хтеле су да боре за слободу Русиjе од црвених. Мислили су да комунистичка власт je више опасна него нацистка.

А. Писаревски
 

Back
Top