Kad vam umre neko drag

Jednog dana vam zazvoni telefon i cujete bas onu najlosiju, najtuzniju vest da nekog koga ste mnogo voleli vise nema.
Moze to biti vas otac, majka , vas prijatelj ili dragi komsija. I onda, poricete to iz dana u dan, poricete da vam je tesko i da vam jako fali jer zelite da idete dalje. I mrzite taj telefon sto je zazvonio i ne zelite vise da se javite na njega nikada.
Nakon nekog vremena cujete neku pesmu koja vas rastuzi i podseti na tu osobu i onda se rasplacete...
Sta onda radite da vam bude lakse ?

places i places i places
i nije lakse...ne postoji vreme koje to moze da izbrise...

trazim drustvo dragih osoba i podrsku, razgovor je ono sto nama zenama treba, komunikacija i zagrljaj, uteha,.....
meni pomazu knjige dosta

meni su umrla tri brata....i svaki put je zvonio telefon.....i svaki put sam ga mrzela sve vise i vise....
ti ne mozes uciniti ama bas nista da ti bude lakse....neki kazu vreme...koje vreme?!....proslo je 23 godine od smrti prvog, 10 od smrti drugog i 3 od smrti treceg brata....dvojica od njih su bili rodjeni....to se ne moze zamisliti,to se ne moze olaksati....
dusa ti se slomi...i srce ti prepukne....i celo te telo boli.....
ali poenta je da priznas sebi da se vise nikada nece vratiti i da places....
ja svake veceri placem....legnem u krevet i placem....i brisem lice o jorgan...i pazim da me jedini preostali brat ne cuje....
i strah me je da ce i njemu nesto da se desi....
TU NIKO NE MOZE DA TI OLAKSA...MOZDA SAM SEBI,MADA.....
ne smes se sazaljevati...od toga bude samo gore.....
znas sta ja radim?pisem....pisem o svemu sto me podseca na njih...o svemu sto su radili...o svemu sto su voleli...o svemu sto nikada nisu imali,a toliko su zeleli....i placem dok ne pocnem da se gusim....
onda zazmurim i pokusavam da se setim kako su izgledali,njihovog glasa,smeha....crta lica...pokreta....
i jednom se ipak nasmejes....i dalje te to ubija.....i dalje si besan i ocajan,ali jednom shvatis koliko si srecan jer si tog nekog bas ti znao i jer si bas ti imao priliku da ga volis i da on tebe voli...pa koliko je samo ljudi uskraceno mogucnosti da ga upozna?....ti si se smejao sa njim,ti si mu pomagao,ti si taj koji je ziveo sa njim svaki dan.....
i onda dodje trenutak kada ti istovremeno nije i opet jeste nenormalno tesko....ali to je normalno....zbog toga smo ljudi....
to nije u tvojoj moci,kao uostalom ni ta ljubav zbog koje sad toliko patis.....
samo placi...kad god ti se place....vristi ako ti se vristi....jecaj,grcaj,urlaj.....ali bice ti lakse...iako ce ti zauvek srce ostati slomljeno...
a ti si taj koji odlucuje hoce li ga zakrpiti ili ostaviti u komadima!
ej...pa seti se:TI SI TAJ KOJI JE OSTAO ZIV!!!!
imas razloga da ti bude lakse....mora ti biti lakse......
evo i sada placem...ali se i smejem...
kontradiktorno,zar ne?....ali mi je lakse....
neki pricaju o tome...
a ja?...ja ne mogu sa mamom da pricam o tome....ne mogu da je gledam kad vidim kako je ubijam time...ona je izgubila 2 sina.....ne mogu uvek da pricam s njom o tome....
ali eto ponekad mi dodje pa svrljam sa nepoznatim ljudima...
nemojte mi zameriti....
evo sad mi je lakse...
hvataj svaki momenat kad ti je lakse....i jednom ces se uhvatitti sa punim dzepovima tih laksih momenata....
tu nema recepta...to boli....i ne prolazi...samo povremeno stisava....

jbt miljana

.......Taj dan necu zaboraviti.Kada sam ga izgubila,kada je nestao zauvek iz mog zivota,otisao bez pozdrava.Telefon je zvonio,razbijao bolnu tisinu........i samo jedna rec je razbila moje snove,srusila jedan dotadasnji svet izgradjen od iluzija.Od tog dana moj zivot je drugaciji,srce mi kuca drugacijim ritmom,a u glavi mi se nizu secanja.Pitanje postvljam sebi stalno:Zasto?Ali odgovora nema.Mogu plakati,mogu se nadati da me posmatra sa nekog lepseg mesta i mogu ga se secati........ali nikada vratiti.i to saznanje sprecava svaku utehu,i koci me da se smejem slobodno.
A svako ko nam je drag svojim odlaskom i nosi jedan deo naseg srca.I ne postoje reci koje me mogu utesiti,niti vreme ko ce ga izbristai.
28.10.1992.

Ne znam da li mi je lakse ili teze kada sam procitala vase reci.
Mozda mi je lakse jer znam da ne prezivljavam takve stvari samo ja , ali mi je mnogo strasno kada vidim da su ljudi tuzni, to onda nekako predje na mene.
Svejedno, kriza je prosla, nadam se da nece uskoro opet doci. Uspem ja to tako dobro da zakopam negde u dno svoje duse i prekrijem sa mnogo slojeva. Meni je tako lakse, da poricem neke stvari kao da nikada nisu ni postojale. Ne pomaze mi da pricam sa ljudima o tome, ni sa onim najblizim koji me razumu, a i oni znaju s kim imaju posla pa me puste da tugujem jer znaju da ce tako mnogo brze proci nego da otvaramo diskusiju.
Drzite se ljudi, lepo je ziveti i imati nekoga uz sebe, gledati napred, oko sebe a nikako iza sebe. Posvetiti se onim ljudima koji se nasmese kada te vide i koji ti pozele dobar dan. I recite svima koji vas pitaju kako ste , da ste sve bolje i bolje bez obzira kako se osecali, tako cete to i biti, a ljudima ce biti lepse da to cuju od vas nego da im se zalite. Ako vec morate da se zalite, svratite na ovu temu, izbacite to lose iz sebe i nastavite dalje bez tog bola, neka ostane na ovoj stranici.

Dragi ljudi otisli zauvek.. ja se tesim njihovim zivotima, ako im je bio tezak>odmorili su se, a ako sretan>bar to zivota sto su ziveli, ziveli su sretno... i ponekad kad mi nedostaju i kad ih pozelim da su tu, tugujem i placem za svojim zivotom bez njih...

Marge Simpson:

Jednog dana vam zazvoni telefon i cujete bas onu najlosiju, najtuzniju vest da nekog koga ste mnogo voleli vise nema.
Moze to biti vas otac, majka , vas prijatelj ili dragi komsija. I onda, poricete to iz dana u dan, poricete da vam je tesko i da vam jako fali jer zelite da idete dalje. I mrzite taj telefon sto je zazvonio i ne zelite vise da se javite na njega nikada.
Nakon nekog vremena cujete neku pesmu koja vas rastuzi i podseti na tu osobu i onda se rasplacete...
Sta onda radite da vam bude lakse ?

Kliknite za proširenje...

Naravno da je teško, ali i to je deo života :?