Efikasna komunikacija preko mreže zahteva podršku oprativnog sistema, te su u savremene sisteme ugrađeni mrežni slojevi (network layer) koji obuhvataju jedan mrežni protokol ili više njih. U početku je svaki proizvođač operativnog sistema nametao svoje standarde, u ovom slučaju protokole, ali su mnogi od njih vremenom prihvatili i tuđe, a neki su postali standardni. Pre nešto više od decenije, u računarima s Microsoftovim sistemima često se koristio Novellov mrežni podsistem; i Microsoft je ustanovio svoje mrežne protokole, a razvoj Interneta doneo je danas najšire rasprostranjen TCP/IP.
U Microsoftovom slučaju, početak umrežavanja povezan je s mrežnim proširenjem BIOS-a računara, NetBIOS-om: radi se o jednostavnom skupu naredbi koji je obezbeđivao samo najosnovniju podršku umrežavanju. Ubrzo je on proširen korisničkim interfejsom, kada je dobio ime NetBEUI (NetBIOS Extended User Interface), i tada je postao pravi mrežni protokol. On se nalazi u savremenim verzijama Windowsa i vrlo je jednostavan: za identifikaciju koristi ime računara i ne treba ga posebno konfigurisati. Postiže dobre performanse u komunikaciji, ali ima nekoliko ograničenja, od kojih je najvažnije to što je upotrebljiv samo u lokalnim mrežama - bilo kakav izlazak van njih nije moguć ovim protokolom.
Iz vremena dominacije Novella, opstao je protokol IPX/SPX. Moćniji je nego NetBEUI i dozvoljava spajanje više segmenata mreže, ali budući da redovno proverava puteve na mreži, i sam "proizvodi" znatan saobraćaj i otuda je nešto sporiji. I on je prodržan u novijim Windowsima, a značajan je zbog toga što omogućava jednostavnu komunikaciju s mrežama koje rade pod Novellom; osim toga, koriste ga i upravljački programi za neke mrežne štampače.
Danas najveći značaj svakako ima protokol TCP/IP - o njegovim mogućnostima najbolje govori podatak da on preko Interneta povezuje milione računara s različitim operativnim sistemima. U suštini, radi se skupu objedinjenih protokola, prvobitno razvijenih u vojne svrhe, za mrežu Arpanet. Ovaj skup protokola podržava sve operacije u vezi s mrežnom komunikacijom i uprkos složenosti, s njim se postižu dobre performanse. TCP/IP ima i jednu osobinu neprijatnu za početnike: zahteva podešavanje nekoliko parametara i retko prašta greške. Srećom, većina tih parametara se može podesiti i "spolja", pa će mnogi davaoci Internet usluga postaviti odgovarajuće vrednosti, a obaveza korisnika je samo da im to omogući. U slučaju lokalnih mreža, ako u njima postoji DHCP (Dynamic Host Configuration Protocol) server, on će takođe (gotovo) sve sam podesiti, a u protivnom se svakom računaru mora ručno dodeliti jedinstvena IP adresa i postaviti mrežna maska koja kontroliše pristup mreži. Ukoliko je mreža povezana s nekom drugom mrežom, treba navesti i IP adresu mrežnog prolaza (gateway), a u nekim slučajevima i adrese servera imena.
Link
... inache, tema ti je suvishe neodredjena... da sad neko pishe ono shto zna nema nikakve svrhe poshto bi se tu sve izmeshalo i ni na shta ne bi lichilo, a sve te kratke definicije su lako dostupne prego google.com.
