HELLGIRL

Evo ja otvaram temu umesto tebe. Ona prethodna se otrgla kontroli, ali nema veze. Nadam se da nece opet. Javi se ako ti nije sad glupo.

Nema potrebe da imas otpor prema psihijatru. Taj otpor skroz razumem jer sam ga i sama imala. Ali daj mu sansu, videces neces se pokajati. Iskreno, psihijatar kod kojeg ja idem mi nije cak ni simpatican, ali meni je mnooooogo bolje. Bolje uraditi bilo sta nego nista. Ako si student, slobodno idi u Studentsku polikliniku, odlicni su. Ili na pp ti moze WW nekog preporuciti. Covek jednostavno ne moze da se sam izbori sa nekim stvarima i to je potpuno normalno i ljudski. Moja parola je trazi pomoc i naci ces je!

Samo polako i hrabro!!!

E sad to da doktori ti daju samo neke lekove i to je to, je cuveni urbani mit kojem sam i ja verovala. Nije tako. Sto se tice lekova za smirenje meni je dato minimalno koliko mi je potrebno da bih mogla da funkcionisem. Znaci nista od osecaja omamljenosti i sl. To je samo u prvih nekoliko dana. Znaci sad normalno ucim polazem ispite, ma sve. U stvari normalnija sam nego sto sam ikad bila! Tvoja zelja i trud (koliko mozes)+doca i strpljenje, trebalo bi da profunkcionise skroz.

Cesto cujem za taj izgovor, ne znam mozda stvarno ima nekih takvih doktora. Ali se zato lepo raspitas kao sto si i pocela da radis i nema brige!!!

Hell Girl
Ja sam bila u jaku depresiju, zato sto sam bila bolesna 2 godine, ja neznam jos sto mi nije bilo, ne da sam sada sasvim ok, ali osjecam se bolje. Moj predlog za tebe je da nades neki s kim mozes da razgovaras, nemora da ti to bude mama, ili neki bliski rodak, jednostavno moze biti prijateljica koja moze da te slusa, razgovaraj svaki dan s nekim u kome mozes verovati, bez sram pricaj o svoim problemi, o sve sta ti se vrti u glavu. Pokusaj da nedes nesto dobro i u lose. Najbolje bi bilo da nades nekog psihijatra sta ce razgovara s tobom svaki dan...Ja neznam dali ti je ovo od pomoci, ali pokusala sam da ti pomognem onako kako sam pomogla sebi. Jednostavno budi u blizni ljude ko te vole. Ja sam radi to dosla kuci, bila sam u inostarnstvo...Zelim ti sve najljepse i pisi nesto bar da znamo kako si...

Hvala vam stvarno sto ste uz mene.
Prija mi da vidim da je nekom stalo da sagleda moj problem,pa cak i da mi pomogne.
Ja se stvarno trudim,nisam razmazena klinka.Moj razlog je stvarno bio dubok.A ono sto me takodje plasi je to da se ja cak ni sad kad ispastam zbog tog pokusaja(mislim na fizicki pretrpljene teske,teske povrede) ne kajem sto sam to onda uradila.I dalje cvrsto stojim iza toga,smatram da je najlosije (od svih losih stvari koje sam time sebi naskodila-jos vise) to sto sam prezivela.
Imam prijatelje,razgovaramo(ali oni to nikad ne mogu shvatiti i uvediti u velicini kakva je stvarno) i ja to razumem.Pisem. Izgubila sam stare navike,...postala apaticna,...Ali to na primer moja okolina i ne primecuje,a ja se i trudim da svu svoju nesrecu sakrijem,ne pokazem.Ne bih zelela da se obratim za pomoc i savet u nekoj ustanovi tome namenjenoj,a oni da me protiv moje volje hospitalizuju.

i je l si se skinula s lekova neogeo? koliko dugo si ih pila?
si ubila nekoga?

Vec sam ubila jednu pticicu koja je mnogo pitala :-)

Pa to sto te ipak plasi sto se ne kajes je dobar znak, ako mene pitas. Razlozi tvog stanja nisu nestali (i ne mogu spontano) pa se i dalje osecas lose. Prijatelji znace, evo i mi smo ovde, ali veruj mi nije to dovoljno. Meni se cini da je korist prijatelja mnogo veca kad pocnes da se oporavljas. Stvarno moras traziti pomoc. Pa i da te hospitalizuju, pa zasto mislis da je to tako strasno. Moze samo bolje da ti bude, gore ne moze. A otkud znas i da hoce.

Ne znam kako da te ubedim da se tvoje stanje da promeniti. Iako ti to sad deluje neverovatno. Ne zelim da banalizujem tvoju situaciju, ali ti strucnjaci imaju itekako iskustva, i ne bi verovala kako se mi ponasamo kao po nekom sablonu, pa da nije tako ne bi ni postojala ta nauka. Naravno svi smo mi ipak posebni.

Nasi lekari su zaista dobri. Ja sam bez ikakvog oklevanja otisla pravo u drzavnu instituciju, iako sam mogla da priustim i privatnog.

Sto se okoline tice, sta ces, svi imaju i svoje probleme, secam se, ja sam cak bila ljuta sto niko nije reagovao na "pravi" nacin, sta god to bilo. A kao i ti sam zapravo krila koliko mi je lose. Od toga nema nista. Razmisli jos malo, sta dobijas time sto odbijas pomoc. Znam, ti verujes da ne mogu da ti pomognu. Ali nista te ne kosta da probas.

Hell Girl, ne smijes da prikrivas svoju nesrecu, vec da razgovaras o tome i o svim tvoim problemima. Jednostavno mora da ima neko sta vjerujes u nega...Ako hoces pisi pp, pa evo razgovaraces sa mnom...

neogeo: drago mi je da si ti bolje!

Uf, toliko da svi iz moje okoline hoce da idu kod psihijatra! Da sam samo znala otisla bi pre deset godina, kad mi je i prvi put receno zbog gastritisa u 15, da bi mozda mogla sa nekim da porazgovaram. Ubedjena da ljudi iz ovakvih situacija mogu da izadju ili mnogo gori ili mnogo bolji. Zamisli jednog dana kazem: nesto najbolje sto mi se desilo je zapravo panicni poremecaj koji mi je omogucio da sebe vidim i tako promenim kako nikako ne bih sama uradila!

Ili ovi lekovi bas deluju.

Koji?(ako to sme da se zna,al ne verujem da sme)

Pa to su standardni lekovi koji se daju u situacijama panicnih napada. Neki antidepresiv i nesto malo za smirenje. Ono sto sam napisala:ili ovi lekovi bas deluju; je vise bila sala, jer je poznato da lekovi bez sopstvenog truda i redovne i adekvatne psihoterapije ne mogu dati prave rezultate.

Bre ja koja sam panicila kad treba u prevoz da udjem, nadjoh sad neku letnju skolu u Minhenu iz moje struke, idem bas me briga! I jos ispade da mi je sve placeno!?Ako me ne bude odjednom bilo na forumu znajte da su me prodali u belo roblje.

Ja sam ti jedan pozitivan primer i ima ih jos. Naravno i da nije svima uspelo. Ali to nema veze s tobom.

Lepo je znati da ima i tih pozitivnih.:-)

Pre svega veliki pozdrav za HELLGIRL. Pratim tvoje postove redovno pa sam odlucionesto da napisem i pored toga sto sam izbegavao da ucestvujem u forumu zbog drskosti moderatora(WW) no to sad nije bitno. Drago mi je da si se pojavila na ovom forumu jer ovde zaista ima ljudi koji zele da ti pomognu koliko su u mogucnosti. To sto ti se dogodilo je zaista strasno i iskreno se nadam da se nesto, ni priblizno slicno, vise nikada nece ponoviti. Ja sam inace anksiozna osoba i lecim se od ovog poremecaja. Savete i ubedjenje koje neogeo pokusava da ti docara su zaista na mestu. Ja takodje imam rezervisan stav prema psihijatrima, medjutim ipak su oni u ovakvim situacijama neophodni. Jednoj, osobi koju dobro poznajem, dogodilo se nesto slicno tvom slucaju. Preziveo je! Nekoliko meseci posle nemilog dogadjaja gotovo bezuspesno je pokusavao da se vrati normalnom zivotu. Ipak odlucio je da se leci, posecivao je psihijatra, redovno uzimao terapiju, danas je otac dvoje dece i osoba sa takvim entuzijazmom i voljom za zivotom da mu ponekad prosto pozavidim.
Tako da znas jednostavo ti je sudjeno da zivis, uzivas u carima zivota(lepim i teskim trenucima) zaista postoji tolikao razloga zbog kojih vredi ziveti.
Sto se tice lekova oni zaista mogu da pomognu a to sam se i sam uverio na licnom primeru.
Nemoj ocajavati idemo dalje!!! Uz tebe smo i treba da znas da postoje ljudi koji te nepoznaju a kojima je stalo do tebe.
Veliki pozdrav!!!

I ja te podrzavam HG, prosla sam to sto ti sada prolazis. I ja imam posledice, koje sam uspela da kako tako da saniram. Resenje postoji, cim postoli problem, samo to uglavnom nije odjednom PUF. A i medikamenti su danas raznovrsni i samo uz kontrolu lekara, koji ce naci Tvoj lek i tvoju dozu. Predrasuda je da ne treba ici na lecenje, a prisilna hospitalizacija ti nije uradjena pri TS, pa ne verujem da bi ti se to sad desilo.
Puno podrske i ljubavi od mene

Draga HELLGIRL,
kao sto vidis ima nas vise koji pate od nekog psihijatrijskog poremecaja, a ne smatramo sebe ludima :-). Ja imam generalizovani anksiozni poremecaj, desilo se pre 10-tak godina, i sam sam trazio da idem kod psihijatra. Bilo me je strah od svega, pa i od psihijatra, ali sam se naterao i dobro se zavrsilo. Jednostavno, nisam zeleo da gubim vreme, ovi poremecaji uzasno degradiraju svakodnevni zivot a ja na to nisam bio spreman. Veruj mi da mi je, kada sam na terapiji video da ovakvih kao ja ima kao sitnog sljunka, bilo na startu lakse.
Za mene, zivot je velicanstven, dar od Boga, mame i tate. Ne zelim da propustim da budem otac (i nisam :-) ), da idem na more, da vodim ljubav, da trcim, da se smejem, da volim i da budem voljen. Pa sve i kad bih bio sam opet bih voleo zivot.
Uz slaganje sa svim ucesnicima u onome sto su ti rekli,
veliki pozdrav i glavu gore.

E Mirko kad god te procitam na licu mi je iskren osmeh
Svaka ti cast! Respect!

Hvala Nevechice. Ajd` napisi koju, vidis da se upinjemo ovde :-)

Secam se kada je moja sestra od ujaka pokusala da se ubije.....Popila je gomilu tableta,imala je sam 14.godina....Na svu srecu ,ujna je provalila i zvala hitnu na vreme.Odveli su je na ispiranje zludca i spasili,Hvala Bogu!
Tog dana zvala me je cim je dosla sa ispiranja,onako polu svesna i rekla da dodjem ,da ni sakim ne zeli da razgovara.....Otisla sam i odlazila sam svaki dan kod nje.....Pricale smo,izvodila sam je.....nalazila joj drustvo....salile smo se ,isle na izlete....Povratila se...
Dobila je zelju za zivotom,javila se nada!
Dugo nije zelela da prihvati zivot....zato sto zivot nije bio ono sto je ona htela da bude....Ona je zelela 'holivud"....u bukvalnom smislu....Imala je neke decije snove o slavi glamuru....Dve godine pre pokusaja samoubistva zivela je u SAD-u....Naprasno je primorana da se vrati u Beograd,zato sto njen staratelj ,inace konzervativna baka,nije mogao da podnese njeno isuvise napadno ponasanje....Taj povratak onome sto nikada nije volela odveo je u depresiju ,koja je kulminirala pokusajem samoubistva.
Jos kao mala izgubila je majku i ceo zivot imala je utisak da je majka zove u smrt....
Znala sam njenu pricu...zato sam i mogla da joj pomognem.
Osecala sam njen bol i znala njegov uzrok....Iste veceri ,nakon pokusaja,trazila je da joj nabavim tablete....Dosta duha mi je trebalo da je odvojim od te samoubilacke misli....
To je vrlo tesko stanje.....
.
Draga Hell girl,
svaki covek drugacije sagleda svet ,kao i smisao uopste.....Vecina se trudi da o smislu ne razmislja,iz straha od ludila.....Ali to je sve generalizacija.
Treba razmisljati u jednini i u prvom licu......
Smisao zivota je bas ono drvo pored koga svakoga dana prolazis......,onaj miris proleca koje se upravo budi,ono Sunce koje te golica svojim zracima i govori ti "alo probudi se ",ona kisa koja seca na proslost,ona beba koja se upravo rodila da bi ZIVELA,onaj voz pun ljudi koji zure na posao......sve je to smisao......
pozdravljam te i nedaj se !
Nedaj da te zivot salomi ,ne zato sto bi ispala gubitnik u ocima sveta,vec zato da bi zivela......
kissss

Mirko65:

Hvala Nevechice. Ajd` napisi koju, vidis da se upinjemo ovde :-)

Kliknite za proširenje...

Hm... Bojim se da jos uvek nisam dovoljno kompetentna da bih odgovarala na ovako ozbiljne teme, jer imam utisak da i post moze biti okidac. Tako da ne bih rizikovala da kazem nesto sto moze biti pogresno protumaceno.
Zdravorazumski HellGirl, zivot je jedno cudo i veeelika i najskuplja skola koju mozes pohadjati. Svaki dan je ispunjen izazovima, preprekama... Nekada je tesko, nekada lepo... Tako je normalno, ne razlikujes se ti od bilo koga na ovom svetu, te mislim da i ti imas dovoljno snage da uvidis da je sutra novi dan, i da SAMO OD TEBE ZAVISI KAKO CES GA PROVESTI I KAKAV CE BITI! Glavu gore, imas moju podrsku ako ti to ista znaci, imas pozitivan impuls (cim si ovde) tako da nastavi samo pravim putem, a znaces da PRAVI PUT JE UVEK ONAJ KOJI JE NAJTEZI...

Hvala vam,svima.Mnogo mi znace vase reci,pozitivne misli,saveti,...
Tesko mi je,ali trudim se da prihvatim realnost,da nadjem u njoj nesto lepo...
Bojim se samo da mi opet nesto ne kvrcne u glavi.Jer,za ono je bio potreban trenutak.Nista nije bilo isplanirano.

Veliki pozdrav!