Kohen
Ističe se
- Poruka
- 2.450
Oduvek poznati kao avangarda u odnosu na običan svet, članovi familije Milošević još jednom su pokazali da su sposobni da postave nove standarde u svemu čega se dohvate i da nadgrade i živopisnim detaljima obogate čak i najstarije običaje. Uobičajeno je, naime, da se porodica i šira rodbina nesretnog pokojnika zavade nad mrtvačkim odrom, da s groblja odu posvađani zbog podele imetka, da na daći za pokoj duše jedni drugima pesnicama objašnjavaju šta je čije i ko je ko. U tom smislu, Mirjana Marković i Marija i Marko Milošević otišli su korak dalje – posvađali su se brže i spektakularnije od svih manje slavnih ožalošćenih familija, a i to pre nego što je pokojnik uopšte sahranjen... Zahvaljujući svojim ranijim aktivnostima, optužnicama, poternicama i samo njima svojstvenim kapricima, uspeli su u nečem što je izgledalo nemoguće: da se šest godina pošto je glava kuće sišao sa vlasti, opet nađu u udarnim vestima najvećih medijskih kuća u svetu, da svojim kontradiktornim željama bace u senku čak i samu smrt Slobodana Miloševića i da izazovu globalnu javnu debatu o prirodi, okruženju i značaju ovog ili onog beogradskog, moskovskog i požarevačkog groblja.
Jedino što se za sada može izvući kao zaključak te bizarne priče jeste konstatacija da se njeni glavni akteri nisu nimalo promenili od trenutka kada su otišli svako na svoju stranu. Čak i površni poznavaoci aktivnosti i istupa Mirjane, Marije i Marka, unapred su mogli da znaju da uz taj "trio fantastico" ništa, pa ni sahrana, ne može da prođe bez mnogo buke i skandala.
Teoretski, dakle, Miloševići bi konačno mogli da se skupe u Beogradu, pošto je poternica za Markom ranije ukinuta. Praktično, kako tvrde upućeni, situacija je znatno kompleksnija. Prema tim izvorima, familija zapravo ne strahuje zbog mogućeg hapšenja Mirjane Marković (posebno posle prihvatanja jemstva), nego upravo zbog Miloševića juniora: nedavno obznanjeno postojanje policijske akcije Mreža, koja se bavila Markovim sumnjivim biznisom, kao i brojni bivši ortaci koji ga "samo čekaju", mogu se smatrati pravom opasnošću. Toj teoriji u prilog ide i činjenica da je Marko napustio zemlju odmah posle 5. oktobra 2000, u trenutku dok protiv njega nije bio vođen nikakav proces, kao i činjenica da se nije vraćao iako su mu u Srbiji ostali nevenčana supruga i sin. Takođe je zanimljiv detalj to što se on za sve to vreme nije pojavio ni u Hagu, u poseti ocu, iako je Interpolova poternica za njim ukinuta još 6. avgusta 2005. Naravno, o odgovorima na pitanja koga se to Marko plaši i ko je zapravo realna opasnost za njegovu bezbednost, za sada može samo da se nagađa – sticajem okolnosti, baš se o tome onoliko pisalo i pričalo prošle sedmice.
No, i pre tih prošlonedeljnih otkrića, o Marku se znalo ono osnovno: da je reč o čoveku koji je na sve zamislive i nezamislive načine koristio moć svog oca i uticaj svoje majke, o osobi koja je na svakom koraku pokazivala koliko je zapravo silna i koja je kao takva posle 5. oktobra imala mnogo razloga da beži. Vanredno pohađajući školu, Marko se još kao srednjoškolac, početkom devedesetih preselio u Požarevac – prema rečima njegovih roditelja da bi izbegao publicitet, prema svedočenjima Požarevljana, da bi "na miru divljao". Bivši predsednik jednom je ispričao kako je njegov sin sve što ima sam zaradio i kako je karijeru počeo noseći gajbe, ali je sad već poznato da je osnovu njegovih prihoda činilo ilegalno trgovanje cigaretama potpomognuto delovanjem majke Mirjane i brojnih Miloševićevih saradnika u carini i policiji. Kako bilo, vremenom se dete prilično obogatilo: u početku samo vozač trkačkih automobila (ostalo je upamćeno da je, u vreme gladi i ratova, rekao: "Tata se ljutio na prvih petnaest slupanih automobila, a posle te brojke više ne obraća pažnju"), vremenom postaje vlasnik elitne diskoteke Madona u Požarevcu, pekare, radio-stanice, brojnih fri-šopova na granici s Makedonijom i Mađarskom, zabavnog parka Bambilend, parfimerije u centru Beograda i ko zna koliko bankovnih računa.
U međuvremenu, Marko je uspevao da fizički maltretira političke protivnike svog oca (Požarevljani tvrde da je njegova supruga Milica kamerom snimala demonstrante 1996/97, a da su ih "Markovi momci" potom prebijali), da s pištoljem upada u redakcije nezavisnih novina (u "Glas javnosti" ušao je pošto mu se nije dopalo šta je taj dnevnik napisao povodom rođenja njegovog sina), da organizuje prebijanje svih koji su delali ili govorili protivno njegovoj volji (posle jedne naslovne strane "Vremena", prebijen je Požarevljanin koji je tu fotografiju snimio). Pored svega toga, moglo bi se reći da je Marko imao vremena za sve – tokom bombardovanja Srbije, pojavljivao se u crnoj uniformi s oznakama MUP-a, pričao o patriotizmu i izigravao nacionalnog heroja, a istovremeno je, usred rata, uspevao da naruči beton za izgradnju Bambilenda, o čemu je "Vreme" ranije pisalo (vidi broj 536). Ukratko, u epohi Slobodana Miloševića svima je bilo jasno da se Marko bavim mutnim poslovima i da je izuzetno opasan: bes koji su građani iskazali prema njemu lično tokom petooktobarskih događaja zbog toga je potpuno razumljiv. Tog dana, naime, demolirano je sve što je Marko imao u Požarevcu, dok je njegova beogradska parfimerija totalno uništena i ukrašena grafitom: "Žali se tati!!!"
O pravoj prirodi njegovih poslova tek je počelo da se govori, ali već nekoliko godina pojavljuju se informacije koje nagoveštavaju o kakvom je "igraču" zapravo reč. Sin Marko je, naime, imao čak šest diplomatskih pasoša, tokom proteklih šest godina boravio je (koliko se zna) u Kazahstanu, Azerbejdžanu, Jermeniji, Letoniji, Litvaniji, Alma Ati i Irkutsku, a njegovi poslovi na domaćem terenu lagano su dovođeni u red. Supruga Milica, inače u ulozi portparola familije tokom poslednjih nekoliko godina, rentira ono što je Marku od nekretnina ostalo, dok preostali njegovi i saradnici njegovog pokojnog oca takođe nisu štedeli vreme. Posle višegodišnjeg razvlačenja jedinog sudskog procesa protiv njega, dogodilo se da je Zoran Milovanović kao ključni svedok, tj. žrtva u tom slučaju, povukao svoju izjavu da mu je Marko 2000. godine pretio motornom testerom. Pravi razlozi za povlačenje njegove izjave, baš kao i pravi razlozi za neefikasnost suda, ostali su nepoznati – brojne pretpostavke uglavnom se baziraju na pritiscima SPS-a na Vladu Srbije, kao i na uticaju Markovih prijatelja u Požarevcu. Kako bilo, postupak je obustavljen, poternica povučena u avgustu 2005, a Marko se i dalje nije pojavljivao, niti to ima nameru da čini posle smrti Slobodana Miloševića . 14. marta objasnio je da se definitivno neće vraćati u Srbiju.
Kakav su to Srbi narod, kada ovakvi bizarni likovi , kao pobegli sa stranica nekog od romana Dostojevskog, u kojem paradiraju likovi iz najcrnjih nocnih mora, mogu toliko dugo da vladaju Srbijom, cak i obozavani, neosporavani, od vecine naroda, koji je , izgleda toliko sludjen, da nikakva istina , koliko god otreznjujuca bila, ne moze da mu digne koprenu sa ociju.........
Jedino što se za sada može izvući kao zaključak te bizarne priče jeste konstatacija da se njeni glavni akteri nisu nimalo promenili od trenutka kada su otišli svako na svoju stranu. Čak i površni poznavaoci aktivnosti i istupa Mirjane, Marije i Marka, unapred su mogli da znaju da uz taj "trio fantastico" ništa, pa ni sahrana, ne može da prođe bez mnogo buke i skandala.
Teoretski, dakle, Miloševići bi konačno mogli da se skupe u Beogradu, pošto je poternica za Markom ranije ukinuta. Praktično, kako tvrde upućeni, situacija je znatno kompleksnija. Prema tim izvorima, familija zapravo ne strahuje zbog mogućeg hapšenja Mirjane Marković (posebno posle prihvatanja jemstva), nego upravo zbog Miloševića juniora: nedavno obznanjeno postojanje policijske akcije Mreža, koja se bavila Markovim sumnjivim biznisom, kao i brojni bivši ortaci koji ga "samo čekaju", mogu se smatrati pravom opasnošću. Toj teoriji u prilog ide i činjenica da je Marko napustio zemlju odmah posle 5. oktobra 2000, u trenutku dok protiv njega nije bio vođen nikakav proces, kao i činjenica da se nije vraćao iako su mu u Srbiji ostali nevenčana supruga i sin. Takođe je zanimljiv detalj to što se on za sve to vreme nije pojavio ni u Hagu, u poseti ocu, iako je Interpolova poternica za njim ukinuta još 6. avgusta 2005. Naravno, o odgovorima na pitanja koga se to Marko plaši i ko je zapravo realna opasnost za njegovu bezbednost, za sada može samo da se nagađa – sticajem okolnosti, baš se o tome onoliko pisalo i pričalo prošle sedmice.
No, i pre tih prošlonedeljnih otkrića, o Marku se znalo ono osnovno: da je reč o čoveku koji je na sve zamislive i nezamislive načine koristio moć svog oca i uticaj svoje majke, o osobi koja je na svakom koraku pokazivala koliko je zapravo silna i koja je kao takva posle 5. oktobra imala mnogo razloga da beži. Vanredno pohađajući školu, Marko se još kao srednjoškolac, početkom devedesetih preselio u Požarevac – prema rečima njegovih roditelja da bi izbegao publicitet, prema svedočenjima Požarevljana, da bi "na miru divljao". Bivši predsednik jednom je ispričao kako je njegov sin sve što ima sam zaradio i kako je karijeru počeo noseći gajbe, ali je sad već poznato da je osnovu njegovih prihoda činilo ilegalno trgovanje cigaretama potpomognuto delovanjem majke Mirjane i brojnih Miloševićevih saradnika u carini i policiji. Kako bilo, vremenom se dete prilično obogatilo: u početku samo vozač trkačkih automobila (ostalo je upamćeno da je, u vreme gladi i ratova, rekao: "Tata se ljutio na prvih petnaest slupanih automobila, a posle te brojke više ne obraća pažnju"), vremenom postaje vlasnik elitne diskoteke Madona u Požarevcu, pekare, radio-stanice, brojnih fri-šopova na granici s Makedonijom i Mađarskom, zabavnog parka Bambilend, parfimerije u centru Beograda i ko zna koliko bankovnih računa.
U međuvremenu, Marko je uspevao da fizički maltretira političke protivnike svog oca (Požarevljani tvrde da je njegova supruga Milica kamerom snimala demonstrante 1996/97, a da su ih "Markovi momci" potom prebijali), da s pištoljem upada u redakcije nezavisnih novina (u "Glas javnosti" ušao je pošto mu se nije dopalo šta je taj dnevnik napisao povodom rođenja njegovog sina), da organizuje prebijanje svih koji su delali ili govorili protivno njegovoj volji (posle jedne naslovne strane "Vremena", prebijen je Požarevljanin koji je tu fotografiju snimio). Pored svega toga, moglo bi se reći da je Marko imao vremena za sve – tokom bombardovanja Srbije, pojavljivao se u crnoj uniformi s oznakama MUP-a, pričao o patriotizmu i izigravao nacionalnog heroja, a istovremeno je, usred rata, uspevao da naruči beton za izgradnju Bambilenda, o čemu je "Vreme" ranije pisalo (vidi broj 536). Ukratko, u epohi Slobodana Miloševića svima je bilo jasno da se Marko bavim mutnim poslovima i da je izuzetno opasan: bes koji su građani iskazali prema njemu lično tokom petooktobarskih događaja zbog toga je potpuno razumljiv. Tog dana, naime, demolirano je sve što je Marko imao u Požarevcu, dok je njegova beogradska parfimerija totalno uništena i ukrašena grafitom: "Žali se tati!!!"
O pravoj prirodi njegovih poslova tek je počelo da se govori, ali već nekoliko godina pojavljuju se informacije koje nagoveštavaju o kakvom je "igraču" zapravo reč. Sin Marko je, naime, imao čak šest diplomatskih pasoša, tokom proteklih šest godina boravio je (koliko se zna) u Kazahstanu, Azerbejdžanu, Jermeniji, Letoniji, Litvaniji, Alma Ati i Irkutsku, a njegovi poslovi na domaćem terenu lagano su dovođeni u red. Supruga Milica, inače u ulozi portparola familije tokom poslednjih nekoliko godina, rentira ono što je Marku od nekretnina ostalo, dok preostali njegovi i saradnici njegovog pokojnog oca takođe nisu štedeli vreme. Posle višegodišnjeg razvlačenja jedinog sudskog procesa protiv njega, dogodilo se da je Zoran Milovanović kao ključni svedok, tj. žrtva u tom slučaju, povukao svoju izjavu da mu je Marko 2000. godine pretio motornom testerom. Pravi razlozi za povlačenje njegove izjave, baš kao i pravi razlozi za neefikasnost suda, ostali su nepoznati – brojne pretpostavke uglavnom se baziraju na pritiscima SPS-a na Vladu Srbije, kao i na uticaju Markovih prijatelja u Požarevcu. Kako bilo, postupak je obustavljen, poternica povučena u avgustu 2005, a Marko se i dalje nije pojavljivao, niti to ima nameru da čini posle smrti Slobodana Miloševića . 14. marta objasnio je da se definitivno neće vraćati u Srbiju.
Kakav su to Srbi narod, kada ovakvi bizarni likovi , kao pobegli sa stranica nekog od romana Dostojevskog, u kojem paradiraju likovi iz najcrnjih nocnih mora, mogu toliko dugo da vladaju Srbijom, cak i obozavani, neosporavani, od vecine naroda, koji je , izgleda toliko sludjen, da nikakva istina , koliko god otreznjujuca bila, ne moze da mu digne koprenu sa ociju.........
