Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Колатерални заборав
Да ли је Џејми Шеј, портпарол НАТО-а, барем једном био у праву рекавши: “Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити”
Наше друштво је и даље екстремно подељено од крајњег “родољубивог” ината целом свету до жеље “реформиста” да нас Запад ослободи баласта Косова. Једни би митску причу бранили до последње капи (туђе) крви (наравно, спреман сам да ратујем против Америке до последњег муслимана – оп. Духа) док други тврде да би “одрицањем од Косова Србија поправила односе са САД и Европом”. Оптимистички поручују бесмислице да би у том случају наша земља “од сумњичавог и непоузданог саговорника, постала сигуран и уважен партнер, добила би право да другима нуди решења и дели савете. Показала би да разуме светска кретања, геополитичке и геостратешке зоне и утицаје”(како мали ђокица замишља свет – оп. Духа)... Изгледа да је Џејми Шеј, портпарол НАТО-а барем једном био у праву рекавши: “Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити”.
За многе је неподношљива атмосфера која Србима намеће не само осећај колективне одговорности за најсвежије ратове на Балкану већ и за све претходне укључујући и одговорност за избијање Првог светског рата (маштовита тврдња Ричарда Холбрука). Због тога се многи Срби више не осећају добро у српској кожи, сматра Часлав Д. Копривица са Факултета политичких наука у Београду: “Поред осталог и зато што им се у овдашњем јавном простору подмеће слика о њима која нимало није привлачна. Пошто је психолошки све сложеније и напорније бити Србин, онда се понекад, посебно уколико је циљ да се живи боље, одустаје од сопственог националног идентитета, било делимично било у потпуности.” Јер, “ко смо ми” да се боримо за поштовање стандарда, закона и принципа кад “припадање српству представља препреку припадања свету”, анализира Копривица и додаје: “Требало би одустати од бројних моралних и правних начела, чак одбране државе и државности да би нас поново примили они који су нас одбацили.”
Многи медијски аналитичари тврде да је Србија изгубила медијски рат још пре него што је први метак на простору бивше Југославије био испаљен. После свега закључују како су од самог почетка кризе српски захтеви углавном били занемаривани и негативно интерпретирани. Српски интерес и жртве постали су безвредни у очима кључних западних, политичких и медијских могула. У време НАТО бомбардовања отишло се у крајност па је тако британски премијер Тони Блер изјавио: “Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства.” С правом је могао да буде миран, порука је била прихваћена јер су људи у суштини склони да свет посматрају у црно-белим категоријама. Људима је тешко да поверују да је оно што се у медијима или са званичног места више пута понови – лажно. “Етикете ‘варвари’, ‘терористи’, ‘криминалци’, ‘геноцидни’ – имплицирају став да се ове групе налазе изван домета моралних норми које важе за нормалан свет, те да је у односу на њих ‘све дозвољено’... Употреба еуфемизама (колатерална штета, етничко чишћење, неутрализација непријатеља), има за циљ да спречи постављање било каквих етичких питања у својој јавности. На тај начин постиже се генерално смањивање критичности јавног мњења и његова отпорност на политику злочина”, записала је социјални психолог Мирјана Васовић у тексту “Пропагандне технике у служби манипулације јавним мњењем”. На неки начин можда смо као жртве изгубљених медијских и осталих ратова предодређени да одговоримо на вечно питање да ли је могуће манипулативним средствима произвести стварне и трајне промене у начинима мишљења (а онда и понашањима) појединаца и група.
У међувремену наше политичаре и даље одређују дефетизам, конфузија и неслога када су кључни национални проблеми у питању, “што проистиче из фрустрирајућег колективног сећања грађана Србије да је њихова земља у европским и светским оквирима унижена до највећег степена – међународна заједница Србију и даље види као земљу која припада најнижој касти европских земаља”, каже политиколог Дијана Вукомановић. Све то, иако смо једини од бивших Југословена збацили своје “лоше вође”. Остали нешто слично нису ни покушали. И данас страни медији о нашим политичким лидерима говоре као о тврдоглавим и нефлексибилним особама који одуговлаче решење косовског питања. Албанско насиље над Србима се у званичним политичким круговима тумачи као “фрустрација због изостајања напретка према независности”.
Што се наше земље тиче, отишли смо толико далеко да смо у вези с НАТО бомбардовањем озваничили замену теза. “Милошевић је оптужен као узрочник рата са НАТО-ом. Међутим, за злочин који нам је учињен нису оптужени прави кривци већ режим који је несумњиво само одговоран за рат. Прави кривци се не помињу”, каже антрополог Бојан Јовановић, научни саветник Балканолошког института САНУ. Тако је, рецимо, осуђен на дугогодишњу робију Драган Милановић, бивши директор РТС-а који, иако одговоран за смрт својих запослених, не може бити крив колико и НАТО који је зграду РТС-а бомбардовао. Гнев јавности је међутим још увек такав да би неко неупућен могао да закључи како је Милановић лично организовао и наредио бомбардовање. Откуд овако конфузна слика стварности?
Да ли је Џејми Шеј, портпарол НАТО-а, барем једном био у праву рекавши: “Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити”
Наше друштво је и даље екстремно подељено од крајњег “родољубивог” ината целом свету до жеље “реформиста” да нас Запад ослободи баласта Косова. Једни би митску причу бранили до последње капи (туђе) крви (наравно, спреман сам да ратујем против Америке до последњег муслимана – оп. Духа) док други тврде да би “одрицањем од Косова Србија поправила односе са САД и Европом”. Оптимистички поручују бесмислице да би у том случају наша земља “од сумњичавог и непоузданог саговорника, постала сигуран и уважен партнер, добила би право да другима нуди решења и дели савете. Показала би да разуме светска кретања, геополитичке и геостратешке зоне и утицаје”(како мали ђокица замишља свет – оп. Духа)... Изгледа да је Џејми Шеј, портпарол НАТО-а барем једном био у праву рекавши: “Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити”.
За многе је неподношљива атмосфера која Србима намеће не само осећај колективне одговорности за најсвежије ратове на Балкану већ и за све претходне укључујући и одговорност за избијање Првог светског рата (маштовита тврдња Ричарда Холбрука). Због тога се многи Срби више не осећају добро у српској кожи, сматра Часлав Д. Копривица са Факултета политичких наука у Београду: “Поред осталог и зато што им се у овдашњем јавном простору подмеће слика о њима која нимало није привлачна. Пошто је психолошки све сложеније и напорније бити Србин, онда се понекад, посебно уколико је циљ да се живи боље, одустаје од сопственог националног идентитета, било делимично било у потпуности.” Јер, “ко смо ми” да се боримо за поштовање стандарда, закона и принципа кад “припадање српству представља препреку припадања свету”, анализира Копривица и додаје: “Требало би одустати од бројних моралних и правних начела, чак одбране државе и државности да би нас поново примили они који су нас одбацили.”
Многи медијски аналитичари тврде да је Србија изгубила медијски рат још пре него што је први метак на простору бивше Југославије био испаљен. После свега закључују како су од самог почетка кризе српски захтеви углавном били занемаривани и негативно интерпретирани. Српски интерес и жртве постали су безвредни у очима кључних западних, политичких и медијских могула. У време НАТО бомбардовања отишло се у крајност па је тако британски премијер Тони Блер изјавио: “Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства.” С правом је могао да буде миран, порука је била прихваћена јер су људи у суштини склони да свет посматрају у црно-белим категоријама. Људима је тешко да поверују да је оно што се у медијима или са званичног места више пута понови – лажно. “Етикете ‘варвари’, ‘терористи’, ‘криминалци’, ‘геноцидни’ – имплицирају став да се ове групе налазе изван домета моралних норми које важе за нормалан свет, те да је у односу на њих ‘све дозвољено’... Употреба еуфемизама (колатерална штета, етничко чишћење, неутрализација непријатеља), има за циљ да спречи постављање било каквих етичких питања у својој јавности. На тај начин постиже се генерално смањивање критичности јавног мњења и његова отпорност на политику злочина”, записала је социјални психолог Мирјана Васовић у тексту “Пропагандне технике у служби манипулације јавним мњењем”. На неки начин можда смо као жртве изгубљених медијских и осталих ратова предодређени да одговоримо на вечно питање да ли је могуће манипулативним средствима произвести стварне и трајне промене у начинима мишљења (а онда и понашањима) појединаца и група.
У међувремену наше политичаре и даље одређују дефетизам, конфузија и неслога када су кључни национални проблеми у питању, “што проистиче из фрустрирајућег колективног сећања грађана Србије да је њихова земља у европским и светским оквирима унижена до највећег степена – међународна заједница Србију и даље види као земљу која припада најнижој касти европских земаља”, каже политиколог Дијана Вукомановић. Све то, иако смо једини од бивших Југословена збацили своје “лоше вође”. Остали нешто слично нису ни покушали. И данас страни медији о нашим политичким лидерима говоре као о тврдоглавим и нефлексибилним особама који одуговлаче решење косовског питања. Албанско насиље над Србима се у званичним политичким круговима тумачи као “фрустрација због изостајања напретка према независности”.
Што се наше земље тиче, отишли смо толико далеко да смо у вези с НАТО бомбардовањем озваничили замену теза. “Милошевић је оптужен као узрочник рата са НАТО-ом. Међутим, за злочин који нам је учињен нису оптужени прави кривци већ режим који је несумњиво само одговоран за рат. Прави кривци се не помињу”, каже антрополог Бојан Јовановић, научни саветник Балканолошког института САНУ. Тако је, рецимо, осуђен на дугогодишњу робију Драган Милановић, бивши директор РТС-а који, иако одговоран за смрт својих запослених, не може бити крив колико и НАТО који је зграду РТС-а бомбардовао. Гнев јавности је међутим још увек такав да би неко неупућен могао да закључи како је Милановић лично организовао и наредио бомбардовање. Откуд овако конфузна слика стварности?
