introverti, ekstroverti, ili nesto trece....

indigo

indigo

Aktivan član
Poruka
1.056
kao devojcurak, imala sam problema sa osecajem krivice zbog toga sto se dobro osecam i kad moji voljeni nisu tu :). mislim, nedostaju mi, i jako se obradujem kad dodju, ali i bez njih sam uvek bila sjajno... krivicu je gledala da mi okachi moja kewa, koja je odrasla u "ludoj kuci", sa mnogo dece, i koja ne voli da je sama, voli zurku i frku 24 h dnevno :). nije joj nikad bilo jasno kako se ja sjajno osecam tako cesto sama....
elem, ni meni nije bilo jasno, godinama, dok mi jedna drugarica, psiholog, nije dala da procitam jednu knjizicu na tu temu, prema kojoj ispade da sam ja pravi introvert, koji slabo "dopada" zurke, kojima okupljanja crpe energiju, kojem treba "svoje malo mesto" za "recharge", koji se odlicno oseca sam sa sobom. dakle, ne govorim o usamljenicima, nego jednostavno o ljudima koji imaju i prijatelje i porodicu, ali im je za zivot nuzno neophodno malko samoce, vremena za sebe, i sve slicno.

kako vi sebe vidite na ovu temu?
kakvi su vasi voljeni?
i, sta mislite - kako ste (smo :)) postali ovakvi?

svima prijatan dan :).
 
  • Podržavam
Reactions: DUH
1. И ја сам иста таква.
2. Моја породица су реални, разумни и осећајни људи, тако да у потпуности схватају моју потребу за осамљивањем (и њима то исто треба, с времена на време).
3. Мислим да је више овакав начин живота утицао на нашу потребу да се повремено осамимо и напунимо батерије, да би се поново упустили укоштац са гомилом проблема.
И теби желим пријатан дан!
п.с. слободно ти и даље ради recharge, ништа не шкоди.
 
Ja sam 'socijalni' ekstrovert (prividni ekstrovert) a u stvari potpuni introvert, bas kao i ti. Mojima to nikad nije bilo jasno i vazda su me gnjavili oko toga i smatrali d anekako bas nisam sasvim....'normalna'. Volim ljude, drustvo, dobru zabavu...ali svako malo potreban mi je moj prostor i vreme, odlicno se osecam u svojoj samoci (ne volim da sam usamljena ali volim da sam sama). Mozda je to delom i zato sto dnevno vidim ogroman broj ljudi i slusam ogroman broj prica pa imam potrebu da se 'ispraznim' posle prevelikog emotivnog napora i ponovo energetski napunim, ne znam. Meni nikad nije dosadno sa sobom i nikad mi nije jasno kad ljudi kazu 'jao sto mi je dosadno!'. Meni je dan jedno 12 sati prekratak.... :(
Pozz, u to ime - odo da radim! :)
 
Ja volim da sam non-stop okruzena ljudima, i uglavnom jesam, skoro nikada nisam kod kuce i uvek sam u pokretu i to mi prija. Kada sam sama uvek se izbedacim i imam neke crne misli, plasim se svojih misli kad sam sama pa se trudim da ne budem. Mada imam ponekad down fazu kada zelim da se osamim ali to je uglavnom zimi.
 
Ja sam introvertna osoba. Apsolutno. Ne smatram da je to nesto sto treba menjati, cisto da kazem u svoje ime. Takva sam - kakva sam. I to je to. Nikada nisam volela guzve, imala sam svoj mali krug prijatelja i to je bilo to. Meni sasvim dovoljno. A zasto sam ovakva... Malo geni, neke dobre knjige koje su me zadrzavale kod kuce ostavljajuci me bez daha, neka muzika koja kao da je bila pisana za mene, pa zatim su dosle neke lose godine (devedesete), ljudi upadali u stanje hibernacije cekajuci bolje dane, pa neka losa iskustva sa ljudima oko mene, malo onoga, malo ovoga iii... eto...
Cesto sam dobijala "packe" od tate, nije mogao da prihvati tu moju potrebu da cutim, da se osamljujem, da mudrujem; mada ni on nije bio Bog zna mnogo drugaciji od mene, nego nije hteo da prizna, ako me razumete... Valjda je u meni video sebe...
Mama je uz njega postala takva, zatvorila se vremenom, mada je stvarno super zena, uvek je bila okruzena svojim koleginicama, prijateljicama, umela je da se druzi... Sada su oboje penzioneri i okrenuti iskljucivo jedno drugom.
Imam i ja sada svoju porodicu, koja mi je sve na svetu. Moja cerka izgleda ide mojim stopama, ima svoj svet, svoje ja, ne kopira svoje vrsnjakinje, ima svoje principe kojih se drzi.
Moj dragi zna sve moje mane i vrline i kako sam kaze, svidjam mu se bas ovakva. To mi je dovoljno.
 
Introvert definitivno. I sto rece gigule, asocijalna. Moj muz to zove namcor. Ali, nemam potrebu da budem okruzena ljudima. Prija mi tisina i nikad mi nije dosadno samoj sa sobom. Ponekad se pitam da li sam normalna zbog toga i da li nesto propustam takvim svojim ponasanjem.:-?
 
milly,
hvala ti na lepim recima i na podrsci, no - moram da kazem da ja imam previse godina da bih jos uvek bila u dilemi da li sebe volim BAS ovakvu :). fala, fala :).

WW,
nisam znala da postoje i "prividni ekstroverti" - ja bih onda bila ta :). ja sam uvek govorila da sebe vidim kao pravog introverta, koji je sjajno savladao socijalne vestine, to onda dodje to :).

gurmanci :),
tako je mene moja keva pre jedno 200 godina....:). no, odavno se navikla :). a stvarno izgleda da smo u vecini....

upitnice,
teske reci ni za sta. niko nije rekao da su usamljenici "jadne budale", svasta. velika je razlika izmedju "biti sam", i "biti usamljen", i to je neciji sasvim lican stav i pravo. nego, ne rece ti meni nikad na cemu si ti?

aphroditi (divan nick :)),
sto mislis da si asocijalna?
ako smem slobodno da kazem, kad god sam cula tako nesto, uvek su ti ljudi bili od nekog drugog "nabedjeni" da su takvi :), zato pitam - lakse mi je na primeru :).
 
За мене кажу да изгледам незаинтересовано за друге људе, далека, и као да сам сама себи довољна...
Нисам нешто друштвена ни симпатична, никад нисам била од оних који умеју да забављају друштво и да воде главну реч...

Вероватно сам постала таква зато што поред изуетно екстровертне сестре нисам могла да дођем до речи! :lol:

Дуго сам била незадовољна собом таквом и покушавала да се мењам, да будем нешто што нисам. Много је боље откад сам прихватила да сам то ЈА....Неке особине које сам сматрала недостацима развила сам до тога да постану предности....па, сад и није тако лоше бити ја!:lol:
 
@indigo
Kad kazem asocijalna, mislim na svoje nesnalazenje u medjuljudskim odnosima.
Ne znam da li me drugi ljudi vide kao takvu, ali cinjenica je da me(nadam se da nece zvucati kao preterivanje) niko zaista ne poznaje. Recimo da sam od strane svog muza okarakterisana kao asocijalna, tj. namcor prema njegovim recima, sto sam vec napisala. A to je stoga sto smo nas dvoje po tome sasvim razliciti. On je jedan pravi ekstravert i neshvatljivo mu je moje bezanje od ljudi. Desavalo se da me ljudi okarakterisu kao bas drustvenu, jer umem da budem zabavna, brbljiva, otvorena, itd. Ali nikad necu prva pokazati inicijativu za bilo kakvim odnosom. Volim ljude, imam poverenja u njih, ne gajim velike predrasude, bar se ne ponasam prema drugim ljudima u skladu s nekim predrasudama. Ali pravu sebe nikom ne otkrivam i mislim da me cak ni meni najblizi ne poznaju do kraja. I nije da ja to zelim, jednostavno je tako, valjda ne umem na pravi nacin da se otkrijem ljudima. Ne znam. :?
Ne volim masu, grupe. Bolje se snalazim u odnosima jedan na jedan. Nikad nisam imala velika drustva. Uvek je to bila jedna najbolja drugarica sa kojom sam delila bas sve. A i od tih drugarica sam par puta bila jako povredjena zbog neke zavisti, ljubomore, pogresnog tumacenja. Tako da sam najsigurnija i najzadovoljnija sama sa sobom. :roll:
Za WW, zanima me da li je intravertnost/ekstravertnost stecena ili nasledna osobina?!
 
Ne volim masu, grupe. Bolje se snalazim u odnosima jedan na jedan. Nikad nisam imala velika drustva. Uvek je to bila jedna najbolja drugarica sa kojom sam delila bas sve. A i od tih drugarica sam par puta bila jako povredjena zbog neke zavisti, ljubomore, pogresnog tumacenja. Tako da sam najsigurnija i najzadovoljnija sama sa sobom. :roll:
Za WW, zanima me da li je intravertnost/ekstravertnost stecena ili nasledna osobina?![/QUOTE]

i meni je ovo najprihvatljiviji model funkcionisanja. 1 : 1 ili neke manje grupe, ali me sigurno nema na mestima gde sve vrvi, gde ima buke i guzve. ima ljudi koji su nekako stidljivi, manjka im samopouzdanja, a ja sam bas kako rece afroditi namcor. voljno rezervisana. kad malo bolje razmislim i prijatelji su mi takvi. uopste mi ne odgovaraju ljudi koji koji pokusavaju da uvek i svuda budu superstars.
 
Aphroditi:

to je stvar temperamenta, dakle radjamo se sa necim. No kako cemop to nositi zavisi mnogo od primarne porodice i toga kako se nase urodjene crte oblikuju i modifikuju kroz primarne odnose u porodici i okruzenju. Ja na primer dovoljno dobro nosim svoju introvertnost u socijalnom smislu (ne bi me niko nazvao introvertom ili asocijalnim namcorom ko sto rekoste gore!), ali u sustini sam zaista introvert i individualac: najvise volim odnose jedan na jedan, najvise volim da odgovaram sama za ono sto radim, i cesto imam stav (a ne kazem da je to dobro) "Ako hoces da nesto bude kako treba odradjeno, moras to uraditi sam!". Moj otac je introvert, moja majka izrazeni ekstrovert. Moji prijateji spadaju u obe kategorije ljudi, i lepo se slazem i sa jednima i sa drugima. U principu ne volim guzve, velike zurke, buku, itd. ali ako se nadjem u situaciji mogu sebe inicijalno da prebacim preko praga tog otpora i da se dobro zabavim, budem u centru paznje, zabavljam drustvo i snadjem se odlicno 'pod svetlom reflektora'. No jednostavno - to je ta socijalna adaptacija: ja to mogu i niko nece primetiti da to apsolutno nije deo mogu bica - ali to zaista nije moja prava sustina. Dobra socijalna mimikrija za mene je prosto neophodnost radi uklapanja i socijalizovanja u normalne zivotne tokove kao i za prirodu posla koji radim (drzim predavanja), ali nikako nesto sto bih za sebe birala. Moje omiljeno doba dana je suton ili svitanje, moja kuca bi bila da mogu da biram na obali plaze, moj idealan odmor na ostrvu u sred okeana (ne mora biti bas pusto ali......), moja idealna muzika je klasika i lagani ritmovi, a idealno vece udvoje na obali mora uz vatru i pogled u zvezdano nebo. Slika daleko od ekstrovertnog, zar ne? A niko ne bi rekao ko me dobro ne poznaje. No, o tome se radi: da nisam imala ekstrovertnu mamu koja je inisitirala da se socijalno adaptiram, verovatno bi moja urodjena introvertnost bila daleko vidljivija i upecatljivija a (cenim) moj zivot verovatno tezi i sa vise frustracija u situacijama kada je moja introvertna priroda ugrozena potrebom da se bude deo ekstrovertnog sveta....
 
Pa, kao da sam neki ''kombinovani'' tip. Sa tri-četiri godine, prilikom dodjele paketića, popela sam se na binu i uzela mikrofon te sve prisutne zabavila 10-minutnim repertoarom. U osnovnoj školi jedan od kolovođa. U pubertetu sam oočela da se osamljujem u svojoj sobi, znalo mi se desiti da ne izađem sa društvom i po mjesec dana, što je na kraju brinulo moju mamu a ja jednostavno nisam imala potrebu da idem među ljude. Lijepo pjevam ali mi nikada nije palo na pamet da se okušam u tim vodama, nije to za mene. U rijetkim prilikama počastim prijatelje pjesmom i kad to počne teško me zaustaviti. Asistent sam na jednom fakultetu i na prvim vježbama koje sam vodila u grupi je bio jedan mladić koji se stalno smješkao. Bilo mi je tako neugodno da sam sve gledala je li mi šlic otkopčan ili kosa raščupana. Grlo mi se sušilo najstrašnije. Sada sam prevazišla tu fazu i dobro se osjećam na vježbama. Ono što mislim jasno i glasno kažem, premda se zna desiti da me dobro potkovan sagovornik ''vrbuje'' na svoju stranu. Nisam stidljiva i o svemu mogu da razgovaram, ali ne sa bilo kim. Pravih prijatelja imam malo ali krug mojih drugova je širok.
Obožavam sama piti jutarnju kafu u potpunoj tišini. I nije mi problem biti sama. Kad sam baš umorna i nervozna više volim da se sklonim u kuću nego da druge smaram.
Kakva mi je dijagnoza?
 
ja sam onda nesto trece...pojma nemam....delujem ko ekstremni ekstrovert a u glavi mi je samo da se docepam kuce, iskljucim sve zvukove i navucem roletne...i cutim!!
da nemam gde da se iskljucim i da sam stalno okruzena ljudima, verovatno bih poludela posle 5 dana...
inace, strahovito me umaraju skupovi sa puno ljudi...meni se smraci kad vidim masu u koju treba da udjem...ljudi me neopisivo iscrpljuju...
telefon, to je posebna prica...mobilni nemam a najduze sto mogu da pricam je 15 min, preko toga pocne da me boli glava...nemati mobilni je prosto bozanstveno :) a na kucnom imam sekretaricu pa retko dizem slusalicu...znam da sam odvratna ali ja cekam da mi se neko obrati preko sekretarice pa dignem slusalicu ako mi se bas prica...masa mojih prijatelja piz.di zbog ovog najstrasnije ali ja stvarno ne volim da pricam telefonom...
ali opet, ne smatram se introvertnom...mislim da mi je nervni sistem preterano osetljiv i da me zato ubijaju telefoni, mase ljudi, bucni klubovi sa strobovima (moja verzija nocne more), sopinzi, setnje po centru grada gde je zilion ljudi, alarmi, autobusi...nije da ne volim ljude, naprotiv..ali me prosto umaraju...jako cesto se osecam kao sundjer koji pokupi sve okolo...
najbolje se osecam kad sednem pored neke vode i cutim...
imam problem i sa TV-om :) da li cujete onu odvratnu visoku frekvenciju kad se pali televizor? i malo slabiju kad se menjaju kanali? covece, svaki put kad moj decko upali TV (ja ga ni ne palim) meni to blago raznese mozak...
upravo sam provalila da nemate kategoriju nas nenormalnih :)
 
  • Podržavam
Reactions: DUH
hehehehe..e, kad dodjes ponovo, idemo negde pored dunava..zasednemo par sati, popijemo tri kafe i kud koji mili moji:lol: :lol: :lol:

jel znas onaj stari stos..
sede dva stara muslimana i piju kafu..naravno na podu, prekrstenih nogu..sa sve zapaljenim dzibucima:)
posle pola sata jedan kaze...jaaaa!
posle jos pola sata drugi kaze...jaaaa!

i kad su se oprastali, onaj koji odlazi kaze..e i sutra ovako siti da se izrazgovaramo!!!
:lol: :lol: :lol: :lol: :lol:
 
SINDI:
jel znas onaj stari stos..
sede dva stara muslimana i piju kafu..naravno na podu, prekrstenih nogu..sa sve zapaljenim dzibucima:)
posle pola sata jedan kaze...jaaaa!
posle jos pola sata drugi kaze...jaaaa!

i kad su se oprastali, onaj koji odlazi kaze..e i sutra ovako siti da se izrazgovaramo!!!
:lol: :lol: :lol: :lol: :lol:
Kliknite za proširenje...

Ja čuo drugu verziju...
Sede četiri muslimana ispred svojih radnji na ulici i piju kafu.
prvi kaže 'ja'
posle petnaest minuta drugi kaže 'ja'
posle petnaest minuta treći kaže 'ja, vala baš'
Onda četvrti ustane i krene. Ostali ga začudjeno pogledaju, u fazonu 'gde ćeš', on kaže 'puno pričate' :lol:
 
Citajuci ovo gore zakljucujem da sam introvert.
Odlicno se snalazim u velikim drustvima, ali sto sam starija shvatam da vrlo cesto jedva cekam da stignem mojoj kuci za koju je drugima potrebna specijalna pozivnica. Ponekad sam u stanju da se obskrbim namirnicama i da po nekoliko dana 'ne vidim belog Boga'. Kad se pozelim guzve zapalim kod roditelja gde se skupi velika najuza porodica i to me hrani emotivno dok ne budem spremna da rodim svoj buljuk dece...
 
Rekla bih da se te dve faze kod mana smenjuju. Ok mi je da se druzim sa ljudima, da se zabavljam, cak i da izlazim na mesta gde ima puno ljudi, i zaista uzivam u tome, ali mi je posle potrebno da se odmorim, da budem malo sama. Ako jedna od ovih faza traje predugo, postajem neraspolozena. Ne bih volela da dugo budem sama, bez kontakta sa familijom, prijateljima, recimo 10 dana. Ali, ne bi mi prijalo ni da svaki dan izlazim, druzim se bez pauze, jednostavno bila bih umorna.
 
WithdrawnWater:
Aphroditi:

to je stvar temperamenta, dakle radjamo se sa necim. No kako cemop to nositi zavisi mnogo od primarne porodice i toga kako se nase urodjene crte oblikuju i modifikuju kroz primarne odnose u porodici i okruzenju. Ja na primer dovoljno dobro nosim svoju introvertnost u socijalnom smislu (ne bi me niko nazvao introvertom ili asocijalnim namcorom ko sto rekoste gore!), ali u sustini sam zaista introvert i individualac: najvise volim odnose jedan na jedan, najvise volim da odgovaram sama za ono sto radim, i cesto imam stav (a ne kazem da je to dobro) "Ako hoces da nesto bude kako treba odradjeno, moras to uraditi sam!". Moj otac je introvert, moja majka izrazeni ekstrovert. Moji prijateji spadaju u obe kategorije ljudi, i lepo se slazem i sa jednima i sa drugima. U principu ne volim guzve, velike zurke, buku, itd. ali ako se nadjem u situaciji mogu sebe inicijalno da prebacim preko praga tog otpora i da se dobro zabavim, budem u centru paznje, zabavljam drustvo i snadjem se odlicno 'pod svetlom reflektora'. No jednostavno - to je ta socijalna adaptacija: ja to mogu i niko nece primetiti da to apsolutno nije deo mogu bica - ali to zaista nije moja prava sustina. Dobra socijalna mimikrija za mene je prosto neophodnost radi uklapanja i socijalizovanja u normalne zivotne tokove kao i za prirodu posla koji radim (drzim predavanja), ali nikako nesto sto bih za sebe birala. Moje omiljeno doba dana je suton ili svitanje, moja kuca bi bila da mogu da biram na obali plaze, moj idealan odmor na ostrvu u sred okeana (ne mora biti bas pusto ali......), moja idealna muzika je klasika i lagani ritmovi, a idealno vece udvoje na obali mora uz vatru i pogled u zvezdano nebo. Slika daleko od ekstrovertnog, zar ne? A niko ne bi rekao ko me dobro ne poznaje. No, o tome se radi: da nisam imala ekstrovertnu mamu koja je inisitirala da se socijalno adaptiram, verovatno bi moja urodjena introvertnost bila daleko vidljivija i upecatljivija a (cenim) moj zivot verovatno tezi i sa vise frustracija u situacijama kada je moja introvertna priroda ugrozena potrebom da se bude deo ekstrovertnog sveta....
Kliknite za proširenje...
Apsolutno na ovo nemam šta dodati ili oduzeti.To sam ja!I odlično funkcionišem kao takva.Potpuno zadovoljna samom sobom i mojom umetnošću adaptacije.Rodjena kao introvert,naučen da funkcioniše u ovom svetu,jer je tako lakše sačuvati svoj svet,koji držim duboko,duboko u meni,i koji niko ne poznaje,i ne želim da ga upozna.To je moje bogatstvo koje ne želim da delim ni sa kim.I ako vidite osobu koja prva ustaje na žurci da igra,to ću biti ja,ali ono što sam još više ja je ona osoba koja po najvećoj kiši šeta Adom,kad nema nikoga,skupljajući tišinu i zvuk svojih koraka.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Znaci koji upucuju na razvod, iz vašeg ili tudjeg iskustva?
2
Odgovora
25
Pregleda
519
kalis
kalis
Nina
Šta je "sittervising": Novi trend u roditeljstvu ili vraćanje na staro
Odgovora
5
Pregleda
282
georgejune
georgejune

Back
Top