Zivot u zajednici?

E ovako!
Ne znam da li je neko postavljao ovakvu temu ali hajde da pitam: Kakav je vas stav o zivotu u zajednici sa roditeljima jednog od supruznika ili bilo kojeg od clanova uze porodice?
Znam za onu izreku: Gde celjad nisu besna ni kuca nije tesna, ali.........
Neki dan sam se raspravljao sa prijateljem oko toga, kaze on meni to je super tu su ti otac i majka uvek ste u kontaktu...

Ако све фукционише, онда није никакав проблем. Лепо ти каже изрека! Ми живимо са мојом мамом која злата вреди, увек је ту да помогне. Одлично фукционишемо. Мада, боље је када супружници имају свој мир и своју интиму, мислим, да живе сами са својом децом. Самостално. А баке и деке могу да прискоче, понекад.

Ne mogu da se setim da mi je neko ko zivi u zajednici rekao da je zadovoljan , a onih koji se zale je puno i svako ima svoju zivotnu pricu. Kako kaze jedna moja koleginica roditelji treba da budu tu onda kad treba da pomognu da se nadju, a onda kad ne trebaju treba da ih nema da ne bi smetali. Ovo zvuci rogobatno i bolno za roditelje ali ko je iskren prema sebi reci ce da je stvarno tako .

Od roditelja mog supruga smo udaljeni 12 km,ljudi su fini, pomažu kad treba, na mešaju se, ali mislim da ne bih mogla da živim sa njima-jer se njihov način razmišljanja i stil život apotpuno razlikuje od mog.Provodimo često vikend zajedno.
Moji su udaljeni 3 km.
Kad dvoje ljudi počne da živi zajedno, dovoljno muke ima da se uklope navike, društva, obaveze (ma koliko voleo tog nekog), samo još fale roditelji sa svojim opsesijama.
Mada kad pomislim koliko muke imamo oko kupovine stana...prosto zavidim onimakoji žive na spratu roditeljske kuće ili slično.
Što bi naš narod rekao:Ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji

ne hvala.

Mislim da to mnogo ljudi radi iz licnog komfora. Uvek ima neko da ti skuva, pricuva dete, pospremi isl.

Meni se to ne svidja. Normalno je da kad covek odraste ode od kuce i osnuje svoju porodicu. (ajde ovo drugo je opiconalno) Ali to, sa roditeljima me podseca ili na bedu (nemaju da se odvoje) ili na "produzeno detinjstvo" (sto je jos gore)

Neprirodno mi je.

Sori ako nekog vredja, svakom svoje.

Bez obzira koliko roditelji bili fini uvek dolazi do sukoba generacija! tu najvise nadrlja onaj ciji su roditelji. Tako da sva njihova pomoc izadje na nos! moje licno iskustvo govori da bi trebalo ziveti odvojeno!

Probala, i nije mi se nimalo dopalo, isto tako ne bih mogla ni volela da zivimo ni sa mojim roditeljima. Prvo i osnovno sloboda, kad zivis u zajednici nisi bas tako slobodan ni intiman koliko zelis da budes. Sukob misljenja, generacija.... da ne nabrajam.

Mislim da nije dobro ziveti ni u kakvoj zajednici.Svaka porodica treba sama da zivi pa makar to bilo sto se kaze u 5 kvadrata.A ne sa svekrvama,tastama,babama ...tu nikad nema sloge ma koliko da `celjad nisu besna`.

Ja ne bih zelela da zivim s mojima (ne stoga sto su oni nenormalni, nego naprosto imamo razlicite ciljeve, nacine, karaktere, prijatelje, nacin na koji organizujemo sebi zivot), pa zasto onda da ocekujem da moj 'izabranik' zivi s tim?!
Svaka cast svakom roditelju, ali volela bih da su na odstojanju dovoljnom da ih rado vidim kao goste i imam samo lepe asocijacije u vezi njih (i oni mene, podrazumevam).
Narocito ne mislim da moram voleti, zeleti drustvo (narocito konstantno) nekog zato sto genetika to diktira. Pa se jos i osecati zahvalnom, izbegavati sukobe koje bi trebali resavati...ne izadje to na dobro. Izadje na podnosenje.
No, zivimo u ZemljiSeljakaNaBrdovitomBalkanu...dakle, najcesce kako moramo.
A ova moja filosofska podrazumeva i da Vam je izvodljivo placanje sopstvenih racuna.

Ne živite zajedno!!! Suprug i ja već 6 godina živimo sa njegovima jer moramo-on nema posao. Verujte da moramo da dobijemo dozvolu i da naložimo ako je hladno.Da ne pričam o tome da nikada nemate sopstveni mir i spokoj i normalne odnose sa mužem, nego kad se svi ostali smire i legnu...Nemamo dece-kažu posle svih ispitivanja problem je psiha. I da ne smemo da se nerviramo, da se opustimo...KAKO?

Zaboravila sam da napišem da je trenutno na fakultetu, jer je bez posla ostao zato što je imao višu školu,a u prosveti od 2000,ako dotle nisi bio primljen za stalno ne možeš dobiti stalni posao.Zato sam kod mojih roditelja trenutno,ali oni žive u jednosobnom stanu i prelazak kod njih nije rešenje.Kada muž dođe, opet idemo kod njegovih i ni ti vikendi ne idu kako treba.I tako stalno...

Ni pre udaje nisam zivela sa mamom i tatom. Otisla sam od roditelja, nasla posao, za prvo vreme bila kod rodjake (sto je bila zivotna greska) pa nasla svoju kucicu, svoju slobodicu. I dan danas zivim sa mojom porodicom u toj kuci bez icijih roditelja i mnooogo nam je lepo. Jeste teze ali je i sladje.

Samo jedan primer:
U zajednici sa cerkom, zetom i njihovom decom zivi moja tetka (stan je njeno vlasnistvo), koja je veoma dobra zena, puna kvaliteta i nastoji da se uvek drzi po strani. Rekla mi je da, kada se oni (cerka i zet) medjusobno posvadjaju padnu i teske reci, pa se posle pomire, ona njemu ne moze da zaboravi uvrede koje je u svadji izrekao njenoj cerki. Mrzim ga posle toga nedeljama, njene su reci. Prirodno je da se muz i zena ponekad posvadjaju, pa i da padnu teske reci, a prirodno je i da majka voli svoje dete, bez obzira na eventualne pogreske koje ono cini. Zato je neprirodno ziveti u zajednici, svedoci u braku nisu pozeljni. Nazalost, danas je vrlo tesko stvoriti vlastiti prostor za zivot i moje razumevanje imaju svi koji nemaju tu srecu da ih niko ne gleda kada se svadjaju, cuju kad vode ljubav, itd.

Ko nije u stanju da zivi skladno sam sa sobom, ne moze to da ostvari ni u bilo kakvoj zajednici. Uskladiti zelje sa mogucnostima, prihvatiti stvari na koje ne mozemo uticati, prilagoditi se situaciji, negovati duh, pokazivati toleranciju i ukazivati postovanje...
Nazalost, sve nas je vise nesposobnih za to.

to jeste...

al ja opet ne bih volo upushtati se u zajednicu s uzhom porodicom svojega supruzhnika...jedva izlazim na kraj s mojim roditeljem...znajutji sebe znam da s nekim tudjim ne bi moglo...ok verovatno kad bi morao pa kao ajd tjuto bi i guto i smejao se...al ako recimo zamishljam neki svoj put i neq zajednicu...definitivno ne vidim svoju porodicu u domu koji moram da delim s rodbinom bilo koga...e sad zhivot je tralala i nikad se ne zna...al eto...

pazi ovo...dosho s posla ovako slomljen i seo da danem dushom pre nego shto krenem u nove podvige...i qcam na ovome chudu i upada roditelj "vetj si zaseo"...shta retji...nije to neka zloba nije to neshto loshe...ona bi volela da sam ja sad u nekom kafitju da gledam zhenska dupeta...al tako neka sitna prebacivanja me ubijaju...moram nekako u skorije vreme eliminisati faktor roditelja(a da ne pochinim krivichno delo nalik pukotini iz novoga sada)...
previshe idi mirko radi neshto nemoj samo mlatiti praznu slamu,,,