Idemo dalje, sad malo o tome sta je Igo pisao u svom predgovoru Kromvelu.
Zemlju nije naseljavalo oduvek isto društvo. Ljudski rod u celini je porastao, razvio se, sazreo, kao i svaki pojedinac.
Poezija se uvek izgrađuje na osnovama društva – zato Igo želi da razjasni kakav je bio karakter poezije u toku 3 velike epohe sveta : u prvobitnom dobu (doba pre onog koje savremeno društvo naziva stari vek, i koje su drevni narodi nazivali mitološkim), u starom i u novom veku.
I – istovremeno sa čovekom budi se i pesništvo. U prisustvu čuda, čovekova prva reč je bila himna. Sva njegova religija je molitva, svo njegovo pesništvo je oda.
II – nacije su preplavile zemlju, rađaju se ratovi i seobe. Pesništvo odražava velike događaje; sa ideja prelazi na stvari. Izraz jedne takve civilizacije može biti samo ep. Čak i istoriografija ne može odagnati pesništvo – Herodot je Homer. Ep posebno izbija u antičkoj tragediji – kada sva radnja i svi prizori epske scene pređu na scenu, ostatak preuzima hor, smešten između prizora i gledaoca. Tragedija samo opetuje ep – svi antički tragičari prikazuju Homera u malom.
III – javlja se spiritualistička religija, kao potpuna religija : svetinja i razum, duša i telo. Homerovi junaci su gotovo iste veličine kao njegovi bogovi. Nasuprot tome, hrišćanstvo duboko razdvaja dah materije – postavlja ponor između duše i tela, između čoveka i boga.
Sa novim vekom, javlja se jedno novo osećanje, nepoznato starima, koje je više od ozbiljnosti i manje od tuge : seta. U antičkom društvu pojedinac je bio stavljen tako nisko da je trebalo da nevolja siđe sve do njegove porodice da bi on bio pogođen – bilo je gotovo nečuveno da opšte državne nesreće poremete njegov život. Ali, u hrišćanskom društvu, svet je uznemiren događajima koji ruše staru i stvaraju novu Evropu, tako da čovek, povlačeći se u sebe zbog svih tih promena, počinje da sažaljeva čovečanstvo, i da razmišlja o gorkim poukama života. Od tog osećanja, koje je za Katona bilo očaj, hrišćanstvo je stvorilo setu. Istovremeno se rađa duh istraživanja i radoznalosti, jer su velike katastrofe istovremeno i veliki prizori, neobični preokreti.
Tako se istovremeno rađa duh sete i razmišljanja, demon analize i rasprave. Na jednom kraju ovog doba nalazi se Longin, a na drugom sv.Augustin.
U novom društvu, sa novom verom, razvija se i nova poezija. Do tada je čisto epska muza drevnih naroda proučavala prirodu samo sa jedne strane, odbacujući iz umetnosti sve ono što se nije odnosilo na jedan određen tip lepog – u početku veličanstven, ali sada izveštačen, sitničav i konvencionalan.
Hrišćanstvo privodi poeziju istini. Savremena muza oseća da u prirodi nije sve ljudski lepo, da ružno u njoj postoji uporedo sa lepoim, da je nakazno blizu ljupkog, groteskno naličje uzvišenog, zlo ide sa dobrim, senka sa svetlošću.
Zato poezija, gledajući događaje istovremeno smešne i strašne, i pod uticajem duha hrišćanske sete i filozofske kritike, počinje da postupa kao priroda – unosi u svoja dela istovremeno svetlost i senku, groteskno i uzvišeno, tj. telo i dušu, životinju i duh; ne mešajući ih jer je polazna tačka religije uvek i polazna tačka poezije.
Tako u poeziju ulazi jedan princip tuđ antici, jedan nov tip : taj tip je groteskno, taj oblik je komedija. To je karakteristična crta koja deli modernu od antičke umetnosti, savremen oblik od mrtvog, romantičnu književnost od klasične književnosti.
Zbog onih koji pitaju šta je sa ljupkošću i dobrim ukusom, i koji smatraju da umetnost treba da ispravlja i oplemenjuje prirodu, da stari nikada nisu mešali komediju i tragediju, da se nisu služili ružnim i grotesknim – Igo kaže da ne želi da stvori sistem, već samo utvrđuje činjenicu.
Plodonosnim spajanjem grotesknog sa uzvišenim nastao je savremeni duh, složen i raznovrstan u svojim oblicima, neiscrpan u svom stvaralaštvu i tako potpuno suprotan jednolikoj jednostavnosti antičkog duha.
Komedija i groteska su postojale još u antici – Polifem je groteskno strašilo, Silen groteskni lakrdijaš. Ali, epopeja guši i pritiska ovu umetnost, groteskno je stidljivo i stalno traži da se sakrije. Groteskna bića su pokrivena nekom koprenom veličine ili božanstvenosti – Polifem je div, Silen bog.
U modernoj misli, groteskno je svuda : sa jedne strane ono stvara nakazno i užasno, sa druge komično i lakrdiju. Ono puni poeziju mnogim živopisnim izmišljotinama, bezbrojnim prelaznim bićima iz narodne tradicije srednjeg veka, a ako iz izmišljenog sveta pređe u svet realnosti, tu izvodi nepresušne parodije o čovečanstvu.
Groteskno – kao predmet posmatranja pored uzvišenog, kao sredstvo kontrasta, je najbogatije vrelo koje je priroda mogla otvoriti umetnosti. U sveopštoj lepoti antike bilo je izvesne jednoličnosti. Groteskno je trenutak predaha, predmet poređenja, polazna tačka sa koje se čovek, sa svežijom i budnijom percepcijom, može vinuti ka lepom.
Dodir sa nakaznim je dao uzvišenom nešto čistije, veće, nešto uzvišenije nego što je antička lepota.
U novoj poeziji, dok uzvišeno bude predstavljalo dušu onakvom kakva je prečišćena hrišćanskim moralom, groteskno će igrati ulogu tela. Prvi tip daje sve draži, svu ljupkost, sve lepote. Drugi daje sve smešne strane, sve nedostatke i svu rugobu – strasti, poroci i zločini.
Postoji samo jedan tip lepog, ružnog ima na hiljde : lepo je shvaćeno u svom najjednostavnijem obliku, u svojoj apsolutnoj simetriji, u najprisnijoj harmoniji sa čovekovim telesnim sastavom – zato ono uvek pruža savršenu celinu, ali ograničenu kao čovek; ružno je samo detalj jedne velike celine koja čoveku izmiče, i koja se usklađuje ne sa njim, već sa čitavom prirodom – zato ono pokazuje neprestano nove, ali nepotpune oblike.
Bujica grotesknog počinje još od Apuleja, da bi u zoru književnosti na prag moderne poezije izbacila istovremeno Ariosta, Servantesa i Rablea. U epohi zvanoj romantizam, sve pokazuje da se groteskno prisno i stvaralački povezalo sa lepim. Čak i u najnaivnijim narodnim pričama ponekad je sa izvanrednim osećanjem izražena ova tajna moderne umetnosti. Stari vek nikad ne bi stvorio ''Lepoticu i zver'' (- priča Mme Leprince de Beaumont, iz 1757.g.).
Ipak, posle prevlasti grotesknog, lepo ponovo dolazi do svoje uloge – i uspostavlja se ravnoteža između ova dva principa. Dva suparnička duha ujedinjuju svoj plamen, a iz njega se rađa Šekspir.
Poetski vrhunac modernog vremena je drama, koja sliva groteskno i uzvišeno, strašno i lakrdijaško, tragediju i komediju.
Dakle, poezija ima tri doba, a svako odgovara jednoj društvenoj epohi : oda, epopeja, drama. Praistorijsko doba je lirsko, stari vek je epski, novo doba je dramsko. Oda peva o večnosti, epopeja veliča istoriju, drama slika život. Odlika prve je naivnost, odlika druge je jednostavnost, odlika treće je istina. Ličnosti u odama su kolosi (Adam, Kain, Noe), u epu su divovi (Ahil, Atrej, Orest), u drami su ljudi (Hamlet, Magbet, Otelo). Oda živi od idealnog, epopeja od veličanstvenog, drama od realnog. Ova trostruka poezija izvire iz tri razna vrela : Biblije, Homera i Šekspira.
Društvo počinje time što peva o onome o čemu sanja, zatim priča ono što radi, i na kraju iznosi ono što misli.
Biblija, kao lirska, sadrži jednu epopeju i jednu dramu. U svim homerskim poemama oseća se ostatak lirske i začetak dramske poezije. Ali, u svemu postoji jedan stvaralački element kome su podređeni ostali, i koji celini nameće svoj karakter.
Drama je potpuna poezija. Oda i ep sadrže u sebi samo začetke drame, a u drami ima i ode i epopeje već u razvoju, ona ih obe sažima i obuhvata. Neosporno je da Šekspirova serija drama-hronika predstavlja jednu veliku epopeju. Ali drami posebno pristaje lirska poezija, čas uzvišena u Arijelu, čas groteskna u Kalibanu. Igo kaže da je njegovo doba, koje je pre svega dramsko, samim tim i izrazito lirsko. Jer, između početka i kraja postoji dosta sličnosti.
Savremena oda je uvek nadahnuta, ali nije više naivna. Ona više razmišlja nego što posmatra; njeno sanjarenje je setno.
Kada je hrišćanstvo reklo čoveku da je dvostruk – rodila se drama. Odlika drame je ono što je stvarno, a to je rezultat sasvim prirodne kombinacije uzvišenog i grotesknog, koji se prepliću u drami kao što se prepliću u prirodi i životu. Jer prava poezija, potpuna poezija se sastoji od harmonije suprotnosti. A i sve ono što je u prirodi, to je i u umetnosti.
bas bih volela da imam na polici...
