FRAGMENTI
Posle „ Studija“brzo, drugačiji akcenti : svekolika poezija treba da bude romantička.
1797.g. – fragmenti objavljeni u časopisu Liceum (Lyceum der schonen Kunste), a potom u časopisu Ateneum (Athenaum), gde Šlegel opovrgava svoja stanovišta iz ''Studija grčke poezije'' i kristališe pojam romantičke poezije.
[Fragment – književni oblik kojem je F.Šlegel udahnuo život. Element igre, duhovnog poigravanja, žudnja za paradoksom; ideja duhovitosti (dosetljivosti – witz). Romantičarska teorija fragmenata – savršena zatvorenost u nezatvorenom. Potiče od romantičarske koncepcije o beskrajnosti kreacije kao takve. Fragment je istovremeno i zatvoren u sebe, sam sebi dovoljan, jedan misaoni svet sklopljen nad celinom smisla, ali istovremeno slobodno otvoren za dalja stvaralačka dograđivanja i asocijacije. Pojedinačna misao vredi više od celog sistema.
Uticaj – francuski aforističar Šamfor. Šlegel o svojim fragmentima : šamforijada, klice, embrioni, cvetovi koji treba da donesu plod, kokošja jaja. Gete – protiv fragmentarnosti, ali ipak priznaje izvesnu ozbiljnost, dubinu i liberalnost.
Ateneum 53 : ''Za čoveka je podjednako pogubno i da ima sistem i da ga nema – čovek se, dakle, mora odlučiti da spoji oboje'' – fragmente čitalac sam mora smisaono da povezuje i organizuje u celine. Ateneum 206 : ''fragment – poput malog umetničkog dela – odvojen od okolnog sveta i dovršen u sebi kao jež''. Pojedinačna misao vredi više od celog sistema.
Braća Šlegel izdaju i objavljuju dela. U Novalisov korpus fragmenata ''Polenov prah'', Šlegel meša i neke svoje. U Ateneumu su objavljivani i fragmenti A.V Šlegela, Novalisa, Šlajermahera (čak se i ne znaju granice) – zbirka fragmenata ''Ideje''. ]
Romantičnim Šlegel naziva :
1.- ono što je romansko, pisano na jezicima naslednicima latinskog.
2.- književnost na ''vulgarnim jezicima'' : Taso, Ariosto, Dante, Bokačo, na koje se ne primenjuju klasični metri – to su''romantične forme'' na koje se ne mogu primeniti klasicistička merila.
3.- ono što je prikazano u romanama, romansama, ali ne postoji u stvarnosti (fantastično, egzotično, neverovatno, nestvarno... – često u negativnom smislu). Tu se često javlja i motiv ljubavi – romantizam je i neobuzdano strasno do kosmičkog principa. Ono što se odnosi na odgovarajuća strasna, duboka, skrivena ili neobična i tajanstvena osećanja (tj. današnje romantično).
4.- romantička poezija je poezija romana (ali ne u današnjem smislu – do 18.v. to su bila dela na vulgarnim jezicima : ''Božanstvena komedija'', Tasove romanse... + ''Nibelunški prsten'' i Volframov ''Parsifal'', koji nisu na romanskim jezicima).
Šlegel : ''Danteova proročka poema – sistem transcendentalne poezije, još uvek najviši u svojoj vrsti. Šekspirov univerzalitet – pravo središte romantične umetnosti. Geteova poetična poezija – najsavršenija poezija poezije.''
Šlegel još uvek ne definiše romantizam kao poseban i nov kvalitet, nego kao kombinaciju već postojećeg – kao izbor u okviru tradicije, koji se oslanja na izvesne kvalitete romantičarskog pristupa pesničkom fenomenu, kao što su sklonost ka teorijskom pristupu stvarima (zato Dante), ili zahtev da se pojedinačno shvati kao projekcija opšteg (Šekspir).
Šlegel smatra da je Šekspir stvarni centar romantične poezije, da se romantičko nalazi kod Servantesa, u italijanskoj poeziji, u dobu viteštva, ljubavi i bajki, iz kojeg potiče i sama reč. Šlegel razlikuje romantično i savremeno – svoje doba nije nazivao romantičkim, a romane Žana Paula izdvaja kao ''jedini romantički proizvod jednog neromantičkog doba''. Kao što je romantička poezija počela sa romanom, tako je i grčka počela sa eposom, da bi ga konačno potpuno prožela. Razlika je u tome što romantično nije poseban rod već element poezije, koji može da vlada u većoj ili manjoj meri, ili da se povuče u zadnji plan, ali nikad da se potpuno izgubi.
F.Šlegel je dao jednu od najvažnijih definicija romantike, ističući njenu dinamičku suštinu i težnju za totalnom formom : ''Romantična poezija je progresivna univerzalna poezija. Njena svrha nije samo u tome da ponovo ujedini sve razdvojene rodove poezije i da dovede u vezu poeziju sa filozofijom i retorikom. Ona hoće i treba da pomeša i stopi poeziju sa prozom, tvoračku snagu sa kritikom, umetničku poeziju sa prirodnom poezijom; da poeziju učini živom i društvenom, a život i društvo poetičnim, i da forme umetnosti ispuni i zasiti materijalom pogodnim za obrazovanje svake vrste, oživljujući ga treperenjem humora.''
U ovom romantičarskom elementu postoji trostruka tendencija :
1.- poništavanje svake fiksacije kreativnog procesa, odn. pretvaranje poezije u stalni dinamički proces,
2.- potreba za slivanjem prošlog, sadašnjeg i budućeg u jedno, odn. poništavanje vremena;
3.- težnja ka beskrajnom, beskonačnom.
Šlegel : ''Romantična poezija nalazi se još u postajanju; zapravo, njena prava suština je u tome što ona večno može samo da postaje a nikada ne može da se završi.''
Iz pojma beskrajnog, kao najvažnije, suštinske kvalifikacije, rađa se i uobličava pojam slobode poezije i pojam slobode subjekta kao njenog nosioca : ''jedino je ona beskrajna, kao što je jedino ona slobodna, i kao svoj prvi zakon priznaje da samovolja pesnika ne trpi nikakve zakone nad sobom.''
Šlegel je poeziju, od određene estetičke kategorije, pretvorio u dinamično stanje duha, u raspoloženje ''koje se beskrajno uzdiže iznad svega uslovljenog, pa i iznad sopstvene umetnosti''. Umetnički akt je uzdignut iznad subjekta kao svog kreativnog nosioca. Poezija kao stanje duha negira svoju sopstvenu sublimaciju kao ograničenu tvorevinu svoje neograničene produktivne moći. Stvaranje je beskonačna i nezaustavljiva delatnost koja može da se ispolji jedino u završenim, zaustavljenim, konačnim ili okončanim oblicima. Dakle, sva poezija jeste ili treba da bude romantična.
Vremenom se konkretizuje prvobitno apstraktni univerzalni stav. Romantičarskom pojmu beskonačnosti dati su realno-humani impulsi. Forma je još uvek apstraktna, i romantičarski karakter se ispoljava u toj apstraktnoj predstavi totaliteta, u zahtevu za totalnim razvojem ljudske prirode. Pojam beskonačnog je upućen na područje egzaktnog ljudskog humaniteta koji se prostire u beskonačnost. Time je evolucija beskonačnog razvijanja svih ljudskih kvaliteta zamenila prvobitnu predstavu o beskonačnom kao o fizikalno-prostornoj ili imaginarno-spiritualnoj kosmološkoj kategoriji.
Večnost i beskraj se ne mogu dokučiti razumom, već osećanjem, i to samo negativnom emocijom – suština romantizma : odnos prema beskraju i večnosti, bol umesto radosti, tj. definicija i spoznaja i prihvatanje sveta sa stanovišta negativne emocije, tj. intonacija melanholije odn. pesimizma kao instrument i rezultat saznanja. Upravo ta izmena u odnosu prema bolu i radosti izražava fundamentalnu razliku između klasicizma i romantizma.
Dakle, romantičarska poezija, sa takvim izvorima saznanja kakvi su inspiracija i fantazija, treba da pomogne i filozofiji da se ne izgubi u apstrakcijama (Hegel protiv!). Takođe, sva teologija je poezija. O teologiji : da čovek nije pronašao iskustvo boga, svako znanje o bogu bilo bi samo puko uobraženje. Dakle, ne sme se dopustiti sebi potpuna samovolja (- samostvaranja), ali ni preterano samouništavanje (jer to vodi u neslobodu).
otreba za društvom prema težnji ka usamljenosti, izrazita subjektivnost i individualizam prema društvenom i nacionalnom osećanju kolektiva, bolno doživljavanje sveta i duboka melanholija prema prema ironičnom stavu u životu i književnosti. Otuda su za romantičarski karakter bitne crte preosetljivost i razdražljivost koje mu ne dozvoljavaju da donese nikakav dovršen i objektivan sud, nego ga stalno gone na nova traženja i nove konflikte sa svetom ali i samim sobom. Taj bolni nemir rasteže pesnika romantičara, prožetog bolom zbog nemogućnosti apsolutnog ostvarivanja i postizanja bezkonačnosti, kojoj romantičar strasno teži. Iz tog osnovnog raspoloženja izvire dvostruko osećanje: duboka patnja zbog nesavršenosti sveta i čoveka(veltšmerc) i sa druge strane prevazilaženje te ljudske ograničenosti snagom svoje mašte 
