Romantizam

A neeee, ja sam samo redovni citalac, molim lepo. Izgleda da i svi drugi samo citaju....niko da komentarise.

Isticanje Ega:

Pojačano osećanje svoga Ja, kult samog sebe, egocentričnost koju ranije epohe književnosti nisu poznavale. Romantičari su isticali svoje Ja i u svojoj melanholiji, u svom ''svetskom bolu'', i u svojim zanosima; u svom poverenju u umetnost, i u svojoj skepsi prema životu. Taj egoizam je imao i svoju vidljivu filozofsku dimenziju – Fihte, Šeling, ali i neku vrstu neumerenog, pozerskog individualizma.

Koliko god protivrečnih ideja doneo romantizam, sve su bile prožete duhom slobode. Romantičarsko Ja jeste bilo ono što je htelo da bude slobodno, ono je bilo supstrat zahteva za slobodom. I zato to Ja nije uvek bilo individualno. Naglašavanje jednog Ja je bilo opšta povišena samosvest romantičara, njihova stvaralačka, revolucionarna, buntovnička samosvest. To je bila oznaka želje za inicijativom i zbacivanjem ustaljenog reda koji je vodio shematizovanju života. Romantizam je pojačavao Ja-svest, ali to Ja je bilo i kolektivno i individualno, estetsko i erotsko, klasno i grupno, misaono i akciono.

Pesničko, filozofsko i metaforičko Ja za većinu romantičara nije bilo tačka najveće snage i afirmacije privatne ličnosti – to je često bio simbol najslabije tačke u svetu, mesto najvećeg elegijskog zgušnjavanja.

U Sturm und Drang periodu je bilo titanskih težnji Getea i Šilera, ali su one uvek imale prizvuk himne u slavu čoveka, kao što i i Blejkova prorokovanja nisu davala nikakvo posebno mesto samom Blejku u kosmogoniji koju je sam stvorio. Tek u drugoj polovini 19.v. nastaje programska afirmacija svog Ja kao ekspanzivne i razorne slie – Niče.

Veliki romantičari su odlazili u prošlost, ne da u njoj ostanu, već da nešto iz nje donesu, da ojačaju sebe. Odlazili su i u daleke zemlje, da donesu duhovna dobra, da prošire svet. Vraćanje u prošlost je neminovna posedica romaničarskog oslanjanja na maštu. Mašti su potrebni podsticaji, slutnje, koje se nalaze u davnim i nepristupačnim vremenima i sredinama. Takođe, to je bio odraz opšte tendencije prema istorizmu – tendencije koja je donela estetički eklektizam i nečiste stilove, ali je imala i veliki značaj u samosaznavanju čoveka. Istorizam je bio izraz nove, naslućene slobode čoveka : da bira sebe u istoriji, da saznaje svoju složenost i svoju plastičnost, da meditira o neverovatnoj raznovrsnosti fenomena ''čovek'', i da pravi projekte o samom sebi i za sebe. Zato ''bekstvo od stvarnosti'' nije najbitnija odlika romantizma – romantičari tu stvarnost prelamaju na jedan složen i višestruk način, i stešnjenom čoveku nude izbor svojih vizija i istorijskih slika, ne da bi ga opili i uspavali, već da bi mu ponudili lepote na izbor, i da bi vratili u život motiv vrednosti.



Romantičarska ljubav :

Naglašenost ljubavnog osećanja – jedno od opštih mesta romantizma. Po učestalosti i veličajnosti tog osećanja stekao se na kraju utisak romantičarskog preterivanja. To nije bila samo moda ili navika – romantičari su bili sposobni da rehabilituju ljubav. To je poslednja epoha u evropskoj kulturnoj istoriji koja je tu reč pisala velikim slovom. Termin romantičarska, odn. romantična ljubav i danas znači ljubav punu zanosa, sa mnogo mašte, nezainteresovanu, ne-građansku.

Romantičari su voleli i idealizovali ženu, voleli i idealizovali poeziju i jezik, umetnosti uopšte, voleli i idealizovali zemlju i narod ili narode. Ljubav romnatičara jeste sam intenzitet njihovog postojanja.



(Miodrag Pavlovic, Pesnistvo evropskog romantizma)

Iako je romantički pokret zvanično počeo pobedom ''Ernanija'' 1830.g., izvan drame se mnogo ranije zbila jedna velika promena. Odlučujuća uloga Rusoa – neki ga smatraju izvorištem sveg romantizma. Romantičarski elementi u francuskoj književnosti 18.v. : sentimentalizam, koji seže unazad sve do Prevoa; ponovno buđenje osećaja za prirodu; snažna podstruja iluminizma i teozofije.

Francuski predromantički pokret je privremeno nazadovao tokom revolucije, koja je podržavala klasicizam i racionalnost, i tokom Carstva, koje je takođe imalo svoj zvanični klasicizam. Ali, romantizam je cvetao u emigraciji – gđa De Stal je bila zastupnik nemačkih romantičara, Šatobrijan definitivno nije bio klasicista, uprkos njegovom interesovanju za klasičnu antiku i njegovoj uzdržanosti prema Šekspiru i mnogim savremenicima.

Nodije (bajke i fantazije) , Lamartin (Pesnicka razmisljanja), Vinji , Igo ( sa svojim prorockim zarom), Nerval (preteca simbolizma i nadrealizma, kao tvorac mitova i snova) , donekle i Balzak zbog zanimanja za magijsko i okultno, teorija o intuiciji, vatreni je mitolog.

Extra su ti postovi Divlja.Nemam reci.Sad tek vidim na koliko sam mesta supalj i ovo mi dobro dodje da se podsetim starog gradiva.

Pa neka se bar cita, to je dovoljno, mozda ce nekome ovo podrobno pisanije Divlje biti od koristi.

Divlja, molim nastavi dalje, tu smo, pratimo te

U Engleskojse termin najcudnije razvijao nema nijednog primera protivstavljanja “klasickog” i “romantickog”, iako se sam termin “romantican” vrlo rano upotrebljava, ali ne za skolu ili pokret ili na engleske pisce, niti iko od njih tako sebe naziva (ukljucujuci i Bajrona koji je poznavao Slegela, ali ga nije mario). Tek krajem 19 veka termin pocinje da se koristi u tom smislu.


U Engleskoj imamo potpuno slaganje sa Nemcima i Francuzima po svim bitnim pitanjima.



Pesnici pretece: Tomson «Godisnja doba» sa autenticnim osecajem za prirodu, Ricardson «Klarisa» sa bajronistickim junakom, pesnici Jung, Grej, Mekferson, mistifikacija Osijanovih spevova i «gotski roman» Volpolov i En Redklifove.





Romanticari:



*Blejk s karakteristicnim shvatanjem maste kao stvaralacke moci



*Vordsvort i Kolridz (predstavnici jezerske skole), godine 1798. kad se pojavljuju «Lirske balade»



*Posle 1815. nastupa druga generacija engleskih romanticara sa Bajronom, Selijem i Kitsom



Zajedničko je neslaganje sa mehanicističkim svemirom 18.v. – svi shvataju prirodu kao organsku celinu, sličniju čoveku nego skupu atoma. Za njih, priroda nije bila odvojena od estetskih vrednosti. Bajron, iako ne prihvata romantičko shvatanje uobrazilje, zastupa slične stavove o prirodi – najuočljivije u trećem pevanju ''Čajlda Harolda''. Svi veliki romantički pesnici su mitotvorci, simboličari – pokušavaju da daju jedno potpuno mitsko tumačenje sveta, čiji ključ drži pesnik. Kolridž je bio jedini značajni pisac koji je izložio neki dosledan ideološki sistem, ali je nacrt za njega uglavnom bio pozajmica iz Nemačke.







ps. Uhvatila me nostalgija. :razz:

divlja u srcu:

Prava istina o svetu skrivena je iza vidljivog, pojavnog, opipljivog, realnog sveta. Umetnik je jedini u stanju da vidi sustinu, istinu, ideju koja se krije iza pojave, ali postoji nemogucnost da se one prikazu. Ogranicena su sredstva koja stoje na raspolaganju za njihovo prikazivanje. Jezik je ipak najsavrsenije sredstvo. Sam po sebi i svojoj prirodi jeste cist simbol. Prava sustina moze se izraziti putem simbola. Romanticari su svesni svoje nemoci da u potpunosti izraze vidjeno ili dozivljeno.

Kliknite za proširenje...

Мени су уз појам "романтизам" везане две речи: чежња и интуиција.

Чежња се односи баш на ту "праву истину иза видљивог", истину коју смо у једном тренутку изгубили, па сад то зовемо "изгубљени рај" и бескрајно чезнемо за повратком у њега.

А интуиција је, опет, слутња тог истог раја, или можда -- пута који води назад у рај.

Било како било, убедљиво највише волим романтизам у музици, чак и касне романтичаре као што је Густав Малер.

Pisi slobodno malo o muzici romantizma. :-)

Ja sam se zakacio za Nicea. On Vidi koliko je JA pritisnut drustvom i
moralom. On je Odlican kriticar ali los afirmator. Ne vidim da on JA
afirmise kao razornumu i ekspanzivnu silu.
Osdlobodjenje ovog JA je uvek aktuelna tema, danas vise nego ikad,
kada teze da budes rob i fizicki i duhovno. Unutrasnji zovot preziru
i nazivaju to autizmom.O romanticarima i simbolima
Zamima me koje su simbole romanticari koristili.
Da li su im izvori bili stara grcka, keltski mitovi, ili alhemicari.
Da li su bili clanovi okultnih drustava. Citajuci " Fukoovo Klatno"
Shokirao sam se kako je Eko postavio istoriju na glavu. To je naravno fantazija
ali nemogu da se otmem utisku da su bili pod velikim uticajem Alhemicarskih ( ili kakvim vec)
kultova."bogorodicina crkva"je takav primer, inicijacije, cudne fantazije,
sve mi je to zbunjujuce. A to povezujem sa "bozanstvenom komedijom"
koja je nastala mnogo ranije a cini mi se ima iste izvore, duhovno putrovanje,
otkrivanje nekih istina na cudan, metaforican nacin. Od fukoa se ocito jos nisam
oporavio. Pomozi

divlja:

Pisi slobodno malo o muzici romantizma. :-)

Kliknite za proširenje...

Па и у праву си: зашто не бисмо допунили слику романтизма освртом на слична збивања у другим уметностима.

Музички романтизам је стилски правац који је у европској музици доминирао у 19. веку, али чије корене можемо открити још у бароку, и још више у бечком класицизму, а нарочито код Моцарта и Бетовена. Многи историчари музике наводе Бетовена као првог романтичара баш због неких обележја његове музике у последњој стваралачкој фази.

Изражајна обележја музичког романтизма углавном су иста као и у другим уметностима: емоционалност, фантастика, склоност егзотици и мистицизму, култ жене и чулне љубави, превласт интимног лиризма над драматиком и индивидуализма над друштвеним темама, бунт против малограђанштине, култ средњевековља, култ Мадоне, наглашавање национално-патриотских осећања итд.

Битан је детаљ и то да је управо романтизам посвећивао пуно пажње усавршавању извођачке технике, што је довело до процвата виртуозности. У стваралачко-техничкој области постале су популарне слободне фантазије, минијатуре и разне лирске форме, али нису занемарени ни концерти, опере и симфоније.

Па ипак, прво што нам падне на памет кад размишљамо о романтизму у музици, јесте његов мање или више изражени фолклорни карактер који иде упоредо с романтичарским идеализовањем „народа“. Бескрајан је низ дивних композиција које представљају уметничку стилизацију и обликовање народне музике (сетите се само Брамсових „Мађарских игара“ или оне невероватно лепе Дворжакове „Словенске игре“ у е-молу).

У свим областима уметности, па и у музици, рађају се типично романтичарске сцене – шуме, усамљена језера и виле („Лабудово језеро“, Чајковски), ноћ и месечина („Ноћ на голом брду“, Мусоргски), што ће кулминирати у импресионизму – једној од последњих фаза развоја романтичарске уметничке идеологије.

У романтичаре спадају скоро сви они композитори које и данас радо слушамо – Шуберт, Менделсон, Шопен, Шуман (типична тема – „Сањарење“), Лист, Чајковски, Брамс, Дворжак, а касније и Вагнер, Брукнер и Малер.

Разочараћу, али га не волим нешто посебно!
Нарочито наш, српски '' романтизам '' .
Помислиш само на Рајића, Венцловића, Вука, ДоситИја , Милована Видаковића, Павла Соларића, Стерију, Мркаља и још сијасет њих .... Где је ту романтизам ? Једино Лаза Костић, Змај, Јакшић, наравно Радичевић, имају неке од главних особина романтичара.

Џејн,

А шта мислиш о самој идеји романтизма, не гледајући на њена утеловљења (уметничка остварења)?

Паааа, идеја романтизма није лоша ! У Србији је то представљало културни процват, освешћење, побуну против Турака,бунт, отрежњење, просвећење; нешто као српска ренесанса.
А што се тиче европског романтизма... Свиђа ми се тај романтички авантуризам, бежање од стварности, ненормираност, опречност класицизму, стереотипима итд ... Несклад, али тако уметнички компонован, да ствара савршену складност, ако сам била најјаснија ?

Јеси, савршено. Баш то сам и хтела да чујем. То је уједно и разлог што ја и у приватном животу дајем предност романтизму као идеји, мада наравно не занемарујем реализам -- не желим да мој романтизам постане обично занесењаштво. Дакле -- романтизам као идеја, реализам као алатка за остваривање те идеје.

Modruna, prepoznaješ li neke savremenike koji bi se mogli svrstati u kategoriju romantičara, u književnosti, ili nekim drugim sferama? Nekog ko dela po tvojoj formuli?

Бранко Миљковић је имао такве идеје ( Триптихон за Еуридику, нпр. ). Е, сад, не знам кога бих још могла сврстати у ту групу ... Ништа ми тренутно не пада на памет.
Романтизам и дан данас постоји и прожима уметност и културу. Можда није у оригиналној форми, али идеја је иста.

Teatrina:

Modruna, prepoznaješ li neke savremenike koji bi se mogli svrstati u kategoriju romantičara, u književnosti, ili nekim drugim sferama? Nekog ko dela po tvojoj formuli?

Kliknite za proširenje...

Ситуација је прилично сложена, колико ја видим. Европска књижевност је упала у неку врсту прагматичарског ћорсокака. Видиш, романтичар би се могао сврстати у категорију "антибуржуја". Уметници су одувек спадали у ту категорију, али европски уметници 20. века као да су изневерили ту идеју. Coup de gras тој идеји задао је Томас Ман када је у "Тонију Крегеру" изјавио: "Уметник је буржуј нечисте савести". Дакле, и уметник је постао буржуј, само се правда пред собом и пред другима да га због тога гризе савест. Мене не занима никакво оправдавање, ја бих очекивала од њих да се по сваку цену одупиру буржујству.

Има нешто мало "бунтовника" и у Европи -- рецимо, сећам се оне лепе књиге (која није за децу) "Бескрајна прича", Михаела Ендеа.

Али, идеју романтизма данас чувају писци из других поднебља, рецимо Јужноамериканци. Они су још увек фантастични. Још не дозвољавају нама Европљанима да им одузмемо оно нешто "иза видљивог и опипљивог" -- машту, магију, чуда, бескрај, бога (какав год био) итд.

Modruna:

Али, идеју романтизма данас чувају писци из других поднебља, рецимо Јужноамериканци. Они су још увек фантастични. Још не дозвољавају нама Европљанима да им одузмемо оно нешто "иза видљивог и опипљивог" -- машту, магију, чуда, бескрај, бога (какав год био) итд.

Kliknite za proširenje...

Ovim si potvrdila i neka moja razmišljanja, hvala na odgovoru!

Romanticarskih elemenata ima i pre i posle epohe romantizma, nije sporno. Dante, Sekspir, Servantes imaju toliko romanticarskog u svojim delima. Kod Dostojevskog ima toliko idealizma, kod Stendala i Balzaka takodje, Gogolja. Dvadeseti vek je vrlo specifican u knjizevnosti i ono sto se zapravo desava, po mom skromnom misljenju, jeste upravo ponistenje sustine romanticarskog. Al' ta prica zahteva mnogo vremena, mozda neki drugi put. Donekle sam saglasna za hispanoamericku knjizevnost.
Moram da naglasim da nije glavna osobina romantizma beg od stvarnosti. To sto su se okretali proslosti, Istoku, antici, srednjem veku, misticizmu nije obican beg. "Odlazili su" da donesu i obnove duhovne vrednosti, da preispitaju istoriju. Afirmacija pesnickog ja, iako je isla i do individualnog pozerstva, nije puko velicanje subjektivizma. Romanticarska ironija koji je i jedan od glavnih pojmova romantizma je kompleksna stvar, podrazumeva svest pesnika o nesavrsenosti spoljnjeg sveta, nesavrsenosti sopstvenog bica i nesavrsenosti jezika kao pesnickog sredstva. Iz toga izlazi da se pesnik sa spoljnim svetom i sobom poigrava, distancira se, kriticki posmatra, i svetu i sebi se na kraju smeje.

Moram prvo da iscitam sta sam pisala ovde, bilo je davno, pa tek onda da nastavim.
Dimitriju dugujem odgovor. :-)

divlja:

Moram da naglasim da nije glavna osobina romantizma beg od stvarnosti. To sto su se okretali proslosti, Istoku, antici, srednjem veku, misticizmu nije obican beg. "Odlazili su" da donesu i obnove duhovne vrednosti, da preispitaju istoriju.

Kliknite za proširenje...

Не, не бег од стварности. То не води никуда.

Али романтичари, просто, имају шире видике, за њих је стварност шири појам.

Такозвани реалисти често су сувише приземни, самозадовољни тупоглавци, који сматрају да не постоји ништа изван прозаичне свакодневнице зато што они нису способни да виде ништа даље од тога. То је као кад би слеп човек тврдио да не постоји светлост, јер је он не види. А онога ко види и друге ствари, презриво називају занесењаком.

Писци-реалисти, опет, нису тупоглавци, међутим мени код њих смета што они дијагностификују болест, али не могу да нам понуде никакав лек за њу. Па каква ми је корист од тога? Или, ако понуде лек – то обично буде идеја да ће све бити боље кад остваримо друштвену правду. Па ипак, многе људе уопште не мучи друштвена неправда, него их муче много дубља питања – судбина, смисао живота, духовни мир, постојање бога итд. (то су она „проклета питања“ Достојевског и других)

Ствар је, по мени, у томе што лек и јесте изван овог уско схваћеног реализма , што се одговори на „проклета питања“ и налазе баш тамо – у оној невидљивој, духовној сфери.

@ modruna
Nije mi jasno sta si ovim postom htela reci , ne beg od stvarnosti a onda udaris Po realistima i zakljucak odgovori se kriju u duhovnoj sferi.
Ja nikad nisam razumeo Kafku ali njegovo mi se pisanje cini kao izvestavanje. Prilicno realisticno i time,cini mi se osikava stanje toga duha (prilicno bolesnog). Ne cini mi se da je zbog toga tupavac pa ni predstavnik tupavaca u knjizevnom svetu ( zasto tupavac?)
Takodje tipici primri realista i njihovo interesovanje za socijalna pitanja samo odrazavaju stanje duha u kojem se nalaze. Ljudska patnja rudara u 19 veku moze da bude veoma duboka tema.
Vorhol je nalazio znacenje u najbanalnijim stvarima

Не, нисам ударила по реалистима уопште гледано, него по "сувише уско схваћеном реализму." Рекла сам да писци нису тупоглавци (углавном).

Свака част патњи рудара, али шта ћемо са "проклетим питањима" која мене, да будем искрена, муче више него друштвена неправда (а нисам ни једина таква)?

У ствари, занима ме духовна слобода која никако није исто што и друштвена слобода.

@ Dimitrije


Rekla sam vec zasto su se romanticari okretali proslosti Istoku, antici, nacionalnoj knjizevnosti, srednjem veku, hriscanskoj filozofiji, nebitno sta je u pitanju, bilo je tu svega i svacega- znaci, da donesu, vrate i preispitaju duhovne vrednosti u kojima su videli podsticaj za njihovu mastu, imaginaciju. Imaginacija je stvaralacka i duhovna moc, intuicija, zatim, koja je osecanje i saznanje, spoj subjektivnog i objektivnog, jedinstvo ljudskih duhovnih moci. To je vazno iz razloga sto pre Kanta, postojao je objektivni pogled na svet, sa Kantom se odigrava taj obrt, prelaz na subjektivni pogled. Spoznaja vise nije objektivna i analiticka, do istine se ne moze doci iskljucivo razumom.
Romanticari su se pre svega bavili duhom, npr. culni svet prestaje da bude dominantan. Npr. pejzaz kod romanticara nikad nije samo pejzaz, on prenosi raspolozenje pesnika pre svega itd. I posto je jako tesko u poeziju i prozu preneti duhovna iskustva, romanticari su shvatili da je to jedini moguce preko simbola, metafore i mita. Medjutim, kad je simbolika u pitanju, ona je individualna i zavisi od pesnika do pesnika, ja se nadam da cemo bar ove glavne obraditi. Uzmimo samo jednog Blejka koji je izgradio jedno mitopoetsko delo, njegovi simboli su toliko okrenuti naglavacke. Tako da mozemo govoriti o cestim motivima kod romanticara, a sto se tice simbolike tu treba biti oprezan, jer cesto se ni oni sami medjusobno ne slazu. A to je i jedan od osnovnih principa romantizma, nema pravila, nema sablona, sve je u originalnosti.

U narednom postu iznecu osnovne i opste odlike romantizma, nesto ce se ponoviti, ali je prilicno sistematski izneseno i mogu se uociti glavna stremljenja, ali i neka pitanja romanticarske forme. Ne treba zaboraviti da je romantizam nastao u suprotnosti sa klasicizmom kome je antika bila ideal i uzor za podrazavanje.