Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
У различитим фазама цивилног друштва у транзиционим земљама држало се да народи “нису зрели” па мало “ружења” њиховог простаклука и њихових неуких елита није на одмет. Тај образац се потрошио. Данас, са искуством од две деценије, највише поверења међу “презреним на свету” стиче објашњење Владимира Владимировича Путина
Готово да се претворило у досаду полемисати са ставовима наших суграђана организованих у НВО како би “међународна заједница требало да подржи тужбу Босне и Херцеговине против Србије за геноцид”. Јер је то, наводно, услов да би се Србија суочила са “недавном ратном прошлошћу”. У ту проповедничку поруку обавезно иде и фраза да је реализација те тужбе “услов за нормализацију односа у региону и за правилну интерпретацију ратова на простору бивше Југославије”. Кад би се радило о спонтаним реакцијама забринутих грађана вредело би објашњавати да аутогол није исто што и конструктивна самокритика: јер оно прво је директна и тешко надокнадива штета свом тиму, а друго поштено замишљена накана добронамерних појединца да се заједница суочи са сваковрсним чињеницама а онда, оснажена – победи. Али нагласак мора бити на “победи”, јер нема “доброг друштва” са израженим самоубилачким намерама.
Напор дела наших НВО ово друштво одавно не доживљава као добре намере или као помоћ да оно превлада своје бројне и велике проблеме. А ако се нема осећај да је “невладин” појединац добронамеран, ако се разуме да је његов циљ да заједница буде оштећена и повређена, ту нема учинка самокритике. Не може га бити, ма како себе представљали критичари. Онда после тога следи питање: зашто то наши храбри појединци из неких НВО уопште раде, ако је јасно да у нашем друштву то производи резултате супротне од прокламованих?
Постоје разноврсна објашњења. Али заједнички именитељ свих је да се у различитим фазама развоја цивилног друштва у транзиционим земљама држало да ови народи “нису зрели” па мало “ружења” њиховог простаклука и њихових неуких елита није на одмет. Тај образац се потрошио. Данас, са искуством од две деценије, највише поверења међу “презреним на свету” стиче објашњење Владимира Владимировича Путина. Бивши службеник озлоглашеног КГБ-а, а сада руски председник – поједностављено речено – тврди да НВО које се финансирају споља јесу независне од његове владе, али је готово искључено да су независне од неких других влада или спољних центара моћи – политичких, економских, обавештајних.
Непатворени љубитељи “отвореног друштва” дочекаће овакву теорију “на нож”. Оквалификоваће је као антиевропску, антицивилизацијску. О пракси ће се изјаснити као чврсторукашкој и тоталитарној. Неће изостати ни “познати” аргументи да “руски медвед” никад није љубио демократију, те да се из Кремља увек “ширио мраз”.
Међутим, Путин је прво (лако!) придобио своје јавно мњење, донео закон и сада све зачинио узбудљивим документарцем о џемсбондовским радњама у Москви, што овај пут није дело врхунских енглеских филмаџија, него Руса који и нису баш окапали по филмским академијама. Реакција Запада била је бучна, али млака. Јер то што је Путин саопштио одавно није непознато озбиљној западној јавности. Напротив.
Пре неколико година писац ових редова је на престижном америчком универзитету, као део литературе за постдипломске студије о невладином сектору, наишао и на текст лондонског “Економиста” из јануара 2000. године. Наслов: “НВО – Греси секуларних мисионара” најављивао је анализу која показује како се невладине организације “све више укључују у међународне послове. Али оне су често далеко од тога да су ‘невладине’, као што тврде. А нису увек ни упућене на то да чине добра дела”.
Јасно је да део озбиљне западне штампе не обмањује своју озбиљну јавност, те за оне које је то занимало суштина ангажмана транснационалних НВО одавно није тајна. Они неће аплаудирати Путину, али их он свакако не може изненадити. У друштву у коме се ни од кога не крије “како нема бесплатног ручка” нико озбиљан неће тврдити како онај ко даје новац некоме нема никакве захтеве. “Владе су откриле да НВО нису добре само за расподелу хране и ћебади”, писао је “Економист”. “Неке од њих могу да прикупљају значајне информације.” На пример: “Међународна кризна група и Global Witness објављују детаљне извештаје са оценама из региона који су у рату или у тешкој ситуацији. Тако рад Global Witness у Анголи, у ствари, плаћа британски Форин офис.” Сврсисходни напори, ма како они били организовани, на Западу се плаћају и ако неко жели да утврди зашто нека независна група лобира за нешто, он ће кренути путевима новца. И све ће бити јасно.
Шансе ових “секуларних мисионара” (“Економист”) да они у друштву имплементирају “велике идеје” и учествују у друштвеном препороду су незнатне. Број људи који поверују тој врсти проповедника добацује до секте. Али то и даље не значи да “спољна сила” не може бити заинтересована да их финансијски и организацијски подржава...
Е, сад је то већ у сфери сукоба не само са управо донесеним Путиновим законом, већ добрим делом и са правним регулативама било које нормалне државе. У сваком случају, јануар 2006. јесте почетак једне нове фазе у покушају стварања цивилног друштва у земљама које стварно хоће да гаје демократију – за себе и своје добро, а не зарад похвала и тапшања из “мисионарских централа”. И улога транснационалних НВО ће се за те потребе свакако редефинисати.
Слободан Рељић
Готово да се претворило у досаду полемисати са ставовима наших суграђана организованих у НВО како би “међународна заједница требало да подржи тужбу Босне и Херцеговине против Србије за геноцид”. Јер је то, наводно, услов да би се Србија суочила са “недавном ратном прошлошћу”. У ту проповедничку поруку обавезно иде и фраза да је реализација те тужбе “услов за нормализацију односа у региону и за правилну интерпретацију ратова на простору бивше Југославије”. Кад би се радило о спонтаним реакцијама забринутих грађана вредело би објашњавати да аутогол није исто што и конструктивна самокритика: јер оно прво је директна и тешко надокнадива штета свом тиму, а друго поштено замишљена накана добронамерних појединца да се заједница суочи са сваковрсним чињеницама а онда, оснажена – победи. Али нагласак мора бити на “победи”, јер нема “доброг друштва” са израженим самоубилачким намерама.
Напор дела наших НВО ово друштво одавно не доживљава као добре намере или као помоћ да оно превлада своје бројне и велике проблеме. А ако се нема осећај да је “невладин” појединац добронамеран, ако се разуме да је његов циљ да заједница буде оштећена и повређена, ту нема учинка самокритике. Не може га бити, ма како себе представљали критичари. Онда после тога следи питање: зашто то наши храбри појединци из неких НВО уопште раде, ако је јасно да у нашем друштву то производи резултате супротне од прокламованих?
Постоје разноврсна објашњења. Али заједнички именитељ свих је да се у различитим фазама развоја цивилног друштва у транзиционим земљама држало да ови народи “нису зрели” па мало “ружења” њиховог простаклука и њихових неуких елита није на одмет. Тај образац се потрошио. Данас, са искуством од две деценије, највише поверења међу “презреним на свету” стиче објашњење Владимира Владимировича Путина. Бивши службеник озлоглашеног КГБ-а, а сада руски председник – поједностављено речено – тврди да НВО које се финансирају споља јесу независне од његове владе, али је готово искључено да су независне од неких других влада или спољних центара моћи – политичких, економских, обавештајних.
Непатворени љубитељи “отвореног друштва” дочекаће овакву теорију “на нож”. Оквалификоваће је као антиевропску, антицивилизацијску. О пракси ће се изјаснити као чврсторукашкој и тоталитарној. Неће изостати ни “познати” аргументи да “руски медвед” никад није љубио демократију, те да се из Кремља увек “ширио мраз”.
Међутим, Путин је прво (лако!) придобио своје јавно мњење, донео закон и сада све зачинио узбудљивим документарцем о џемсбондовским радњама у Москви, што овај пут није дело врхунских енглеских филмаџија, него Руса који и нису баш окапали по филмским академијама. Реакција Запада била је бучна, али млака. Јер то што је Путин саопштио одавно није непознато озбиљној западној јавности. Напротив.
Пре неколико година писац ових редова је на престижном америчком универзитету, као део литературе за постдипломске студије о невладином сектору, наишао и на текст лондонског “Економиста” из јануара 2000. године. Наслов: “НВО – Греси секуларних мисионара” најављивао је анализу која показује како се невладине организације “све више укључују у међународне послове. Али оне су често далеко од тога да су ‘невладине’, као што тврде. А нису увек ни упућене на то да чине добра дела”.
Јасно је да део озбиљне западне штампе не обмањује своју озбиљну јавност, те за оне које је то занимало суштина ангажмана транснационалних НВО одавно није тајна. Они неће аплаудирати Путину, али их он свакако не може изненадити. У друштву у коме се ни од кога не крије “како нема бесплатног ручка” нико озбиљан неће тврдити како онај ко даје новац некоме нема никакве захтеве. “Владе су откриле да НВО нису добре само за расподелу хране и ћебади”, писао је “Економист”. “Неке од њих могу да прикупљају значајне информације.” На пример: “Међународна кризна група и Global Witness објављују детаљне извештаје са оценама из региона који су у рату или у тешкој ситуацији. Тако рад Global Witness у Анголи, у ствари, плаћа британски Форин офис.” Сврсисходни напори, ма како они били организовани, на Западу се плаћају и ако неко жели да утврди зашто нека независна група лобира за нешто, он ће кренути путевима новца. И све ће бити јасно.
Шансе ових “секуларних мисионара” (“Економист”) да они у друштву имплементирају “велике идеје” и учествују у друштвеном препороду су незнатне. Број људи који поверују тој врсти проповедника добацује до секте. Али то и даље не значи да “спољна сила” не може бити заинтересована да их финансијски и организацијски подржава...
Е, сад је то већ у сфери сукоба не само са управо донесеним Путиновим законом, већ добрим делом и са правним регулативама било које нормалне државе. У сваком случају, јануар 2006. јесте почетак једне нове фазе у покушају стварања цивилног друштва у земљама које стварно хоће да гаје демократију – за себе и своје добро, а не зарад похвала и тапшања из “мисионарских централа”. И улога транснационалних НВО ће се за те потребе свакако редефинисати.
Слободан Рељић
