Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Повод за текст је нешто што је рекла једна веома небитна особа. Али то је само последњи пут да чујем ову фразу, флоскулу, идеолошку маглу – коју треба развејати. ЛМ, Бојан Костреш који обавља неку функцију у АП Војводини, вероватно зато што је његов лидер Чанак сатанизован и као такав неподобан; коментаришући ову хајку на Карића (која надамо се неће стати са њим) он је рекао: “Не смемо због тога тврдити да нема оних који су се поштено обогатили.”
Видећемо да и у цивилизованијим земљама (“На Западу”) којима сви, јел’те, тежимо такво богаћење је пре свега изузетак, а не правило. Прво једна “урбана легенда”. Дошао је код неког нашег скоројевића, у овом случају земљопоседника, неки Немац да сарађује са њим. Овај му је поносно показао кућу, окућницу, имање, механизацију, дакле комбајне и тракторе, и свој возни парк. Одушевљен, Шваба је рекао “Мора да су ово све генерације стицале…”
“А не, “ одговорио је скоројевић. “Ово сам ја својим радом са својих десет прстију зарадио.” На то се Шваба окрену и без речи оде. СА ДЕСЕТ ПРСТИЈУ СЕ ТОЛИКО НЕ МОЖЕ ЗАРАДИТИ.
Како се неко, у општем случају и у тим “цивилизованим” земљама може обогатити? И шта уопште значи “обогатити се”?! Онај ко је живео у беди па је решио егзистенцијалне проблеме се није обогатио. Онај ко је био богат, па постао још богатији – такође се није обогатио. Обогатио се само онај ко је са релативно ниског (у најбољем случају добростојећег положаја више средње класе) постао не само богат (материјално) него и утицајан, што ће рећи моћан. Пре свега видљиво независан – у ствари други зависе од таквог човека.
У западним земљама постоје два главна начина за богаћење – ако занемаримо оне који су постигли богатство у спорту, индустрији уметности, естради. Један начин је предузетништво. Дакле неко би морао да отпочне свој бизнис (практично узевши кредит), и прошири га до неслућених размера, очисти све кредите или бар их се реши до мере у којој му “висе над главом” и тако онда утицајан, богат и независан може рећи – да, обогатио сам се. Знате ли некога осим Била Гејца који је то постигао?!
У реалности ће један предузетник бити задовољан ако до краја свог радног века успе да се ослободи дугова. Његов син, ако настави посао, и ако је спреман да ризикује (опет дугови) ће онда рецимо од радње створити трговински или производни ланац. Тек унук може да рачуна на империју. И то у веома повољним околностима. Осим ако закон није на вешти начин заобиђен, што ће рећи прекршен. Да и не говоримо што ће постојати и “ванинституционални” (на српском: мафијашки, рекеташки) притисци. Једини начин да одолиш је да им се прикључиш.
Други начин је напредовањем кроз хијеархију великих компанија. Делује као неки нови “сан” та прича о вештом појединцу који се од младости успиње захваљујући својој способности. Међутим, и овде постоје бар два ограничења. Прво ограничење је то што је потрошња у овим слојевима технократије често одређена статусним, а не реалним потребама појединца. Срамота је да успешни менаџер вози “хјундаи”. Глеали сте филм “Гленгери Глен Рос”. А што би га било срамота?!? Он га може (скоро) једнако добро и удобно превести из тачке А у тачку Б као и нека немачка или америчка кола. Али је неколико пута јефтинији!
У таквој ситуацији тешко да можемо говорити о стицању независности и поред високих прихода. Такви људи су робови кредита. Неко паметан рече – Богат си онолико колико месеци можеш да не радиш (да преживиш без сталног извора прихода).
Има још једно, битније, ограничење. Према анализи Александра Зиновјева напредак у великим системима се одвија пре по начелу “комунитарности” иако су ове друштвене макроћелије пре “радне” – што ће рећи да иду према законима капиталистичког педузетништва. Појаснимо то. Није случајна етимолошка сличност између “комунитарни” и “комунистички”. Закони комунитарности важе кад год се уређују односи између већих група људи. Ту није најбитнија нечија способност него подобност или лојалност надређеном. Ту важе правила “рука руку мије” или “ја теби – ти мени” пре него закони економске ефикасности и тржишта. Напредак је на нижим нивоима одређен везама (које су опет наследне) и полтронством. На вишим нивоима је неопходна политичка вештина и спремност да се ментору забоде нож у леђа. На ФОН-у сам учио Дракеров закон који је веома једноставан: Свака особа напредује до граница своје неспособности.
Толико о миту како су се неки (уопште) обогатили поштено.
А код нас? Па ствар је веома проста. Наведите ми једну особу која се деведесетих у Србији поштено обогатила. Ајде либералисти, да видим тог јунака!
Видећемо да и у цивилизованијим земљама (“На Западу”) којима сви, јел’те, тежимо такво богаћење је пре свега изузетак, а не правило. Прво једна “урбана легенда”. Дошао је код неког нашег скоројевића, у овом случају земљопоседника, неки Немац да сарађује са њим. Овај му је поносно показао кућу, окућницу, имање, механизацију, дакле комбајне и тракторе, и свој возни парк. Одушевљен, Шваба је рекао “Мора да су ово све генерације стицале…”
“А не, “ одговорио је скоројевић. “Ово сам ја својим радом са својих десет прстију зарадио.” На то се Шваба окрену и без речи оде. СА ДЕСЕТ ПРСТИЈУ СЕ ТОЛИКО НЕ МОЖЕ ЗАРАДИТИ.
Како се неко, у општем случају и у тим “цивилизованим” земљама може обогатити? И шта уопште значи “обогатити се”?! Онај ко је живео у беди па је решио егзистенцијалне проблеме се није обогатио. Онај ко је био богат, па постао још богатији – такође се није обогатио. Обогатио се само онај ко је са релативно ниског (у најбољем случају добростојећег положаја више средње класе) постао не само богат (материјално) него и утицајан, што ће рећи моћан. Пре свега видљиво независан – у ствари други зависе од таквог човека.
У западним земљама постоје два главна начина за богаћење – ако занемаримо оне који су постигли богатство у спорту, индустрији уметности, естради. Један начин је предузетништво. Дакле неко би морао да отпочне свој бизнис (практично узевши кредит), и прошири га до неслућених размера, очисти све кредите или бар их се реши до мере у којој му “висе над главом” и тако онда утицајан, богат и независан може рећи – да, обогатио сам се. Знате ли некога осим Била Гејца који је то постигао?!
У реалности ће један предузетник бити задовољан ако до краја свог радног века успе да се ослободи дугова. Његов син, ако настави посао, и ако је спреман да ризикује (опет дугови) ће онда рецимо од радње створити трговински или производни ланац. Тек унук може да рачуна на империју. И то у веома повољним околностима. Осим ако закон није на вешти начин заобиђен, што ће рећи прекршен. Да и не говоримо што ће постојати и “ванинституционални” (на српском: мафијашки, рекеташки) притисци. Једини начин да одолиш је да им се прикључиш.
Други начин је напредовањем кроз хијеархију великих компанија. Делује као неки нови “сан” та прича о вештом појединцу који се од младости успиње захваљујући својој способности. Међутим, и овде постоје бар два ограничења. Прво ограничење је то што је потрошња у овим слојевима технократије често одређена статусним, а не реалним потребама појединца. Срамота је да успешни менаџер вози “хјундаи”. Глеали сте филм “Гленгери Глен Рос”. А што би га било срамота?!? Он га може (скоро) једнако добро и удобно превести из тачке А у тачку Б као и нека немачка или америчка кола. Али је неколико пута јефтинији!
У таквој ситуацији тешко да можемо говорити о стицању независности и поред високих прихода. Такви људи су робови кредита. Неко паметан рече – Богат си онолико колико месеци можеш да не радиш (да преживиш без сталног извора прихода).
Има још једно, битније, ограничење. Према анализи Александра Зиновјева напредак у великим системима се одвија пре по начелу “комунитарности” иако су ове друштвене макроћелије пре “радне” – што ће рећи да иду према законима капиталистичког педузетништва. Појаснимо то. Није случајна етимолошка сличност између “комунитарни” и “комунистички”. Закони комунитарности важе кад год се уређују односи између већих група људи. Ту није најбитнија нечија способност него подобност или лојалност надређеном. Ту важе правила “рука руку мије” или “ја теби – ти мени” пре него закони економске ефикасности и тржишта. Напредак је на нижим нивоима одређен везама (које су опет наследне) и полтронством. На вишим нивоима је неопходна политичка вештина и спремност да се ментору забоде нож у леђа. На ФОН-у сам учио Дракеров закон који је веома једноставан: Свака особа напредује до граница своје неспособности.
Толико о миту како су се неки (уопште) обогатили поштено.
А код нас? Па ствар је веома проста. Наведите ми једну особу која се деведесетих у Србији поштено обогатила. Ајде либералисти, да видим тог јунака!
