Balkane moj

Место “проклете мржње”

Пре пар месеци читао сам неки стручан текст о проблему јединственог username/password. И наишао сам на термин „балканизација (корисничких) идентитета“. Рекох себи: Зар је дотле дошло. Овај текст говори о томе.
# # # #

Током рата је чак и балканизам, један сасвим западни, небалкански производ, постао сасвим балканизован. Посматрачи који су долазили на Балкан да “реше проблем”, или су се бавили Балканом, временом су почињали да показују знаке острашћености и “пристрасности, која се обично приписује припадницима балканских народа...

Књига која је првих година рата у Босни “обојила светску перцепцију трагедије”, главно штиво оних који су одлучивали, био је путопис “Балкански духови” Роберта Каплана. Каплан у почетку и није имао неку конкуренцију – он каже да је осамдесетих Балкан био опскурно место, Американцима познато колико и Етиопија. Његови “Балкански духови” су дуго времена били најпродаванија књига о Балкану у САД и прва коју су прочитали председник Клинтон и Колин Пауел. Каплан је писао о Балкану као месту “проклетом мржњом” и његове метафоре су постале важан аргумент противника западног војног мешања у Босни. Мада је Каплан, и данас један од утицајнијих америчких новинара, како сам каже, одмах по изласку књиге “јавно захтевао снажну војну интервенцију против босанских Срба”. И поред тога, Тимоти Гартон Еш га је оптужио да је “дао кредибилитет раширеном веровању да су крвави етнички сукоби ендемски на Балкану и да је нова рунда крвопролића неизбежна”.

Каплан је своју књигу написао под огромним утицајем Ребеке Вест. Њена књига “Црно јагње и сиви соко” била му је главни водич. Каплан је написао да се мало тога мења на Балкану јер су слике на које је наилазио биле исте као оне које је Вест описала педесет година раније. Ребека Вест је била једна од најплаћенијих новинарки свога доба, Кристијан Аманпур тридесетих. Она је личним и често пристрасним текстовима многима на Западу приближила византијско наслеђе о којем су чак и најобразованији знали врло мало. Ова феминисткиња била је очарана Балканом и сексуалношћу Балканаца. Веровала је да Европа дугује много Србима због заустављања Турака. “Словене” је описала као “храбре, уметничке душе”, али ни “налик јагњету”. Ричард Тилингаст ју је назвао “добронамерном расисткињом”.

Књига “Црно јагње и сиви соко” је поново штампана 1993. и од тада је доживела неколико издања – велики успех за путопис величине Старог завета. Само у САД током босанског рата продата је у 21 000 примерака. Ребека Вест је утицала на лорда Овена који у књизи “Балканска одисеја” пише о “култури насиља на раскрсници цивилизација” и “традицији решавања сукоба оружјем”. Роуз Рамос налази у Венс-Овеновом плану утицаје Ребеке Вест. Угледни “Њујоркер” је написао да је Вест својом књигом “чудним следом околности... помогла да обезбеди да се срамотно (балканско) наслеђе настави”. Њену књигу је цитирала већина аутора који су о Балкану писали деведесетих, углавном да би илустровали корене просрпских ставова на Западу.

Неки су Вестову и Каплана окривили за “Клинтонову конфузну политику према Босни”, “легитимисање националистичке визије Балкана” и ширење уверења да је “етнички сукоб узрок југословенских ратова” деведесетих. Оптуживани су и да сносе одговорност за одлагање западне интервенције, да су допринели продужавању опсаде Сарајева и да су посредно одговорни за масакр Сребреничана. “Колико је аутор одговоран за коришћење своје књиге, старо је и још увек интересантно питање”, написао је Тимоти Гертон Еш разматрајући Капланову одговорност.

Клинтонови сарадници тврде да је председник био одушевљен Каплановом књигом. Он је код Клинтона наводно створио “песимизам” у вези с Балканом због кога председник није делио ентузијазам најближих сарадника о питању војне интервенције против босанских Срба. Преокрет је стигао тек пошто је објављена књига “Босна – кратка историја” Ноела Малколма 1994. године. Пре преласка на балканске теме Малколм је објавио књиге као што су “Корени енглеских бесмислица” и “Писма Томаса Хобса”. Ништа није указивало да се ту крије неко ко ће извршити огроман утицај на балканизам. Холбрук је касније објашњавао да мисли да би босански рат био знатно краћи да је Малколмова књига изашла раније. Он је из Малколмових књига о Босни и Косову извукао закључак да је балканска историја мешавина компликованог и тривијалног коју је најбоље игнорисати.

Све касније објављене књиге, чак и тиражна “Смрт Југославије”, Лоре Силбер и Алана Литла, остале су у сенци Малколмовог и Каплановог дела. Док је сам термин “балканизација” остао набијен значењима које помињу или сугеришу Каплан и Вест, однос западних влада и медија према Балкану је у потпуности подлегао Малколмовој интерпретацији. Његов црно-бели портрет у коме је црно резервисано скоро искључиво за Србе, потиснуо је у светским коридорима моћи слику свебалканског сивила које је нудила Капланова књига. На трагу Малколмове параисторије написане су новинске репортаже који тврде да је предратно, комунистичко Сарајево било “балкански Сан Франциско”, “место у коме је ваздух слободнији”, оаза слободе за балканске хомосексуалаце и демократе, а Београд “срце таме” и “колевка национализма”. Злочин у Сребреници и Милошевићева бруталност умањили су жељу нових западних “твораца” балканизма да обрате пажњу или узму за озбиљно аргументе који не иду у прилог Малколмовој прилично селективној, али данас невероватно популарној синтези.

“Постоје сумње да ли је Балкан уопште део Европе. Озбиљни политичари у Француској, Немачкој и Аустрији су говорили пре само десет година да земље са византијским и отоманским наслеђем – као што су Румунија, Бугарска и већи део бивше Југославије – и нису прави наследници достигнућа европске цивилизације”, написао је “Економист” у уводнику објављеном поводом десетогодишњице Дејтонског споразума. Лондонски лист је Балкан назвао “највише дивљим кутком” Европе и срамотом “Европске уније која себе види као део светске елите”. Текст садржи многе од најгорих стереотипа који је покупио пет векова стари топоним. Реч Балкан је постала озлоглашена убрзо пошто је шире прихваћена као назив за наше полуострво половином деветнаестог века. “Економист” свој уводник почиње реченицом Ота фон Бизмарка, која је започела претварање географске одреднице у увреду: “Балкан није вредан здравих костију једног померанског гренадира.”

Цитирани текст садржи доста од онога што редовно налазимо у западним медијима, а што је Обрад Савић у зборнику “Балкан као метафора” описао као “измишљену слику Балкана која је настала изван и по правилу против самог Балкана”. Савић каже да процес “западњачког стигматизовања Балкана” којим је “један неутрални географски топоним... олако прерастао у цивилизацијску увреду... можемо пратити од почетка 19. века. Балкан је постао негативно друго Европе, провинцијална периферија, метафора за ризичну зону прекомерног упражњавања варварстава”. Марија Тодорова сматра да је “Балкан послужио као складиште негативних карактеристика наспрам којих је конструисана позитивна и самохвална слика ‘Европејаца’ и ‘Запада’.”

Весна Голсворти пише да интересовање за Балкан на Западу обично траје онолико колико и ратови. То је створило утисак да он ништа друго и не нуди, да се ради о празној позорници на којој се сваких четрдесетак година одигра покоји крвави комад. Голсворти у извештавању са Балкана и “ужасавању” западних новинара види и “прилику да се поново оствари империјалистички сан о исцртавању граница и ‘упристојењу бунтовних урођеника’”. Међу новинарима и хуманитарним радницима који су деведесетих стигли на Балкан било је и оних који су “рођени стотину година прекасно” за праву империјалну авантуру па су пожелели да на полуегзотичном Балкану – без тропских пошасти, маларије или це-це мува, који су косили њихове претке – остваре снове о оријенталној авантури.

Неки од западних новинара су на Балкан стизали у потрази за европским “срцем таме”. Пут под санкцијама, авионом из Лондона до Будимпеште, па затим колима до Београда или Пала за многе није био само новинарски задатак већ прилика да се симулира авантура главног јунака Конрадовог ремек-дела “Реком Конго”, да се некако оствари фантазија која је голицала машту западних вагабунда и холивудских продуцената. Томислав Лонгиновић са Универзитета Висконсин у Медисону подсећа и на привлачност Балкана као постојбине Дракуле и на књиге које наводе да је Србија “колевка вампиризма у Европи”. Ту су и романтичне представе о Балкану као “креденцу јучерашњице”, осећај да се чинило врхунско добро и могло постати “сведок геноцида”.

Чак и данас туристи који посећују Балкан неретко долазе у потрагу за окрвављеном балканском егзотиком чије су главне знаменитости места злочина и рушевине, ратна археологија краја двадесетог века. Ивајло Дичев пише да на глобалном тржишту Балкан као своје главне ресурсе и даље нуди виктимизацију и ужас. Ово само појачава већ присутну склоност, коју помиње Милан Поповић, да се “‘етничко чишћење’ и слични ужаси тумаче као ендемски, чак и вечни атрибути Балкана”.

Голсворти пише да су западни медији током рата, с једне стране, тврдили да су етнички ратови незамисливи у Европи, а са друге, описујући “балканску кланицу”, сугерисали да је Балкан ипак неко неевропско место. Денијел Јангблад каже да је Балкан представљен као “лоше издељена зона која дели европска цивилна друштва од хаотичног вртлога Оријента” и које карактерише византијска политика и отоманска свакодневица. Балкан је остао место где је историја и даље важна, део свакодневице, а не као на Западу “нека врста куриозитета, предмет затворен у уyбенике”, како пише Лонгиновић.

Прича о Балкану је на Западу постала прича о месту на коме се ствари решавају екстремним насиљем и злочином, обележено сликама убиства Александра и Драге, Фердинанда и Софије. Редовно је цитиран опис сцене када шокиран руски амбасадор тражи од Аписових “црнорукаша” да склоне осакаћена, гола тела Александра и Драге: “Забога, унесите их у палату. Не остављајте их на киши изложене погледу људи.” Створена је слика о лепим пејзажима и крволочним људима, “земљи убистава и освете”. Балкан је постао “нижа цивилизацијска категорија”, “црна рупа”, “прљаво европско двориште”, “неизлечив болесник”, “крвава Европа”, “крваво предворје варварског Оријента”...

Многи Балканци су прихватили тачност оваквих стереотипа и почели да се свим силама дистанцирају од своје географије. Жеља да се “побегне са Балкана” или да се доказивањем небалканства докаже “европејство”, учинила је балканске границе – око којих се никада нису сложили ни угледни географи – још нејаснијим. Многи Немци верују да су Аустријанци балканизовани, да је то разлог зашто “Франц није Фриц”. Како пише Славој Жижек, за многе Аустријанце Балкан почиње у Словенији, за Словенце у Хрватској, док је за Хрвате Балкан у “православној, деспотској и византијској Србији”. Неки народи стално покушавају да нагласе “небалканске” елементе свог бића: Хрвати католичанство, (Милови) Црногорци “медитеранство”, Грци и Македонци античко наслеђе, Румуни да су “Латини” и да говоре романским језиком.

Ниподаштавањем Балкана балканске нације, пише Тодорова, “желе да докажу да немају ништа од оне одбојности која се приписује Балкану”. Бугари и Румуни верују да многи на Западу када кажу Балкан, мисле на (бившу) Југославију. У Словенији и Хрватској скоро све што је лоше приписују балканским утицајима којима су се “загадили” током живота у “наметнутој” југословенској федерацији. Оправдање за много тога лошег, “балканског” у себи, православци у сиромашнијој половини бивше државе су углавном налазили у последицама турске вишевековне окупације. Тодорова пише да припадање Балкану сугерише припадање истоку који балкански народи доживљавају као “мрљу и знак заосталости”.

Хрвати су више од било ког другог балканског народа усвојили западне негативне стереотипе. Дебалканизација – у свести главних промотера нераздвојива од десрбизације – најважнији је хрватски национални пројекат, друго име амбиције да уђу у ЕУ. Многи Хрвати интелектуалци у “проклетству” вишевековне измешаности и блискости са тако балканским Србима виде главни разлог зашто је Хрватска данас једина католичка земља у Европи која није у ЕУ. Да би се Балкан Хрватима и осталима који се очајнички труде да са њега побегну учинио прихватљивијим, прекрштен је и добио, нацистима тако драго име, “југоисточна Европа”.

Обрад Савић се пита: у којој мери је “Балкан био подесан за балканизацију”? У региону су, како пише Тодорова, као “последица неколико векова друштвеног инжињеринга – етничких и верских ратова и протеривања (односно, етничког чишћења)”, створене углавном хомогене државе. У Извештају Карнегијеве комисије о узроку Балканских ратова 1912. и 1913. године Други балкански рат се описује “најнепотребнијим и најбруталнијим ратом модерног доба”. Комисија пише да су у оба рата “борбе вођене као да је крајњи циљ затирање” и да су биле обележене стварима које “нису дозвољене у цивилизованом ратовању”.

Али Тодорова подсећа да су ове реченице написане само неколико месеци пре још крвавијег и бруталнијег Првог светског рата. Савић тврди да су “у основи негативног маркирања Балкана стајале” европске империјалне силе и да је “Балкан остао трајна позорница” њиховог поткусуривања. Оне су “наметнуле ратове” који су “додатно оснажили стереотипну причу о Балкану као бурету барута, конфликтној раскрсници континената, цивилизација и култура”. Европа је на Балкан покушала да смести све ружно што је волела да мисли да је оставила за собом. Мајкл Херцфелд пише да много “онога што се приписује Балкану избија у народима који себе сматрају западним”. Лонгиновић пише да је Југославија “костур у орману Европе”. Балканци можда и нису главни кривци за балканизацију Балкана.

Балкан се, изгледа, још није сасвим балканизовао. На први поглед логика балканизације нема краја. Сваки нови корак рађа снове о отцепљивању од отцепљених, што сугерише да мултикултурализам води балканизацији. На Балкану се већ некако подразумева да ће “етнички” други пре или касније пожелети да се отцепи. Овакво схватање потпуно паралише моћ рационалног одлучивања бирача из већинског народа и олакшава посао ултранационалистичким партијама. Ту политика постаје “ми против њих” и избори личе на етничке ратове гласачким листићима. Пример Хрватске показује да је нормализација политичке и јавне сцене наступила тек када је темељним етничким чишћењем елиминисана “српска претња”.

Аутор текста у “Економисту” пише да “интровертна, полуисцрпљена ЕУ... помишља да сасвим напусти оне делове (Балкана) који изгледају непоправљиво” и да “скептик може наћи пристојан аргумент да отпише” све сем Румуније, Бугарске, Хрватске и Словеније. Остаје, како је израчунао “Економист”, “најпроблематичнији део са једва двадесет милиона становника и дохотком који је једва петина ЕУ просека”, дакле Србија и неколико њених “најбалканскијих суседа”.

“Економист” је против тога да будемо стављени у карантин, али не зато што је то лоше или нехумано, већ зато што ће цена тога за уједињену Европа можда бити неприхватљиво велика. Потреси на Балкану се осећају широм света, “судбина босанских муслиман изазивала је бес у Пакистану и Малезији”. Британски недељник подсећа и “да је неко једном рекао да Балкан производи више историје него што може сам да конзумира; још је тачније да је овај регион велики извозник криминала”. Некако звучи страшно да у западноевропском страху од пакистанских и малезијских фундаменталиста и балканских трговаца људима и дрогом лежи главна нада наше боље, “европске” будућности, да су хероин и “бело робље” главни аргументи зашто је “судбина Европе испреплетена са балканском”.

Немаш коме да пишеш ово, Душе...
"Кад је неко глуп, не можете му ни то доказати" - Д. Радовић

Немој тако...
На овом форуму има сасвим довољно људи који мисле својом главом. Елвин, Марлон, Стрела, Заратустра, Шон, Амбасадор, ти, моја маленкост ... у суштини већина нас витезова Дуда из Амбасаде. Извињавам се онима које сам прескочио.
Стварно нас има сасвим довољно, а то се посебно види код тема које су више спољнополитичке.

Њима не мораш ни да пишеш ово, зато и јесу витезови ;-) . Ал, кажем ти, они који би требало да прочитају ово, нарочито болдиране делове, немају времена да читају дугачке постове. Знаш - брз живот, бизмис, акција, време је новац,... Треба ићи и на депилацију, кварцовање, липосукцију, исправљање можданих вијуга (или плетење афро-фриузре од њих)...Нема се времена за те ултранационалистичке, домаћинско-патријотске баљезгарије...

Adalv:

Немаш коме да пишеш ово, Душе...
"Кад је неко глуп, не можете му ни то доказати" - Д. Радовић

Kliknite za proširenje...

adalv.....samokriticnost je vrlina, bajo......

.............

sorry........vitezhe DUDA ...hahahhahahahahhaa

Oних које ћеш тако фино да се напасеш...

hahahahahahahhahhahhaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa

billy_THE_kid:

adalv.....samokriticnost je vrlina, bajo......

Kliknite za proširenje...

Видим да имаш лепо мишљење о Душку Радовићу. Што, пичко, не вратиш Амере у аватар?

Њима не мораш ни да пишеш ово, зато и јесу витезови



BUAhahahahahahaahahaaaaaaaaaaa

у суштини већина нас витезова Дуда из Амбасаде. Извињавам се онима које сам прескочио.
Стварно нас има сасвим довољно


( placem )....hahahahhaahahaahaaaa....vitezovi Muda

ajde uozbiljite se ljudi, šta vam je?

Ma pusti ljude da uzivaju. I meni lepo taman se malo nasmejem pred ispit. ebote

Читам твоје бисере...

Duse, naklon care za ovu analizu.... Apokalipticna Konradova varijanta u traganju za srcem tame se ogleda u svakodnevnim vestima iz sveta.. Ponovo nazalost dolazi vreme Vlada Drakule, kazem nazalost, jer covecanstvo ne uci na greskama iz proslosti.Sudbina Balkana a i sveta se, tragicno je, nalazi u rukama umobolnih mongoloida koji kao da su izasli iz nekog Kluba samoubica. Dzaba to sto je Rebeka Vest pisala, ili sto je postavio Dr. Arcibald Rajs pocetkom XX veka kao dogmu u tekstu "Cujte Srbi"... Mnogi u Srbiji, a i u svetu danas ne vide dalje od sopstvenog nosa. Na delu je nova era raspada koncepta ideje kapitalizma jer niko vise ne zeli da izigrava zrtvu tiraniji mongoloida. Na scenu ce doci nove-stare kulture koje su vise zaduzile covecanstvo, a bile su gurnute u zapecak samo zbog globalnog iskoriscavanja jacih nad slabijima. U novoj hijerarhiji i eri divljastva koje se ustolicilo u celom svetu, mi Srbi mozemo imati vodecu ulogu... rece pokojni Gostuski. Nije ni svestan koliko je bio blizu konacne istine.

vodecu ulogu..............ebote

Били дебили не може а да се не искења бар 6 пута по теми.
Ајде понови још једном исту глупост, тако ћеш достићи Укицу а.к.а. Хајека.

Балканизација света

“Балканизују” се Африка, Сри Ланка, Ирак, Канада и САД – јер имају 15 милиона имиграната, али и Интернет

Баук Балкана кружи културом Запада, пише Марија Тодорова на почетку књиге “Имагинарни Балкан”. Али десет година по објављивању њеног утицајног дела ствари изгледају још горе, баук балканизације кружи целим светом. Тодорова пише о балканизацији као “синониму за повратак племенском, заосталом, примитивном и варварском”. Балканизација је у међувремену широм света постала синоним за све поделе и најразличитије опасности постојећем поретку. У Нигерији сеоска заједница Огона тврди да се бори против “балканизације и деградације животне средине”. За “балканизацију” своје околине Огони криве корпорацију “Шел” која вади нафту у њиховом региону.

Реч балканизација се најчешће користи у Африци која је са чак 54 државе “најбалканизованији” континент на свету. Међу афричким политичарима постоје они који верују да је континент сувише балканизован и они који верују да је недовољно балканизован. Можда је најближе истини да је Африка лоше балканизована. У ватрене противнике балканизације спадали су сенегалски председник Леополд Сенгор и Патрис Лумумба, први премијер Конга. Лумумба је у балканизацији континента видео највећу опасност и покушај поновне колонизације. “Најбољи син Африке” је убијен само седам месеци пошто је на проглашењу независности јуна 1960. године поменуо зло балканизације. Wегова огромна, дијамантима богата земља, од тада је у практично непрекидном крвавом рату противника и присталица њене балканизације. Многи аутори само формално неподељени Конго данас називају “Балканом Африке”, мада су Сомалија и Судан кандидати за ову неславну титулу. Индонезију, етнички и лингвистички најбогатију земљу на свету, која је развучена на чак 13 600 острва, магазин “Тајм” је назвао “Балканом истока”.

Ако покушате да нађете одговор на питање “шта је следећи Балкан?”, вероватно ћете се сетити неког од вечних кандидата: Сри Ланке, Ирака, Канаде, Турске, Бурме... Али САД вам вероватно неће пасти на памет. Ипак, бројни конзервативни аутори су опседнути балканизацијом као “смртном опасности” која прети јединој суперсили. Они сматрају да илегална имиграција “антагонистичких група људи”, што обично значи Латиноамериканаца, води балканизацији. Професор Виктор Дејвис Хенсон тврди да се “ноћна мора балканизације” САД – земље са скоро 15 милиона илегалних имиграната – можда више не може избећи. Он је један од аутора који пише да велики градови у Калифорнији личе на скупине слабо повезаних етничких енклава и да Америка више није “мелтинг пот”, котао у коме се стапају расе и људи. Наћи ћете текстове у којима се тврди да “Мексико води рат против Америке шаљући војску миграната” који су већ “балканизовали америчке градове” и “деградирали друштво” и само је “питање времена” када ће Мексиканци рећи белим Американцима да ако им се не свиђа, “могу назад у Европу”. (Си кларо порсупресто! – оп. Духа)

Фрост Вулдриy тврди да “балканизација продире у Америку брзином од 5 000 илегалних странаца дневно”. Он верује да САД треба да се тргну из “осећаја сигурности” и да слике етничких крвопролића у Босни или Ираку можда нису онолико далеко колико изгледају. “Штавише, и легални имигранти стварају енклаве... Не долазе сви да би говорили енглески. Милиони немају никакву намеру да постану Американци.... Уместо да изађу из средњег века у земљи првог света, они (на Западу) радије намећу средњи век (трећег света)”, пише Вулдриy. Примере “смртоносних аспеката балканизације” он налази широм САД у случајевима насиља и “варваризма” имиграната из Сомалије, Мексика и “трећесветског Лаоса”.

Америчке десничаре брине балканизација САД и у “пријатељски” окупираним Ираку и Авганистану, али је подржавају када се ради о највећим конкурентима, економским и политичким силама као што су Индија или Кина где муслимани, Тибетанци, Тамилци, Сики и Наге траже отцепљење. Брус Вокер, конзервативни амерички аутор, тврди да би “црвени цареви” били упола слабији и можда не би било деценија комунистичке диктатуре да је царска Русија била на време балканизована. Балканизација слаби диктаторе, тврди Вокер, и “јача појединце и добровољне заједнице”. За Вокера, слободне су оне нације које отворено разматрају своју балканизацију, док оне, као што су Индонезија, Кина, или Иран, које силом спречавају њено разматрање, представљају светску опасност. Анализе као што је Вокерова обично се узимају као део америчких напора да нађу најефикасније начине за одржавање глобалне доминације. (Да ли је неко рекао хипокризија? Није!? Е па, време је и да најтврдокорнији „Американци“ то најзад схвате – оп. Духа)

Развијене земље балканизују планету подижући имиграционе и трговинске зидове. Зато не треба да чуди да богатији делови богатих земаља желе да постану “нације” – последњи пример је Каталонија, “шпанска Словенија”. Каталонци говоре о “историјским правима”, тврде, као и некад Словенци, да “дају више него што добијају назад” и да је кроз историју важило правило да што су били независнији од остатка Шпаније, то су били богатији – 12. и 13. век описују као “златно доба” своје историје. Парламент ће ускоро разматрати промене статута каталонске аутономије које многи у Мадриду сматрају неуставним првим кораком ка независности седмомилионске провинције. “Ако се те (уставне) границе пређу... оружане снаге имају задатак да гарантују суверенитет и независност Шпаније”, изјавио је командант шпанске копнене војске, генерал Хосе Мена Агуадо, и завршио у кућном притвору. Хосе Марија Аснар, бивши премијер, оптужује свог наследника Сапатера да води “радикалну и секташку” администрацију због чије политике у Шпанији “постоји ризик територијалне балканизације”. Домаћи аналитичари подсећају да је крвавом Шпанском грађанском рату претходила слична дебата о каталонској аутономији 1932. године.

Балканизација је стигла је и у свет високе технологије. Дошло је до “балканизације Интернета” – у многим државама бележи се сталан пад обима улаза и излаза информација у односу на количину података размењених унутар земље. Ово је последица постојања све већег броја Интернет-страница на стотинама светских језика и сматра се да оваква балканизација помаже демократичности, расту и корисности светске мреже. “Wујорк тајмс” је пре две године забринуто писао о појави све веће “сајбербалканизације”. Термин је први пут употребљен 1998. године да означи затварање група људи сличних личних интересовања или ставова који одбијају да размењују информације са осталима. “Балканизација стандарда” представља све већи проблем за велике корпорације јер бројни важни системи различитих произвођача не могу да комуницирају међусобно. И на крају, не треба заборавити да су у балканизацији може и уживати. Брус Четвин у роману “Вицекраљ Уиде” помиње “балканизовану косу” описујући маштовито издељене фризуре западноафричких жена.

Зоран Ћирјаковић

Душе, стварно си легенда.

Tekst je prilicno homofobican i oslikava samo jednu stranu medalje.Ja savrseno dobro znam iz istorije za licemerje Zapada i cinjenicu da su zverstva koja su tokom istorije na Balknu pocinjena zanemarljiva u odnosu na njihova.Ko ih **** sta misle o nama.Sve je stvar marketinga pa se jedan koljac,zapadni,predstavi ko leglo demokratije a drugi ko tama Evrope,sto u vezi nas i nije mnogo daleko od istine ako se razumno pogleda istorijski tok zbivanja.
Kljucno je ono da Balkan proizvodi vise istorije nego sto moze da podnese,a iz toga proizilazi krvoprolice.A visak istorije proizvodi iz razloga sto su nasi preci,Stari Sloveni bili tolike budale da se nasele bas na GRANICI Istocnog i Zapadnog Rimskog Carstva koja je kasnije postala granica Katolicanstva i Pravoslavlja.Problem vise i zamrzavanje pod Turcima 500 godina.Balkan je uvek bio i ostao neka granica,vecna granica.Danas,problem balkana sveden je na ex-Yu prostor ili kako ga licemerno zovu Jugoistocna Evropa.Jedini nacin izlaska iz krvavog kruga bio je njegovo prevazilazenje.Pokusano je Jugoslovenstvom i do je bila dobra ideja ali,nazalost katastrofalno sporovedena.Aleksandar nije imao dovoljno vremena a Komunisti su samo orocili sukobe na period od 50 godina.Kljuc je u CRKVAMA jer su svi ratovi na prostoru EX-Yu prvo VERSKI pa onda NACIONALNI.Da su se Komunisti do kraja obracunali sa crkvom i iskoreniili je(i pravoslavlje i katolicanstvo i islam) imali bi preduslov za homogenizaciju Yu prostora.***** kulturu i istoriju nacije ako svakih 50 godina citav rod izgine u krvavim ratovima.Nazlost mi smo imali nacionalni komunizam koji se samo skrivao iza parole bratstva i jedinstva.A u mnogome smo i sami krivi.Milosevic,ako vec nije hteo da situaciju resi VOJNO,DO KRAJA 1991.,trebao je da izvrsi kontrolu stete i pusti pucanje Jugoslavije po nacionalnim savovima,tako bi bar zadrzali Kosovo.Politicke kulturne,intelektualne i ekonomske elite Balkana nikad nisu bile dovoljno inteligentne da vide sta je njihov pravi interes.Gledali su samo licni interes uvek,ko **** narod,i zbog tog uvek propadali.Gde bi mi danas bili da smo umesto nacionalnog pitanja pocetkom 90-tih.krenuli da resavamo ekonomske probleme?Jugoslavija je pre raspada bila u najpovoljnijem polozaju od svih Komunistickih zemalja u odnosu na koje smo danas beda(Ceska,Poljska,Madjarska,Rusija,...).I sta smo dobili?Nista.

Били ти си см*ад

Sto, batice ??

Ето, моја слободна процена