O prevodiocima

Nekada pročitam knjigu i ne setim se da pogledam ko ju je preveo. Nekada, pak, već posle par stranica okrenem knjigu na CIP i tražim osobu koja je uspela da udahne autentičnost štivu koje je prevela. Biće da prevodioci, pored poznavanja jezika, moraju imati i ponešto literarnog dara. Uostalom, i njihov prevod je zaštićen autorskim pravima, što kazuje o stvaralačkoj vrednosti koju oni onose u svoj rad. Najteže je prevoditi poeziju, zbog specifične forme, valjda, koju ona ima. Naročito ako je u pitanju rima. Uvek se zadivim Dragoslavu Andriću i njegovom prevodu pesama Ogdena Neša. To je ono, znate:
" Čak na Tibet
živi Lama
nema tata
nema mama... "

Da li ste ikada čitali knjigu u originalu, a potom u prevodu na srpski jezik ? Ili, da li ste zapazili prilikom čitanja da tu nešto ne štima upravo zbog prevoda ?

Prevođenje literarnih tekstova je izuzetno ozbiljan i težak posao. Ja zarađujem za život kao prevodilac i od toga vrlo dobro živim ali se još nisam usudio prevoditi književnost.
Kad je poezija u pitanju, izuzetno sam skeptičan po pitanju mogućnosti njenog prevođenja. Proza je nešto drugo, ali u poeziji uvijek imam utisak da više čitam prevodioca nego pjesnika.
Naravno, na našem tržištu postoji ogroman broj katastrofalno loših prevoda. Posebno je to slučaj posljednjih godina kad je potrebno knjigu objaviti što je prije moguće pa se prevodi rukama i nogama, kuca se 30 - 40 strana na dan i slično.
Nekad se prevodilac identifikovao sa piscem, sa vremenom i prostorom u kojem je ovaj stvarao, da bi mogao da ga dobro shvati, da pronikne u idiom. Slično kao kad se dobar glumac priprema za ulogu, pa istražuje lik koji treba da tumači.
Pomenula si pokojnog Dragoslava Andrića, ja se prvenstveno divim obimu i raznolikosti njegovog prevodilačkog opusa međutim njegovo shvatanje jezika me ne oduševljava. Lijepo je interesovanje za sleng, govor ulice ali ne treba se u tome pretjerivati. Čitaocu treba diskretno biti stavljeno do znanja da je jezik djela netipičan, pokrajinski i slično ali ne može se u tome pretjerivati do te mjere da tekst djeluje umjetno. Meni se recimo mnogo više sviđa kako je Flavio Rigonat preveo Selindžera nego Andrić.

Imate prevodioca koji procitaju knjigu i onda je prepricavaju; onih koji recenicu prevode potaknuti subjektivnim dozivljajem iste, ili pak onih koji tokom prevoda dodaju nevidljive rijeci kojima u originalnom tekstu nema ni traga. Ima jedan divan tekst postavljen na internetu a bavi se upravo ovim problemom. Nemam pojma na kojoj adresi...valjda vam se posreci da ga nadjete..