Хајдуци и ускоци

Хајдуци и ускоци (у грчкој клефти) - отпор турској тиранији

Познато је да Срби и Грци најтеже подносе неправду. Отуда је освета за учињена недела постала најнепосреднији мотив који је појединце гонио у хајдуковање или осветничко четовање.
Бежећи од турског зулума, озлојађени појединац се одметао у шуму и одатле се светио непријатељу, вршећи одмазде и штитећи православни народ. Ко се не освети тај се и не посвети - вели народна пословица.

Турци су се са страхом кретали кроз српске и грчке крајеве; стрепели сваког тренутка да не наиђу на хајдучку засједу. Свака хајдучка чета имала је јатаке, своје побратиме и пријатеље у народу, преко којих је дознавала намере непријатеља, шта он преузма и где га треба сачекати. Некад су јатаци одлазили хајдуцима у шуме, обично увече. Тада су им носили храну, и друге потребе за живот, јављали им о кретању непријатеља и слично.

У тешким ситуацијама хајдуци су увијек хитали да помогну и спасу једни друге и свој народ. Поред храбрости и јунаштва, хајдуке и ускоке одликује лукавство. У појединим случајевима да би као малобројни ослободили своје саборце из турских тамница или да би са што мање губитака заштитили народ, а код непријатеља унијели општи страх прерушавали су се у дјевојке, просјаке, па и мртваце. Овдје издвајамо једну причу.

Турски паша поручи кнезу од Грахова, Милуну да ће му доћи у походе са своих тридесет османлија. За ту прилику он од Милуна тражи да за сваког од њих припреми по одају у којој ће их сачекати по дјевојка, а самогпашу кнежева кћи. То од свох јатака дознају Грујичини хајдуци, преруше се у дјевојке и одајама сачекају пашу и његове зулумћаре. Ту их све посјеку.

Хајдуци су се нарочито страшно светили јатацима који би каткад учинили неверу, односно издали или убили неког из хајдучке чете. Ова освета је служила као чин опомене за остале јатаке. Наиме ако би хајдуци утврдили да је њихов хајдук убијен или ухваћен због невере јатака или заслугом неког „Србина” онда би хајдуци таквом све по кући побили, кућу запалили и разорили до темеља.

Ускоци се у суштини нису разликовали од хајдука. Они су само живили ван територије којом су Турци владали па их отуд нападали и у њихове пределе ускакали (отуда - ускок).

Жене и хајдуци - Није био појединачан случај да се и жене с времена на вријеме прикључе храбрим борцима за слободу. Жене су обично тада држале страже. Такође је битно нагласити племенити однос хајдука према жени. Лепа или ружна, млада или стара, мослиманка или хришћанка - свака је била светиња за хајдучку дружину.

Хајдуци су показивали изузетно поштовање према вери и цркви, никад се није чуло да су напустили своју вјероисповест, ни онда кад им је то био једини услов да спасу живот. Код Срба и Грка био је знатан број оних који су одметањем од своје вјере физички спасавали своју главу, али хајдук и клефт никад нису жртвовали вјеру да би спасили свој живот.
Када је требало бирати између почасти исламу и ужаса тамнице, храбри хајдуци су бирали мучење. Богу су се молили свако јутро, а исто тако и пре јела и пре кретања на пут, а и постове су постили. Неке молитве - пре здравице су сами смишљали,као што је била:

Да Бог да и Свети Ђорђије Побједоносац, да Срби брзо побједе своје душмане - Турке, - као што је он побједио неситу аждају!

Мучење заробљених хајдука

Ухваћени хајдуци и јатаци најсуровије су кажњавани. Хајдук се највише плашио да га Турци у неком сукобу не заробе и одсеку му главу. У том случају Турци би је по свом обичају, на видно место изложили, да тако буде предмет радости за муслимане, а тешка бол и жалост за хришћане. Због тих разлога нису биле ријетке молбе рањених хајдука, упућене браћи по оружју, шта више и рођеном брату, да му брзо одсеку главу и понесу са собом, како би ускратили задовољство Турцима да је они одрубе и однесу.

Пркос којим су хајдуци подносили мучење био је типичан израз њихове храбрости и издржљивости. Патње заробљеног хајдука биле су тако страшне, да је само у изненадним случајевима, у немогућности да се сам у борби убије, могао пасти паши у тамницу. Хајдучка дужност и питање части је било, да не покаже знаке патње и бола при дуготрајном мучењу. Један од лакших начина мучења било је ломљење доњих удова ударцима чекићем. Ову ужасну казну хајдуци су издржавали без иједне сузе и гласа осим пркосних речи упућених паши и његовим џелатима.

Најобичнији начин на који су Турци одузмали живот хајдуцима био је набијање наколац. Колац је по правилу набијан у земљу заједно са својом жртвом, која је већ морала бити натакнута. Један дебели колац, зоштрен и дугачак, забијао се осуђенику у задњицу и пробијао кроз цело тело, док не изађе између главе и рамена. Човјек се стављао потрбушке на земљу, па су му се затим ужетом везале ноге (свака за себе), које су држали џелати и вукли. Један или двојица других клечали су му на леђима и нису дали да се отима, док је други, на супротном крају, маљем набијао колац у тело. Затим би Турци усправљали колац и остѕвили тело да на њему стоји три дана. Осуђеници би на коцу живили обично осам до девет сати а неки и дуже.

Смрт из пушке или сечење главе била је велика милост за хајдуке и ускоке. Из ових разлога међу њима се родила здравица - за добре ране!

Највеће зло за хајдуке и јатаке биле су организоване и доста често дизане потере. Потере нису биле нарочито успешне, штавише, ни онда кад су у њима Срби учестовали, јер су јатаци добро обавјештавали хајдуке о намерама и кретању противника. Обично се дешавало да Срби у потери не пуцају у хајдуке, него преко њих, а ни ови у Србе. Зато су Турци често страшно страдали.

За изузетан успех сматрали су Турци хватање угледног хајдука, посебно харамбаше, па су истакнуте саучеснике у таквом подухвату награђивали бољим положајем и мањим плаћањем харача, а још чешће товаром блага, тј. откупом хајдучке главе.

Кратак коментар и поглед на данашње време

Ако сте прочитали горе наведени текст видите да су хајдуци били прави јунаци. У њиховим намјерама да се супроставе многобројнијем, боље опремљеном непријатељу (Турска је у то време била најјача земаља света), да заштите свој народ од терора, нису их могле поколебати ни стравичне казне које су према њима примјењивале османлије. Зар време у коме су они живили нема неких додирних тачака са данашњим?

У Републици Српској имамо окупационе снаге каје проводе своје законе. Такозвани високи представник изиграва пашу који жели да му се сав народ покори. Избори који се проводе, скоро да немају никаквог смисла. Западњаци пишу законе, а домаће им власти служе да их проведу у дјела. Непослушни Срби се кажњавају смјеном са позиција за које их је народ изабрао. Они организују потјере, хапсе људе.

Почели су да врше и пљачке имовине, гдје је Трепча одличан примјер. Оне који им у томе помажу награђују опстанком на државним функцијама и стављају се у њихову одбрану при било ком покушају њиховог смјењивања. Зато слиједе и одговарајуће новчане награде. Сјетимо се само расписаних награда за вођама српског покрета за заштиту од геноцида (Карџићем и Младићем). Значи дјела новог окупатора су слична старом.

А шта је са нама Србима? Колико је нас спремно да поднесе сопствену жртву ради општег добра, као што су хајдуци чинили? Гдје су нови хајдуци и хајдучке чете, прилагођене новим условима? Гдје су јатаци? Гдје су казне за сараднике окупатора много горег од Хитлера по Србе? Кад идемо у помоћ другом Србину да му помогнемо и да га спасемо кад га на улицу избацују, хапсе, убијају...?

Вријеме је да се свако од нас замисли над овим питањима и да се што прије став сваког појединца, а онда и цјелокупног народа промјени на боље!