Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Проблеми са неукротивим Ираком и, све извесније нуклеарним Ираном, можда врате реализам, који је Буш арогантно одбацио после 11. септембра, у америчку спољну политику
Пре само три године, када су амерички војници били на капијама Багдада, један еуфорични званичник у Вашингтону је рекао да ће трупе, када се мало одморе, “скренути десно”, ка Техерану. После три крваве ирачке године и одлуке Ирана да настави са програмом производње обогаћеног уранијума Американцима није до шале. Иако би то жарко желели, они данас не могу ни десно, ка Техерану, ни назад, ка Вашингтону. Проблеми са неукротивим Ираком и све извесније нуклеарним Ираном, можда врате реализам, који је Буш арогантно одбацио после 11. септембра, у америчку спољну политику.
Западни експерти тврде да је упркос иранским званичним демантијима тешко замислити да нуклеарни програм који су Иранци наставили прошле недеље, има било који други циљ осим производње нуклеарног оружја. Иран још увек није овладао технологијом производње фисионог материјала, али Њујорк тајмс пише да израелски стручњаци верују да ће, ако се нешто не уради, Иран прећи овај кључни технолошки праг у наредних годину дана. После тога је само питање времена када ће произвести прву нуклеарну бомбу.
НОВА ТРКА: Иран је одавно на мети вашингтонских јастребова. Да ће Иран можда бити “следећи” чуло се и пре годину дана када је ова земља саопштила да је развила ракету домета преко 2 000 километара. Аналитичари сматрају да је Бушова изјава којом је Иран сврстао у “осовину зла” и чињеница да се сада америчка војска налази на иранским јужним и источним границама, определила лидере у Техерану да, можда и по сваку цену, крену у производњу нуклеарне бомбе. Они, као и севернокорејски вођа Ким Јонг Ил, по свему судећи верују да је атомско оружје једино ефикасно “средство одвраћања” агресивне суперсиле. “Иран је научио лекцију. Они желе да иду севернокорејским, а не ирачким путем”, тврди Натали Голдринг, експерт за ширење нуклеарног оружја са Универзитета у Мериленду.
Буш је тако својом еуфоричном и несмотреном изјавом покренуо нову нуклеарну трку коју је лондонски Обсервер недавно назвао “флертовањем са Армагедоном”. Не ради се ту само о Северној Кореји и Ирану, чланицама “осовине зла”. Уплашени од севернокорејског нуклеарног “успеха”, Јапан и Јужна Кореја су под притиском дела јавности да се у циљу одвраћања укључе у трку. Ту је и страх од пада Мушарафа, председника “нуклеарног” Пакистана, кога би могао да замени фундаменталистички режим. Американци сада развијају нуклеарне бомбе за уништавање бункера у којима друге земље можда развијају своје нуклеарне бомбе. Обсервер пише да је вероватноћа нуклеарног напада данас већа него за време хладног рата.
Кофер-нуклеарке
Кад су председника Буша недавно питали “шта је појединачно највећа претња америчкој националној безбедности”, одговорио је: “Оружје за масовно уништење у рукама терористичке мреже”. Изјава Осаме бин Ладена из маја 1998. године да је “дужност сваког муслимана да припреми што моћнију силу да би терорисао непријатеље Бога” узима се као илустрација његових “нуклеарних амбиција”.
Мајкл Шојер, бивши шеф ЦИА “станице” која се бавила Бин Ладеновом мрежом, изјавио је да је Ал каида од 1996. године озбиљно и професионално “покушавала да набави нуклеарно оружје”.
Вашингтон пост је написао да би “завршни Бин Ладенов чин могао да буде нуклеарни напад на Америку”. Медији су ово повезивали са вестима о “недостајућем” нуклеарном материјалу из Совјетског Савеза и с чињеницом да су важни подаци и научни радови били доступни на Интернету за стварање илузије да је једноставно направити нуклеарно оружје. Баук “нуклеарне кофер-бомбе” као тајног оружја терориста је тако почео да кружи западним светом. Ова фобија је накратко попримила елементе хистерије после извештаја октобра 2001. године – који се касније показао као лажан – да је Ал каида у поседу десеткилотонске нуклеарне бомбе украдене у Русији и да планира да је детонира у Њујорку.
Совјети су, као и Американци, развили минијатурне нуклеарне бомбе, али оне нису таквих димензија да би могле стати у било који кофер. Детонирање оваквих бомби захтева тим стручњака, нуклеарни материјал у њима је употребљив само неколико месеци од дана “пуњења” и, поврх свега, нема доказа да је нека од ових бомби нестала из совјетског нуклеарног арсенала. Руси тврде да су све мини-бомбе, “нуклеарне мине” како су их звали, размонтирали до априла 2000. године. Изјаве покојног руског генерала Александра Лебеда да су у Русији украдене десетине “нуклеарних кофер-бомби”, по тврдњама америчких званичника, биле су измишљотине амбициозног генерала жељног публицитета.
Ипак, од свих атомских опасности она од “нуклеарне кофер-бомбе” је најмања. И то, како пише Ричард Минитер у књизи “Дезинформације: 22 медијска мита који поткопавају рат против терора”, не због тога што треба веровати руским демантијима или америчким обавештајцима, већ зато што препреке које намећу закони физике чине такав пројекат тешко оставривим чак и за најмоћније светске силе. Терористи се много лакше могу докопати “прљаве бомбе”. За то им је довољна мала количина радиоактивног материјала који би уз помоћ конвенционалног експлозива распршили по затвореном простору. Број жртава би био минималан, али психолошки ефекат огроман.
Пре само три године, када су амерички војници били на капијама Багдада, један еуфорични званичник у Вашингтону је рекао да ће трупе, када се мало одморе, “скренути десно”, ка Техерану. После три крваве ирачке године и одлуке Ирана да настави са програмом производње обогаћеног уранијума Американцима није до шале. Иако би то жарко желели, они данас не могу ни десно, ка Техерану, ни назад, ка Вашингтону. Проблеми са неукротивим Ираком и све извесније нуклеарним Ираном, можда врате реализам, који је Буш арогантно одбацио после 11. септембра, у америчку спољну политику.
Западни експерти тврде да је упркос иранским званичним демантијима тешко замислити да нуклеарни програм који су Иранци наставили прошле недеље, има било који други циљ осим производње нуклеарног оружја. Иран још увек није овладао технологијом производње фисионог материјала, али Њујорк тајмс пише да израелски стручњаци верују да ће, ако се нешто не уради, Иран прећи овај кључни технолошки праг у наредних годину дана. После тога је само питање времена када ће произвести прву нуклеарну бомбу.
НОВА ТРКА: Иран је одавно на мети вашингтонских јастребова. Да ће Иран можда бити “следећи” чуло се и пре годину дана када је ова земља саопштила да је развила ракету домета преко 2 000 километара. Аналитичари сматрају да је Бушова изјава којом је Иран сврстао у “осовину зла” и чињеница да се сада америчка војска налази на иранским јужним и источним границама, определила лидере у Техерану да, можда и по сваку цену, крену у производњу нуклеарне бомбе. Они, као и севернокорејски вођа Ким Јонг Ил, по свему судећи верују да је атомско оружје једино ефикасно “средство одвраћања” агресивне суперсиле. “Иран је научио лекцију. Они желе да иду севернокорејским, а не ирачким путем”, тврди Натали Голдринг, експерт за ширење нуклеарног оружја са Универзитета у Мериленду.
Буш је тако својом еуфоричном и несмотреном изјавом покренуо нову нуклеарну трку коју је лондонски Обсервер недавно назвао “флертовањем са Армагедоном”. Не ради се ту само о Северној Кореји и Ирану, чланицама “осовине зла”. Уплашени од севернокорејског нуклеарног “успеха”, Јапан и Јужна Кореја су под притиском дела јавности да се у циљу одвраћања укључе у трку. Ту је и страх од пада Мушарафа, председника “нуклеарног” Пакистана, кога би могао да замени фундаменталистички режим. Американци сада развијају нуклеарне бомбе за уништавање бункера у којима друге земље можда развијају своје нуклеарне бомбе. Обсервер пише да је вероватноћа нуклеарног напада данас већа него за време хладног рата.
Кофер-нуклеарке
Кад су председника Буша недавно питали “шта је појединачно највећа претња америчкој националној безбедности”, одговорио је: “Оружје за масовно уништење у рукама терористичке мреже”. Изјава Осаме бин Ладена из маја 1998. године да је “дужност сваког муслимана да припреми што моћнију силу да би терорисао непријатеље Бога” узима се као илустрација његових “нуклеарних амбиција”.
Мајкл Шојер, бивши шеф ЦИА “станице” која се бавила Бин Ладеновом мрежом, изјавио је да је Ал каида од 1996. године озбиљно и професионално “покушавала да набави нуклеарно оружје”.
Вашингтон пост је написао да би “завршни Бин Ладенов чин могао да буде нуклеарни напад на Америку”. Медији су ово повезивали са вестима о “недостајућем” нуклеарном материјалу из Совјетског Савеза и с чињеницом да су важни подаци и научни радови били доступни на Интернету за стварање илузије да је једноставно направити нуклеарно оружје. Баук “нуклеарне кофер-бомбе” као тајног оружја терориста је тако почео да кружи западним светом. Ова фобија је накратко попримила елементе хистерије после извештаја октобра 2001. године – који се касније показао као лажан – да је Ал каида у поседу десеткилотонске нуклеарне бомбе украдене у Русији и да планира да је детонира у Њујорку.
Совјети су, као и Американци, развили минијатурне нуклеарне бомбе, али оне нису таквих димензија да би могле стати у било који кофер. Детонирање оваквих бомби захтева тим стручњака, нуклеарни материјал у њима је употребљив само неколико месеци од дана “пуњења” и, поврх свега, нема доказа да је нека од ових бомби нестала из совјетског нуклеарног арсенала. Руси тврде да су све мини-бомбе, “нуклеарне мине” како су их звали, размонтирали до априла 2000. године. Изјаве покојног руског генерала Александра Лебеда да су у Русији украдене десетине “нуклеарних кофер-бомби”, по тврдњама америчких званичника, биле су измишљотине амбициозног генерала жељног публицитета.
Ипак, од свих атомских опасности она од “нуклеарне кофер-бомбе” је најмања. И то, како пише Ричард Минитер у књизи “Дезинформације: 22 медијска мита који поткопавају рат против терора”, не због тога што треба веровати руским демантијима или америчким обавештајцима, већ зато што препреке које намећу закони физике чине такав пројекат тешко оставривим чак и за најмоћније светске силе. Терористи се много лакше могу докопати “прљаве бомбе”. За то им је довољна мала количина радиоактивног материјала који би уз помоћ конвенционалног експлозива распршили по затвореном простору. Број жртава би био минималан, али психолошки ефекат огроман.
