- Poruka
- 2.319
Јуче се десила велика трагедија у кањону Мораче. Велика! И за руске прилике велика, а камо ли за малену Црну Гору. Родитељска бол и туга је свуда иста, непреболна, независно од величине државе. Потресла је и све нас у Србији, јер смо сви ми на овај или онај начин везани за Црну Гору. У Србији су одмах ступили у акцију: обезбедили места у болницама за случај хитног пријема повређених, послато је неколико стотина доза крви за хитну помоћ, новчана помоћ унесрећеним родитељима и наравно дубоки и искрени изрази саучешћа за све погинуле. Тако се ради када ти страда неко твој! Твоје месо и крв! Твоја деца! Док су се остале суседне државе задовољиле учтивим изразима сачешћа (сућути!).
Ово ме подсети на понашање једног мог младог рођака. Он је у својој лудој занесености сопственим значајем за породицу, да би јој напакостио што неће да ради како је он замислио, прво тврдио да није Јовановић (по оцу), па да није ни Николић ( по мајци). Тражио је и на крају добио свој део после поделе домаћинства. Тада је једно време уживао у својој самосталности, а онда је једног дана запао у дугове и почео да распродаје иметак. На крају је све продао. Почео је да се зајми, тамо где је могао, да би на крају почео да краде и да заглави затвор. Он се ни сада не каје што је тако поступио, али тек је почео да робија. Мрзи и даље фамилију и сматра да је она за све крива, јер је предуго чекала са његовим осамостаљивањем! Мрзи, али пакете које му доноси брат у затвор, прима. Не враћаих. Ценим, да ће, када одлежи своје опет доћи на праг фамилији и скрушено изјавити да је грешан и да је то младалчки грех. И како то у животу бива, када се наједе, он или неки његов поново ће се бацати блатом на своју фамилију, своје доброчинитеље!
Ова прича исувише подсећа на спрско-црногорску садашњост! Заборавио се и земљотрес, и глад после Другог светског рата, и сва издвајања за школовање црногорских синова у Србији, и економски напредак приморја због изградње српских кућа на мору .... Не, сад ја хоћу: свака вашка обашка! Нису Мило, Свето, Ранко и остали мафијаши научили у школи лекцију о јачини снопа и слабости једног прута
Ово ме подсети на понашање једног мог младог рођака. Он је у својој лудој занесености сопственим значајем за породицу, да би јој напакостио што неће да ради како је он замислио, прво тврдио да није Јовановић (по оцу), па да није ни Николић ( по мајци). Тражио је и на крају добио свој део после поделе домаћинства. Тада је једно време уживао у својој самосталности, а онда је једног дана запао у дугове и почео да распродаје иметак. На крају је све продао. Почео је да се зајми, тамо где је могао, да би на крају почео да краде и да заглави затвор. Он се ни сада не каје што је тако поступио, али тек је почео да робија. Мрзи и даље фамилију и сматра да је она за све крива, јер је предуго чекала са његовим осамостаљивањем! Мрзи, али пакете које му доноси брат у затвор, прима. Не враћаих. Ценим, да ће, када одлежи своје опет доћи на праг фамилији и скрушено изјавити да је грешан и да је то младалчки грех. И како то у животу бива, када се наједе, он или неки његов поново ће се бацати блатом на своју фамилију, своје доброчинитеље!
Ова прича исувише подсећа на спрско-црногорску садашњост! Заборавио се и земљотрес, и глад после Другог светског рата, и сва издвајања за школовање црногорских синова у Србији, и економски напредак приморја због изградње српских кућа на мору .... Не, сад ја хоћу: свака вашка обашка! Нису Мило, Свето, Ранко и остали мафијаши научили у школи лекцију о јачини снопа и слабости једног прута
