Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Шварц-Шилинг, будући високи представник међународне заједнице, сматра да се ентитети засад не морају укидати, ако се дискусија о новом уставу води „конструктивно”. Мора се, само, схватити да ентитети нису представници националних интереса, него управне је
Други пут за последњих десет година Американци су Босни и Херцеговини написали устав без претходних консултација са њена три конститутивна народа, овога пута са намером да ојачају централизовану власт Сарајева и смање моћ и овлашћења ентитета, Федерације БиХ и Републике Српске.
Представници политичких странака су инструисани – како у Вашингтону, тако и у Бриселу – да заједно раде на стварању „нормалне, интегрисане, неетничке парламентарне демократије – са једним парламентом и једном централном владом, са пуним законодавним, то јест извршним овлашћењима, и једним титуларним шефом државе”, уместо тројног председништва. Ентитети формално остају, али са драстично смањеним овлашћењима. Уставне промене су нужне, како се објашњава, ради стварања интегрисане, централизоване и ефикасне државе, уместо досадашње лабаве, бирократизоване и неефикасне конфедерације.
У току су међустраначки преговори о усаглашавању ставова око добијених налога. Помака нема, као да су сви заборавили шта им је у Вашингтону речено. Бошњаци желе централизовану државу којој би Сарајево дало основни идентитет. Срби немоћно прате реквијем за Републику Српску. После полиције, изгубили су и војску и сад се питају шта, сем имена, још може да остане од Републике Српске, ако и име остане. Хрвати, као да не виде шта се Србима дешава, упорно траже још један, свој, ентитет. У исто време, спрема се смена на врху протектората: функцију високог међународног представника овог месеца преузима Кристијан Шварц-Шилинг, бивши немачки министар, који у Европи важи за познаваоца босанских прилика.
Од оцена ова два човека у знатној мери зависе и видови у којима ће ентитети моћи да се искажу.
Сугестије лорда Ешдауна – о јачању централне владе на рачун ентитета, рецимо – морају се гледати у контексту сазнања да је он обезвређивао сваку власт у Босни, укључујући и власт у Сарајеву, која није његова и да је владао протекторатом као британски вицекраљ Индијом у колонијална времена. Његов однос према ентитетима, а посебно према српском ентитету, одређен је у знатној мери његовим незадовољством што није успео да се прослави хапшењем главних хашких бегунаца Караџића и Младића. Он за тај свој главни неуспех оптужује „некооперативну” Републику Српску (а, кад год може, и Србију). Ешдаун није за ентитете, чак и кад каже да јесте.
Шварц-Шилинг, критичан према Ешдауновом стилу владања, види себе пре као специјалног представника Европске уније, него као високог представника међународне заједнице. Сматра да „не сме на почетку да се истиче циљ да се ентитети укину”.
По његовој оцени, много је важније питање како ће се ентитети уклопити у осавремењену заједничку државу. „Ако се дискусија о уставу води конструктивно, ентитети не морају да се укидају”, каже он. „Њихова овлашћења, међутим, морају да се смање тамо где су они на погрешан начин преузели задатке заједничке државе, јер ентитети не смеју бити представници интереса националних група. Они су управне јединице босанске државе и себе морају тако и да схвате.”
Шварц-Шилинг, као што се види, има прецизније виђење ентитета него многи други страни аналитичари. Али је то виђење, иако флексибилније, несумњиво засновано на спознаји да је Ешдаун већ лишио ентитете њихових дејтонских овлашћења и да је то сада неко ново стање које би устав могао озваничити. Али то се мора учинити опрезно, како би се избегли политички сукоби између покорне Босне и великих западних сила и како би се пригушиле међунационалне напетости и спречили изливи једва прикривених старих мржњи.
Оба висока представника, разуме се, полазе од тога да су Американци проценили да је Босни потребан нови устав понајвише због Републике Српске, којој Дејтон гарантује специјалне односе са Србијом и у којој се 90 одсто становништва изјашњава за јединство са Србијом. Америчка дипломатија не крије да стрепи да би Србија могла да подстакне дезинтеграцију Босне уколико би се Косову и Метохији допустила, макар и „условна”, независност.
Србија је, међутим, оставила утисак да превише стрепи да јој америчке стрепње не ослабе позицију у преговорима о Космету. При том је заборавила да пита Американце зашто није уважен њен статус супотписнице Дејтонског споразума, кад се тај документ ставља ад акта. Није питала – а имала је на то пуно право – хоће ли се, по новом уставном устројству Босне и Херцеговине, поштовати досадашњи односи између Српске и Србије. Ни у јавности није око тога било узбуђења. Нико од посланика није дигао два прста да пита шта ће Београд предузети за заштиту српских интереса на другој страни Дрине. Макар да знамо чију ће историју учити српска деца у Босни.
Драгослав Ранчић
Други пут за последњих десет година Американци су Босни и Херцеговини написали устав без претходних консултација са њена три конститутивна народа, овога пута са намером да ојачају централизовану власт Сарајева и смање моћ и овлашћења ентитета, Федерације БиХ и Републике Српске.
Представници политичких странака су инструисани – како у Вашингтону, тако и у Бриселу – да заједно раде на стварању „нормалне, интегрисане, неетничке парламентарне демократије – са једним парламентом и једном централном владом, са пуним законодавним, то јест извршним овлашћењима, и једним титуларним шефом државе”, уместо тројног председништва. Ентитети формално остају, али са драстично смањеним овлашћењима. Уставне промене су нужне, како се објашњава, ради стварања интегрисане, централизоване и ефикасне државе, уместо досадашње лабаве, бирократизоване и неефикасне конфедерације.
У току су међустраначки преговори о усаглашавању ставова око добијених налога. Помака нема, као да су сви заборавили шта им је у Вашингтону речено. Бошњаци желе централизовану државу којој би Сарајево дало основни идентитет. Срби немоћно прате реквијем за Републику Српску. После полиције, изгубили су и војску и сад се питају шта, сем имена, још може да остане од Републике Српске, ако и име остане. Хрвати, као да не виде шта се Србима дешава, упорно траже још један, свој, ентитет. У исто време, спрема се смена на врху протектората: функцију високог међународног представника овог месеца преузима Кристијан Шварц-Шилинг, бивши немачки министар, који у Европи важи за познаваоца босанских прилика.
Од оцена ова два човека у знатној мери зависе и видови у којима ће ентитети моћи да се искажу.
Сугестије лорда Ешдауна – о јачању централне владе на рачун ентитета, рецимо – морају се гледати у контексту сазнања да је он обезвређивао сваку власт у Босни, укључујући и власт у Сарајеву, која није његова и да је владао протекторатом као британски вицекраљ Индијом у колонијална времена. Његов однос према ентитетима, а посебно према српском ентитету, одређен је у знатној мери његовим незадовољством што није успео да се прослави хапшењем главних хашких бегунаца Караџића и Младића. Он за тај свој главни неуспех оптужује „некооперативну” Републику Српску (а, кад год може, и Србију). Ешдаун није за ентитете, чак и кад каже да јесте.
Шварц-Шилинг, критичан према Ешдауновом стилу владања, види себе пре као специјалног представника Европске уније, него као високог представника међународне заједнице. Сматра да „не сме на почетку да се истиче циљ да се ентитети укину”.
По његовој оцени, много је важније питање како ће се ентитети уклопити у осавремењену заједничку државу. „Ако се дискусија о уставу води конструктивно, ентитети не морају да се укидају”, каже он. „Њихова овлашћења, међутим, морају да се смање тамо где су они на погрешан начин преузели задатке заједничке државе, јер ентитети не смеју бити представници интереса националних група. Они су управне јединице босанске државе и себе морају тако и да схвате.”
Шварц-Шилинг, као што се види, има прецизније виђење ентитета него многи други страни аналитичари. Али је то виђење, иако флексибилније, несумњиво засновано на спознаји да је Ешдаун већ лишио ентитете њихових дејтонских овлашћења и да је то сада неко ново стање које би устав могао озваничити. Али то се мора учинити опрезно, како би се избегли политички сукоби између покорне Босне и великих западних сила и како би се пригушиле међунационалне напетости и спречили изливи једва прикривених старих мржњи.
Оба висока представника, разуме се, полазе од тога да су Американци проценили да је Босни потребан нови устав понајвише због Републике Српске, којој Дејтон гарантује специјалне односе са Србијом и у којој се 90 одсто становништва изјашњава за јединство са Србијом. Америчка дипломатија не крије да стрепи да би Србија могла да подстакне дезинтеграцију Босне уколико би се Косову и Метохији допустила, макар и „условна”, независност.
Србија је, међутим, оставила утисак да превише стрепи да јој америчке стрепње не ослабе позицију у преговорима о Космету. При том је заборавила да пита Американце зашто није уважен њен статус супотписнице Дејтонског споразума, кад се тај документ ставља ад акта. Није питала – а имала је на то пуно право – хоће ли се, по новом уставном устројству Босне и Херцеговине, поштовати досадашњи односи између Српске и Србије. Ни у јавности није око тога било узбуђења. Нико од посланика није дигао два прста да пита шта ће Београд предузети за заштиту српских интереса на другој страни Дрине. Макар да знамо чију ће историју учити српска деца у Босни.
Драгослав Ранчић
