Eh...

Iako nisam neki pesnik
poeziju i rimu da pišem,
da reci u stihove slazem,
postoji nešto sto kroz pesmu
želim da ti kažem.

Iako nisam taj talas
koji se kroz buru kreće,
ili olujni vetar
koji slučajno sa puta skrece,
možda sam neki zalutali putnik
koji trazi – samo malo sreće ?

Iako nisam sunce
koje će da te greje
niti ovaj sneg
sto bez prestanka veje,
ni zora koja već odavno svice,
možda sam malo zaljubljeno biće ?

Iako možda nisam zvezda
koja pada i ostavlja
blistavi trag za sobom,
možda sam slepi putnik
koji bez snage
stoji tu pred tobom ?!

Iako nisam blagi vetar
koji sa istoka stize,
koji želi da ti pridje
bar malo blize ;
iako nisam rosa
koja se jutrom budi,
ne znam da li sam pesnik
il’ se zalud trudim ?!

Iako nisam sena
koja te u tisini prati
i zvuk koji kroz vreme
želi da te vrati,
možda sam tajni poznanik
koji želi da te pamti ?

Iako nisam možda
ništa od svega toga,
možda sam skrivena pahulja
iza sneznih bregova,
a možda tajna koja se
krije između ovih redova !

Lepa pesma

Lepo. Lep način iskazivanja emocija.

Ko je to razapeo dugu
između dva brda i dvanaest boja,
divan, šaren poprug,
za nevidljivog onog ždrepca
što ne čuje ponekad vrh polja,
pod čijim se nogama šume zanjišu
kao nejake vlati trave vižljave?

Ko je to razapeo dugu
između dva brda, u dvanaest boja,
divnu mrežu šarenu
za nedolazeća jata srebrnih oblaka
što se bacakaju i plove
u dubokom plavetnilu neba,
kao u prozračnoj vodi okeanskoj?

Ko je to razapeo dugu,
između dva brda u dvanaest boja,
zastavu divnu, šarenu,
za nadolazeću radost na Zemlji?
Kao slomljena stakla sjaj se u travi prosuo,
cvetovi lica ozarena ka nebu dižu,
radosne im iskre na laticama.

Eladan

Mozda kada se na zemlju spustish
i kada pogledash svet oko sebe...
Mozda kada koju suzu pustish
i kada prestanesh da volish samo sebe....
Mozda kada tvoj pogled dobije neki smisao
i izgubi tu mrachnu prazninu....
Mozda kada prestanesh da zivish samo da bi disao,
vec da bi upoznao ljubav,toplinu i blizinu...
Mozda ako mi posvetish paznje jer chovek mishljenje menja..
Mozda ako mi pokazesh da ti je stalo
i uchinish da zaboravim na sva razocharenja...
Mozda cesh i ti voleti jako....
Mozda cu ti tada priznati da te.....
Ma ti ionako nishta od ovoga ne razumesh.......

Samo za tebe.....dusho moja...

Dobrodosli Drago mi je da vam se dopadaju stihovi....Sretan vam Bozic! Prvi je o tebi, ali nedoredjen.
Ono čega nema ostaje i peče.

Drugi je o tebi. Jabuke i voda
drhte u daljini dok uza me hodaš.

Treći je o tebi. Ne poznam ga više.
Samo svjetlo munje, vedro crne kiše.

Cetvrti je o tebi. Ne vidim ti oči.
Tragovi u blatu, koraci u noći.

Peti je o tebi, a ti si daleko
do mrtvoga mora otišla si rijekom.

Šesti je o tebi, kao da te ima,
kao da si ovdje. Veče je, i zima.

Sedmi je o tebi, jedva da ga čujem.
Pod grlom u mesu skriva se. I ruje.

Osmi je o tebi. Govori i ćuti.
Ponavlja ga ptica. Ti ga nećeš čuti.




**********************************
Ko zna (ah, nitko, nitko ništa ne zna,
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti velim,
Ali, ja ne znam da li da je želim,
Ili ne želim.

U moru zivota sto vjecno kipi,
Sto vjecno hlapi,
Stvaraju se opet, sastaju se opet
Možda iste kapi -

I kad prođe vjecnost zvjezdanijim putem,
Jedna vjecnost pusta,
Mogla bi se opet u poljupcu naći
Neka ista usta.

Možda ćeš se jednom uvece pojavit
Prekrasna u plavom,
Ne sluteci da si svoju svjetlost lila
Mojom davnom javom,
I ja, koji pišem srcem punim tebe
Ove cudne rime,
Oh, ja neću znati, ceznjo moje biti,
Niti tvoje ime!

Pa ako i dusa u tome trenutku
Svoje uho napne,
Sigurnim će glasom zaglusiti razum
Sve sto slutnja sapne;
Kod vecernjih lampa mi ćemo se kradom
Pogledat ko stranci,
Bez imalo svijesti koliko nas vezu
stari lanci.

No vrijeme se kreće, no vrijeme se kreće
Ko sunce u krugu,
I nosi nam opet ono sto je bilo:
I radost i tugu.
I sinut će oci, naći će se ruke,
I srce se dici -
I slijepi za stope bivšeg zivota
Njima ćemo ići.

Ko zna (ah, nitko, nitko ništa ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trag istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti - velim,
Ali ja ne znam da li da je želim,
Ili ne želim
*********************************************
SAN

1

To je ta muzika lisca

Stalno prisustvo zvukova

koji nas razapinju



Slepi za ovo teško vece

Kao nezne niti zategnuti smo

između sna i ljubavi



Casovi su to kad se dusa

Puni kao vrc teskobom i tugom

sami smo o sami smo



Tiha jeza u nama kao da hoće

Kao da želi da odletimo

krilima crne ptice



2

Zapisujem ovaj trenutak

Pre svakog sna pre gorcine

budan vidim svet pozuteo



Koliko vrtoglavog vremena prođe

Od jednog do drugog sna

lepa zivotinjo krvozednice



Lelujamo kroz ovaj zivot i

Kao skamenjene kapi ostajemo

u zutom podnevu dana



Kao mravi usnama smo vezani

Za gipki vrat žene na zalu

setna muziko morska



3



Iscekujemo danima sabiremo sebe

Otupljenih žena cekamo oprostaj

boje smrti kakve li su



Probudi se devojcice moja iz svojih

Sopstvenih senki svetlosti bez sjaja

doticem tvoje srce mrtvo



Dokoracava tamnozeleni trak trulezi

Govorim te svetlosti neznana govorim

da bih te nadziveo



4



Neću docekati neću sigurno znam

Taj koralni zvuk bistrine

grcevito se stežu prsti



Kosmos oslepeo za hiljadu godina

Zestoko nas bije nevidljivim prstom

šta smo ispod kupole



Ostajemo zaboravljeni daleki

Sve manje se doticemo rukama

sve vise zakopavamo u sebe

A vi kako te?

Hvala na pitanju ako sam dobro razumela -dobro sam ...Gde baš na tebe da naletim
tako nežnog ,romantičnog,odanog,
tako iskrenog, šaljivog,zavodljivog...
Sad pišem pesme i sebi se svetim,
jer ne smem gore,odavno mi zabranjeno da letim...
I dodje mi ,stvarno mi dodje da ljubav ošamarim.
Na moje srce uvek lagano nagaziš,
hteo bi da me ukradeš,
odvedeš i svoju ljubav naplatiš.
U meni čuče nemiri i snovi,kiše i oluje,
od ljubavi bežim a ona uvek tu je...
U svetu svom sam ,daleko od tebe,
gde živim za da ,a govorim ne...hm,
ko razume ,shvatiće...
...Gde baš na tebe da naletim
tako nežnog ,romantičnog,odanog,
tako iskrenog, šaljivog,zavodljivog...
Voliš mi ime i moje rime,a ja to ne želim,
bar ne tako jako,shvati me...
Da li postoji način da ti to zabranim,
da li postoji glas koji će
umesto mene reći:''ZAUVEK NESTANI

Preduhitrila si me,no ok.Ne ljutim se.
Hvala ti.

Netrebas se ljutiti, ako zelis ostavi nesto a imas toga dovoljno u dzepu -bilo bi mi drago

Eh...
Vratite se ljudi romantici, kad ste već došli na Romantiku. Može? Možda je teško, ali ne boli.

Pokloni tvoj osmeh tamo nekoj drugoj,
i petoj, i sedmoj,
pokloni ga onima koje ce znati da ga vrate,
onima koje ne vole cekanje,
kojima nije problem da svojim osmehom uzvrate
odmah, bez razmišljanja,
a da ga prime još manje.
Pokloni ga njima, meni nemoj,
jer moj osmeh predugo sanja
dok ne ugleda svitanje,
predugo cezne da izleti,
predugo plete šarene duge,
predugo trepti dok ne sine,
a za sve to vreme
moje usne su neme.
Zato me zaboravi
jer ja nisam kao te druge,
ja sam iz neke sasvim druge šeme.

Nemoj da mi uputis vise
nijednu rec,
cak i ako to želiš.
Sve reci mogu da imaju i drugo lice,
i šta ako ti to prekasno shvatiš
i poželiš da ih vratiš
i pricuvaš za neku drugu zgodu
kad vidiš šta u mojim ocima piše,
pa se sneveseliš,
a vec je kasno, vec si ih pustio da odu?
Ne, nemoj mi reci ni jednu rec više,
bojim se da ce i moje reci da poteku
izazvane tvojim
pa ce da se sliju u mocnu reku
i da teku i teku...
Tako se bojim
da ce iz mene bujica da provali,
da mi nece biti dovoljno sve vreme u našem veku
da iskažem sve što smo do sad otcutali

Pablo Neruda

AKO ME ZABORAVIS

Hoću da znam
jednu stvar.

Znaš kako je to
ako gledam
kristalni mesec, crvenu granu
spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem
uz vatru neopipljiv pepeo
ili izborano telo klade,
sve me odvodi tebi
kao da je sve sto postoji,
mirisi, svetlost, metali
poput barcica sto plove
ka ostrvima tvojim koja me cekaju.

E, pa dobro,
ako malo-pomalo prestanes da me volis
i ja ću prestati tebe da volim malo-pomalo.
Ako me odjednom zaboravis
ne trazi me
jer bih te ja već zaboravio.

Ako smatras dugim i ludim
vetar zastava
sto prolazi kroz moj zivot
i odlucis
da me ostavis¡ na obali
srca u kome imam korena
zapamti
da ću toga dana,
toga casa dici ruke
iscupati svoje korene
u potrazi za drugim tlom.

Ali ako svaki dan,
svaki sat,
pristanes da mi budes sudbina
s neumoljivom slascu,
ako se svakoga dana popne
jedan cvet do tvojih usana trazeci me
o ljubavi moja, o moja
u meni se sva ta vatra ponavlja,
u meni ništa nije ugaseno ni zaboravljeno,
moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,
i sve dok živim bit će u tvojim rukama
ne napustajuci moje.

OVE NOCI

Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Napisati na primer: "Noc je puna zvezda,
trepere modre zvezde u daljini".
Nocni vetar kruzi nebom i peva.
Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Voleo sam je, a katkad je i ona mene volela.
U nocima, kao ova, drzao sam je u svom narucju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Volela me je, a katkada sam i ja nju voleo.
Kako da ne ljubim njene velike nepomicne oci.
Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Pomisao da je nema. Osecaj da sam je izgubio.
Slusati beskrajnu noc, bez nje jos beskrajniju.
I stih pada na dusu kao rosa na livadu.
Nije vazno sto je moja ljubav nije mogla zadrzati.
Noc je zvezdovita i ona nije uz mene.
I to je sve.U daljini neko peva. U daljini.
Moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Kao da je zeli pribliziti moj je pogled trazi.
Moje srce je trazi, a ona nije uz mene.
Ista noc odeva belinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo vise isti.
Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug zaborav.
Jer sam je u nocima, kao ova, drzao u svom narucju,
moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Iako je ovo poslednja bol koju mi ona zadaje,
i ovi stihovi poslednji koje za nju pisem.










...zaplesi ovu noc sa Vampirom koji je isisao svu tvoju ljubav,
bacio te na zemlju prepunu njegovih tragova....i ne vristi jer strah ga uzbudjuje,
ispusti samo jedan krik ,tek da vidi da je pobedio...i ne placi...jer suze nece upiti tvoju bol....disi duboko ...i prepusti se....

Confusion in her eyes that says it all --
She's lost control
And she's clinging to the nearest passerby
She's lost control
And she gave away the secrets of her past
And said "I've lost control again."
And heard the voice that told her
when and where to act
She said "I've lost control again".

And she turned to me and took me by the hand
And said "I've lost control again"
And how I'll never know just why
or understand
She said "I've lost control again"
And she screamed out, kicking on her side
and said "I've lost control again"
And seized up on the floor --
I thought she'd died
She said "I've lost control again"
She's lost control again --
she's lost control (2)

Well I had to phone her friend to state
her case and say she's lost control again
And she showed up all the errors and mistakes
And said "I've lost control again"
But she expressed herself in many different
ways until she'd lost control again
And walked upon the edge of no escape
and laughed "I've lost control again"
She's lost control again,
she's lost control (2)

I could live a little there
In the midst of the light
When the darkness closed in
I could have broke down and cried
I could live a little
In the white of light
When the change is gone
When the caring's gone
To lose control --
when the caring's gone

Raduje me ste svratili...




...u ranim jutarnjim satima
na drhtavim rukama drzim snove
istkane od medenih niti,strasti,zelje,volje,pobede
i likujem,
na mene je red da ih ostvarim
i pobedim sve aveti proslosti sa strasnim senkama
guranih u moje narucje
koje me prate i ne zele da shvate
da JA sam TA koja HOCE,
koja MOZE,
koja ZNA...
...i vidim da sam visoko gore,vise nego ikada pre,
i u trenu najjaci osecaj u sebi osetim
da moje vreme.....TEK DOLAZI...

(Zašto govoriš o ljubavi, a izgovaraš moje ime? Zašto misliš o sreći dok misliš o meni? Ne, ne pričaj sad o čežnji, kad vreme je za strah.)

Ne pitaj me nikad više zašto neven ne miriše.
Ne sećam se, to je priča duga.
Ne pitaj me tu pred svima šta to na dnu čaše ima,
ne pitaj me nikad zašto cugam.

Bolje da šešir nemam,
pod njime đavo drema,
sneva i izvoljeva
- đavo mi je kriv.

Budi me u zlo doba, za njega red ne važi.
On mora sve da proba, to đavo vino traži.

Ne pijem što uzivam, nit' što mi dobro stoji -
pijem da njega napojim.

Ne pitaj me, ne znam kasti gdi će koja zvezda pasti,
gdi će pasti dugme s mog kaputa.
Ne pitaj me što na kraju svi kerovi za mnom laju,
ne pitaj me nikad zašto lutam.

Bolje da šešir nemam,
pod njime đavo drema,
sneva i izvoljeva
- đavo mi je kriv.

Budi me u zlo doba, za njega red ne važi.
On mora sve da proba, to đavo mesto traži.

Ne lutam sto uživam, nit' miris druma volim -
lutam da njega umorim.

Ne pitaj me dal' je zima dok po rosi s ciganima
brilijante za kravatu biram.
Ne pitaj me zašto tice ne sleću na svake žice,
ne pitaj me nikad zašto sviram.

Bolje da šešir nemam,
pod njime đavo drema,
sneva i izvoljeva
- đavo mi je kriv.

Budi me u zlo doba, za njega red ne važi.
On mora sve da proba, to đavo pesmu traži.

Ne, ne sviram sto uživam, nije to pesma prava -
sviram da njega uspavam.