usvojenje dece

Evo ja sam imala ne bas lepo iskustvo .Pre 20tak godina kad smo shvatili moj muz i ja da nemozemo imati dece krenulo je nase putesestvuje za usvajanje deteta....Prosli smo sve i svasta od birokratije do obilaska domova za nezbrinutu decu gde su nas tesili da cemo"doci na red za jedno 4-5godina jer "ima jako puno zahteva za tu decu"i sve tako dok nam socijalno iz naseg mesta nije javilo da ima dve bebice i ako zelimo da usvojimo jednu da dodjemo i sredimo papirologiju tj.samo da potvrdimo usvajanje i kroz 2-3 dana ce nam javiti kada da dodjemo po njega{bio je decacic}.Tako je i bilo..ja sam odmah krenula u kupovinu i razgledanje odelca krevetica itd.i posle dva dana su nas pozvali u soc. da dodjemo po bebu....Nikad necu zaboraviti taj dan gusila sam se od uzbudjenja i radosti srce mi je toliko lupalo da sam mislila da cu umreti.Tu je bio jos jedan bracni par i oni su bili pozvani radi usvajanja druge bebe{trebali su ih zajedno doneti iz Aleksinca}.I onda napokon stize auto crvenog krsta izlazi vozac i soc.radnica koja nosi samo jednu bebu malu devojcicu od par meseci i nesto govori nasoj soc.radnici koja nas poziva u drugu kancelariju i saopstava nam da je malog decaka u zadnji momenat uzeo na staranje stric.Verujte mi ja neznam kako sam stigla do kuce i sad me jeza prozima i onda sam rekla nikad vise..hvala lepo ali....Posle par godina sam igrom sudbine prihvatila dve deverove devojcice a pre 9god.jos jednu devojcicu od 14god.bez roditelja{u porodicni smestaj} i pre 3god. jos 2dece brata i sestru takodje u por.smestaj.Cure su se udale a ovo dvoje malisana mi ulepsavaju zivot i nadam se da ce ostati sa nama jos dugo dugo....
 
Imam u užoj porodici;isto je bilo velikih muka,ali ipak smo ga "dobili".
Voljen je,pažen i mažen više od nas...............:-D
Jako je lepo usvojiti bebeu,dete,...........samo hiperemotivne osobe u takvim slučajevima jako nadrljaju u smislu da se pitaju ceo život ko je mogao roditi i ostaviti tek rođenu bebu npr. na klupi u parku,u kutiji,a vani je bio januar..........................
 
Naravno evo me i na ovu temu!!! :D Da se ne bi ponavljala i ovde sa istom pricom koju sam opisala ukratko na "DECA IZ ZVECANSKE".Druzeci se ljudima slicnih meni shvatila sam da usvajanje ide dosta teze nego hraniteljstvo,privremen smestaj ili vikend boravak.Zaomi je zbog toga i nije mi nikako jasno zasto????Kada se stalno apeluje i poziva da tu decu izvedemo iz domova ,da ih ima na hiljade kojima je to potrbno.Bojim se da je to ipak sve politika nase politike i da drzava ima neku korist na osnovu dece u domovima.Nisam sigurna u ovu moju teorija ali se bojim da je tako :-(
 
Nisu ni svi roditelji koji su ostavili decu monstrumi. Svako ima svoju priču i muku. Kada gledam kako neka deca odrastaju u naizgled normalnim porodicama pomislim da bi im bolje bilo da su ostavljeni. Problem nije što su ih roditelji ostavili već što su ih zaboravili ili koče njihovo usvojenje. Ono što se ne zna a činjenica je da je najmanji broj dece po domovima nahočad odnosno da im roditelji uopšte nisu poznati. Smatram da se po centrima za socijalno vrlo površno formalistički pristupa roditeljima koji su poznati a svoju decu ne obilaze. Tako da nisu samo oni krivi, a ako znate da su oni uglavnom iz nižih društvenih slojeva, neobrazovani, vrlo lošeg materijalnog stanja, loših ili nikakvih stambenih uslova, opterećeni alkoholizmom ili nasiljem koje ih prati ko zla kob još iz svoje primarne porodice, onda se od njih i ne može očekivati neka posebna svest i savest, jer ih drži prvenstveno sebični instikt za samoodržanjem. Ako njih ne pokušamo razumeti ne možemo im ni pomoći, jer samo tim putem možemo pomoći i njihovoj deci.
 
cvukut:
Smilice kako si deci objasnjavala zasto su ih roditelji ostavljali, kako su oni to doživljavali i preživljavali i jesu li imali kontakt sa roditeljima?
Kliknite za proširenje...
Da, i meni to deluje kao najnesigurniji (možda najstresniji?) deo takve priče... Mislim da je žalosno što je kod nas procedura oko usvajanja tako spora, a čak, možda i nehumana, ponekad. Hraniteljske porodice lagodnije prolaze sa administracijom. Čini mi se da, kao i štošta drugo u životu, nije pravedno ljude koji su već nesrećni, zbog činjenice da ne mogu da imaju potomke, izlagati svojevrsnoj vrsti... bezosećajne torture, ovde, u našim prilikama, prilikom procedure provere podobnosti. Prirodnim roditeljima niko ne proverava podobnost pre začinjanja embriona.
 
Najcrnja činjenica je što se niti jednom zaposlenom koji je u bilo kakvom kontaktu sa decom (profesor, vaspitač, domar u vrtiću, tetkica, pedagog, psiholog, lekar...) ne proverava sposobnost a poveravaju im se deca. E onda takvi, ako su na nekom mestu tipa centar za socijalni rad, treba da proveravaju tuđe sposobnosti i podobnosti.
Mene, zbog naklonosti i volonterskog bavljenja decom bez roditelja, ne smatraju baš normalnom. Ne uklapam se u šablon, imam svoju decu, srećan brak, posao, ne dobijam za taj trud nikakve pare...., pa šta ja onda tražim u domu?! Verujem da se najviše čude oni novopečeni hrišćani, koji iz pomodarstva slave slavu i uredno poste, a o božijim zakonima, naravno nemaju pojma! Ali, ko ih šiša, ja iza sebe ostavljam nasmejana dečija lica i to mi je najbolja potvrda "normalnosti" i najveća satisfakcija.
 
Cvikut, mogu samo da kazem da kao prvo divim se osobama koje su usvojile tu nevinu decicu.
Kao drugo, brat od moje bake je usvojen, uvek je gledan kao deo porodice i voljen.
Znam jednu porodicu koja je usvojila klinca u Kragujevcu jer nisu mogli dugo da imaju dece...stvarno ga obozavaju i mali je presrecan, uvek nasmejan!
I znam jos par porodica, i dosta sam citala o tome.

U svakom slucaju, procedura jeste duga i iscrpljujuca, ali se itekako isplati.
Usvojeno dete nije raslo ispod maminog srca, ali je raslo u maminom srcu.

________________________________________________________

www.ZenskiKutak.com
 
Lea011:
Cvikut, mogu samo da kazem da kao prvo divim se osobama koje su usvojile tu nevinu decicu.
Kao drugo, brat od moje bake je usvojen, uvek je gledan kao deo porodice i voljen.
Znam jednu porodicu koja je usvojila klinca u Kragujevcu jer nisu mogli dugo da imaju dece...stvarno ga obozavaju i mali je presrecan, uvek nasmejan!
I znam jos par porodica, i dosta sam citala o tome.

U svakom slucaju, procedura jeste duga i iscrpljujuca, ali se itekako isplati.
Usvojeno dete nije raslo ispod maminog srca, ali je raslo u maminom srcu.

________________________________________________________

www.ZenskiKutak.com
Kliknite za proširenje...
"Usvojeno dete nije raslo ispod maminog srca, ali je raslo u maminom srcu."
Kljucna prelepa recenica.
 
cvukut:
Smilice kako si deci objasnjavala zasto su ih roditelji ostavljali, kako su oni to doživljavali i preživljavali i jesu li imali kontakt sa roditeljima?
Kliknite za proširenje...


Cvukut zaista jeste teska pomisao na to da dete treba da sazna istinu,ali je poenta u tome da ne treba dugo tajiti to od deteta,naprotiv treba da odrasta sa tim saznanjem i onda to ne bude sok za dete.mi imamo nasu malu Andjelu i stvarno je najiskrenije volimo,i nemislimo da tajimo nista od nje.Kada dodje vreme pitanja :"kako si me mama rodila?" sto sva deca pitaju ,odgovor ce biti prilagodjen njenom uzrasu ali iskren,isto kao i prema rodjenoj deci bez lazi i bajki.....
A kontakt sa njenom bioloskom majkom nismo imali jer ona to jos nezeli ocito kad nam se ne javlja,nazalost!Nemam negativno vidjenje te zene jer nikad se nezna sta nas ceka u zivotu...Neopravdavam takve postupke napustanja dece ali se netrujem losim mislima o ljudima,i to me odrzava da situaciju balansiram i olaksam sebi i sutra njoj (Andjeli).
Andjela raste u srcima mame,tate i brace i to je ono sto je naj bitnije za nju da sad ima nas i mi imamo nju,da se volimo i budemo srecni...
Hristos se rodi. :razz: :razz: :razz:
 
Vaistinu se rodi! Drago mi je Annamarija što očigledno nisi tj. ti i tvoja porodica, vernici samo na reči već i na delu. Srećna sam što u Zvečanskoj ima jedna dušica manje. Baš se spremam da popodne idem tamo, to mi dođe ko odlazak u crkvu; apsolutno niko i ništa ne može da me spreči u mojim nedeljnim "zvečanskim razmenjivanjima emocija".
Elem, svojski se trudim da propagiram hraniteljstvo i usvojenje, i zato su mi potrebne izvorne prave informacije, pa te molim za tvoju priču: kolika su ti deca, njihov stav, gde živite (grad ili selo), mišljenje okoline, kako ste se odlučili...Bilo bi dobro da o tome govoriš javno, ali ako ti je lakše možeš mi i lično poslati mail - ima ga u prethodnim temama Zvečanske. Hvala unapred!!!
 
cvukut:
Vaistinu se rodi! Drago mi je Annamarija što očigledno nisi tj. ti i tvoja porodica, vernici samo na reči već i na delu. Srećna sam što u Zvečanskoj ima jedna dušica manje. Baš se spremam da popodne idem tamo, to mi dođe ko odlazak u crkvu; apsolutno niko i ništa ne može da me spreči u mojim nedeljnim "zvečanskim razmenjivanjima emocija".
Elem, svojski se trudim da propagiram hraniteljstvo i usvojenje, i zato su mi potrebne izvorne prave informacije, pa te molim za tvoju priču: kolika su ti deca, njihov stav, gde živite (grad ili selo), mišljenje okoline, kako ste se odlučili...Bilo bi dobro da o tome govoriš javno, ali ako ti je lakše možeš mi i lično poslati mail - ima ga u prethodnim temama Zvečanske. Hvala unapred!!!
Kliknite za proširenje...




Cvukut pozdravljam te puno,zato sto si ti isto veliki covek u onom pravpm smislu reci.I nasa vera u Boga se zaista zasniva na tome ziveti po bozijim recima a ne trcati u crkvu i nositi krst od 1kg da se vidi da volimo Bogas i crkvu.....elem da ne tupim o tome sad mozda ce me neko i pogresno shvatiti ali bas me briga.
E a da vam sad sve ponovo pisem iskreno ne mogu,ali moju pricu imate na temi "DECA IZ ZVECANSKE" tamo smo se i sreli pre nekog vremena.mozda te buni jer sam promenila avatar (slicicu) bilo je nasmejano sunce a sad su ovi slatki delfini......
pratim ja redovno ovakve teme pa ce mo biti u kontaktu.Zelim ti lep rovod u zvecanskoj da poklonis puno osmeha i ljubavi deci. A za tebe imam jedan specijalan poklon poslacu ti mail odma. :razz:
 
annamarija:
Cvukut pozdravljam te puno,zato sto si ti isto veliki covek u onom pravpm smislu reci.I nasa vera u Boga se zaista zasniva na tome ziveti po bozijim recima a ne trcati u crkvu i nositi krst od 1kg da se vidi da volimo Bogas i crkvu.....elem da ne tupim o tome sad mozda ce me neko i pogresno shvatiti ali bas me briga.
E a da vam sad sve ponovo pisem iskreno ne mogu,ali moju pricu imate na temi "DECA IZ ZVECANSKE" tamo smo se i sreli pre nekog vremena.mozda te buni jer sam promenila avatar (slicicu) bilo je nasmejano sunce a sad su ovi slatki delfini......
pratim ja redovno ovakve teme pa ce mo biti u kontaktu.Zelim ti lep rovod u zvecanskoj da poklonis puno osmeha i ljubavi deci. A za tebe imam jedan specijalan poklon poslacu ti mail odma. :razz:
Kliknite za proširenje...

Веома ме радују примери добрих дела добрих људи и срећна сам што код нас има племенитих људи који су спремни да и поред свеопште апатије и борбе за опстанак
учине тако велико дело као сто је усвајање детета.
То је само један од начина на који се стиче оно нетрулежно и вечно, духовно богатство које Бог једино и прихвата.
Таквих људи сигурно има и међу онима који често иду у цркву и на Божију литургију.
Они иду тамо да заједно са својом браћом певају Богу и моле му се за добро како своје тако и своје породице и ближњих а неки за цео Српски народ па и цео свет.
Они иду у цркву из љубави према Христу који им је рекао да је то његова кућа после одласка са Земље и место где ће га увек наћи.
То што у цркви има разних људи и разних попова за праве верника не представља ниста сто би их са тог места удаљило. То се уосталом односи и на Земљу и ту живе разни људи али већина због тога не жели да оде са ње.
У цркви они се приближавају Христу на онај начин на који им је он рекао да се и поред свих добрих дела ипак њему највише приближавају тј. постом, молитвом, исповешћу и причешћу.
Још једно добро дело и врлина у Божијим очима је и непотсмевање другима.
Сви ми грешимо али Хришћански је трудити се да се поправимо и будемо бољи.
 
.
Још једно добро дело и врлина у Божијим очима је и непотсмевање другима.
Сви ми грешимо али Хришћански је трудити се да се поправимо и будемо бољи.

Ja se nikom ne podsmevam to sam navela kao primer.A mislim da sam i navela da ce me neko pogresno shvatiti i da mi to nije bitno , misleci na temu o kojoj pisem.I vidim da sam ipak bila u pravu.Tebi hvala na ovim toplim i iskrenim recima.
 
Čujte šta mi se dešava! Želela sam ali i postalo je neophodno da zbog volontiranja dobijem zvaničnu "podobnost" od nadležnih sližbi odnosno prođem tečaj za hranitelja. U toku je trenutno lekarski pregled u domu zdravlja. Bila sam prvo kod neuropsihijatra, pa kod psihologa, kod koga moram ići još jedanput, i kod socijalnog radnika. Svi su bili vrlo ljubazni, ali im nikako nije jasno zašto ja pored svoje dece poklanjam vreme nekoj drugoj deci, i ko uopšte čuva moju decu kad sam ja sa tamo nekom decom. Stvarno je "neverovatno" da ja odvajam po 4 sata jednom nedeljno od svoje dece?! Kao da ona nemaju tatu i kao da ja nisam sa njima svaki bogovetni dan i noć!
Socijalna radnica mi je rekla da je njoj sasvim dovoljno to što radi tu gde radi i da svo drugo vreme posvećuje svojoj porodici i da je "boli k..." da ona nekom drugom posveti i minut svog slobodnog vremena!!!??? I nije joj jasno što su meni ta deca zanimljiva, i šta ima neobično u tim ustanovama?
Ljudi moji, pa ko je ovde lud i ko treba da ide na procenu?! Na slične stavove i mišljena sam nailazila i u centrima za socijalni rad. U trenutku sam pomislila da bi najbolje bilo da dignem ruke od svega, jer šut s rogatim ne ide, ali sam se onda setila svih onih kojima je pomoć neophodna i da je mogu dobiti samo od sličnih ludih entuzijasta poput nas a nikako od gnjida i uljeza koji rade od 7-15 i stvarno ih boli za sve drugo.
Zapravo, da sam im rekla da želim da zasnujem hraniteljski odnos zbog love, verovatno bi sve prošlo bez mnogo zapitkivanja. Prosto je nezamislivo da neko nešto radi BEZ IKAKVE MATERIJALNE KORISTI! Pa gde ide ovo naše društvo? Ćao, javiću vam dal su me procenili ko normalnu ili ne, kad se završi ispitivanje, mada nisam baš optimista.
 
cvukut:
Čujte šta mi se dešava! Želela sam ali i postalo je neophodno da zbog volontiranja dobijem zvaničnu "podobnost" od nadležnih sližbi odnosno prođem tečaj za hranitelja. U toku je trenutno lekarski pregled u domu zdravlja. Bila sam prvo kod neuropsihijatra, pa kod psihologa, kod koga moram ići još jedanput, i kod socijalnog radnika. Svi su bili vrlo ljubazni, ali im nikako nije jasno zašto ja pored svoje dece poklanjam vreme nekoj drugoj deci, i ko uopšte čuva moju decu kad sam ja sa tamo nekom decom. Stvarno je "neverovatno" da ja odvajam po 4 sata jednom nedeljno od svoje dece?! Kao da ona nemaju tatu i kao da ja nisam sa njima svaki bogovetni dan i noć!
Socijalna radnica mi je rekla da je njoj sasvim dovoljno to što radi tu gde radi i da svo drugo vreme posvećuje svojoj porodici i da je "boli k..." da ona nekom drugom posveti i minut svog slobodnog vremena!!!??? I nije joj jasno što su meni ta deca zanimljiva, i šta ima neobično u tim ustanovama?
Ljudi moji, pa ko je ovde lud i ko treba da ide na procenu?! Na slične stavove i mišljena sam nailazila i u centrima za socijalni rad. U trenutku sam pomislila da bi najbolje bilo da dignem ruke od svega, jer šut s rogatim ne ide, ali sam se onda setila svih onih kojima je pomoć neophodna i da je mogu dobiti samo od sličnih ludih entuzijasta poput nas a nikako od gnjida i uljeza koji rade od 7-15 i stvarno ih boli za sve drugo.
Zapravo, da sam im rekla da želim da zasnujem hraniteljski odnos zbog love, verovatno bi sve prošlo bez mnogo zapitkivanja. Prosto je nezamislivo da neko nešto radi BEZ IKAKVE MATERIJALNE KORISTI! Pa gde ide ovo naše društvo? Ćao, javiću vam dal su me procenili ko normalnu ili ne, kad se završi ispitivanje, mada nisam baš optimista.
Kliknite za proširenje...
evo ja ti drzim fige i sigurna sam da ces uspeti u svojoj nameri[i ja sam dve rodjake odhranila bez ikakve naknade}
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top