Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Прво, зашто користим израз „либералисти“. Зато што они нису либарали. Либерализам је само један међу другим –измима, дакле као што су национализам, комунизам, расизам, мондијализам... Само први од наведених се заснива на нечему што се може јасно дефинисати. Остали „изми“ се заснивају на апстракцијама. А апстракција се дефинише као занемаривање детаља. Значи да сви ови „изми“ занемарују неке „детаље“ до који би доследно спровођење њихових доктрина учинили немогућим. Код либерализма је тај „детаљ“ сасвим велики и довољан да овај покрет суштински учини анти-либералним. Либерална мисао се заснива на допуштању „невидљивој руци тржишта“ да регулише све области друштвеног живота. Код наших либералиста пре свега имамо стално позивање и тражење државне интервенције све до „искорењивања“ неких појава – јасно оних које нису њима по вољи. Осим тога, државна интервенција (репресија) би требало да води у оном смеру који они сматрају исправним – заправо јединим исправним. То никада не може бити либерално.
А сада пређимо на конзервативизам. Он сам по себи није лош. И не искључује промене. У бити је конзервативизма очување одређених друштвених вредности. То не искључује промене. Неко је једном рекао „ако бих мењао, мењао бих да бих очувао“. Дакле конзервативизам чак подразумева реакцију на промене у окружењу. Велики конзервативци Роналд Реган, Меги Тачер или Ричард Никсон нису били ригидни. Чак ни за актуелне НеоКон-е не можемо утврдити рогодност, односно догматизам. Из простог разлога што су сви наведени разбијали неке догме које су постојале пре њих. У добром или лошем правцу није тема овог текста. Међутим, ако није свака промена или реакција на промену добра, можемо рећи да су ригидност и догматизам по правилу лоши. Они паралишу.
У чему је дакле догматизам наших либералиста, њихов „конзервативизам“? У принципу он се може објаснити као и у другим случајевима – као недостатак увида у једну просту чињеницу: ствари су се у међувремену промениле!
Оно прво што видимо код њих је стално „живљење“ у периоду Милошевића. Многима он тако недостаје. Тада су бар знали ко је непријатељ и било им је лако да и друге у то убеде. Било је лепо „чувати ватру“, зар не.
Али ако је Милошевић негде далеко, они мисле да ће му наћи замену. И налазе је добро познатом фразом: Коштуница је нови Милошевић (а Тадић је нови Коштуница)... Хммм. Проблем је само што нико у иностранству не види Коштуницу као новог Милошевића.
Тако наши либералисти не увиђају да су се ствари у Србији промениле. Они ће стално жигосати партије које су биле тада на власти. Никаква промена у тим странкама за њих не може бити видљива. То што тиме практично слабе оштрицу своје критике за њих није битно. Битно је да су они сами себе убедили, да знају шта је „истина“. Догматизам на делу. Наравно, ту су и „издајници реформи“, пре свега Коштуница, па онда и сви у овој влади и они који са њом кохабитирају. Они су наравно у коалицији са радикалима. То што радикали углавном гласају против предлога ове владе, за овакав поглед на свет не значи ништа.
У чему су још либералисти конзервативни. Они просто не увиђају промену односа снага у свету. Понашају се као да су и даље деведесете. По њима ми треба на све да пристајемо не би ли негде 2020 „ушли у Европу“. А да ли ће та „Европа“ (ЕУ) тада уопште постојати?!? Колико ће година имати просечан Европљанин? Какве ће вредности доминирати у таквој Европи? Какав ће бити стандард у поређењу са осталим регионима? Колику ће помоћ добијати нови чланови? Да ли ће је уопште добијати? Да ли ће сама Европа и даље гајити „европске вредности“?! Сматрају они да ми само треба да стремимо ка Европи, по сваку цену, а Европа ће већ наћи пут. Ма није него!!!
Економско јачање Источне Азије оставиће утицај и на остале области. Увек је тако било и биће. У самој Европи све је више емиграната из Азије или Африке. Многи мислиоци већ размишљају о усвајању арапских вредности. Јер остарели Европљани неће имати довољно радне снаге. Помиње се већ Еврабија... Неки ипак и даље мантрају Европа, Европа, па онда се уводе и неке лажне дилеме „Косово или Европа“, „мантија и кандило или Европа“, „Гуча, кајмак и раџа или Европа“... воле људи да буду већи католици од папе.
А сада пређимо на конзервативизам. Он сам по себи није лош. И не искључује промене. У бити је конзервативизма очување одређених друштвених вредности. То не искључује промене. Неко је једном рекао „ако бих мењао, мењао бих да бих очувао“. Дакле конзервативизам чак подразумева реакцију на промене у окружењу. Велики конзервативци Роналд Реган, Меги Тачер или Ричард Никсон нису били ригидни. Чак ни за актуелне НеоКон-е не можемо утврдити рогодност, односно догматизам. Из простог разлога што су сви наведени разбијали неке догме које су постојале пре њих. У добром или лошем правцу није тема овог текста. Међутим, ако није свака промена или реакција на промену добра, можемо рећи да су ригидност и догматизам по правилу лоши. Они паралишу.
У чему је дакле догматизам наших либералиста, њихов „конзервативизам“? У принципу он се може објаснити као и у другим случајевима – као недостатак увида у једну просту чињеницу: ствари су се у међувремену промениле!
Оно прво што видимо код њих је стално „живљење“ у периоду Милошевића. Многима он тако недостаје. Тада су бар знали ко је непријатељ и било им је лако да и друге у то убеде. Било је лепо „чувати ватру“, зар не.
Али ако је Милошевић негде далеко, они мисле да ће му наћи замену. И налазе је добро познатом фразом: Коштуница је нови Милошевић (а Тадић је нови Коштуница)... Хммм. Проблем је само што нико у иностранству не види Коштуницу као новог Милошевића.
Тако наши либералисти не увиђају да су се ствари у Србији промениле. Они ће стално жигосати партије које су биле тада на власти. Никаква промена у тим странкама за њих не може бити видљива. То што тиме практично слабе оштрицу своје критике за њих није битно. Битно је да су они сами себе убедили, да знају шта је „истина“. Догматизам на делу. Наравно, ту су и „издајници реформи“, пре свега Коштуница, па онда и сви у овој влади и они који са њом кохабитирају. Они су наравно у коалицији са радикалима. То што радикали углавном гласају против предлога ове владе, за овакав поглед на свет не значи ништа.
У чему су још либералисти конзервативни. Они просто не увиђају промену односа снага у свету. Понашају се као да су и даље деведесете. По њима ми треба на све да пристајемо не би ли негде 2020 „ушли у Европу“. А да ли ће та „Европа“ (ЕУ) тада уопште постојати?!? Колико ће година имати просечан Европљанин? Какве ће вредности доминирати у таквој Европи? Какав ће бити стандард у поређењу са осталим регионима? Колику ће помоћ добијати нови чланови? Да ли ће је уопште добијати? Да ли ће сама Европа и даље гајити „европске вредности“?! Сматрају они да ми само треба да стремимо ка Европи, по сваку цену, а Европа ће већ наћи пут. Ма није него!!!
Економско јачање Источне Азије оставиће утицај и на остале области. Увек је тако било и биће. У самој Европи све је више емиграната из Азије или Африке. Многи мислиоци већ размишљају о усвајању арапских вредности. Јер остарели Европљани неће имати довољно радне снаге. Помиње се већ Еврабија... Неки ипак и даље мантрају Европа, Европа, па онда се уводе и неке лажне дилеме „Косово или Европа“, „мантија и кандило или Европа“, „Гуча, кајмак и раџа или Европа“... воле људи да буду већи католици од папе.
