Sastavi, radovi, zadaci i sl.

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
hej ljudi help me.....

imam par tema, trebaju mi za maturski....da li ima neko nesto sto bi mi pomoglo na temu

ljubav nikad ne umire,
zivot nije proba ( planovi, zelje, buducnost)
idealan brak
our trouble planet
tomorrows technology
crime amongst young people (kradja, droga, alkohol)

ne morate obracat paznju na ovo sto je napisano na engleskom, vi na bosanskom

ako ima dobrovoljaca nek mi salju na mejl a.nj.a@live.com


treba mi hitno do kraja ove sedmice


help meee
 
„ROMEO I JULIJA“ – ŠEKSPIR

Rođen 1564. godine u Strafordu, u srcu seoske Engleske, Šekspir je verovatno najznačajniji pisac iz doba renesanse. Njegov književni opus obuhvata dve velike poeme („Venera i Adonis“, „Otmica Lukrecije“), zbirku od 154 soneta i trideset šest drama, komedija, istorija i tragedija. Šekspirovo celokupno delo može se podeliti u četiri kategorije: komedije i istorijske drame (napisane do 1596.god); velike i vedre komedije (od 1596-1600); tragedije (1601-1609); period romantičnih drama ili tragikomedija (1609-1612).
Jedna od njegovih prvih velikih tragedija – „Romeo i Julija“ – napisana je 1594, i odmah je Šekspiru donela reputaciju velikog dramskog pesnika. Podjednako dobro prihvatili su je i plemstvo i široke narodne mase, kao i tadašnja književna kritika. Zahvaljujući slavi „Romea i Julije“, Šekspir je osnovao londonsko pozorište „Glob“.
Iako napisana u prvoj fazi stvaralaštva, kojoj pripadaju komedije, ova više dramska poema nego drama, smatra se prvom Šekspirovom tragedijom. U njoj ima veselosti i elemenata komike, ali se, nakon vrhunca, radnja dalje razvija tužno-dramatično, da bi se, na kraju, završila tragično. Lirski karakter „Romea i Julije“ označava pesnikovu prelaznu fazu iz lirike u dramu. Hor, kao intermeco između scena ili prolog, služi da, u obliku soneta, rezimira situaciju koja se dogodila u prethodnoj sceni ili da nagovesti šta će se dogoditi u narednoj.
Legenda o nesrećnim ljubavnicima veoma je stara i bila je popularna i pre nego što je Šekspir napisao tragediju. U hronici italijanskog grada Verone, spominje se priča o Montekijima i Kapuletijima iz 1303.godine, to jest o ljubavi između mladića Romea i devojke Julije (Đulijete), koji potiču iz zavađenih porodica.
Nema ni jednog Šekspirovog dela u kojem se ljubav ne pojavljuje: bilo kao zahvalna tema razgovora, pokretačka snaga likova ili, najčešće, kao preporodilačko osećanje koje vraća radost prvog viđenja lepote u svetu. U većini Šekspirovih dela, tuga ili radost zaljubljenika vraćaju njegove tragične usamljenike u naš svet, a nas približavaju njima. Za razliku od brojnih komedija u kojima ljubavnici uvek imaju svoj kutak gde im niko ne smeta, Romeo i Julija su okruženi svetom svakodnevice i ugroženi silama mržnje. Nad poezijom njihove ljubavi nadneo se mač proznih sila onih od kojih zavise. Romeo i Julija protiv Verone; ili deca u ljubavi protiv roditelja u mržnji; mladi protiv starih koji su zaboravili na mladost i protiv onih mladih koji neće za nju da znaju... Ukratko, reč je o sukobu između velike i idealne ljubavi sa malim i stvarnim svetom.

Radnja Šekspirove tragedije smeštena je u autentični ambijent legende – u Veronu, ali se događa u vremenskim okvirima XVI veka. Sve se odvija munjevitom brzinom, u toku od samo nekoliko dana. Mladi Romeo i četrnaestogodišnja Julija sreću se na maskenbalu u domu Kapuletijevih, na kojeg Romeo krišom dolazi, jer on pripada Montekijevim koji su, zbog neke stare razmirice, u sukobu sa porodicom Kapuleti. Ta tvrdoglava upornost dve porodice, koje se inate u međusobnom plemićkom ratovanju, onemogućiće da se ludo zaljubljeni mladi par javno i slobodno spoji bračnom vezom. Pošto su se tajno venčali, njih dvoje kuju plan kako da se oslobode porodičnih stega i pobegnu iz Verone. No, zamršena situacija, splet nesrećnih okolnosti i igra sudbine učiniće svoje: Julija će simulirati svoju smrt uspavljujućim napitkom, a Romeo će, ne dobivši na vreme vest o njenoj maloj zaveri, u tu smrt poverovati i ubiti se u grobnici svoje dragane. Probuđena Julija će, pošto ugleda mrtvo telo svog ljubavnika (i muža), učiniti isto: svoje srce probošće Romeovim nožem. Tek nakon njihove smrti, porodice će se pomiriti. Tako je romantična i, verovatno, najdirljivija legenda o večitoj ljubavi ovekovečena u Šekspirovom remek-delu.
Romeovo i Julijino samoubistvo je, u stvari, poslednji i vrhunski izraz njihove ljubavi. Da bi ostala ono što jeste i bila više od toga, njihova ljubav mora prestati da postoji u svom zemaljskom vidu. Međutim, iza njihovog odlaska ostaje jedno osećanje i jedno saznanje. Posmatrajući tužni prizor roditelja nad mrtvim telima svoje dece, knez na kraju kaže:

„Sumoran mir jutro donosi nam ovo,
sunce od tuge ne moze da sine.”

Najupečatljiviji su likovi glavnih junaka: Romea i Julije. Njihova veza je do krajnosti idealizovana, „savršena“ ljubav sa diskretnim nagoveštajima strasti. Julijine reči, izgovorene nakon što je prvi put ugledala Romea, stavljaju do znanja čitaocu da takva ljubav nema srećnu perspektivu.
Interesantan je lik Romea koji, iz nestašnog mladića lako zaljubljive prirode, izrasta u ozbiljnog i zrelog muškarca, spremnog da se žrtvuje zbog ljubavi. (Inače, na italijanskom jeziku, „Romeo“ znači „hodočasnik“.)
Takođe, tu je i Paris, mladi plemić i nesuđeni Julijin muž – još jedan do očaja zaljubljen muškarac, koji se, zbog neuzvraćenih osećanja, survava u tragičnu smrt. Zatim dadilja, Julijino „rame za plakanje“, majka umesto majke, najbolji prijatelj pun razumevanja, savetodavac toplog srca; Merkucio – Romeov prijatelj, koga krasi zdravorazumsko rasuđivanje i požrtvovanost. Otac Lavrentije je najbliži ljubavnicima i najviše u stanju da saoseća sa njima.
Mnoštvo sporednih likova čini galeriju različitih karaktera koji, svi zajedno, čine tragediju psihološki istančanom.

Neke scene iz „Romea i Julije“ smatraju se „antologijskim“; takva je, na primer, u drugom činu, čuvena scena u vrtu Kapuletijevih, kada se Julija pojavljuje na balkonu i prvi put razmenjuje ljubavne izjave sa Romeom. Ili, u trećem činu, sceni petoj, dijalog Romea i Julije, koji ima šaljivu notu bračne razmirice oko toga da li ptičija pesma pripada ševi ili slavuju.
Kod nas je, 1874, ovu tragediju preveo pesnik Laza Kostić, veliki poznavalac Šekspirovog dela. Jedan kritičar (Sv. Nikolajević) tada je primetio: „Delo Romeo i Julija opeva ljubav, od njenog prvog, još nesvesnog šaputanja sa prorodom, koja se istom budi, do njene valovite siline, kad joj, kao nekoj nadzemnoj silini, obični izumi čovečijeg razuma ne mogu odoleti; predstavlja razviće ljubavi od njenog nevinog igranja sa suzama i uzdasima besposlene momčadi i devojaka do užasne krvi u grobnici veronskoj...“
 
Ajde ljudi pomagajte, treba mi za sutra sastav i jel može neko da mi napise nesto ili da da ideju o cemu bih mogao da pisem na pismenom na temu iz zone zamfirove: Odnos starih i mladih. Znaci trebalo bi nesto da se pise o odnosima npr maneta i njegove mame ili odnos izmedju hadzi zamfira i zone ili tako nesto....
Please...
 
Rani jadi

Doživljaji iz detinjstva najviše se pamte i nikad ne umiru, ali samo kao neke pojedinosti, kao detalji i otrgnute slike. Sve ostalo iščezava u tami vremena i zaborava.
Sećajući se njih, Andreas Sam kao da prebira po prašini vremena, čisti komade, vraća im sjaj, spaja ih, pravi celinu doživljaja. Vrlo je malo ljudi čije detinjstvo ne nosi naslov ove knjige, pogotovo kad je reč o Srbima kao narodu. Da problem bude veći ovde se ne radi samo o ranim jadima, već se ti jadi vuku kroz celi život. Svako u ranoj mladosti doživi neke jade samo neko na teži, neko na lakši način. Ipak dok si dete sve ti je nejasno i u tim trenucima ne razmišljaš puno o tome. Tek kasnije, kad odrasteš, počinju da naviru sećanja čijih posledica tek onda bivaš svestan. Onda poželiš da se vratiš tamo i da izmeniš tok dogadjaja, ali bez uspeha. Dečak Andreas je vrlo rano ispio gorku čašu ovo sveta.Vreme je ratno nesigurno, a iz tog vremena povremeno sećanjem zalazi u neposrednu prošlost, a maštom u budućnost, željenu ali još nejasnu.Život teče u seoskoj sredini, medju običnim jednostavnim ljudima.U sećanju dominiraju siromaštvo, nesigurnost i beda kao stalni pratioci detinjstva.Andreas Sam je senzibilna ličnost, osetljiv na spoljašnje utiske, voli sve što je lepo-cveće, boje, mirisi,zvuci,njegova mašta je živa i nemirna.Sposoban je da oko sebe zapaža nevažne detalje, da u sitnicama sagledava suštine i lepote. Iz te sposobnosti proistekla je ljubav prema prirodi u kojoj će zapažati šume,drveće,travke,cveće,mirise,zvukove.Ali će zapažati i ono što je ružno i što je proisteklo iz čovekovog nemarnog odnosa prema prirodi. Ako je hteo da preživi morao je da radi. Možda bi to i bilo normalno, ali nekad je radio i ono što nije hteo. Vrlo je teško zamisliti svest jednog deteta, koje kada najviše treba da uživa u životu i bude bezbrižan, izlaže velikim naporima. Ipak je on samo dete, ali svet to ne vidi.Ali kakav je bio svet tada, takav je i danas možda samo u nekom drugom obliku. Priča Kruške ne zauzima ni polovinu stranice knjige, ali ukazuje na momenat koji se ne zaboravlja, gospodja Molnar izjednačava Andreasa sa psom. Ipak dečak je uspeo, da iz druženja sa prirodom, razvije smisao za lepo i sposobnost da se lepo oseti svuda oko sebe. Uloga roditelja u procesu odrastanja je nezamenjiva. Dečak Andi nema tu sreću da oseti očinsku ljubav. Za njegovog oca vezuje se samo par uspomena i slika- očev šešir i štap, pisma i dokumenti, slika u bolnici, vožnja u kolima i vest o njegovom nestanku.Nasuprot tome, majka i sestra se pojavljuju u skoro svakoj priči. Ta njihova stalna prisutnost pojačava osećaj okrnjenosti, nepotpunosti što dečak otvoreno ne pokazuje. On dolazi u ulicu kestenova da se uveri u istinitost svojih uspomena, da im nadje osnovu. Dolazi da razdvoji dečaka i mladića u sebi, da stavi pečat na svoje odrastanje i krene dalje. Možda bi trebalo da svi ljudi u životu osete bar malo patnje i bola, možda samo da im služi kao podsetnik. Nekim ljudima je to jednostavno neophodno da bi se opametili. Danilo Kiš, kao i mnogi drugi možda nikad ne bi saznali pravu vrednost života da nisu doživeli nešto loše ili teško.
Ova knjiga donosi mnogo nedoumica, samim tim što počinje posvetom za „decu i odrasle“. Nema nikakve sumnje da ona podjednako uzbudjuje sve osetljive čitaoce, bez obzira na starost. Njenoj vrednosti doprinosi i ta činjenica da su sva zbivanja bila stvarna i da ništa od toga nije izmišljeno. Neopisiv je taj doživljaj, kada posle pročitane knjige shvatiš da si postao vredniji za jedno saznanje o sudbini.
 
e ljudi treba mi za sutra sastav iz srpskog, tako da ako neko može nek pomaže.
Ovo su teme:
1. Junak ili junakinja mog doba;
2. Svet po mojoj meri;
3. Odjeci nekih reči u meni;
4. Iskrice smeha u mračnom svetu;
5. Svaki je čas života moga dragocen.

To su teme pa ako neko može nek uradi temu koja mu se svidja. Unapred hvala
 
treba mi hitno sastav iz srpskog za pismeni ako neko moze da mi pomogne! Tema nije odredjena al moze da bude uredjenje zivotne sredine ili neka slicna akcija u kojoj sam ja ucestvovala ili izvestaj sa nekog koncerta,izlozbe,sajma,ali ne treba ja da se stavim u ulogu novinara vec samo da odgovorim na ova pitanja :ko?sta?gde?kada?kako?(zasto?) Molim vas da mi pomognete HITNO JE! Hvala unapred...
 
Yeca_nbg:
LJUDI POMAGAJTE!!!
Imam pismeni iz srpskog u cetvrtak........bice tema iz gradiva,delo "Romeo i Julija",ali vezano za ljubav........ako neko nesto ima neka stavi na forum......veliko hvala unapred!!!!!
Kliknite za proširenje...

Ako moze owo da ti pomogne...
ROMEO I JULIJA
Jos od ranog detinjstva privlace nas svakojake price,pesme,bajke i slikovnice.Odrastanjem,dobijamo zelju da citamo nesto sto odgovara nasim godinama i interesovanju.Kada podjemo u skolu to su najcesce lektire koje moramo da procitamo za domaci.Kasnije to su razne knjige,od komedij do tragedija.Knjige citamo i najcesce zaboravljamo njihov sadrzaj,ali ja sam sigurna da cu se uvek secati tragicne sudbine Sekspirovih ljubavnika u drami "Romeo i Julija".
To je prica o dvoje mladih koji su se voleli,ali nisu smeli da iskazu svoju ljubav pred drugima,vec sam tajno.Njihove zavadjene porodice brinule su samo o prestizu,a za njihova osecanja nisu marili.Jedino ih je otac Lavrentije razumeo i pokusao da im pomogne.Julija je lazirala svoju smrt,Romeo to nije znao pa se otrovao,a Julija se,kada se probudila i zatekla Romea mrtvog,probola nozem jer nije htela da zivi bez njega.U njihovoj ljubavi sve je u znaku obecanja beskraja.Sve je poput zore,sve lici na trenutak,sve idealno se desava samo jednom i po prvi put.za romea je ljubav "sjetno lakoumlje","lakrdija tuzna","bezlicni haos naizgled lepih oblika","olovno pero","bolesno zdravlje" i jos mnogo toga.sve to prestaje kada Romeo ugleda Juliju.za Romea ona je "ikona sveta",a on je za nju "hadzija dobri".Kao hodocasnik,Romeo se pred ikonom i ikoni moli,a ikona cuti i kad uslisava.njihova ljubav je stvarna i velika po tome sto je nezaustavljiva igra zivota u kojoj svaki trnutak donosi nove,iznenadne situacije.Od prvog susreta sa Julijom da njenih poslednjih reci njih dvoje su potpuno obuzeti trenutkom ispunjenja.to je sadasnjost koja se neprestano siri u jednu novu buducnost.Stalnom rastu njihove ljubavi ostaje jos samo krajnje stapanje u smrti.
Ovo delo bih preporucila svima jer je svaki trenutak ove ljubavi jedinstven i neponovljiv.Odatle sticemo utisak da njihova smrt nije njihov kraj vec krajnje ispunjenje njihove ljubavi.Oni jedino do kraja mogu da budu sami,neometeni u svojoj ljubavi koja je njihovim samoubistvima dostigla svoj vrhunac.Njihova ljubav je jednostavno prevelika da ne bi bila tragicna.
 
Jaksa_91...:
Da li ima neko sastav o Dafini,Vuku Isakovicu i Arandjelu?Ako ima neka stavi...Treba mi za petak...
Kliknite za proširenje...

Nadam se da nije kasno...Htela bih da pomognem...Ewo nesto o seobama...
Junaci “Seoba” kreću se čudnim putevima života?

Zanimljivo je napomenuti da seobe srpskog naroda nisu privukle pažnju naših pisaca u toj meri da su im posvetili svoja književna dela.Prvi je Crnjanski iskazao interesovanje za te događaje i to posle čitanja „Memoara“ Simeona Piščevića.Pojam SEOBE ,kojim je kršten roman M.Crnjanskog,uzet je kao pojam jednog neprekidnog kretanja,jedne uznemirenosti i nesređenosti,nemoći ustaljivanja koje su obeležje haotičnog stanja.Zbog toga su prve seobe slika jednog za istoriju od najneuhvatljivijih stanja: slika snalaženja mase u novoj postojbini i organizovanja novog života u njoj.Od mistične predstave o moćnoj i dobroj zemlji koja saoseća s patnjama Srba,razume njihove jadikovke o Kosovu i knezu Lazaru,o vaskrsu slobode bez koje ne mogu - nije ostalo ništa.
Kao i u svakom životu,i u životu Vuka Isakoviča postoje dva različita perioda,prošlost i sadašnjost.U prošlosti je bio nemiran,nemaran prema trgovačkim poslovima i obavezama.U poslovima kojima je trebao da se kao sin slavnog trgovca posveti,nije imao uspeha.Kao oficir i vojnik,Vuk traži od vojnika disciplinu i izvršenje zadataka,ali ih voli i štiti,zna svakog u dušu,zna i njihove porodice i imovno stanje. Vuk,po prirodi ratnička duša,umesto da oseća vlastita zadovoljstva i da ga muče lični problemi,on oseća besmislene probleme rata,oseća probleme svog puka i naroda. Nepoznata zemlja po kojoj je ratovao savim ga je zamorila.
Gubitnik je i kao ratnik,službenik carstva i kao čovek.Ni tamo,ni onamo više ne vodi njegov put,nego na sasvim drugu stranu,po tuđoj volji.Vukova tragičnost time je veća što ne samo da je razočaran u borbu i zgranut sudbinom svog naroda,već još doživljava da ga žena vara sa njegovim rođenim bratom.
Polazeći u rat,po četvrti put u svom životu nadao se pri polasku da će se nešto posle svega završiti i ispuniti.U nekoj divljoj bici,mišljaše da će se pojaviti on i njegovi ljudi,silni,proslavljeni i nagrađeni nečim što je zamišljao kao nešto posebno prijatno i značajno,i za njega i za njih.Mučeći se poslednjih dana pred polazak oko kopanja bunara i dizanja crkve nasred sela,Isakovič ode rado,uveren da je sve to bedno i ništavno,a da je ono što ga u ratu čeka silovito i svetlo i može da se završi nečim divnim,i za njega i za sve. Iz maglovitih baruština i blata,iz jedne neizmerne patnje koja se ponavlja svaki dan,činilo mu se da će odjahati na neki visoki breg u porletnje,toplo jutro,gde će dobiti nešto što će ih sve razveseliti.On je nosio u sebi neki maglovit,ali duboki pojam sreće i zadovoljstva,u nadi da će se svo to ratovanje završiti mirom u kom će i on,i njegovi vojnici biti odeveni u neku posebnu,svečanu odeću,pa će tako obići ratište i carevinu,na oči celog sveta,koji će uzvikivati:“GLE,SRBI!“
Slavonsko-podunavski puk je bio stalno u pokretu:“Tumarali su ,kao muve bez glave;jeli su,pili su,spavali su,da najposle trčećim korakom poginu,zakoračivši u prazninu,po tuđoj volji i za tuđ račun.“Vojnike je strah tuđine,negostoljubivih predela i neizvesnosti:“Oni koji odoše,ratovali su negde,Bog zna gde u nekim zemljama kojima ni imena znali nisu,sa nekim vojskama koje nikad ni videli nisu.Sve to bilo je jezovito i grozno,kad se pričalo uz ognjište,strašnije no vesti o pokoljima i čerečenju za vreme Turaka.“
Kao što smo videli,to nije vojska dobro opremljena i za borbu motivisana; to je mnoštvo seljaka,kmetova i nadničara izbarušenih,neopranih,mokrih,gladnih i pobesnelih koja se bori za tuđe interese jer žive u tuđoj zemlji.Besmisao,uzaludnost i promašenost koji obuzimaju Vuka Isakoviča,u jednakoj meri važe i za njegov puk.Prevareni su,iskorišćeni i izigrani i vojnici i njihov komandant.Apatiju i beznađe olakšava i ublažava i misao o seobi i Rusiji.
Dok je Vuk bio u stalnom pokretu,u ličnosti Aranđela je istaknuto načelo mirovanja,nepokreta.Mrzeo je sve koji se stalno seljakaju.On je oličenje građanstva u nastajanju,vrednost i smisao života vidi u sticanju,u imanju vidi sigurnost,moć i snagu.Aranđel je vešt trgovac,može da ostvari sve što želi,nemilosrdan je - ne bira sredstva za sticanje bogatstva.Njegov karakter se otkriva iz njegovog odnosa prem starijem bratu.Iako je mlađi od Vuka,on se prema njemu ponašao kao prema onom mlađem i neiskusnijem.Uprkos svom bogatstvu i moći,Aranđel ne može da ima baš sve što poželi.Kada se zaljubi u Dafinu,ona mu daje telo ali ne i dušu,a kad ona umire on ne može da je spasi ni svojim novcem ni moći koji ima.
Dafina se ne ispoljava u svojim aktivnostima,ona je pasivna ličnost.Njen lik i karakter,njena psihologija,sagledani su očima muža i devera.Na početku romana,viđena Vukovim očima i doživljena osećajem dosade,ona je nejasan lik,njena duševnost je potisnuta Vukovim preokupacijama.Ona je tip fatalne žene čija lepota i strast izazivaju nesreću.Opsednuta time što je učinila,zapada u halucinantno stanje i povređuje i sebe i bebu koju je nosila.Na samrti želi da se venča sa Aranđelom,ali kada umire u njenim očima je lik Vuka koga je sve manje volela.Tako je Dafina ostala protivrečna do kraja,a njena fatalna lepota i naglašena čulnost su donele nesreću samo njoj.
Zaista ima nečeg krvavog u propinjanju jednog naroda u bedi i primitivizmu ka nečem visokom,plemenitom i svetlom.I bolestan i smešan je taj donkihotizam Isakoviča i njegovih sunarodnika.Seobe su svedočanstvo istorijske neostvarenosti jednog naroda i njegove kulture.Evropa je pregazila ovaj narod,a on,izgubljen ali gord,nemoćan ali ponosan,ne prestaje da se otima svojoj nesrećnoj sudbini.Traganje za Srbijom je traganje za obećanom zemljom u kojoj bi se jedan narod sastavio sa svojim poreklom,prošlošću,sa samim sobom.Ali,u tom jadnom i namučenom narodu javlja se nada,nada koja mu je zvezda vodilja.Upravo ta zvezda vodilja budi optimizam i volju za dalje pohode.Oni nastavljaju svoje beskonačno traganje za identitetom i nastavljaju da prate zvezdu u beskrajnom plavom krugu.Karakteristika ovog romana je lutanje-pojedinca,grupe,cele nacije u potrazi za zavičajem u kome će pronaći spokoj i mir.Oni takav zavičaj iz tuđine slute,iz tuđine mu idu u susrte.Ali,nisu uspeli da nađu spokoj u tom zavičaju i u tome je njihova najveća tragika.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

fosilvaso
AI i matematika: Napredak ili propast?
Odgovora
8
Pregleda
311
fosilvaso
fosilvaso
R
Studiranje u Sloveniji
Odgovora
5
Pregleda
556
a bre Milun
a bre Milun
M
Polaganje 2.5 Korporativni i privredno pravo
Odgovora
0
Pregleda
203
Mijodrag Banja
M

Back
Top