Sastavi, radovi, zadaci i sl.

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Za ovaj sastav sam dobila 4.

Sanjam…

Snovi i stvarnost... Različiti pojmovi, isprepletani i lako stavljeni u centar jedne neraskidive opne... Oni su deo našeg života.
Nekada ni sama nisam sigurna sta je san, a sta su moja razmisljanja...stvarnost.
Nekada sam sigurna da me u snu ocekuje neki novi, drugi, bolji svet. Svet stvoren samo za mene. Svet u kome je svako novo jutro lepo i u kome ne postoji ono sto nije moguce.
Nekada se osećam usamljeno, tužno, nemoćno, daleko, prazno… Tada zelim da pobegnem, da nestanem. Zelim da nestane sve zlo, zelim da sam vetar, da letim, da budem slobodna, da dišem punim plućima, da idem kuda hoću…
Tada sanjam.
Sanjam da letim daleko, do zenice Sunca i tada vidim sve. Razmisljam o nebu, Suncu, pčeli, oblaku, ljubavi, smehu,o velikom, o malom, razmisljam… i nema kraja.
Onda, shvatim da sam ovde, da ne mogu da pobegnem iz svoje koze... Mogu, ali samo na tren. U san.
Onda, gledam u nebo, gledam u zvezde, gledam u Mesec…


Ovaj trenutak je stvarnost, zar ne…?! Trezveno gledam ispred sebe, cvrsto resena da i budna sanjam. Sve one iste, lepe stvari.
Evo, sutra cekam zoru. Cekam novo rađanje Sunca kao da je prvi put. Ja cu ga docekati sa osmehom na licu. Dopusticu mu da me obasja svim svojim sjajem... Sutra, moj zivot kao da ponovo pocinje. Ja sam srecan covek.
 
Evo jedne pesme koju sam sama napisala. Zove se _Samo pogledaj me_

Pogledaj me i reci mi da li
vidis onu istu klinku od dvanaest godina.
Pogledaj me i reci mi sta osecas.
Da li tvoje srce obuzima toplina?
Pogledaj me, ne skreci pogled
svaki put kad prodjes kraj mene.
Pogledaj me, pogledaj te usne
koje lazu da ne vole te.
Pogledaj me i neka mi tvoje
smedje oci kazu da nade i
dalje ima. Pogledaj me i videces
da moje oci ne lazu, da ih i
dalje bol obuzima. Budi
hrabar i pogledaj
u ovu devojku od sesnaest godina,
svaki moj pokret me odaje,
pogledaj me i videces da i
posle cetiri godine moja ljubav i dalje traje.
Pogledaj u mene, dok ti moj
pogled pripada, pogledaj me
i shvatices da si ti jedini
koji svaki deo moga srca uzima.
SAMO, POGLEDAJ ME.
 
Pozdrav svima !
U subotu imam maturski iz srpskog pa bih vas zamolio ako moze neko da mi pomogne.Naime dobro bi mi dosao neki sastav o Gorskom vijencu.
"Gorski vijenac"-Njegoseva odbrana slobode i covecnosti
"Gorski vijenac" kao svedocanstvo da nema puta na kome nema zla.

Ako neko ima neki drugi sastav, druga tema da li moze da mi posalje poruku na pp.

Unapred vam hvala! :)
 
:?: Imam jedan VEEEELIIIIIIIIIIIIIIIKKKKKKKKKIIIIIIIIIII problem. Najkasnije do veceras u 00:00h mi treba govor da se obratim roditeljima i nastavnicima u ime cele generacije.Govor treba da je kratak, par recenica a da se u njima sve kaze. Kao pomoc mogu da se koriste ovi stihovi ,,Svi smo zeleli da porastemo,sta to znaci tada nismo znali. Sada svi zelimo u prvi razred da se vratimo i opet budemo onako bezbrizni i mali.‚‚
Zahvalna sam svima koji mi budu pomogli da sastavim ovaj govor. :?:
 
Ja trenutno sastavljam govor ali sve sto sam napisala je :
‚‚U ime generacije kao i u svoje ime zelim da se zahvalim svim vaspitacicama,uciteljicama,nastavnicim i pomocnom osoblju koji su bili uz nas ovih 10 godina,koji su nas naucili,imali strpljenja s nama i uvek bili tu da nam pomognu.‚‚
To je ono sto sam ja napisala ali ipak bi volela da napisem nesto vise i da to sadrzi one stihove gore.
 
Ne mogu da verujem da vreme tako brzo tece. Nastavnicima ''Zauvek hvala". I neka se rado sete ,,U ovu skolu je isla generacija ...." Zbog rastanka plakati ne vredi obrisi suze, druze moj stari, jer vise nikad po azbuci ti i ja necemo biti redari. Obrisi suze, druze moj stari, i jos ovo vece hrabar budi jer cemo danas biti deca, a sutra cemo biti ljudi.
ILI OVO
Secate li se drugovi, kako smo se sreli, upoznali i postali bliski? Bliski toliko da nas niko ne rastavi i preotme tajne i zelje. Secate li se svega? Bili smo deca jedno drugome strana, nepoznata i daleka. Zeleli smo da se sto pre casovi zavrse da bi pobegli iz nepoznate sredine.Vreme je prolazilo. Svaki novi dan u skoli bila je nova radost i nova prilika da sretnes vec znana lica i uzvratis na neciji osmeh. Delili smo dobro i zlo. Zajedno smo lakse podnosili sve grdnje i nepravde, zajedno smo bili jaci! Recite mi da li je doslo vreme da jedno drugome konacno kazemo ,,zdravo". Da li cemo se opet sresti? Da li cemo ponovo nekada biti zajedno na ovom mestu i da li cemo se prepoznati? Ko zna? . Na kraju nam ostaje samo jedno-zakletva da nikada necemo zaboraviti proslost koja ce nas pratiti do kraja! Nikada nemojte zastati samo koracajte dalje jer zivot je prepun iznenadjenja.

Evo, nadam se da sam bila od pomoci.
 
Evo,ovaj sastav sam ja napisala za domaći(ah,kako sam ja uzorna učenica :mrgreen: :mrgreen: ):
STRAH
Hajde,reci mi čega se plašiš...Ne,ne želim da te povredim,samo me zanima koji su tvoji najveći strahovi.Zbog čega me to zanima?Pa,želim da vidim da li je tvoj strah isti kao kod svih ostalih,ili se bar malo razlikuješ od drugih...Naravno,za uzvrat ćeš i ti spoznati moj najveći strah.Serviraću ti ga kao na tacni.Eto,zamisli da smo u restoranu.Tvoj strah biće specijalitet kuće,a ja ću biti tvoj počasni gost.Dakle,postoji više strahova...Oh,pa to je super,zasitiću se jednom za svagda!Šta imamo danas na meniju?Paukovi...?Mrak...?Visina...?Dragi moj,shvataš li da ja umirem od gladi?Ne,naravno da se nisam zasitila!Pa,pošto sam još uvek gladna,moraću da se zasitim svojim strahom.Slušaj me pažljivo...
Svake noći plašim se da idem na spavanje...Ne zato što me ispod kreveta čeka neko,ili zato što će me mrak pojesti,već zbog sna.Plašim se da zaspim,da opet sanjam ono što me muči i što me izjeda iz dana u dan.Sanjam...sanjam sebe kako sedim u uglu mračne sobe.To nije moja soba,niti je to ova prostorija,to je sam pakao!Sedim sama,zgrčena i bespomoćna,dok se u meni smenjuju osećanje tuge,bola,sreće i razočarenja.Jedno vreme vidim sebe kako očajnički plačem,a kasnije vrištim od smeha.Zidovi su oblepljeni slikama mojih prijatelja...Kada dotaknem bilo koju sliku,iz nje poteče krv,i čujem srceparajući vrisak,koji me tera da poludim!Želim da ta galama prestane,ali protiv svoje volje kružim po sobi,prelazeći rukama preko slika,i gledajući kako slike nestaju u reci krvi.Ubrzo shvatam da se davim u toj reci,i da mi niko ne može pomoći.
Kada se probudim,znoj obliva celo moje telo,a mišići na telu se grče i opominju da mi se strah uvukao pod kosti.Štipam se po telu,želeći da oteram taj strah,a nisam ni svesna da je upravo otišao-sa onim snom...Molim Boga da usliši moje molitve,i da više nikada ne sanjam takve stvari!Međutim,shvatila sam da taj san ima neko značenje...Kada bi mi kroz glavu prošle sve one slike,i kada bih se setila da posle svakog sna na onom zidu ima sve manje slika,došla bih do neverovatnog zaključka...U snu sam sama,zar ne?Na zidu ima sve manje slika,zar ne?Na slikama su moji prijatelji!Shvataš li?Taj san...nije on moj najveći strah...Tačno je da se plašim krvi,mračne prostorije,čak se plašim i same sebe!Međutim,te stvari me ne mogu zaplašiti kao što me plaši činjenica da...da polako gubim sve prijatelje...Da li sada razumeš?Svaka slika,svaka kapljica krvi označava po jednu osobu u mom životu.Prva slika koja je iščezla sa onog zida je Lenina.Znaš li šta se desilo sa njom?Jednog dana je spakovala kofere,bez ikakve najave i objašnjenja,i zauvek otišla u Australiju,na drugi kraj sveta...Znaš li šta se desilo sa Suzan,Niki i Meri?Pre mesec dana poginule su u saobraćajnoj nesreći!Ah,tako se plašim!Kako da sprečim gubitak mojih prijatelja?Kako da vratim sve one slike koje su otišle u nepovrat?Znam da vreme ne mogu vratiti unazad,ali mora postojati način da se stvari promene.Mora da postoji neki način...
Ti drhtiš...Za trenutak si zaboravio sve paukove na ovom svetu,i na sve visoke građevine,zar ne?Naravno da si zaboravio...Shvataš li sada da je veći strah upustiti se u jedan moj san,nego pustiti leglo paukova da gmižu pa tvom telu?Priznaćeš,ni za šta na svetu ne bi poželeo da se nalaziš u mojoj koži.San u kome živim je zastrašujući,pun strepnje i neizvesnosti,ali java je još gora.Očekivati svaki dan poziv smrti,gledajući kako najbolji prijatelji odlaze,jedan po jedan,u beznađe,užasna je stvar.Pa,današnji obrok bio je veoma obilan,mora se priznati...Ako u skorije vreme ne vidiš svog omiljenog gosta na vratima restorana,znaćeš šta se desilo.Igra je završena.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top