-Dimitrije-
Zainteresovan član
- Poruka
- 347
„Njihove žrtve i stradanja moraju biti opomena za budućnost.”
Ovo je tekst uklesan na mermernoj ploči koju su predstavnici Saveza logoraša Republike Srpske u prošli petak nameravili postaviti na zgradu nekadašnje kasarne „Viktor Bubanj” u znak sećanja na sve sarajevske Srbe koji su u tom ratnom logoru mučeni i ubijeni. Ispostavilo se, međutim, da bodljikava žica, kojom je pre deceniju opasan jedan od najvećih logora za Srbe u Sarajevu, ni danas nije pokidana. Kantonalne i federalne vlasti u Sarajevu nisu dozvolile bivšim logorašima da posete mesto svog stradanja i simboličnim postavljanjem spomen-ploče upozore da se sličan zločin, izrastao na iracionalnoj mržni prema jednom narodu, nikada više ne sme ponoviti. Iza njihovih nemuštih i neuvereljivih obrazloženja da Savez logoraša RS nije ispoštovao proceduru oko organizovanja skupa, do tvrdnji kako je za postavljanje spomen-ploče potrebna i urbanistička saglasnost!?, pohranjeni su stvarni razlozi zbog kojih bošnjačke vlasti nisu dozvolile da se za bivše logoraše otvore kapije nekadašnjeg zloglasnog logora za Srbe. Jednostavno, oni ne žele i neće da priznaju da su tokom rata u Sarajevu postojala mučilišta sa Srbe, koja su otvarana po nalogu i uz saglasnost tadašnjeg bošnjačkog političkog i vojnog vrha. Rabeći nametnuti stereotip o Srbima kao narodu od kojeg je poteklo sve zlo u proteklom ratu, bošnjački političari, mediji, pa i najveći deo bošnjačke javnosti pothranjuju mit o tome da su Bošnjaci u njemu bili jedine žrtve i da među njima nema onih koji su okrvavili ruke zverski ubijajući Srbe. Istina je, međutim, drugačija. Samo na području Sarajeva postojala su 124 logora za Srbe, u kojima je mučeno i ubijeno na desetine hiljada srpskih civila. Time što ne žele da otključaju kapije tih stratišta za bivše logoraše, bošnjačke vlasti otvoreno poručuju da ne žele da se suoče sa istinom, bez čega ne može biti ni pomirenja, ni uzajamnog oprosta među ovadašnjim narodima. Osim toga, nepriznavanjem činjenice da su zločine činili i pripadnici bošnjačkog naroda i upornim ćutanjem o njima, oni indirektno podržavaju te zločine.
Uverenje bošnjačke strane u „sopstvenu bezgrešnost” ne bi bilo ni blizu ovoliko da nema podršku dobrog dela međunarodne zajednice, koja zbog sopstvenih interesa ne želi da ruši stereotipe koje je sama stvorila. Krajnje je licemerno zazvučalo ćutanje kancelarije visokog predstavnika (OHR) i inih međunarodnih organizacija na odluku kantonalnih vlasti da srpskim stradalnicima ne dozvole postavljanje spomen-ploče u krugu bivšeg konc-logora u Sarajevu. „Udruženje bivših logoraša RS ima demokratsko pravo na mirne demonstracije u skladu sa zakonom. Ipak, svako ko želi da postavi spomen-ploču mora da dobije neophodnu dozvolu od nadležnih vlasti”, otužno su zazvučale reči OHR-ovog portparola Olega Milišića. On nije želeo da komentariše konstataciju da bivšim logorašima iz Omarske i Keraterma kod Prijedora nije bila potrebna nikakva dozvola da postave spomen-ploče na mesta svojih stradanja, jer vlasti RS nisu postavljale nikakve uslove. A i kako bi, OHR je oduvek različitim aršinima merio postupke vlasti RS i Federacije BiH. Još je bezočnija odluka visokog predstavnika Pedija Ešdauna da u zgradu bivšeg logora, kroz koji je tokom rata golgotu prošlo dve hiljade srpskih civila, smesti Sud BiH, instituciju koja bi trebalo da počiva na pravu i pravdi. I on bi, poput mnogih drugih međunarodnih institucija, da na zločinu pravi kompromis. Logoraši RS, međutim, poručuju: na zločinu nema kompromisa. A bivša kasarna „Viktor Bubanj” jeste bila mesto zločina.
Izetbegović posećivao logor
Nakon što su u maju 1992. godine jedinice bivše JNA napustile kasarnu „Viktor Bubanj”, nju su zaposele jedinice Juke Prazine; tadašnji predsednik Stranke demokratske akcije (SDA) u sarajevskoj opštini Novi grad u zgradi kasarne formirao je logor za Srbe. Za upravnika logora postavio je Besima Muderizovića, a za komandira zloglasne straže Slavka Ercega. Do kraja septembra 1992. godine trajao je najveći lov na Srbe u Sarajevu, koji su zatvarani u ovaj logor ali i u druge logore na području grada. Samo od 5. do 8. maja 1992. godine oko 800 uhapšenih sarajevskih Srba je bilo zatočeno na stadionu „Koševo”, odakle su po nalogu Alije Izetbegovića, koji je želeo da prikrije progon srpskih civila, pebačeni u razne privatne logore smeštene po mračnim podrumima, stanovima, kafićima, a potom u kasarnu „Viktor Bubanj”. Marko Mikerević, koji je sve vreme rata bio sudija porotnik Okružnog vojnog zatvora smeštenog u kasarni „Viktor Bubanj”, svedoči da su se već u junu 1992. u kasarnu uselili mudžahedini i jedinica šiitskih muslimana pristigla u BiH iz Velike Britanije. Oni su, zajedno za ljudima Juke Prazine, držali kasarnu pod svojom kontrolom do septembra 1992. godine, kada je u njoj uspostavljen Okružni vojni sud, pred kojim su kasnije protiv Srba vođeni montirani procesi. „Kasarna 'Viktor Bubanj' je bila laboratorija za ispitivanje šta sve čovek može da izdrži. Ljudima je lomljena kičma, rebra, ključne kosti. Zarobljenici su zbog teških povreda umirali, a onda su tela tovarena na tamić, koji je vozio Izet Tinjak, i odvožena na glavnu gradsku deponiju i tamo su spaljivana”, seća se Mikerević. Zarobljeni Srbi koji su živi napuštali kasaranu, navodno zbog razmene, bili su odvođeni u mesnicu Joce Neškovića u ulici Blagoja Parovića i tamo ubijani, a njihova tela potom su bila sahranjivana na raznim lokacijama. Monstruoznosti iza zidina logora u Švrakinom Selu nije bilo kraja – zarobljenici su bosi terani na minsko polje u šljiviku kasarne, a kazna za one koji bi naleteli na minu i ostali bez stopala bila je egzekucija. Mikerević tvrdi da su u tim ratnim godinama logor posećivali tadašnji najviši bošnjački politički i vojni zvaničnici – Alija Izetbegović, Ejup Ganić, Rasim Delić, Sefer Halilović i tadašnji predsednik bošnjačke Komisije za razmenu zarobljenika Amor Mašović. Logor je posećivao i reis-ul-ulema Mustafa Cerić. Mikerević kaže da je spreman da o zločinima počinjenim nad sarajevskim Srbima svedoči pred bilo kojom domaćom ili međunarodnom institucijom. Prema njegovim rečima, u Sarajevu je tokom rata ubijeno sedam hiljada Srba, a kroz logor „Viktor Bubanj” ih je prošlo oko pet hiljada. Neki od preživelih u prošli petak smogli su snage da se suoče sa senima prošlosti. Oni na drugoj strani to ne mogu da učine.
Dostojanstvo protiv laži i mržnje
Bivši logoraši okupili su se u Srpskom Sarajevu, odakle su krenuli prema federalnom Sarajevu i naselju Švrakino Selo u nameri da dostojanstveno i civilizovano postave spomen-ploču na zgradu bivšeg logora. Najviše bivših logoraša pristiglo je iz Bratunca. Bili su to predratni stanovnici opštine Hadžići, koji su imali nesreću da budu zatočeni i mučeni u brojnim logorima – „Silos” u Tarčinu, „Krupa” u Zoviku, Osnovnoj školi u Pazariću, „Igman” na Igmanu i logoru u Hrasnici. Logoraši su pristigli iz Bijeljine, Zvornika, Banjaluke, Vlasenice... Oko deset časova i četrdeset pet minuta kolona od sedam autobusa i nekoliko putničkih automobila krenula je iz Lukavice prema federalnom delu Sarajeva. Na međuentitetskoj liniji razgraničenja logoraše je dočekala kantonalna policija i pripadnici federalne specijalne policije. Kolona autobusa kretala se dalje Dobrinjom, Mojmilom, Otokom, uz izuzetno jako policijsko obezbeđenje: pored puta na svakih deset metara policajci, specijalci, poneko vozilo SFOR-a, borbeno oklopno vozilo karabinjera... Sa okolnih zgrada stižu psovke „majke četničke”. Kroz Švrakino Selo bivše logoraše su iz poprečnih ulica posmatrali likovi sa dugim bradama i obrijanim brkovima i ponekim ispruženim srednjim prstom desne ruke (onim što ga pristojan čovjek nikad samog ne pokazuje). Pred kapijom bivše kasarne „Viktor Bubanj” kolona se zaustavlja. Policija ne dozvoljava ulazak u dvoriše sadašnjeg Suda BiH. Predsednik i potpredsednik Saveza logoraša RS Branislav Dukić i Slavko Jovičić spomen-ploču postavljaju pred ulaz u kasarnu i skidanjem zastave BiH kojom je bila prekrivena, simbolično je otkrivaju. Preživeli logoraši ne mogu da sakriju uzbuđenje i suze. Nažalost, veliki broj onih koji su bili zatočeni u ovom logoru nisu imali sreće da iz njega izađu. Upravo njima posvećena je ova spomen-ploča, svedočanstvo ljudskih patnji i stradanja. Nedugo potom bivši logoraši, ponovo uz policijsko obezbeđenje i psovke iz obližnjih zgrada, krenuli su nazad ka Srpskom Sarajevu, gde je u pravoslavnom hramu na Veljinama služen parastos srpskim stradalnicima i prislužene sveće. Tamo su dobrodošli. Za razliku od federalnog Sarajeva, čije vlasti treba da se zapitaju zašto 140 hiljada sarajevskih Srba ne želi da se vrati u svoj grad.
Dobrila Ljuboje jedna je od mnogobrojnih Srpkinja iz Sarajeva koja je prošla kroz torturu logora „Viktor Bubanj”. Uhapšena je u leto 1992. godine na Alipašinom Polju i u logoru je provela 29 dana. U logoru je, prema sopstvenim rečima, doživela najgora i najcrnja poniženja, od maltretiranja i fizičkog zlostavljanja, do silovanja. Dobrilu su, baš kao i još desetine Srpkinja, među kojima su bile i maloletne devojčice, nekoliko puta odvodili u bivši hotel „Zagreb” na Marindvoru, gde se nalazila javna kuća. „Silovana su i djeca. Javnu kuću su držali pripadnici tzv. Teritorijalne odbrane BiH”, kaže ona.
Ovo je tekst uklesan na mermernoj ploči koju su predstavnici Saveza logoraša Republike Srpske u prošli petak nameravili postaviti na zgradu nekadašnje kasarne „Viktor Bubanj” u znak sećanja na sve sarajevske Srbe koji su u tom ratnom logoru mučeni i ubijeni. Ispostavilo se, međutim, da bodljikava žica, kojom je pre deceniju opasan jedan od najvećih logora za Srbe u Sarajevu, ni danas nije pokidana. Kantonalne i federalne vlasti u Sarajevu nisu dozvolile bivšim logorašima da posete mesto svog stradanja i simboličnim postavljanjem spomen-ploče upozore da se sličan zločin, izrastao na iracionalnoj mržni prema jednom narodu, nikada više ne sme ponoviti. Iza njihovih nemuštih i neuvereljivih obrazloženja da Savez logoraša RS nije ispoštovao proceduru oko organizovanja skupa, do tvrdnji kako je za postavljanje spomen-ploče potrebna i urbanistička saglasnost!?, pohranjeni su stvarni razlozi zbog kojih bošnjačke vlasti nisu dozvolile da se za bivše logoraše otvore kapije nekadašnjeg zloglasnog logora za Srbe. Jednostavno, oni ne žele i neće da priznaju da su tokom rata u Sarajevu postojala mučilišta sa Srbe, koja su otvarana po nalogu i uz saglasnost tadašnjeg bošnjačkog političkog i vojnog vrha. Rabeći nametnuti stereotip o Srbima kao narodu od kojeg je poteklo sve zlo u proteklom ratu, bošnjački političari, mediji, pa i najveći deo bošnjačke javnosti pothranjuju mit o tome da su Bošnjaci u njemu bili jedine žrtve i da među njima nema onih koji su okrvavili ruke zverski ubijajući Srbe. Istina je, međutim, drugačija. Samo na području Sarajeva postojala su 124 logora za Srbe, u kojima je mučeno i ubijeno na desetine hiljada srpskih civila. Time što ne žele da otključaju kapije tih stratišta za bivše logoraše, bošnjačke vlasti otvoreno poručuju da ne žele da se suoče sa istinom, bez čega ne može biti ni pomirenja, ni uzajamnog oprosta među ovadašnjim narodima. Osim toga, nepriznavanjem činjenice da su zločine činili i pripadnici bošnjačkog naroda i upornim ćutanjem o njima, oni indirektno podržavaju te zločine.
Uverenje bošnjačke strane u „sopstvenu bezgrešnost” ne bi bilo ni blizu ovoliko da nema podršku dobrog dela međunarodne zajednice, koja zbog sopstvenih interesa ne želi da ruši stereotipe koje je sama stvorila. Krajnje je licemerno zazvučalo ćutanje kancelarije visokog predstavnika (OHR) i inih međunarodnih organizacija na odluku kantonalnih vlasti da srpskim stradalnicima ne dozvole postavljanje spomen-ploče u krugu bivšeg konc-logora u Sarajevu. „Udruženje bivših logoraša RS ima demokratsko pravo na mirne demonstracije u skladu sa zakonom. Ipak, svako ko želi da postavi spomen-ploču mora da dobije neophodnu dozvolu od nadležnih vlasti”, otužno su zazvučale reči OHR-ovog portparola Olega Milišića. On nije želeo da komentariše konstataciju da bivšim logorašima iz Omarske i Keraterma kod Prijedora nije bila potrebna nikakva dozvola da postave spomen-ploče na mesta svojih stradanja, jer vlasti RS nisu postavljale nikakve uslove. A i kako bi, OHR je oduvek različitim aršinima merio postupke vlasti RS i Federacije BiH. Još je bezočnija odluka visokog predstavnika Pedija Ešdauna da u zgradu bivšeg logora, kroz koji je tokom rata golgotu prošlo dve hiljade srpskih civila, smesti Sud BiH, instituciju koja bi trebalo da počiva na pravu i pravdi. I on bi, poput mnogih drugih međunarodnih institucija, da na zločinu pravi kompromis. Logoraši RS, međutim, poručuju: na zločinu nema kompromisa. A bivša kasarna „Viktor Bubanj” jeste bila mesto zločina.
Izetbegović posećivao logor
Nakon što su u maju 1992. godine jedinice bivše JNA napustile kasarnu „Viktor Bubanj”, nju su zaposele jedinice Juke Prazine; tadašnji predsednik Stranke demokratske akcije (SDA) u sarajevskoj opštini Novi grad u zgradi kasarne formirao je logor za Srbe. Za upravnika logora postavio je Besima Muderizovića, a za komandira zloglasne straže Slavka Ercega. Do kraja septembra 1992. godine trajao je najveći lov na Srbe u Sarajevu, koji su zatvarani u ovaj logor ali i u druge logore na području grada. Samo od 5. do 8. maja 1992. godine oko 800 uhapšenih sarajevskih Srba je bilo zatočeno na stadionu „Koševo”, odakle su po nalogu Alije Izetbegovića, koji je želeo da prikrije progon srpskih civila, pebačeni u razne privatne logore smeštene po mračnim podrumima, stanovima, kafićima, a potom u kasarnu „Viktor Bubanj”. Marko Mikerević, koji je sve vreme rata bio sudija porotnik Okružnog vojnog zatvora smeštenog u kasarni „Viktor Bubanj”, svedoči da su se već u junu 1992. u kasarnu uselili mudžahedini i jedinica šiitskih muslimana pristigla u BiH iz Velike Britanije. Oni su, zajedno za ljudima Juke Prazine, držali kasarnu pod svojom kontrolom do septembra 1992. godine, kada je u njoj uspostavljen Okružni vojni sud, pred kojim su kasnije protiv Srba vođeni montirani procesi. „Kasarna 'Viktor Bubanj' je bila laboratorija za ispitivanje šta sve čovek može da izdrži. Ljudima je lomljena kičma, rebra, ključne kosti. Zarobljenici su zbog teških povreda umirali, a onda su tela tovarena na tamić, koji je vozio Izet Tinjak, i odvožena na glavnu gradsku deponiju i tamo su spaljivana”, seća se Mikerević. Zarobljeni Srbi koji su živi napuštali kasaranu, navodno zbog razmene, bili su odvođeni u mesnicu Joce Neškovića u ulici Blagoja Parovića i tamo ubijani, a njihova tela potom su bila sahranjivana na raznim lokacijama. Monstruoznosti iza zidina logora u Švrakinom Selu nije bilo kraja – zarobljenici su bosi terani na minsko polje u šljiviku kasarne, a kazna za one koji bi naleteli na minu i ostali bez stopala bila je egzekucija. Mikerević tvrdi da su u tim ratnim godinama logor posećivali tadašnji najviši bošnjački politički i vojni zvaničnici – Alija Izetbegović, Ejup Ganić, Rasim Delić, Sefer Halilović i tadašnji predsednik bošnjačke Komisije za razmenu zarobljenika Amor Mašović. Logor je posećivao i reis-ul-ulema Mustafa Cerić. Mikerević kaže da je spreman da o zločinima počinjenim nad sarajevskim Srbima svedoči pred bilo kojom domaćom ili međunarodnom institucijom. Prema njegovim rečima, u Sarajevu je tokom rata ubijeno sedam hiljada Srba, a kroz logor „Viktor Bubanj” ih je prošlo oko pet hiljada. Neki od preživelih u prošli petak smogli su snage da se suoče sa senima prošlosti. Oni na drugoj strani to ne mogu da učine.
Dostojanstvo protiv laži i mržnje
Bivši logoraši okupili su se u Srpskom Sarajevu, odakle su krenuli prema federalnom Sarajevu i naselju Švrakino Selo u nameri da dostojanstveno i civilizovano postave spomen-ploču na zgradu bivšeg logora. Najviše bivših logoraša pristiglo je iz Bratunca. Bili su to predratni stanovnici opštine Hadžići, koji su imali nesreću da budu zatočeni i mučeni u brojnim logorima – „Silos” u Tarčinu, „Krupa” u Zoviku, Osnovnoj školi u Pazariću, „Igman” na Igmanu i logoru u Hrasnici. Logoraši su pristigli iz Bijeljine, Zvornika, Banjaluke, Vlasenice... Oko deset časova i četrdeset pet minuta kolona od sedam autobusa i nekoliko putničkih automobila krenula je iz Lukavice prema federalnom delu Sarajeva. Na međuentitetskoj liniji razgraničenja logoraše je dočekala kantonalna policija i pripadnici federalne specijalne policije. Kolona autobusa kretala se dalje Dobrinjom, Mojmilom, Otokom, uz izuzetno jako policijsko obezbeđenje: pored puta na svakih deset metara policajci, specijalci, poneko vozilo SFOR-a, borbeno oklopno vozilo karabinjera... Sa okolnih zgrada stižu psovke „majke četničke”. Kroz Švrakino Selo bivše logoraše su iz poprečnih ulica posmatrali likovi sa dugim bradama i obrijanim brkovima i ponekim ispruženim srednjim prstom desne ruke (onim što ga pristojan čovjek nikad samog ne pokazuje). Pred kapijom bivše kasarne „Viktor Bubanj” kolona se zaustavlja. Policija ne dozvoljava ulazak u dvoriše sadašnjeg Suda BiH. Predsednik i potpredsednik Saveza logoraša RS Branislav Dukić i Slavko Jovičić spomen-ploču postavljaju pred ulaz u kasarnu i skidanjem zastave BiH kojom je bila prekrivena, simbolično je otkrivaju. Preživeli logoraši ne mogu da sakriju uzbuđenje i suze. Nažalost, veliki broj onih koji su bili zatočeni u ovom logoru nisu imali sreće da iz njega izađu. Upravo njima posvećena je ova spomen-ploča, svedočanstvo ljudskih patnji i stradanja. Nedugo potom bivši logoraši, ponovo uz policijsko obezbeđenje i psovke iz obližnjih zgrada, krenuli su nazad ka Srpskom Sarajevu, gde je u pravoslavnom hramu na Veljinama služen parastos srpskim stradalnicima i prislužene sveće. Tamo su dobrodošli. Za razliku od federalnog Sarajeva, čije vlasti treba da se zapitaju zašto 140 hiljada sarajevskih Srba ne želi da se vrati u svoj grad.
Dobrila Ljuboje jedna je od mnogobrojnih Srpkinja iz Sarajeva koja je prošla kroz torturu logora „Viktor Bubanj”. Uhapšena je u leto 1992. godine na Alipašinom Polju i u logoru je provela 29 dana. U logoru je, prema sopstvenim rečima, doživela najgora i najcrnja poniženja, od maltretiranja i fizičkog zlostavljanja, do silovanja. Dobrilu su, baš kao i još desetine Srpkinja, među kojima su bile i maloletne devojčice, nekoliko puta odvodili u bivši hotel „Zagreb” na Marindvoru, gde se nalazila javna kuća. „Silovana su i djeca. Javnu kuću su držali pripadnici tzv. Teritorijalne odbrane BiH”, kaže ona.
