Glasanje na temu KLATNO

Malo ste se popravili od poslednjeg konkursa, pa je stiglo PET priča.
Valjda ćemo se do Nove godine ustaliti na 7-8.

Krećemoooo!


Priča br. 1

KLATNO

Klatno se njiše levo desno,
Klatno se valja, kada će stati?
Dok oči gledaju krvnika muklog,
duša ih prati u grotlo blatno,
i srce spava i um je prazan,
klatno se valja...

Lagani dodir površine ekrana i muzika utihnu. Pithon (poznanici su ga uglavnom oslovljavali sa „Pi“) se promeškolji u fotelji presvučenoj zelenim plišom i rukama posegnu iza leđa, povlačeći sabijene jastuke ka gore. Nezadovoljan ishodom poduhvata, nervozno stade da vuče kraj jednog od jastuka uvis, dok mu se ne učini da mu leđa imaju odgovarajući oslonac. Palac poče ritmično da dobuje po daljinskom upravljaču. Ispred očiju zaigraše slike i Pi-ju se zenice neznatno proširiše. Posle nekoliko minuta palac zaneme.

- Evo nečeg - pomisli Pi zadovoljno se češkajući po bradi i pojača ton na televizoru.

Činilo se da je u pitanju emisija o virtuelnoj realnosti. Neki štreber, Pi-ju je to bila prva asocijacija, objašnjavao je voditeljki potencijale kreiranja simulovane stvarnosti. Pomalo nervozno doduše, jer voditeljka je bila neprimereno lepa za emisiju tog tipa, mislio je Pi zagledan u voditeljkine noge.

- Virtuelna realnost, khmm khaaah - nakašlja se štreber - darovaće čovečanstvu neslućenu slobodu. Slobodu da po svojoj volji živi živote i iskusi sudbine hiljada individua!

Voditeljka klimnu glavom par puta i prekrsti noge.

- Šlobodu! - štreberovo lice pocrvene i on ispravi rečeno, - slobodu da kreira svetove po svom nahođenju i senzibilitetu, moć da svojim nog, ovaj rukama - ispravi se opet zajapureni govornik - oblikuje univerzume. Razumete li? Univerzume! - skoro povika, otkopča poslednje dugme na košulji i značajno se zagleda u voditeljku očekujući odgovor.

Devojka sa par odsečnijih klimanja glavom potvrdi iznuđeni iskaz, a zatim zapita:

- A recite mi - zastade na sekund, - na koji način će virtuelna realnost uticati na zdravlje ljudi? Da li će čovek boravkom u virtuelnim svetovima dodatno zapostaviti telo. Hoću da kažem, - nastavi voditeljka nameštajući tesno pripijenu bluzu i gledajući krajičkom oka svoju siluetu u studijskom ekranu, - da li će čovečanstvo zapostaviti svakodnevne fizičke aktivnosti? Aktivnosti kao što je... kao što je na primer, aerobik!

Pi prasnu u smeh. - Ahahah, kakva ćurka,šta ga pita! Ne mogu da verujem.

Palac stade da dobuje po daljincu, zenice se malo proširiše i Pi posegnu levom rukom ka jastucima iza leđa.

- - - - - - - - - -

Priča br. 2

Klati se klatno

Na vratima je stajala krupna žena,bujnih grudi, jakih ruku, naviknutih na težak rad. Podbočeno je posmatrala sitnog muškarca, koji je pokušavao da prekorači kroz kućni prag, ali se samo teturao levo-desno.
„Pijanduro jedna, opet si došao kući uvošten! Pa je li zato ja po ceo dan ribam i krpim tuđe gaće? Umesto da nešto radiš, samo uzalud trošiš hartiju,a zapravo po ceo dan ločeš sa onim tvojim propalicama!“
Zvuk šamara je ispunio noć.
„Evo ti još jedna, možda te malo povrati.“
Još jedan šamar je odjeknuo.
Zbunjeni pijanac se klatio u krug ispred vrata, dok su mu obrazi brideli.
Nekolicina njegovih pajtaša, takođe pristojno nacvrcanih, grohotom se smejala.
„Ala te tresnula, pazi da ti glavu ne odvali.“
„I ti si mi neki muškarac.“
„Papučiću.“
Žena je oštro pogledala u veseljake.
„Sledeći koji otvori usta, dobiće svoju porciju.“
Pokunjeno su spustili glave i prestali sa dobacivanjem, mada su se i dalje tiho smejuljili.
Probao je zapličući jezikom da objasni teruravi pijanac.
„Ali, draga moja, ceo dana smo probali da shvatimo osnovne principe koji nas okružuju, pa smo se malo zaneli.“
„Ćuti! Džigericu si mi izeo! Kada samo pomislim da si odbacio lekarsku prasku da bi škrabao brojeve i opijao se. Mogla sam da budem dama, a ne pralja. Ne mogu više, dok se ne otrezniš,nećeš ući u kuću.“
Sa tim rečima, uz glasan jecaj, je zalupila vrata.
Pijanac je nekoliko trenutaka zbunjeno trpeptao i dalje se nesigurno klateći levo-desno.
Onda mu se osmeh razlio licem.
Mahnuo je rukom i pozvao braću po kapljici.
„Neće više biti pralja, he, sad će videti. Dajte onaj konopac na kome suši veš i ono bure za pranje.“
Sledećeg dana, ispred Panteona stvorila se ogromna gužva. Činilo se da je došao svaki stanovnik Pariza.
Grupa blago pijanih veseljaka, još uvek nesigurnih na svojim nogama, je stajala u dvorani, dok se iza njih klatilo bure koje je za vrh kupole bilo privezano kanapom za sušenje veša, dužine šezdeset i sedam metara.
Pralja se probijala kroz masu, malo jakim rukama, malo oštrim jezikom.
„Šta si sad uradio, nesrećo jedan?! Hoćeš ceo Pariz da nam se smeje?!“
„Draga moja, samo sam hteo da odam počast tebi i svemu što si učinila za mene.“, odvratio je veseli pijanac.
„Grom te ne ubio, šta sam ja bogu zgrešila, pa da stobom ovakvim završim? Sad ćeš da me zapamtiš.“
Baš kada je svoje snažne ruke prislonila na vrat njenog nežnog muža, začuo se glas.
„Ja se izvinjavam što prekidam ovu porodičnu raspravu. Dolazim iz La Presa i hteo sam da mi kažete nekoliko reči o ovom što ovde danas vidimo. Naše čitaoce bi zanimalo ko se usudio da oskrnavi ovaj hram.“
„Naravno, vidite, sinoć sam se malo zapio sa drugarima, pa mi se sve vrtelo i Zemlja i sve drugo i onda...“
„I onda ste došli na ideju kako da ljudima predstavite zemljinu rotaciju?“, uzbuđeno je uzviknuo novinar. „To je jednostavno genijalno. Kako se zovete, gospodine?“
Pralja je brzo namestila pramenove koji su joj iskočili.
„Ovo je Leon Fuko, moj uvaženi suprug, ja sam mu malo pomogla oko ovog eskperimenta. Uvek sam verovala u njega, to i teba da rade supružnici zar ne. Baš sam htela da mu malo namestim frizuru. Sad će on sve lepo da vam objasni.“
Fuko se počekao po crvenom nosu i nelagodno započeo.
„Uh, sada bi mi dobro legla čaša vina. Teško je to reći ovako u nekoliko reči, ali probaću da objasnim vašim čitateljima što jednostavnijim rečima. Vidite, bure je zakačeno za kupolu i onda, pošto se Zemlja ovaj, rotira, onda i bure predstavlja klatno i sad možete da vidite, da ovaj...“
„Pomeranje vertikalne ravni u kojoj klatno rotira u odnosu na Zemlju. Tako jednostavno, a opet genijlno. Baš me zanima kolio sati će mu trebati da napravi pun krug.“, dodao je uzbuđeno novinar.
„Vi ste gospodine Fuko, najveći um današnjice, ovog trenutka idem da pripremim članaka za štampu. Ljudi iz cele Evrope će doći ovde da se osvedoče o vašu genijlanost.“
Negde u pozadini čuo se praljin glas.
„Stanite u red, pa će svako od vas, za samo tri franka po osobi, imati priliku da vidite genijalni eksperiment, mog genijalnog muža, koj uvek ima genijalne ideje. “

Priča br.3

Brod i putnik

Prolazak klatna prisilio je vetar da zafijuče savijajući do zemlje priobalne četinare, lomeći im nedovoljno vitalne i gipke grane, čupajući cveće, lišće i crepove sa krovova, bičujući bezvremenu slanu kobilu da ne posustaje, da se uzdiže talasima nalik na raspomamljenu neman koja želi da razruši stenje i proguta ga, jarosno napada litice kidajući bilje koje je tu neoprezno izraslo i smrskavajući svoje stanovnike koji se nisu na vreme sakrili u veće dubine. Osim sablasne svetlosti munja skoro da ni jedne druge nije ni bilo pod olovnim nebom, zatrtim nabreklim oblacima koji se nisu praznili iako je kiša besomučno lila. Gromovi su odjekivali kao udarci ogromnog čekića bušeći rupe u zaglušujućoj buci kiše, vetra i mora.

U ravnomernom hodu ivicom zamišljene kružnice, klatno je odklizilo dalje, negde veoma daleko gde je neki drugi naziv krasio posvuda istovetno nedokučivu narav velike vode, pokrenulo udobni vazdušni pokrivač da više ne bude neprimetan, da proključa od unutrašnjih žučnih previranja i besom zarazi sve pod sobom dovodeći mali brod do granica izdržljivosti u bolnoj kuknjavi mučenih dasaka.

A još juče bio je divan sunčan dan, ušuškan varljivim spokojem što rasteže trenutke da titraju u prividu neprolaznosti, isijavajući iz sebe boje, mirise i zvuke sklada nepomućene sreće koja nagoveštava vernost, ali ne u neprekinutom trajanju već u obećanom povratku.

Ko ne poznaje kretanje te proklete naprave, provešće život udavljen razočarenjem u krhotinama svojih napora i nastojanja. A onaj pažljiviji posmatrač, ako je vešt, uspeće virtuozno da pleše oko njenog predodređenog zamaha, postaće umetnik izbegavanja sečiva i upreganja sudbine u svoje kočije, skoro da će pomisliti da je on gospodar, a ne još jedan ljubavnik u zagrljaju bezdušne sile što ritmičnim klaćenjem navija suludu mašineriju sveta. Kakav par plesača i divne li priredbe u oku onoga što ne zna cenu pogrešnog koraka ili ishoda konačnog gubitka snage!

Čovek je sedeo u kabini mokroj i sa slojem vode na podu koja se na neshvatljive načine probijala unutra uprkos čvrsto zamandaljenih vrata. Sa obe ruke se pridržavao da ne padne sa klupe. Oluja će proći, a brod će ostati ceo ili će se napokon raspasti i potonuti potopivši i njega sa sobom. Bio mu je prihvatljiv svaki ishod, čak možda i miliji onaj konačni nakon koga više ničega ne bi bilo. Bio je umoran. Dosadilo mu je da živi u napregnutosti predosećanja, naslućivanja, iščekivanja, u večitom grču i strahu, napetosti opruge da skoči i predupredi nesreću, zaobiđe je, da gradi očekujući rušenje, prihvati poraze iznalazeći snagu za nove početke, sadi prateći jednim okom ruku koja će sve počupati... Slabost ga je sustigla, isisala iz njega želju za bilo čim, zatrla volju, zatrovala sposobnost doživljaja užitka ili lepote. Ako je uništenje jedina izvesnost, prizivao ga je da dođe i proždere ga slasno!

A brod se i dalje ljuljao pod periodičnim preletanjem klatna na nebu, nekuda još mnogo dalje, gde su za more čuli u neverovatnim pričama retkih putnika i nisu ni bili sigurni postoji li stvarno ili je deo nečijeg sna. Ljuljao se čas besno poskakujući, čas neosetno poput pera na povetarcu, ponekad izlomljenog, dok drugi put tečno usaglašenog ritma, ali sve vreme održavajući ravnotežu na sredini ispruženog kažiprsta starog čoveka, zaogrnutog tišinom pod mirnim pogledom nasmešenih očiju.

- - - - - - - - - -

Priča br. 4

Tak-Tak

- Profesore, profesore.. možete li nam reći nešto o muzici? - upita jedan od studenata...

- Pa dobro... Slušajte ovako.... Kada je Bog stvarao svet, on je to učinio pesmom. Prvo je ispevao nebo. O kakvo je to divno muzičko delo bilo! Nebesko.. i Božanstveno! Potom je ispevao kišu. A dok je kiša padala i kroz tu harmoniju provukla se nova melodija i tako je postala zemlja. Potom je Bog razdvojio zemlju od neba i svetlo od mraka. I to pesmom. A onda je Bog stvorio čoveka od zemlje. Čovek je bio Božija pesme od zemlje. I sam čovek je bio poput instrumenta. Njegovo telo je bilo poput tela frule. Njegova duša je bila od etra poput unutrašnjosti frule... a vetar koji je strujao kroz telo frule je bila Božija pesma... Čovek nije mogao da postane muzika bez svog svirača.

I tako je čovek rastao i rastao i naučio je u međuvremenu i on da peva. Potom je izmislio note po kojima bi mogao da peva. A onda je sebi ispevao razno-razne notne zapise, ritmove, melodije, note.. i takotove.

Za merenje takta koristio je mali uređaj koji se zvao metronom. Metronom je instrument kojem bi bilo moguće podesiti početnu brzinu i zanjihati klatno levo desno dajući tako određenu vrstu takta.

Takt je služio da se čovek ne izgubi kad peva. Da se čovek sinhroniše na pesmu. No priznaćete... to njihanje klatna i davanje takta je bilo suvišno jer je čovek zaboravio lepotu muzike. Čovek je raznim teorijama muzike i definicijama zaboravio kako se peva. Čovek je zaboravio suštinu muzike... i zato ni dan danas nije uspeo da pronađe njenu definiciju.

Ako mi ne verujete.. Odgovorite mi. Šta je to muzika? Zna li neko?

Studenti se nisu usudili da prekinu predavanje...

Imate 5 minuta da napišete svoje odgovore.. vreme teče sad! - reče Profesor i rukom pokrenu metronom i začu se..

tak - tak, tak - tak, tak - tak...

Priča br. 5

IZMEŠTANJA

Kiša rastače jasnu sliku sveta i, iako ne pada po njoj, otapa toplotu s tela žene koja se jednolično klati napred-nazad, sedeći na maloj autobuskoj stanici. Četiri su sedišta u redu, crvene plastične sedeljke uglavljene na metalne šipke. Tri su prazne. To ne znači da je žena koja se ljulja sama na stanici: tu je još nekolicina njih, pod klobucima kišobrana ili umotani u kabanice, neki se vrzmaju nervozno nestrpljivo iščekujući prevoz, drugi ga očekuju mirno i ćutke, zureći ka strani s koje treba naići, treći stoje tu, pored sedišta. Svi je povremeno zagledaju.
- Narkomanka – šapuće mužu dežmekasta ženica s mrtvom životinjom oko vrata.
“Sve je više mentalnih bolesnika… nije ni čudo, u ovoj jebenoj zemlji”, misli visoki gospodin koji nosi naočare s debelim crnim okvirom.
- Jadna, smrznuće se…
- Ko zna od kad nije jela. Sve je više prosjaka.
- Svima nam to sleduje, draga moja… - na pristojnom odstojanju razgovaraju dve komšinice.
U daljini se pojavljuje žuto truplo autobusa. Ne žuri mu se. Svi se nekako zbijaju uz ivicu trotoara, raspoređujući se prema pretpostavljenom rasporedu vrata u trenutku kad vozilo stane. Dopler zvuka motora narušava kloparanje štikli po mokrom asfaltu: neka devojka pretrčava put nastojeći, očito, da stigne pre autobusa. Gomila se ne razmiče, i ona krivi putanju, skreće ulevo, pa se pomera u red iza njih.
Kako se gvožđurija približava, broj iznad šoferšajbne postaje uočljiviji I nekoliko putnika cokne, frkne kratko progunđa ili tek uzdahne, pa se odmakne nazad. To nije njihov autobus. Nije ni devojčin. Ona se okrene da sedne, a zatim u čudu ugleda ženu koja se klati pored tri prazna sedišta. Pogleda ove koji okolo stoje, pa se i tu začudi. Polako priđe i sedne na jedno od sedišta.
Napred-nazad, napred-nazad, napred-nazad… Tako se klati žena na stanici. Devojka je posmatra, i prizor je zgraba za nešto jako važno iznutra, stisnuo pa ne pušta dok sećanje ne navre pred oči:
Napred-nazad, napred-nazad… sedela je u čekaonici i mlatila nogama, čvrsto oduprta dlanovima o klupu.
Oko nje su se vrzmali službenici i stranke, neki su mrzovoljni odrasli čekali u redu, a ona je mlatila nogama napred-nazad i putovala daleko, do stepenasto raspoređenih pirinčanih polja nepoznatog japanskog sela, zavrtala nogavice i pažljivo gazila kroz vodu između nežnih stabljika dok su iznad nje oblaci visili na nebu poput raščupanih šampita…
- Smiri te noge, to je znak neuroze! – rekla je majka i rečju je teleportovala nazad u čekaonicu.
Napred-nazad, napred-nazad… mlatila je nogama na stolici kod pedijatra, rutinski pregled pred polazak u školu. Doktorka je prislonila slušalicu na njenu plećku, a ona je mlatila nogama i letela u kosmos, na plećku joj je bilo pritisnuto neko značajno crevo kosmonautskog skafandera, plavo bela zemaljska kugla udaljavala se od okruglog prozorčeta brzo, pretvarajući se u kružuć, pa u tačku, pa u ništa, no pojavili su se novi oblici, komete, jata asteroid, prstenovane planete, svetlom rascvetana sunca, a onda je Mlečni put ispunio zvuk prekora:
- Velika si, moraš se ponašati pristojno. Mlaćenje nogama je znak manjka samokontrole.
Napred-nazad, napred-nazad mlatila je nogama za stolom, na večeri s gostima koje roditelji dugo nisu videli. Pričali su mnogo, i glasno, I … pa, dosadno, ali ne mari, ona je mlatila nogama napred-nazad a zatim skakutala po livadi posutoj maslačcima u predelu obasjanom svetlošću koji je sam iz sebe isijavao, I ona je odjednom osećala sve, bila je u svemu i sve je bilo u njoj, i tlo i maslačak i trava i oblak i ptica u uzletu, svet se pretvorio u blisku, svetlosnu pulsirajuću jednotu, a onda je iz nje iščupana glasom nekog od gostiju:
- Jel se ona to šutira ispod stola?
Napred-nazad, napred-nazad… Kiša rastače jasnu sliku sveta oko stanice, i samo tu, ispod pečurke, jasno se ocrtavaju dve žene koje sede. Jedna od njih se klati.
- Ima one slušalice, je li? – pita penzioner s pola vekne hleba u kesi. – Nema više normalne ljudske komunikacije, sad svi ili gledaju u one mobilne ili slušaju te slušalice. – žali se ispijenoj sredovečnoj ženi do sebe koju, najverovatnije, sada vidi prvi put u životu.
Napred-nazad-napred-nazad… Devojka je posmatra, i zatim uranja… i vidi radost zbog prvog osmeha i prvog zuba, merenje majušnog dlana i stopala, čuje uspavanke, tepanja i tetošenja, vidi ruke zaštitnički pružene dok ka njima gaze prvi mali koraci, razabire smenu igračaka u sobičku, prvi bicikl, prve rolere, prvi skejt… i pada u duboku jamu užasa kada podignu čaršaf da bi majka prepoznala udesom unakaženo lice svoga sina. Jauk žene je udara u grudi a zatim se trgne i vrati zbog vlastitog unutrašnjeg jauka.
Iz daljine se čuje motor autobusa, i masa se ponovo tiska uz ivičnjak. Ovaj put je onaj drugi broj. Putnici ulaze gurajući I psujući jedni druge.
Devojka ga nije primetila. Zagledana u ženu koja se ljulja, počela je, nesvesno, da mlati nogama.
Napred-nazad, napred-nazad, ljulja se žena na sedištu, napred.nazad, napred-nazad, naizmenično se klate devojčine noge.
KIša šušti, i briše jasne obrise sveta. Pada svugde, osim nad krugom svetlog , suvog I toplog prostora, s cvetnim tepihom, zelenom foteljom i plavim dečjim krevetićem. Pored kreveca stoji devojka i bez daha posmatra prizor u fotelji. Na fotelji sedi žena, držeći u naručju svog neumrlog, večnog malog sina, pevušeći melodiju bez reči i ljuljajući se u ritmu.

- - - - - - - - - -

Glasaćete do 23. oktobra (nedelja), do 20h.

Glasanje može da počne!

priča 5 - 3 poena
priča 3 - 2 poena
priča 4 - 1 poen

Hm... lošiji je krug nego inače.
Moram da razmislim, nemam tri za koje bih glasala.

2 - 3
3- 2
4 - 1

prica br. 5 - 3 poena
br. 3 -2 poena e
br. 2 - 1 poen
Uzdzacu se od komentara ovog puta. Moram samo da kazem da mi je u prici broj tri bilo mnogo zanimljivo ono : "da ga prozdere slasno"

priča br. 5 - 3 poena
priča br. 2 - 2 poena
priča br. 4 - 1 poen

Priča br. 3 - 3 poena

Priča br. 5 - 2 poena

Priča br. 1 - 1 poen

5-3 (more i desetka,poodavno ovde nije bilo ovakve priče sem kad je Borka...Ali ovo nije njena-druga genijalka...)
1-2
3-1

br. 5 - 3 poena
br. 3 - 2 poena
br. 1 - 1 poen

Priča br. 5 - 3
Priča br. 4 - 2
Priča br. 2 - 1

čestitam autoru priče br. 5 na pobedi i izuzetnoj priči.



Pozdrav ostalima i laku noć

Psssst.. Borka spava..

U zadnji cas stigoh..Borka izvini

5-3
1-2
4-1