Dobra tema. Svi mi zelimo ljubav, ali obicno sve ostane samo na zelji. Ako igrom slucaja naletimo na nekog sa kim smo kompatibilni, radujemo se tome i nista vise. Ne mozemo da iskljucimo iz veze nase okruzenje, ocekivanja sredine, posao, i uopste se ne znamo fokusirati na voljenu osobu. Zaljubimo se, sve vidimo u ruzicastom, sve je divno.... i onda, pocnemo da razmisljamo... da mi zasluzujemo vise paznje, vise neznosti, vise zajedno provedenog vremena... i onda to polako pocinjemo dabacivati partneru, neko direktno, neko indirektno...a da pri tom ne pogledamo u sebe, da ni mi ne pruzimo dovoljno paznje, dovoljno neznosti, i ne odvajamo dovoljno vremena na partnera... I sta onda biva? Pocinje da nam se kvari veza, jer smo razocarani da ne dobijamo sve sto zelimo, i ne sednemo da razgovaramo o problemima, jer svaka strana tera svoje.
Onda pukne veza. Dolazi vreme besa, tuge..
Onda polako prebrodimo da je kraj, i donosimo konstataciju da druga strana nije cenila nasu ljubav, a da pri tom ne razmislimo da li smo mi sve pruzili, jer samo ljubav nije dovoljna za jednu vezu.
Odlucujemo da nam izvesno vreme ne treba veza, jer u prosloj nismo bili voljeni. Uvidjamo da nasu ljubav nisu cenili, i odlucujemo da je onda necemo ni davati, i pocinjemo sa avanturama za jednu noc, i ako nam neko trazi broj telefona, ne dajemo jer "nasu ljubav ne cene".
Onda "one night stand" pocinje da bude sve cesci i jednom se pobudimo na to, na nam uopste ne treba ljubav, samo sex.
Mislim da su ovo mnogi proziveli, svako na svom nivou, mozda i bez svesnog analiziranja situacije, i tako sex poprima vecu dimenziju u drustvu nego ljubav.
Neko sa 15 svati da je pogresio, neko sa 20, neko sa 30, a neko nikad ne svati da samo baca prasinu u svoje oci, i da mu zapravo treba ljubav, a ne sex.
nisam znala to da cenim,ocigledno
8)
Mada bolje biti i bez nekog nego da ti svira nesto... 
gde nadjoh da citam ovu temu u rano jutro?
