Glasanje na temu PUTOVANJE

Nakon što je moj Gospodin Kompjuter konačno sažvakao neke zadatke koje sam mu zadala, u mogućnosti sam da postavim vaše priče.

Dakle, na ovaj konkurs stiglo je SEDAM PRIČA.
Glasaćete po sistemu 5,4, 3, 2, 1 .... i to do 10.maja (utorak), do 20h.

Zavalite se i uživajte.


- - - - - - - - - -

Priča br.1

KRUG

Kada se galaksija u kojoj sam živeo raspala, leteo sam eonima svemirom u potrazi za planetom sličnoj Matici. Na mnogo mesta sam bio, ali nikako nisam uspevao da pronađem tako specifičnu atmosferu, plavo nebo i reku kao što su bili u gradu mog buđenja. Plovio sam i upoznavao bića, najrazličitija divna stvorenja, i svi su mi pružili nezaboravne trenutke – momente za pamćenje. Ipak, plavo nebo i reku koje sam tražio nisam uspevao da sretnem na svom putovanju. To me je činilo tužnim.

“Šta tražiš?”, pitao me jednom jedan stari putnik koga sam sreo.

“Tražim…” nisam mogao da izgovorim.

“Tražiš biće koje će ti pružiti okrilje. Veliko biće: ono po kojem možeš da se valjaš, i da ga grliš, živo u svakom kutku – ono na kojem si odrastao, ono koje tako često nisi ni primećivao, zauzet svakodnevnicom. Pojma nisi imao koliko će ti ono jednom nedostajati.”

“Da”, rekoh.

“Onda traži dalje. Samo nepokolebljiva ljubav te može dovesti do cilja.”

“Ali, kako ti to znaš? Kako znaš, i šta tražim, i kako da dođem do toga?”, upitah.

“Znam, jer sam dugo na svom putu. Upamti, slična jezgra se privlače. Ti bi bio iznenađen kada bi znao koliko ima srca, koja u ovom trenutku osluškuju svemir, čekajući da čuju zov sebi sličnih.”

Večnost se kotrljala, a čežnja u meni postajala je sve jača. Polako sam počeo da gubim nadu. Napokon, nisam više mogao da izdržim, u očajanju, seo sam na srp najbližeg Meseca, i gorko zaplakao, jer mi je svest o tome da nisam dovoljno voleo svoju Maticu - za kojom sada neuspešno tragam - probola srce kao srebrna ledenica. Plava voda je potekla iz mojih očiju, prepustio sam se tim talasima koji su postajali sve jači. A onda – desilo se čudo. Voda iz mojih očiju napravila je reku koja je potekla u nepoznato. Trebalo je samo da sledim taj vijugavi tok, koji me je odveo do udaljene galaksije, ka mladoj, prelepoj planeti koja je bila identična mojoj Matici, mojoj Majci.

Stari putnik je bio u pravu.

Ovaj put neću napraviti istu grešku. Ovaj put ću voleti.

- - - - - - - - - -

Priča br.2

ČEKAJUĆI PINGVINE


"Uhvatite se za ruke!", rekao je naš antarktički vodič.

Bilo je to smešno, ali smo ga poslušali, moja Veca i ja, a i ostali, svi ostali koji su zajedno s nama krenuli u polarne turističke vode!

"To je ono na što ste čekali celoga života!", pisalo je u prospektu, "Šansu da stupite na tlo Velikog Belog Kontinenta!" I tako još dvadeset-trideset uskličnika.
Isprva bejah skeptičan - ja i turizam, ja i Antarktik! – ali sam se ipak, zajedno s mojom Vecom, odlučio na to. Sada više nisam skeptičan, sada sam ojađen, smrznut i razdrndan, ja čovek od 70 godina koji je već i proživeo svašta, evo me sred penzione zlatne dobi kako krećem u šetnju s nekakvim masnim ptičurinama - "frak obavezan", pisalo je na pozivnici.
Vodič je, čim smo pristali na onaj antarktički pimpek što se pruža prema Južnoj Americi – navukao kostim pingvina i navalio da nas vodi do kolonije.
Pristali smo nevoljko. I počeli se smrzavati čim smo izašli. Kroz prozor brodske kabine vreme se činilo ugodnim (bilo je leto!) pa sam izašao u kratkim pantalonicama. Veca se zabrinula, ona se uvek brine, ali niko drugi nije se ni zaprepastio. Zašto me vodič nije upozorio? Prvo što se dogodilo bilo je to da su mi s nogu otpale sve dlake, a kolena pomodrela. Srećom, bilo smo već blizu pingvinske kolonije - barem je tako pisalo na ogromnoj ploči od doksiglasa što se kočila na uzvišenju iznad mutno-plavog zaliva.

"Veco", rekao sam drhteći, "Pogledaj kako je lepo!"

Ali vodič je bio zabrinut. Uzvrpoljio se u svom pingvinskom kostimu da bi nam na kraju saopštio kako su pingvini otišli u ribolov i da ćemo na njihov povratak čekati na obližnjoj suhoj poljani, "sred krajobraza s druge planete".

"Ovo je kraj obraza!", našalio se neko, možda baš ja.

Na poljani je duvao hladan i neslan vetar. Sad su se već i toplije odeveni suturisti počeli žaliti na hladnoću. Jedna baka zabrađena maramom kroz plač je zatražila da se vratimo na brod. Vodič nas je umirivao racionalnim objašnjenjima i iracionalnim brojevima (nije ni minus 10!), a onda je rekao da će skoknuti do broda po tople vunene pokrivače koje čuvaju u ostavi "specijalno za nas".

Čekali smo. Polegali po tvrdom antarktičkom tlu, dok je vetar naokolo hulio sitne prohulje koje su nam se lepile za kožu i odeću. Noge više nisam osećao, a ruke sam metnuo pod sebe - ali i sebe još jedva da sam osećao. Vodič se vratio predveče, tek s jednim jedinim pokrivačem - bio je to zapravo karirani stolnjak kakav se nekad mogao videti po provincijskim krčmama.

"Jebena uprava", rekao je, "Sve su dali Aleksu! Ali reći ću ja njima šta im sleduje čim se vratimo!"

"Hoćemo li nazad na brod?", pitao je neko, možda baš ja.

"Neeee, pa tek sad se vraćaju iz ribolova!"

Zamolio sam Vecu da sedne blizu mene ne bi li se ogrejali. Predvečerje je trajalo celu večnost. Sunce nikako da zađe, pingvini da se vrate u svoja gnezdišta. Možda im riba ne grize, pomislio sam i okrenuo se da to kažem Veci, a možda i još nekom - jer duhovito je - ali naišao sam na teškoću. Vrat mi se ukočio. Mogao sam gledati samo ravno pred sebe; i video sam turobnu tundru, mestimične nanose prhkog snega na usukanim proplancima i...

U daljini se videlo jedno drvo, krošnja mu je bila bela, kao da je u cvatu. Možda trešnja, pomislio sam.

Priča br.3

DOCTOR WHO SPECIJAL: LOST IN SERBIA

Ovo je bila velika, spremljena pljačka, za koju su mislili da će da prođe" – nadovezivala se Klara.
- Čekaj malo, - rekla je. – Znam za ovo, slušala sam u vestima. Ovo je Srbija, nije li? A u vremenu se nismo pomerili ni malo, dve hiljade šesnaesta je…
Doktor podiže jedne novine, pa pokaza prstom u gornji desni ugao.
- Dve hiljade dvanaesta? – začudila se Klara. – A čovek bi pomislio…
- Ah, Klaro, Klaro… - nežno će Doktor. – Precenjuješ ljudsku vrstu. Samo jedan posto od njih uči na tuđim greškama. Nekih deset posto je sposobno da uči na svojim. Ostali… eh, ostali prosto ignorišu stvarnost koja im je pred očima. Kao što je, recimo, Tardis nasred Knez Mihajlove.
Neko ga potapša po ramenu, te se osvrnu. Dva tužna crna oka gledala su ga molećivo.
- Povedite me sa sobom.
- Šta?
- Znam ko ste. Povedite me sa sobom.
- Čuj, možda ti se ovo čini lošim, ali u budućnosti… - poče Klara.
- On je Doktor. – reče vlasnik očiju. – On zna da ovde nema budućnosti.
Par sekundi niko nije progovorio ni reč. A onda kroz etar odjeknu odgovor:
- Ja sam Doktor. – reče. – To je ono što radim. Pomažem ljudima u nevolji.
Zatim su se svo troje uputili prema Tardisu.
- Kuda? – pitali su pridošlicu.
- Bilo kuda. – odgovori vlasnik očiju u kojima je zasijala nada.

Prica br.4

Kruženje
Ovde je sve toliko ogromno, neomeđeno horizontom ili bilo kakvom vidljivom oznakom prostornog prostiranja, haotično pretrpano bez smislenog ili posledičnog reda, bez povezanosti ispričane priče, zaokruženosti životnog iskustva, hijerarhije po osećajnoj vrednosti, bez istorijske ili nekakve druge vremenske određenosti. Pomisao da ću možda zalutati prekinuo je napad smeha. Kako da zalutam, kad niti znam gde sam, ni gde treba da budem ili odem? Tumaram između galaksija, zvezdanih sistema sa planetama, mesecima, asteroidima i svim ostalim kosmičkim pojavama kojima ni ime ne znam. Prelivaju se u najneverovatnijim spektrima razlivenih boja, isijavajući usijana isparenja, razigrani i nepredvidivi, ili pak nepomično ledeni u privremeno zaustavljenom pulsiranju. Prepleteni sa njima provlače se zemaljski predeli vrveći od divljeg i surovog življa: stenovite pustare, lelujavo vrele savane, maglovite tundre, vratolomne planine pokrivene mrežom satkanom od vižljastih četinara, udobne ravnice gusto načičkane nabreklim listopadnim drvećem, vlagom zaogranute preobilne tropske šume, živahan svet sakriven pustinjskim peskom, podvodne bašte i modri putevi, vetrovite visine sa svojim pernatim stanovnicima. Svuda sam sretao ljude, na očekivanim i sasvim neočekivanim mestima, zanesene u nevidljivim čaurama svojih interesovanja, okružene milim stvarima, poznatim prostorijama i građevinama, na ulicama, poljima, u seocima i nepotrebno razuđenim gradovima, osvetljene sećanjem na voljene ljude i životinje ili izgubljene u prolazu kao i ja što sam. Na svoje neizmerno čuđenje, povremeno i sa velikim strahom, nailazio sam i na raznorazne stvorove iz mitova, legendi, bajki, pa čak i one koje više niko na zemlji ne pamti.
Smenjivala su se u meni razna raspoloženja: zanesena zadivljenost lepotama što su mi oduzimale dah, radost rađanja novih sunaca, preplašenost raspomamljenim čudovišnim stvorenjima i mrtvo mirnim prazninama morskih dubina i međuzvezdanih okeana, tuga bolesti, truljenja i raspada, ljutnjom obmotana povremena prisećanja na izgubljenost i usamljenost, i napokon, rasplinuta dosada, ravnodušnost u kojoj sam počeo da se rastačem i plutam ka zaboravu. Šta bi sa mnom bilo ne smem ni da pomislim, da se u trenutku nije pojavio prizor koji me je prenuo prepoznavanjem i zgusnuto pomešanim osećanjima - pogled na lica ljudi koje sam voleo. Stao sam kao ukopan, pogođen gromom otrežnjujuće svesti shvatajući da samo što nisam zaboravio da postojim. Stresao sam se od spoznaje da sam mogao sasvim da nestanem.
Sve se izbrisalo i, na neki način, i ja takođe. Pa opet, sve je postojalo u potpunosti nebrojenih, još nepodeljenih i samo mogućih sadržaja. Ja sam bio svaki čovek i svaka žena, svaka životinja, buba, biljka, kamen, mineral, molekul, ćelija, klica života, čestica otelotvorenog bitisanja, ideja... Noseći u sebi natkriljeni ambis između polariteta ispoljenog u svetu pojava i ljudskom biću, nadilazio sam i sagledavao sve. A ja, nisam bio nekadašnji ja ili nekakav pojedini ja koji se može izdvojiti, već sam bio deo nečega većeg, rastvoren u njemu do prapočetka u kome je ono bilo ja i ja ono bez mogućnosti razlikovanja. Bio sam slobodan.
Eonima ili sekundama, tek prekratko je trajalo, nakon čega sam izbačen i započeo je bolan pad. Iz bezobličja sabijen sam ponovo u fragmentirano postojanje pojedinačnog bića i tela, ograničenost razdvojenih osećanja, neravnotežu određenih karakternih odlika i pretesne linije linearnih misli ljudskog uma.
Zamazan krvlju i drugim telesnim izlučevinama, na silu sam istisnut iz tople i mekane utrobe na hladan sto. Moje putovanje se završilo, rodio sam se. Prodoran vrisak koji sam ispustio, nije bio dokaz da su mi proradila pluća, već očaj razdvajanja i ushićenje polaska na još jedan put.

- - - - - - - - - -
Prica br. 5

VOZ

Hiljade ljudi čekalo je komandu za ukrcavanje. Samo dan ranije javljeno nam je svima da ćemo putovati. Niko nije rekao kuda i zbog čega. Gomila uniformisanih, međusobno zaprepašćujuće nasmejanih a izvan svog kruga strašno mrkolikih ljudi, glasno je izdavala komande i raspoređivala putnike po samo njima poznatim klasama. Nama je svaka podela izgledala nepravedno, ali je pravda tih godina bila nedostupni iskrivljeni ideal za kojim se nije smelo otvoreno težiti, te je niko nije ni pominjao. Gomila namrštenih ljudi nas je postrojavala, a mi se u tišini pomerali u skladu sa uzvikom i pokazanim pravcom. Jedan uzvik, jedno naređenje, iz meni nepoznatih razloga me je tada rastavilo od majke i mlađe sestre. Progutala ih je masa i jednostavno su se izgubile u probranoj grupi. Nedugo potom neko od budućih saputnika me munu ulevo i priključih se i sam koloni nevoljnih kupeista.

Voz se sastojao od desetina prljavih, drvenih vagona koji su svojim spoljašnjim izgledom poprilično odudarali od velike lokomotive za koju behu zakačeni. Na čelu kolone beše to zadimljeno čudovište, naizgled tromo i teško, ali koliko god nam je ono na oko sporo delovalo znali smo - stići će mnogo ranije no što smo zamislili. Unutrašnjost vagona bila je drvena i potpuno prazna. Stranice, krov i pod okovani što daskama što letvama, sa po dva tri manja prozora i velikim kliznim vratima na katanac. Prokleta ljuštura je nekada možda i imala klupe, ali su one sada oguljene i skinute zarad smanjenja mase kočije, prijema većeg broja putnika i mnogih gorih razloga.

Ulazim i smeštam se po sredini poslednjih kola. Guraju me i pomiču ne bi li se svi ukrcali. Čudno je to kada čovek hrli na svoju štetu ne od nestrpljivosti već iz straha, pa mu ništa ne preostane no da prati i ćutke trpi. Nešto je oko stotinu ljudi u malenom vagonu. Vrata počinju da se zatvaraju. Svetlost se lagano pomiče i iskrada iz drvene kutije. Čuje se zvuk katanca i lupanje po zidu praćeno vikom uniformisanog konduktera na nepoznatom jeziku. Čuje se škripa šina i zavijanje čelične lokomotive. Čuje se zvuk mašine koja lagano kreće surovo gutanje pruge. Jedino su putnici ostajali nemi.
Pokraj mene je zastrašujuće mršavi dečak. Imao je sreće da ostane sa majkom. Ona ga onako iznemoglog grli i čvrsto drži uz sebe, kao da se boji da joj ga ko ne bi oduzeo i od nje odveo. Desnom rukom mu prolazi kroz kosu i plače, bilo od tuge ili sreće jer se i on zadesio sa njom u vozu. Stojim sam u gužvi, ruku podignutih u vazduh i samo ih povremeno delimično spuštam ne bi li se onako utrnute i otupljene odmorile i povratile snagu. Razmišljam o svojoj sestri, kako stoji u uglu kraj prozora, oslonjenja na zid vagona, i posmatra okolinu kroz koju je probijena pruga dok je majka miluje i ljubi, odvraćajući je od pomisli na poslednju stanicu.

Drugi dan smo već na šinama. Mašina grabi i žuri, ali vuče više stotina putnika te se ne pomiče naročito brzo. Voz staje i uniformisani mladić crne, kratke kose kroz rešetke prozora ubacuje dve kofe. Jedna od njih je puna vode i putnici je halapljivo gledaju i razmišljaju šta bi sa njom pre, no ne usuđuju da išta preko reda i porcije urade. Tridesetak ljudi je pokvasilo usne. Stotinu nas je ostalo žedno. Druga kofa je prazna - namenjena kao nužnik u prostoru u kome niko ne može maći ni koraka. Gledam u kofu punu vode i nadam se da su majka i sestra dobile bar kapi.

Plač žene pokraj mene trećeg dana prerastao je u bespomoćni jecaj i kuknjavu. Sin koga je par dana ranije grlila i čuvala preminuo je od gladi i nemoći. Samo se, stojeći u gužvi, u jednom trenutku survao na pod i načisto izgubio svest. Ljudi okolo su ga podizali i držali, ali se njegovo nemoćno telo opiralo i ponovo padalo - kao da je izgubivši nadu potajno priželjkivalo da ranije završi putovanje. Lekar koji se nesrećno zadesio u vagonu utvrdio je smrt, a majka je do kraja puta načisto zanemela i ostala hladna poput mašine koja ju je vukla na odredište.

Još samo nekoliko sati nas deli od poslednje stanice. Ljudi postaju nestrpljivi i u nestrpljenju počinju da međusobno razgovaraju, prognozirajući cilj ka kojem smo četiri dana mizerno mileli. Neki su pominjali radne kampove, tople supe i kriške hleba. Drugi su bili mnogo manje pozitivno raspoloženi i govorili o najgorem mogućem scenariju - velikim pećima, streljačkim odredima i jednokratnim tuševima. Čudno je kako čoveku to parče vekne različito znači. Nama je tada značilo mnogo - šansu da se ponovo sretnemo sa porodicom i liniju između života i smrti. Strepim i brinem - što zbog sebe, što zbog majke i sestre. Muči me pomisao da ih možda više neću videti. Muči me pomisao kuda idemo, a opet ćutim, čekam i molim se da nam na kraju puta udele po komad hleba.

Vrata lagano počinju da klize. Strah se prikrao u sve prisutne putnike i svi najednom zaćutaše, prebledeše i prigrliše se uz svoje bližnje. Svetlost koja je nasilno prordla u vagon zaslepljuje me i ne vidim ništa sem bezgranične beline. Čuje se škripa kolone koja usporeno klizi po šinama. Čuje se vika uniformisanih ljudi i udaranje metala o drvene zidove vagona. Čuje se poslednji trzaj čeličnog čudovišta.
Jedino su putnici ostajali nemi.

Prica br.7

Лака транспортна лађа
„ Окуписмо се на дунавском пристаништу, а заповедник, не смем ни написати његово име, нареди не носимо никакав лични пртљаг јер лађа мора бити што лакша. Питао сам се чему таква наредба ако је се он не придржава. Наредио је не само украцавање нас робова и војника, већ и превоз жена, деце па и стоке. Ако идемо да копамо речни канал и градимо утврђење на дунавској обали, то не значи да мора са нама да води жене и децу. Превоз стоке ми је био разумљив јер сам чуо да идемо у тако дивље пределе где нема сељака од којих бисмо узели порез у стоци, а војска мора да се нечим храни. Што се тиче жена и деце, другог објашњења немам осим да су то његове љубавнице и његова копилад. То уверење сам посебно учврстио кад међу путницима угледах црвенокосу Аву, солдатушу и омиљену заповедникову кураву.
Око поднева се напокон укрцасмо у лађу дугу близу тридесет и широку око шест стопа. Нећу овде детаљно да описујем узнемиреност животиња и људи кад лађа поче да се креће. Умиривање стоке потраја и ми смо још на почетку каснили, па се изрази сумња да ћемо за видела стићи до Занеса. Бродски помоћник Спалије, је ониже, смирено створење дубоког гласа. Као и капетан, припадник је домородачког племена. Његово име, Спалије, рекао бих, потекло је од латинског Спурије. Но, да вас не замарам свом овом искривљеном романизацијом које се држе трачка племена. Сви су они исти, верујте ми, и Пикензи и Трикорјани, Трибали и Беси, па и Мези, сви до једног су и даље дивље животиње, а само их легионарски оклоп скрива, па се чини да смо их припитомили. Испод тог оклопа базде на марву.
Распоредише нас да весламо у паровима на по једно весло и то су били упарени искусни веслачи, са онима који први пут плове. Оно што вам желим рећи је да смо сви, осим оних мало вичнијих путовању на оваквим водама, стрепели за своје животе. Ја, који сам одрастао уз море и са вашом породицом пловио више пута, осетих велико узнемирење. Море може бити опасно, али се даде прићи вољи Нептуна, но ова вода је тако самовољна, својеглава и душманска да се може рећи да је жива. Она прети свима који се дрзну да њоме плове. Капетан рече заповеднику да је време одлично, а Дунав миран, па се ја запитах какав он може бити кад није повољан за пловидбу. Добих жуљеве на рукама јер превише стезах весла, а све због страха од силине воде која се веслању одупире. Пловили смо као у некој грозници страхујући од брзака и подводних стена.
Кад стигосмо до клисуре зване Гвоздена капија, по заповедниковом наређењу, смени ме у веслању неки легионар, регрут мишићав и жилав, а ја изађох из потпалубља. Чим сам видео предео кроз који смо пролазили, схватио сам зашто наше су наше легије баш овде застале у освајањима. Ово је био лимес који одваја цивилазицију од предела настањених вараварима. Пловидба је одавде равна јуначком подвигу. Кунем вам се да стене над клисуром и прете, и мотре, и дишу и шапућу речи пуке погрде нама недостојним да се крећемо том дивљином. Вртлози су гонили лађу како су хтели, капетан се трудио да избегне подводне стене, а његов помоћник, што је стајао на прамцу лађе, стално му је довикивао податке о дубини воде мерећи је уз помоћ канапа и некаквог тега. Пре сваког мерења изговарао је „ Лоц “ и ја схватих да је та реч потекла од наше именице locus. Он је заправо одређивао место где нема подводних стена и где лађа може проћи. Касније су му се неки од војника обраћали називајући га Лоц.
Присебнији војници су смиривали усплахирене животиње бојећи се да ће се оне дати у панични трк по палуби. Њихова узнемиреност је могла да потопи лађу, па смо сви гледали ред у воду, ред у животиње и стене што су претиле да се преклопе над нама. Жене и деца су вриштали, неки од војника су се бацали ничице на палубу и молили се боговима за спас, други су рукама прекривали очи да не виде овај предео од кога Дунав више не називају тим именом, већ је познат под називом Истер. Настаде паника и потпуно расуло, и тада капетан нареди женама и деци да легну лица приљубеног уз даске палубе и ни случајно не гледају предео кроз који се плови. Веслачима у потпалубљу издаде наредбу да што чвршће држе весла и строго пазе на заповести. По томе смо знали да тек наступа најстрашнији део путовања. Бандоглави заповедник, а ја бих рекао и луди, стајаше на прамцу пркосан. На његов позив дотрча још неколицина легинара, па се ухватише за даску којом се управљало лађом. Крајичком ока сам видео да им заповедник помаже. У једном моменту, кад смо осетили да дно лађе качи о нешто, Спалије повика :
„ Нека приступи још когод, приближавамо се катарактама!“
Подигох главу да видим шта су катаракте и запањих се јер угледах шиљате врхове подводних стена. Били су тако бројни и густо распоређени да се избезумих и рекох себи да је немогуће да лађа прође између њих. На неким местима би вештији легионар могао да скаче са врха подводне стене на други врх и тако стигао до повећег речног острва на коме сам уочио мање утврђење што га је обезбеђивала Друга кохорта. Гледајући ужас по коме се кретала лађа један од регрута ми дошашну:
„ Пролазимо кроз мрке Симплегаде према земљи Колхиди“.
То је чуо неки несрећник до мене па стаде да запомаже призивајући богове у помоћ. На то заповедник повика:
„Куш, псето, не завијај по палуби! Коме чујем глас, бацићу га у воду! Брините да се лађа не слупа у подводне стене, јер сви ви на лађи не вредите колико она сама.“
Сећате ли се, гоподару, какве су лађе које плове нашим Адријатиком? А овај се дивљак клања мањем речном броду наше империје! Биће да је то нешто највеће што је у животу видео. И још му даје већу важност од живота свих војника његове центурије. Он би можда тако мало марио и за целу Другу кохорту чије смо делове могли видети пролазећи поред многобројних утврђења на обали. Ја даље нисам гледао куда пловимо. Слушао сам само повике :
„Лоц!“
„ Дижи весла!“
„ Веслај снажно!“ и томе слично. Та агонија је трајала колико и један уобичајен порођај. Кад нисам могао да издржим да гледам те страхоте, затражио сам да ме пребаце у потпалубље да веслам. Тако сам имао привид да бар делимично утичем на своју судбину.
Читав сам угруван јер је вода бацала лађу тамо-амо и у њој нас што ударасмо главама и телима о даске брода. Целе вечери сам захваљивао Јупитеру што стигосмо на копно, а да сам имао какву жртву захвалницу, принео бих му је. Руке су ми у жуљевима од веслања, погледајте их “- рече и пружи руке према господару Светонију на шта се господар трже и пробуди из дремежа који га је на тренутак ухватио. Пред њим је лежало беживотно тело роба који је управо прешао реку Стикс. Као што је и обећао, јавио се господару да му опише како се путује на други свет.
" Сироти роб" - помисли господар - " и даље мисли да је жив. Не схвата где је отпловио."

- - - - - - - - - -

Borcu za prava zivotinja komp jos nije u funkciji, pa sam ove lepe price postavila ja u dogovoru sa njom.

Srecno glasanje

4 – 5
5 – 4
2 – 3
7 – 2
3 – 1

Sve priče su dobro napisane i dugo nisam mogla da odlučim kako da raspodelim bodove. Na kraju se sve svelo na moj ukus, a ne na ocenjivanje po kvalitetu jer mislim da su prilično izjednačene.
Priča br. 2 - 5 poena
Priča br. 7 - 4 poena
Priča br. 1 - 3 poena
Priča br. 5 - 2 poena
Priča br. 3 - 1 poen
Čestitam svima na interesantnim i odlično napisanim pričama.

Priča br. 6 - 5 poena

Priča br. 4 - 4 poena

Priča br. 1 - 3 poena

Priča br. 7 - 2 poena

Priča br. 3 - 1 poen

Priča br. 4 - 5 poena
br. 5 - 4 poena
br. 2 - 3 poena
br. 3 - 2 poena
br. 1 - 1 poen

4 - 5
7 - 4
5 - 3
3 - 2
6 - 1

5. priča - 5p
7. priča - 4p
2. priča - 3p
4. priča - 2p
3. priča - 1p

br. 4 - 5 poena
br. 3 - 4 poena
br. 6 - 3 poena
br. 7 - 2 poena
br. 1 - 1 poen

br. 4 - 5 p
br. 1 - 4 p
br. 7 - 3 p
br. 3 - 2 p
br. 5 - 1 p