Poucne, saljive i romanticne price

srpko-hrvatski recnik

kuca - domacica
dom - kucanica


(preuzeto)

Pre i posle vencanja........

On: »Yesss! To! Konacno sam docekao!«
Ona: »Hoces da idem?«
On: »NE! Nisam ni pomislio na to!«
Ona: »Volis me?«
On: »Naravno!«
Ona: »Jesi li me ikada prevario?«
On: »Ne! Zasto uopste pitas?«
Ona: »Zelis li da me poljubis?«
On: »I te kako!«
Ona: »Zelis li da me udaris??«
On: »Nema sanse! Nisam ja takav covek!«
Ona: »Mogu li ti verovati?«

Posle vencanja - procitaj tekst odozdo prema gore !

Tanja, ovo je super

"Bože, molim Te
za mudrost, da razumem svog voljenog i jedinog;
za ljubav, da mu praštam;
za strpljenje, da prebrodim sve njegove hirove;
za malo zdravog razuma, da mu oprostim;
za slabosti, O, za malo slabosti Te najvise molim,
. . .
Jer, ako te zamolim za snagu, mozda dodjem u iskusenje…"

Gledajte sliku i odaljite se od monitora. Trebalo bi da "ljuta faca" pređe na desnu stranu umesto "srećne face" i obrnuto. Možda ćete morati da se odaljite i nekoliko metara da biste videli ovu sjajnu optičku iluziju.

SibilaRea:

Gledajte sliku i odaljite se od monitora. Trebalo bi da "ljuta faca" pređe na desnu stranu umesto "srećne face" i obrnuto. Možda ćete morati da se odaljite i nekoliko metara da biste videli ovu sjajnu optičku iluziju.

Kliknite za proširenje...

videh je na jedno 2 m

odlicna je

Sta je ljubav?

Da li ti se dlanovi znoje, srce ubrzano kuca, a glas ti zastaje u grlu?
To nije Ljubav, to je Dopadanje.

Ne možeš skinuti pogled ili ruke sa nje?
To nije Ljubav, to je Požuda.

Ponosan si na nju, i želiš svima da je predstaviš?
To nije Ljubav, to je Sreća.

Želiš je, jer znaš da je ona tu?
To nije Ljubav, to je Usamljenost.

Sa njom si, jer tako svi drugi hoće?
To nije Ljubav, to je Lojalnost.

Ostaješ sa njom, jer znaš da te voli, i ne želiš da je povrediš?
To nije Ljubav, to je Sažaljenje.

Sa njom si, jer te ljubi, i drži te za ruku?
To nije Ljubav, to je Nesigurnost.

Da li si sa njom, jer jedan pogled na nju, i srce tvoje preskače?
To nije Ljubav, to je Strast.

Da li joj opraštaš greške, jer se brineš za nju?
To nije Ljubav, to je Prijateljstvo.

Da li joj govoriš svakog dana da je jedina na koju misliš?
To nije Ljubav, to je Laž.

Da li bi se odrekao svojih najdražih stvari samo za nju?
To nije Ljubav, to je Velikodušnost.

A sada:

Da li te srce boli, i sve se u tebi lomi, kad je ona tužna?
Da, to je Ljubav.

Da li te privlače druge, ali ipak ostaješ sa njom, bez trunke pokajanja?
Da, to je Ljubav.

Da li prihvataš njene greške samo zato jer su one deo nje?
Da, to je Ljubav.

Da li zaplačeš zbog njenog bola, mada ga ona dobro podnosi, jer je jaka?
Da, to je Ljubav.

Da li ona oseća tvoje srce, i dira te duboko u dušu, tako da te boli jako?
Da, to je Ljubav.

Da li si sa njom zbog te slepe, neshvatljive mešavine bola, sreće i uživanja, koja te privlači k' njoj, i čvrsto te drži?
Da, to je Ljubav.

Da li bi joj dao svoje srce, svoj život?
Da, to je Ljubav.

Četiri sveće


ČETIRI SU SVEĆE POLAGANO GORELE.
Bila je tišina i mogao se čuti njihov razgovor.

Prva je sveća rekla:
"JA SAM MIR.
NAŽALOST, LJUDI ME NE USPEVAJU SAČUVATI, MISLIM DA ĆU SE UGASITI."
I odmah se ugasila.

Druga je sveća rekla:
"JA SAM VERA.
NAŽALOST, MNOGI LJUDI IMAJU POVRŠNU VERU I JA IH NE ZANIMAM. NEMA SMISLA DA I DALJE GORIM."
Tek što je to izgovorila, puhnuo je lagani povetarac i ugasio ju.

Treća je sveća žalosno progovorila:
"JA SAM LJUBAV.
NEMAM VIŠE SNAGE. LJUDI ZABORAVLJAJU NA MENE, I TO KOLIKO SAM IM POTREBNA. ONI NE LJUBE NI SVOJE NAJBLIŽE."
I bez oklevanja se ugasila.

ODJEDNOM JE UŠLO JEDNO DETE I UGLEDALO TRI UGAŠENE SVEĆE.
"ŠTA JE TO?" upitalo je dete.
"VI STE TREBALE SVETLITI DO KRAJA."
I rekavši to, počelo je plakati.

Uto je progovorila četvrta sveća:
"NE BOJ SE, DOK JA GORIM MOĆI CEMO UPALITI UGAŠENE SVEĆE. JA SAM NADA."

Detetu su zablistale oči od radosti dok je s upaljenom svećom vraćalo svetlo ugašenim svećama..

nepoznat autor

Zasto je pile preslo ulicu?

UCITELJICA: Da predje na drugu stranu.
PLATON: Za vise dobro.
ARISTOTEL: U prirodi je piladi da prelaze ulicu.
KARL MARX: To je istorijska neizbeznost.
SADDAM HUSSEIN: To je bio izprovocirani cin pobune i sasvim opravdano smo ispustili 50 tona nervnog gasa na njega.
HIPOKRAT: Zbog suvise ravnodusnosti u gusteraci.
MARTIN LUTHER KING: Imam viziju sveta u kojem ce sva pilad biti slobodna da prelaze ulice, a da se njihovi motivi ne dovode u pitanje.
MOJSIJE: Bog sidje sa neba i rece piletu Ti ces prelaziti ulice!
FOX MULDER: Videli ste da prelazi svojim sopstvenim ocima. Koliko jos piladi mora preci ulicu da bi vi poverovali
RICHARD NIXON: Pile nije preslo ulicu. Ponavljam pile NIJE preslo ulicu.
MAKIJAVELI: Poenta je da je pile preslo ulicu i to opravdava svaki motiv koji je imalo.
JERRY SEINFELD: Zasto iko prelazi ulicu? Zasto se neko ne zapita, na kraju krajeva, zasto se pile uopste vrzmalo tuda!
FREUD: Sama cinjenica da vas interesuje zasto je pile preslo ulicu, otkriva vasu seksualnu nesigurnost.
KARLOS VESTENDOP: To je jedini put koje pile moze preci uzimajuci u obzir Daytonski sporazum.
BILL GATES: Upravo smo izdali novi PileOffice2000, koji ne samo da ce prlaziti ulice nego ce lezati na vasim podacima i cuvati ih.
OLIVER STONE: Pitanje nije zasto je pile preslo ulicu, nego ko je presao dok smo mi bili zaokupljeni piletom.
CHARLES DARWIN: To je bio logicni korak nakon silaska sa drveta.
ALBERT EINSTEIN: Da li je pile preslo ulicu, ili se ulica pomerala ispod pileta zavisi od vaseg polozaja u referentom sistemu.
BUDDHA: Postavljanje tog pitanja negira nasu sopstvenu pilecu prirodu.
ERNEST HEMINGWAY: Da umre.... Na kisi... Samo...
BILL CLINTON: Ja nisam imao nikakvu nemoralnu vezu sa tim piletom.
ISAK NEWTON: Pile koje se nalazi u stanju mirovanja ostace na jednom mijestu. Pile koje se krece u nekom referentnom sistemu prelazit ce ulice.
DARTH VADER:Zato sto nije moglo da odoli moci tamne strane.
KAPETAN KIRK:Ulice... Karajnje granice... Ovo su putnici USS Jajagera. Njihova petogodisnja misija je da otkriju nove civilizacije i da hrabro odu gdje ni jedno pile nikada nije otislo.
STALJIN:Ne interesuje me... Samo ga uhvatite... Trebaju mi jaja za omlet!!!
SALVADOR DALI: Riba.
RENE DEKART: Mislim! Dakle pile postoji!
GROUCHO MARX: Pile? Koje je poenta price? Zasto, ja sam imao ujaka koji je mislio da je pile. Ujna se zamalo razvela od njega, ali ipak, trebala su nam jaja.
KARL MARX 2: Da pobegne od burzoarske borbe srednje klase.
CAESAR: Da dodje, da vidi, da pobedi.
ADOLF HITLER: Htelo je da pobegne od gasne komore.
SCOTT: Zato sto je reklo Beam me on the other side Scotty.
STA NAM RACUNARI KAZU???
COBOL PILE 0001: PILE-PRELAZI IF NEMA-AUTA-NIGDJE THEN PERFORM0010-PREDJI-CESTU VARYING STEPS FROM 1 BY 1 UNTIL NA-DRUGU-STRANU ELSE GO TO 0001-PILE-PRELAZI
G3 mH PILE: Prelazi ulice brze nego bilo koje Pentium pile.
INTEL PENTIUM PILE: Pile je preslo ulicu 4.9999978 puta.
MICROSOFT PILE (TM): Vec je na obe strane, i upravo je kupilo ulicu
OS/2 PILE je preslo ulicu u stilu pre par godina, ali to je bilo tako tiho da niko nije primetio.
WINDOWS 95 PILE: Prelazak vidite na mnogo lepih nacina i sa mnogo razlicitih likova, ali kada sve to skuvate... opet ima ukus istog pileta....

Jedan čovjek od devedeset dvije godine, mali, dobrodržeći i ponosan, koji je svakog jutra bio kompletno obučen, sa kosom moderno namještenom i savršeno obrijan, iako je skoro slijep, danas se doselio u starački dom. Njegova 70-godišnja supruga nedavno je umrla, zbog čega je bilo neophodno da se preseli u dom.

Poslije mnogo sati strpljivog čekanja u holu doma, ugodno se nasmiješio kada su mu rekli da je njegova soba spremna. Dok je upravljao svojom šetalicom ka liftu, opisao sam mu njegovu malu sobu, uključujući i roletne koje su bile na prozoru.

“Sviđa mi se”, rekao je sa entuzijazmom osmogodišnjaka kome su upravo pokazali novo štene.
“Gospodine, još niste vidjeli sobu. Sačekajte još malo!”

“To nema nikakve veze”, rekao je. “Sreća je nešto o čemu odlučujete unaprijed. Da li će mi se dopasti soba ne zavisi od toga kako je raspoređen namještaj, već kako ja raspoređujem svoje misli. Već sam odlučio da mi se dopada. To je odluka koju donosim svakog jutra kada se probudim. Ja imam izbor: mogu da provedem dan u krevetu brojeći teškoće koje imam sa dijelovima tijela koji više ne rade, ali mogu da ustanem iz kreveta srećan zbog onih koji još uvijek rade. Svaki dan je poklon, i dok su mi oči otvorene misliću na novi dan i na sve srećne uspomene koje sam odložio. Bar za ovo doba svog života.

Starost je kao bankovni račun: sa njega podižete ono što ste tu uložili. Moj savjet vam je da ulažete mnogo u banku sjećanja. Hvala vam za vaš dio u banci sjećanja. Ja još uvijek ulažem.”

Nekada davno je deda svome unuku ispricao jednu životnu istinu.
U duši svakog čoveka se vodi bitka. Kao borba izmedju dva vuka. U duši svakoga od nas.
Jedan vuk predstavlja zlo. Predstavlja bes, zavist, ljubomoru, žaljenje, pohlepu, aroganciju, samosažaljenje, krivicu, greh, srdžbu, inferiornost, laž, lažni ponos, egoizam...
Drugi vuk predstavlja dobro. Predstavlja ono što pruža užitak, mir, ljubav, nadu, vedrinu, poniznost, ljubaznost, dobrotu, srdačnost, darežljivost, istinu, saoosećanje i veru.

Unuk se zamisli na nekoliko trenutaka. Sve svoje misli vredno usmeri u dubinu dedovih reci, pa ga upita;
-Koji vuk na kraju pobedi?
Deda odgovori sa smeškom na svom starom licu:
-Pobedjuje uvek onaj koga hraniš...

Kada vam se ucini da gubite kontrolu nad svojim životom, kada 24h na dan nije dovovljno, setite se tegle od kiselih krastavaca... i kafe...

Profesor je stajao pred grupom studenata na času filozofije i drzao neke predmete iza sebe. Kada je čas počeo, bez reči je podigao veliku, praznu teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru i napunio je lopticama za tenis. Potom je upitao studente da li je tegla puna. Slozili su se da jeste. Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu. Blago ju je protresao. Kamencici su se otkotrljali u prazan prostor izmedju loptica. Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna. Opet su odgovorili da jeste. Sledeća kutija koju je profesor uzeo bila je puna peska. Kada ga je sipao, pesak je, naravno, ispunio sve preostale šupljine u tegli. Pitao je još jednom da li je tegla puna. Studenti su skrušeno odgovorili da jeste. Onda je profesor ispod stola izvadio dve šoljice pune kafe i sipao ih u teglu. Kafa je natopila pesak. Studenti su se smejali. «Sada!», rekao je profesor, dok je smeh zamirao, «hoću da shvatite da ova tegla predstavlja vaš život. Teniske loptice su važne stvari u vašem životu: vaša porodica, vaša deca, vaše zdravlje, vaša vera i stvari kojima se strasno predajete. To su one stvari uz koje bi vas život i dalje bio ispunjen i kada bi sve drugo nestalo. Kamenčići su ostale stvari koje su važne: vaš posao, vaša kuća i vaš auto. Pesak predstavlja preostale stvari. Male stvari. Ako napunite teglu peskom nema mesta za kamenčiće i teniske loptice. Isto važi u životu. Ako potrošite sve svoje vreme i energiju na male stvari, nikada nećete imati mesta za one važne stvari. Vodite računa o stvarima koje su ključne za vašu sreću. Igrajte se s decom. Nađite vremena za odlazak lekaru. Izvedite partnera na večeru. Ponašajte se ponovo kao da vam je 18. Uvek će biti vremena da se očisti kuca i urade popravke. Prvo se pobrinite za teniske loptice – stvari koje su vam zaista vazne. Utvrdite svoje prioritete. Sve ostalo je pesak.»
Jedna od studentinja je podigla ruku i upitala šta je predstavljala kafa. Profesor se nasmejao. «Drago mi je da ste to pitali. Nju sipam, da bi vam pokazao, da bez obzira koliko mislite da vam je život pun, uvek ima prostora za šoljicu kafe sa prijateljem.»

Jednog dana, jedan dobrostojeći otac odveo
je svog sina da provede jedan dan i noć s
veoma siromašnom porodicom koja nije imala
novca na rasipanje kao oni. Drugog dana na
povratku kući, otac upita sina
o tome kako je on doživio taj susret sa
siromaštvom i šta misli o svemu tome.
Dječak odgovori:
Tata, ovo je jedno veliko iskustvo za mene,
Vidio sam da mi imamo jednog psa a oni
imaju četiri;
mi imamo lijep bazen pred našom kućom,
a oni imaju rijeku i ravnicu kojom ona teče;
mi imamo stakleni krov, a oni imaju
nebo i mjesec i zvijezde;
mi imamo krasno dvorište sa velikim vrtom,
a oni iza kuće imaju čitavu šumu.


I dok je sve to sin govorio, otac je od zaprepaštenja ostao bez riječi.

Na kraju još sin doda: Hvala ti tata, što si mi pokazao koliko smo mi siromašni!

Vec je nekoliko puta bilo ali ajde opet:

Jednom davno, svi ljudski osećaji i svi ljudski kvaliteti našli su se na jednom skrivenom mestu na Zemlji.

Kada je Dosada zevnula treći put, Ludost je, uvek tako luda, predložila: "Hajde da se igramo žmurke! Ko se najbolje sakrije, biće pobednik među osećajima."

Intriga je podigla desnu obrvu, a Radoznalost je, ne mogavši da prećuti, zapitala: "Žmurke? Kakva je to igra?"

"To je jedna igra", započela je objašnjavati Ludost, "u kojoj ja pokrijem oči i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada završim sa brojanjem, polazim u potragu i koga ne pronađem, taj je pobednik."

Entuzijazam je zaplesao, sledilo ga je Oduševljenje. Sreća je toliko skakala da je nagovorila Sumnju i Apatiju koju nikada ništa nije interesovalo. Ali, nisu se svi hteli igrati. Istina je bila protiv skrivanja, a i zašto bi se skrivala? Ionako je uvek, na kraju, svi pronađu. Ponos je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mučilo što on nije bio taj, koji se setio predložiti igru. Oprez nije hteo da rizikuje.

"Jedan, dva, tri..." počela je da broji Ludost. Prva se sakrila Lenjost, koja se kao i uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. Vera se popela na nebo, Zavist se sakrila u senku Uspeha, koji se mučeći popeo na vrh najvišeg drveta. Velikodušnost se nikako nije mogla odlučiti gde da se sakrije, jer joj se svako mesto činilo savršenim za jednog od njenih prijatelja. Lepota je uskočila u kristalno čisto jezero, a Stidljivost je provirivala kroz pukotinu drveta. Krasota je našla svoje mesto u letu leptira, a Sloboda u dahu vetra. Sebičnost je pronašla skrovište, ali samo za sebe! Laž se sakrila na dno okeana (laže, na kraju duge), a Požuda i Strast u krater vulkana. Zaborav se zaboravio sakriti, ali to nije važno.

Kada je Ludost izbrojavala 999.999, Ljubav još nije pronašla skrovište, jer je bilo sve zauzeto. Ugledavši ružičnjak, uskočila je, prekrivši se prekrasnim pupoljcima.

"Milion", zavikala je Ludost i započela svoju potragu.
Prvu je pronašla Lenjost, iza najbližeg kamena. Ubrzo je začula Veru kako raspravlja o teologiji s Bogom, a Strast i Požuda su iskočile iz kratera od straha. Slučajno se tu našla i Zavist, i naravno Uspeh, a Sebičnost nije trebalo ni tražiti. Sama je izletela iz svog savršenog skrovišta koje se pokazalo pčelinjom košnicom. Od tolikog traženja Ludost je ožednela, i tako u kristalnom jezeru pronašla Lepotu. Sa Sumnjom joj je bilo još lakše, jer se ona nije mogla odlučiti za skrovište pa je ostala sedeti na obližnjem kamenu.

Tako je Ludost, malo po malo, pronašla gotovo sve. Talenat u zlatnom klasju žita, Teskobu u izgoreloj travi, Laž na kraju duge (laže, bila je na dnu okeana), a Zaborav je zaboravio da su se uopšte ičega igrali.

Samo Ljubav nije mogla nigde da pronađe. Pretražila je svaki grm i svaki vrh planine i kada je vec bila besna, ugledala je ružičnjak. Ušla je među ruže, uhvatila suvu granu i od besa i iznemoglosti počela udarati po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se začuo bolan krik. Ružino je trnje izgrebalo Ljubavi oči.

Ludost nije znala šta da učini... pronašla je pobednika, osjećaj nad osećajima, ali Ljubav je postala slepa. Plakala je i molila Ljubav da joj oprosti i naposletku odlučila da zauvek ostane uz Ljubav i da joj pomaže.

Tako je Ljubav ispala pobednik nad osećajima, ali je postala slepa, a Ludost je prati gde god ide.

...i nastavak:

Na jednom dalekom usamljenom ostrvu usred okeana ziveli su lepo i u slozi Ljubav, Bogatstvo, Tuga, Sujeta i Znanje. Ziveli su mirno na tom ostrvu daleko od svih svetskih briga i dogadjanja. Ali nakon mnogo vekova primetili su da njihovo ostrvo polako pa sve brze i izvesnije nestaje. Vrlo brzo shvatili su da ostrvo ubrzano tone. Uznemireni, oni spakuju svoje stvari i krenu polako da napustaju svoje lepo, carobno, ali tonuce ostrvo, koje im je vekovima pruzalo srecu. Jedino Ljubav, postojana po prirodi, resi da ostane. Jedino je ona verovala i nadala se da je sve to privremeno i da ce doci bolji dani kada ce sve biti lepo i veselo kao nekada. Medjutim vremenom i Ljubav shvati da nema nade i da mora i ona da napusti svoj dom. Spakuje lepo ono malo stvari i puno uspomena sa sobom, ali ... sad vise nema nacina da sa ostrva ode. Svi camci, brodovi i splavovi vec otplovili, a za pravljenje novih vise vremena nema. Pocne ona da doziva upomoc.
Nekako u to vreme put tuda nanese Bogatstvo. Ljubav se obraduje srecnoj slucajnosti i zamoli Bogatstvo:
- Primi me, molim te na svoju jahtu. Ostrvo tone. Udavicu se.
Bogatstvo je pogleda ispod oka pa kaze:
- Izvini, ali moj camac je pun zlata i dragog kamenja. Nema mesta jos i za tebe, Ljubavi. Ako i ti budes usla bojim se potonucemo.
I ode... Ljubav vec pocinje da hvata panika. Ostrvo je sve manje. Voda je sve blize. U panici, ljubav i dalje doziva u pomoc. Uto, tuda na svom splavu naidje Tuga. Ljubav se obraduje starom prijatelju:
- Tugo, molim te, spasi me. Potonucu zajedno sa ovim nasim ostrvcetom. Bila bi steta da svet ostane bez ljubavi.
- Zao mi je, Ljubavi, odgovori tuga. - Toliko sam tuzna da ne mogu da te povedem sa sobom. Zelim da budem sama.
I ostavi Ljubav daleko iza sebe. Na ostrvu Ljubav vec hvata ocaj. Ne vidi nacina da se spase iz nezgodne situacije u kojoj se nasla i to zato sto je verovala u bolje sutra. Medjutim, tracak nade, ili je mozda u pitanju vera jos uvek, je nagoni da i dalje doziva u pomoc. Njena dozivanja privuku paznju Sujete koja je tuda slucajno prolazila.
- Povedi me sa sobom - zamoli Ljubav Sujetu - pogresila sam sto sam verovala. Sada sam ostala zaglavljena ovde. Ti si mi jedina nada.
Sujeta na to odgovori:
- Ne dolazi u obzir! Vidi kakva si prljava i mokra, hoces da mi pokvasis camac?! Sama si kriva! Sad snosi posledice. Lepo sam ti govorila da odes dok se jos moglo..
..i jos uvredjena ode i ostavi Ljubav sa njenom tuznom sudbinom. Izgubivsi i poslednju nadu, Ljubav se predala sudbini. Sela je na jedini nepotopljeni kamen sto je ostao od njihovog, nekad velikog i divnog, ostrva i cekala da i on nestane ispod vode i sa sobom odnese i nju. U to, niotkuda, pojavi se neki stranac u camcu. Stranac pridje sasvim blizu i pruzi ruku Ljubavi. Ona udje u camac i on je preveze na susedno ostrvo. Tu je Ljubav izasla iz camca, zahvalila se i posla dalje. Tek par metara dalje shvatila je da ona ne zna ko ju je, zapravo, spasio. Okrenula se i dotrcala natrag do obale, ali camac sa strancem vec se izgubio na horizontu. Tad je Ljubav, tek, primetila Znanje kako sedi na obali. Prisla je i upitala:
- Reci mi, Znanje, ko je stranac koji me je spasao sigurne smrti?
Znanje je pogleda, nasmesi se pa joj rece:
- Kako, zar ti ne znas? To je bilo Vreme.
- Vreme? - zbunjeno upita Ljubav.
- Da, Vreme - odgovori Znanje. - Jer, jedino je Vreme sposobno da spozna koliko je Ljubav velika !

Zivot je poput putovanja vozom. Ljudi ulaze i silaze. Prilikom zaustavljanja voza desavaju se prijatna iznenadjenja. Covek prozivljava srecne trenutke ali ima i nezgoda, nesreca i zalosti.

Kad se rodimo zakoracimo u voz. Susrecemo se s ljudima za koje mislimo da ce nas pratiti tokom celog naseg putovanja. Npr. nasi roditelji. Nazalost, istina je sasvim drugacija. Kad-tad, oni ce sici s voza i ostaviti nas bez svoje ljubavi, naklonosti, neznosti, prijateljstva i drustva. Medjutim, u voz ce uci druge osobe koje ce nam biti jako vazne. To su nasa braca i sestre, nasi prijatelji i ljudi koje cemo sresti i zavoleti u svom zivotu.

Mnoge osobe koje ulaze gledaju na putovanje kao na kratku setnju. Drugi pak u svojoj voznji kroz zivot nalaze samo zalost i tugu. Ali u vozu ima i onih koji su uvek pri ruci i spremni su da pomognu onim ljudima kojima je potrebno pomoci.

Mnogi nakon svog silaska s voza ostavljaju iza sebe trajnu ceznju. Mnogi nas sunovracuju u duboku nevolju. Mnogu ulaze i silaze a da ih nismo ni zapazili.

Cudi nas sto su mnogi putnici koji su nam najdrazi negde u nekom drugom vagonu. Ostavljaju nas same u tom delu naseg putovanja. Naravno , to nas ne sprecava da na sebe preuzmemo teskoce putovanja i samoce i da ih potrazimo i da pokusamo da se smestimo u njihov vagon. Desava se i to da ne mozemo da se smestimo blizu njih jer je mesto vec neko drugi zauzeo .

I takav je zivot. Prepun izazova, snova, mastanja, nadanja, sastanaka, rastanaka, bez ponovnih sastanaka i nikad se ti trenuci nece vratiti. Pokusajmo od svog putovanja kroz zivot da ucinimo najbolje sto mozemo. Pokusajmo da se svima iz voza budemo u miru. Pokusajmo u svakom od njih da vidimo najbolje sto je u njima. Setimo se toga da na svakom delu zivotnog koloseka, neko od saputnika moze "skliznuti" i da su mu potrebne nase simpatije i razumevanje. I nama se moze desiti da "skliznemo" s koloseka. I nadamo se da ce se naci neko ko ce da nas razume.

Najveca misterija putovanja je ta sto ne znamo kad cemo tacno izaci iz voza isto kao sto ne znamo ni kada ce da sidju nasi saputnici, cak ni oni koji sede pored nas.
Bicu veoma tuzna kad budem morala da sidjem iz voza. Verujem da ce veoma boleti rastanak s nekim prijateljima koje sam sretala za vreme putovanja i koji su mi postali dragi. Medjutim gajim nadu da ce doci glavini kolosek. Tada cu videti kako svi oni pristizu sa svojim prtljagom koji na ulasku u voz nisu imali. To ce me silno obradovati. Bicu srecna i zbog cinjenice da sam im pomogla da povecaju svoj putni prtljag polozivsi u njemu prave sadrzaje.

Pokusajmo da pri silasku iz voza ostavimo prazno sediste koje ce u ostalim putnicima, koji nastavljaju putovanje, buditi ceznju na lepe i prijatne uspomene.

Svima zelim srecno i prijatno putovanje.

Majka i decak hodaju plazom.
U jednom trenutku decak upita:
- Mama kako se cuva ljubav?
Mama ga pogleda i odgovori:
- Zgrabi malo peska i stisni u saku
Decak stisne saku i sto je vise stiskao, to je vise peska curilo iz nje.
- Ali mama pesak mi bezi!
- Znam ali sad potpuno otvori saku.
Decak je poslusa, ali u tom casu dunu vetar i odnese sav pesak sa dlana.
- Ni ovako ne uspevam zadrzati pesak.
Na to majka sa smeskom na licu rece:
- Sada uzmi opet malo peska u ruku i drzi dlan kao da je u obliku kasike, dovoljno zatvoren da ga zastitis a dovoljno otvoren da bude slobodan.
Decak ucini kako mu je receno i pesak mu ostade na dlanu, dovoljno zasticen od vetra, i slobodan a da ne klizi kroz prste.
- Eto kako se cuva ljubav.

Onako razmisljajuci, shvatam da mi nikada necemo naci sebe, uvek nam trebaju tudje oci da vidimo sebe kroz njih, kada smo mali gledamo svet niz oci roditelja, kako odrastamo gledamo sebe niz oci drugova, simpatija, odrasli, a jos nismo pronasli sebe, uzimamo drugi par ociju da nas prati kroz zivot i da njima vidimo sebe, deci dajemo svoje poglede, ne naucivsi lekciju da jednom progledamo na svoje oci i da zaista upoznamo i zavolimo svoje istinsko sebe.

Mozda se bojimo slike koju cemo videti ali, naucimo li da je gledamo na pravi nacin onda cemo shvatiti istinu o sebi, da smo mi dragoceni deo kosmosa koji svakim danom, svakim svojim dahom doprinosi nesto, da nismo samo putnici koji prolaze niz zivot gledajuci tudjim ocima.