MOJE MALE ŠARENE EMOCIJE

MILO MOJE

Nikad više, milo moje, nikad više!
Nikad više onog leta,
nema zašto cvet da cveta.
Umrle su oči tvoje,
nikad više, gotovo je!

Plakati neću ja, milo moje!
Oko je prazno i slepo.
Sad jeste, zlo je, sve svršeno je,
a bilo nam je, bilo nam je lepo!

Sve je prošlo, milo moje, sve je prošlo!
Ničeg nema, sve se gasi,
nestali su oni glasi.
Umrle su reči tvoje,
sve je prošlo za nas dvoje.

Plakati neću ja, milo moje!
Oko je prazno i slepo.
Sad jeste, zlo je, sve svršeno je,
a bilo nam je, bilo nam je lepo!

Otišlo je, milo moje, otišlo je!
Moja prazna ruka vene,
nema tebe pored mene.
Umrlo je srce tvoje,
gotovo je, otišlo je!

Duško Radović

ŽMURKE

Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se čovek sporazume sa svojom mišlju.
Nekakva groznica uobrazilje. Čarolija.
Trag koji se već dogodio unapred.


Sećam se svoje prve školske torbe. Nisam žurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao,
obilazio oko nje i zamišljao u njoj obilje neobičnih stvari.


I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima.
Lepše mi je da zamišljam šta može biti unutra.
Uvek je tako sa zatvorenim stvarima.


I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija,
jer više nema smisla nijedna igra pogađanja.
Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad otvorimo oči.
I sve je naše dok želimo, a tuđe kad se ostvari.


Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi,
unutra, u skladištima tajni i korenju energije.
Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa. A unutra, u nama,
kipe orijaška sunca.


Sve se to događa zato sto nismo skinuli omot sa svog još uvek pitomog i detinjastog srca.
Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog života,
mi u tom srcu nosimo sve ono što postoji i što će tek
postojati u našim drugim životima.


I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo čime voli.
I ne kvarimo ga da vidimo čime se boji i čime sanja.
Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih potražiš u travi.


Ne sakupljaj ih po šumama i ne vijaj za bregovima.
Samo zatvori oči. Bar ti znaš da se igraš žmurke.
Uhvati ih u letu i sve će u tebe duboko otkotrljati.


Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš li se planina, jezera ili pustinja,
samo zažmuri u svet, ne odmotavaj omot vida,
i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.


Miroslav Antić

Sanjam
tvoje usne
na mom obrazu
igraju se
suzama

Sanjam
ti u mom zagrljaju
vadiš mi srce
al' ja ne umirem
Oprosti, samo
sanjam


n/n

....A ti, milo moje, znao si sve. I gde ću da pogrešim i kako. Nisi tu da mi udahneš snagu, da me zagrliš kada je jebeno teško. Niko to ne zna ili neće ili ne oseća.
I usamljena sam, kao nikada do sada usamljena a oko mene gomila ljudi koja me tapše po ramenu i kao nešto bodri. Svaki dodir peče trapav i neiskren. Ja se kao osmehujem i kao verujem a kamen u grudima obrazuje tvoj lik a sve u meni vrišti od bola.
Dok drobi se stena.,.

JEDNOM


Jednom sam usnio tebe, usnio delić zime
Najmanje što se moglo od one davne boli:
Bilo je kao vrisak, kao da grumen soli
Prinose mi na ranu; nije ti čak ni ime

Zaostalo u mom sluhu, sišla si niz sutone,
Kao srušen vetar, postala senka leša:
Da krenem i ja za tobom, kao vuk kojeg gone,
I budem iznova sam, i budem iznova grešan.

Uzalud tamnim putem mamiš me u krv slapa,
Razišle su se reči koje sam za tebe skrivo;
Ostade samo san da jedem meso živo,

U noći koja pritiska kao samrtna šapa;
Od tada te nije bilo u mome hlebu i vinu,
Kao zazidan odjek sišla si u prazninu.

Kristivoje Ilić

Curi od jutros u cet'ri i pet,
resilo nebo da potopi svet
nad gradom danima
vise iste kulise

Poliva kisa,
al' to joj je zanat
ma, sve mi je ravno
k'o Severni Banat,
manje-vise
i sa kisom i bez kise

Vreme se vuce k'o teretni voz
gde li veceras da pomolim nos?
klasika, konobar,
u kafe 'Makiato', pa da...

Prolazi vreme,
al' to mu je manir
i sve je to plitko
k'o plehani tanjir

O, daj okreni
taj ringispil u mojoj glavi.
to ne zna niko, samo ti

Bez tebe drveni
konjici tuzno stoje
dodji, iz plave boce se pojavi,
bar jednu zelju ispuni
i dodaj svetu malo boje,
cudo moje

Vece se klati
k'o prezreli klip
teska vremena,
a ja tezak tip...
gravitacija za cas
uzima svoje

Slab sam ja igrac
za subotnje guzve,
al' shvatam pomalo
te pokretne spuzve
neko pijan
lakse zivot odrobija

Sustajem, odustajem,
pritiska me kao pegla
javi se, pojavi se,
dodaj svetu malo vergla

Nekad si me cudila,
danas bi mi tako legla
dodaj malo ludila,
dodaj svetu malo vergla

FOTOGRAFIJA

Čak i na fotografiji
tvoja kosa miriše na tvoju kosu,
tvoje su usne ukusne kao tvoje usne,
a tvoje oči nežne kao tvoje oči.
Meškoljiš se u mom naručju,
kao kad si u mom naručju,
želiš me kao kad me želiš
i šapućeš ljubi me kao što umeš,
kao kad šapućeš ljubi me kao što umeš,
a ja ne znam odakle da počnem,
kao što ne bih znao odakle da počnem
kada bi izašla iz fotografije.


Goran Tadić

DRAGANI KOJA MI DOLAZI U POSTELJU


Ovamo, Gospo, bez brige kreći,
Kad radim, ja to činim ležeći.
Borac, na straži, i pre bitke
klone, sablje se ne mašiv britke.
Dole taj pojas, nebeski štit,
još lepši svet pod njim je skrit.
Raskopčaj jelek, prelepu branu,
gde oči prostaka često stanu.
U postelju! Tvoju reč ono
skladnim brencanjem raznosi zvono.
Korzet taj- (skidaj!) – srećnik je koji
preblizu, a tako uspravno stoji.
Klizeći, haljina sa tela pade,
ko senka brda cvetne livade.
Bacaj taj Venac, krunu što se
oko tvoje obvila kose:
izuj se, i nogom kroči smelo
u Svetilište ljubavi, vrelo.
Anđeli u belom slaze, bosi;

ti si taj Anđeo koji donosi
raj Muhamedov; zli dusi tako
hode u belom, al’ znamo lako
kad ti, kad oni pristupe bliže:
čas kosa, čas meso nam se diže.

Dopusti da ruke moje pređu
spreda, i straga, dole, između.
Taj novi Kontinent je bezbedan
kad na njem živi čovek jedan.
Majdanu Dragulja, Carski pute,
blažen sam kada ulazim u te!
U tim lancima sloboda sviće;
gde mi je ruka, tu moj žig biće.

Nagosti! Radosti puna, cela;
budimo gole duše i tela!
O žene, jabuke vaše okrugle
na Atlantine liče kugle;
kad budala ih smotri, ničice
pada, pre nego vam ugleda lice.
Na korice knjiga, šarene,
nesumljivo je, liče sve žene;
žena je tajna knjiga, mi njeni
izabranici, udostojeni
da je otkrijemo. De, ne spori,
ko pred Babicom sad se otvori,
pokaži sve, dole, i gore:
bez čistote smo, i pokore.
Za primer, evo, go sam; pa gde bi
više odeće trebalo tebi.


Džon Don

RANJENA ZVER


Živeo sam dugo sam na ovom svetu,
u jazbini svojoj, k'o vuk opasan,
u lov iš'o često, žrtve skuplj'o svoje,
čim noć tamna padne i ugasi dan.

Bezobziran, krut, divljao sam rado,
boli što nanesoh, ja shvatah olako,
ne okretah leđa za suzama gorkim,
shvatih sve to kasno, kad sam sam zaplak'o.

U velikoj šumi ja upoznah tebe,
predivnu i lepu, hodaš, sijaš sva,
kao plen te gledah, želeh da te imam,
ni slutio nisam, plen sam post'o ja.

Ranila si srce, kome niko nije,
prišao ni blizu... bilo od kamena.
u taj kamen živi, zarila si kandže,
ja pitam se šta si, vučica il' žena.

Na sitne komade, rastrgla mi dušu,
obavi me nemir, bol i strašna tmina,
više nisam onaj što sam nekad bio,
gde su sad moj život i moja jazbina.

K'o beskućnik lutam, uplašen i tužan,
i više ne lovim al' sam opet sam,
često ćeš me čuti u besanoj noći,
očajan, na mesec, kako zavijam.

Zoran Petrović

I ova letnja kisa bez tebe boli.
Posalji mi bar zalazak sunca
i kazi ko te to sada voli.
Tvoj lik mi posalji sa mog perona cekanja,
da mi bar snove bojis i nadanja.

LJUBAVNA KANTILENA



Jutros mi snovi tobom mirisahu
k'o rano cveće prolećem što buja,
sve žudnje tvoje ime gugutahu
k'o jata sinoć rođenih slavuja!
Jutros mi snovi tobom mirisahu!

I tobom sve me pozdravljahu stvari!
Iz sveg mi tvoja usta puna zore
zborahu svojim govorom što žari,
iz sveg ljubljahu dva oka što gore!
Tobom me neme pozdravljahu stvari!

O tebi jutros pričahu sve ruže
zanosno priču ružičastu jednu,
i sveži pupi, što se ljupko kruže,
tepahu pesmu beskrajnu i žednu!
Grcahu jutros o tebi sve ruže!

Dok proleća te izbirahu moja
caricom svojom, i tamjanom bujne
mladosti nedra kadijahu tvoja,
uz psalme krvi vrele i olujne!
Proleća tebi klanjahu se moja!

Carice mojih proleća što cepte,
jutros sve rime moje se zlaćahu
zlatom u kom ti lepe kose trepte,
i sve se pesme u te pretvarahu!
Carice mojih pesama što cepte!

Mirko Korolija

ZA MALO, PA IZMIŠLJENA PESMA


Vidim te kako piješ vodu iz fontane
sa tim dječijim plavim ručicama,
ipak ne, ruke ti nisu dječije,
samo su malene,
a fontana je u Francuskoj
tamo gdje si mi napisala posljednje pismo,
na koje sam odgovorio,
ne dobivši više nikad ni glasa od tebe.

Pisala si pisma sa suludim pjesmama o
ANĐELIMA I BOGU, veeelikim slovima,
i o tome kako si znala poznate face iz umjetnosti
i kako ih je većina spavala s tobom.
Odgovorio sam ti, u redu je,
samo naprijed, živi sa njima, i nisam ljubomoran
iako te ja nikad nisam dotakao, video.
Bila si mi blizu jedanput – u Nju Orleansu,
- par ulica daleko, ali te ne upoznah, ne dodirnuh.
I tako si ti nastavila sa facama,
i pisala mi o facama
i, naravno, kako si provalila da ih
njihova slava više zanima nego prelijepa djevojka u njihovom krevetu
koja im se daje, a zatim se budi rano ujutru
da bi pisala, veeelikim slovima, pjesme o ANĐELIMA I BOGU.
Rekoše nam da je Bog mrtav,
ali slušajući tebe posumnjah u to.

Možda zbog VELIKIH SLOVA.

Bile su to najbolje pjesme koje sam čitao, a da ih je žena pisala,
i sve vrijeme sam davio izdavače, urednike,
“Štampajte je, luda je možda, ali i čarobna takođe.
Nema laži u njenom ludilu.”

Volio sam te
onako kao što čovjek može jedino da voli
ženu koju nikada nije dotakao,
kojoj samo piše, i čuva njene fotke.
Možda bih te volio i više
da su došli dani u kojima bih sjedio u nekom sobičku
i savijao pljuge, slušajući zvuke tvog piškenja u kupatilu…
ali oni nikad nisu ‘došli’.

Pisma su bivala sve tužnija.
“Ljubavnici” su te redom odjebavali.
Malena, odgovarao sam ti,
“Ti ljubavnici sve odjebu, sve sem sebe – prije ili kasnije.”
Nije pomoglo.
Pisala si mi da imaš “klupu za plakanje”
i da je pored mosta
i da je most preko rijeke.
Kako dolaziš do te klupe svake noći
i oplakuješ sve one koje si voljela
a koji su te povrijedili, ostavili.

Pisao sam ti – ali odgovora nije bilo.
Prijatelj mi je javio da si se ubila
3 ili 4 mjeseca, nakon toga.
Da sam te upoznao, znam da bih te povrijedio,
ili ti mene.
Najbolje je ipak ovako.

Čarls Bukovski

"Vučem linije,po šljunku, makija se razređuje, vidim staze.Svoje lice i talas koji se udaljava,ne može se stići"

Teško je biti okovan
U moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
Ne mogu da umirim mir.

Miroslav Antić

ZBOG LJUBAVI

Razmrsio sam sobu gdje spavam, gdje snivam
Razmrsio sam polje i grad gdje život provodim,
Gdje svjetlo se skuplja u mojim odsutnim očima,
Gdje sunce izlazi, gdje snivajuć bdim.

Svijet male sreće, bez površine i bez dna,
S odmah zaboravljenim čarima,
Rođenje i smrt zamršava njihove dodire
U neba i zemlje pomiješanim naborima.

Ništa ne odijelih, već udvostručih srce svoje.
Da bi se voljelo, sve stvorih: nestvarno i što je java;
Dadoh joj njen razum, njen oblik, njenu toplinu
I besmrtnu ulogu-njoj koja me obasjava.

Pol Elijar