MOJE MALE ŠARENE EMOCIJE

Ljubav...savrsena,nevina,cista i tako neopisivno ispunjavajuca.
Ponekad tuzna,ponekad zbunjujuca,ponekad bolna,a ponekad je samo ljubav koja izvire i u najsitnijim detaljima.

Nosila je tuga u ocima i znala je da zaborav ne postoji u nocima sto odlaze i novim zorama sto dolaze.Ponekad postoje razlozi da ga zaboravi,da ode i sve iza sebe da ostavi ali znala je bilo gde da krene nece moci,a da u srcu njegovo ime ne spomene.Kao spomenik vecne ljubavi postojao je u njoj.I vreme se mucilo ali nije mogla to da promeni.Ne moze vreme ljubav da izbrise jer ljubav nije u granicama vremena...jer samo srce za srce dise...
Ponekad u noci punoj zvezda srce joj zaplace jer zabole ga reci sto ljubav znace.I znala je da srce nikada uzalud ne place.Nije bila od onih koji ljubav vode samo kao rec ili izgovor protiv samoce.Niie bila od onih sto su srce od kamena pravili.Vec je bila od onih koji srce od osecanja kuju i to je srce bilo vrelo kao zar.Govorili su ljudi proci ce svako secanje...uzalud su te reci i vremena obecanje...ljubav se tako lako ne ubija jer srce vreme kao list papira savija.Zaboraviti pravu ljubav srce nikada nece moci.Mogu proci godine i beskraj tuznih noci ali ljubav u srcu nikada nestati nece moci.
I znala je da ako jednom ode nece zaboraviti te njegove oci kao ni zvezdane noci.U tim nocima dusu mu je grlila i tiho mu volim te saputala i govorila.Uvek kada se toga seti i na to pomisli shvatila je da je ljubav u njemu za nju mali raj,a srce sto je toplo ljubilo bilo je reka srece sto nema ni pocetak ni svoj kraj.

Radost je leptir,sto leprsa nisko nad poljem
kao danas kratko, pet minuta, slusajuci te
a tuga je ptica s velikim,snaznim,crnim krilima.
Ona nosi visoko nad zivotom koji tece dole ...
u suncevom sjaju i zelenilu.Ptica tuge leti visoko,
tamo gde andjeli bola cuvaju strazu nad stanistem smrt....
u kome lezi Pagova Tea sa slomljenum krilom..
dok drugo krije..cuva.. ne bi li poletela Tebi...

Ne pise mi se bas nesto u zadnje vreme. Tu i tamo po nesto kao veceras..
Ne znam razlog svemu tome osim sto sam bolesna.
Nisam ni sretna ni nesretna,nego,onako nevesela..
Izadjem da izvedem kuce..
prostrem ves koji mirise na ariel i bohor i nazad u stan..
kao da bezim od Sunca..
Prestajem da opazam lepotu.
Moje srce se ponasa nekontrolisano.
Dosadilo mi je da slusam Amy i sad slusam gotovo svaki dan Shivaree.
I jos uvek volim istog coveka.
Necu o njemu,cekam da se stisaju bitke i bure u meni za njega...
On kaze da sam ja njegova dusa
Ja u sebi mislim kako je on muskarac za mene kojeg zelim zauvek..
Ne govorim to naglas.
Ucili su me da ne lajem naglas o osecanjima..ali necu iako to radim
Ipak pisacu ..i slikacu..to je ono sto mi daje osecaj da postojim......
pisacu o svemu po malo,bez reda i prioriteta..i ovih noci zaviricu u duse onih koje volim..
Vraticu im se..ne mogu vise da dozvolim da brinu


i dalje se nadam..stillhoping

Spiram te sa kože,
Sa minulih leta,
Miris hladnog limuna,
Zelen martovski prhut,
Iskašljavam te,
Talog ispod jezika,
Vreo šljunak u krvi,
Ljuštim te sa nokata
Oštrim nožem kajačem
Nema te, nema te,
Nema te.
Reči te se odriču
I u laž me ušuškuju,
Nisi postojala
Sem u pesmama, nisi
postojala ni toliko
Da bi se pomirili
sa isčeznućem,
Istresam te iz džepova
Starih košulja,
Stružem te okom
Sa fotografija.
Stresam te sa kose,
Davni prosinački sneg,
Proklinjem pesme
U kojima stanuješ,
Jedeš, spavaš, umivaš se,,
Sve bih ti oprostio
Samo da te ima,
Da ima krvi u tebi.
Srce od najfinijeg drveta
Izvajao bih i pod rebra
Ti ga sakrio,
More bih ti u san
donosio.
Vetrovi bi ti bili pokorni,
Kišama bih te uspavljivao,
Samo da te ima
Imalo izvan reči,
Samo da postojiš.
Kako ćeš i ovu
Molitvu čitati
Ako te nema
Ako uporno tvrdiš
Da te nema,
Da sam te
Izmislio.


Pero Zubac

Njene inace svetle oci poprimale su tamno ljubicasto odsustvo sjaja...
po prirodi vesela i nasmejana sve vise je postajala tiha..
odgovarala samo kada bi je pitali a i tada jedva..ni pun mesec
na nebu koga je inace volela nije je cinio ni malo drugacijom..
ni mirisi tek rascvetalih divljih sljiva nisu je privlacili...ni drvece
koje je pocelo da pupi..nisu je cinili veselijom..dok je u patikama..
trenerci..belom duksu...kose vezane u rep i slusalicama u usima,setala parkom..
osecala je povremen bol u srcu i oziljak koji je pekao...

Uzaludna je odsutnost tvoja

Uvek kad ostanem sama, mili,
kroz nesanicu doleti plava ptica
i tvoj osmeh na postelju spusti.
Uvek kad sam sama, ljubavi moja,
kad noc neizdrzivo boli,
tvoj stidljivi obris
cudesno procveta u noci,
i krv tako glasno u meni provri
da sa ukusom mesecine
tvoja mocna prisutnost
zavede moje puste ruke
i moji uzdasi u njima zajece.

Toliko tvoga u meni postoji,
toliko tvoga mome bicu daje
da je uzaludna odsutnost tvoja.


Uzalud je i usamljenost moja,
uzalud je mrak sto senkama hara,
jer kad se srce razmase tamom,
uzalud je prisutnost njena.


I kad nocu zaplacu zidovi,
kad zavese navuku tugu,
ponasam se kao da si kraj mene,
jer tvoja topla prozirnost
kroz polusan smiruje dusu moju..

Uzaludna je odsutnost tvoja....

http://1.***************/_CNM6G5o-6Fg/R1K7PDb4umI/AAAAAAAAAGE/K6K5pTYOIXg/s1600-R/rain.JPG

Dobar dan
romantikooooooooooooooooooooooooooooooooooooooo

Zavrsila sam knjigu koju sam citala..zatvorila je i stavila na stocic....
bila sam kod lekara..i necu da mislim o tome sada..ni sta mi je..
zapalila sam cigaretu uz soljicu kafe...pa je ugasila ..ne prija mi..
sunce me miluje dok ga oblak ne zakloni i tako u krug..igraju se oblaci i sunce..
a onda sam malo plakala...nepotrebno...kazem sebi
dok sedim na terasi i kroz jos uvek gole grane posmatram plavicasto nebo i po negde
mlado zelnkasto tek napupelo..razlistavajuce granje..
vazduh je nekako drugaciji sa nekakvom pitomom notom neceg dolazeceg..ocaravajuceg i zeljenog..
jedan od onih sveznajucih trenutaka kada ste svesni izvesnosti necega...lep osecaj ..
prelep, iako me negde iz potaje vreba i grabi strah nestanka onog sto je vezivalo..
davalo snagu i volju za zivotom....plasim se poraza..i ovako ovih dana zivim na sitan dah...
dalje nema..predugo hodam po ivici..necu vise da gledam ni maglicasta jutra ni tamne veceri..
hocu da pukne prostranstvo...osecaj smirenosti ..moje sunce..moja sreca..moja dusa..moj osmeh..
Oblaci su opet sakrili sunce..smrklo se..evo je i kisa ..grmljavina koju ne volim a ja cu u krevet..
ne bi li nestao ovaj osecaj malaksalosti..i jos po nesto..