MOJE MALE ŠARENE EMOCIJE

Reci......
Koliko jednom coveku treba da pocne verovati drugoj osobi?Njenim recima.....namerama?
Koliko treba opreznosti....mudrosti....vremena i snage da se ucini taj prvi korak.....korak ka otvaranju duse.
Koliko vremena i kojim recima znati da je stepen poverenja postignut.
Kazu da prvi poljubac pocinje ocima......i da su oci ogledalo duse..... a reci?
Reci teku kao voda i nose nase emocije.....neko ih prima.....a neko ne.
Reci su muzika srca i duse.
Svako od nas ima svoja iskustva....padove i uspone....neko se manje,a neko vise puta razocarao.
Posle svakog razocarenja u coveku neosetno nicu cvrsti zidovi iza kojih je on......
i sve ono sto sanja...zeli i oseca,a ispred je sve ono sto zadovoljava okolinu.
A svako od nas....hteli mi to priznati ili ne..... zeli pricati o onim istinskim stvarima
koja se kriju duboko u nama....jer ona i jesu ono sto smo mi.
Vremenom se stice i osecaj osluskivanja reci i njihovih pravih namera.
I u ovom virtualnom svetu.... gde nista ne znas,sem toga da li ti se neciji tekstovi svidjaju ili ne.....
samo reci su te od kojih komad po komad sklapamo sliku onog drugoga.
Ono sto nam se svidja ustvari je to ono sto trazimo i zelimo......neko lepse i dublje.....neko neznije i emotivnije.....neko iskreno,
ali pomalo sve to kazujemo kroz postove pricajuci ustvari o sebi.....
o onom unutrasnjem u nama.....skrivenom iza zidina.....
Kad citam neciji tekst ili blog,ja ustvari citam tog coveka.....on prica o sebi.....ma koliko se to pisalo u formi sale,ljubavi,
bola ili svakodnevnice......ali tragovi njegove duse i njegovih zelja ostaju utisnuti u tekstovima.
Ima li iskrenost svoje granice?
Ne zbog nje same......nego zbog drugih.
Kada me boli ja kazem da me boli,kada volim ja kazem da volim,kada placem ja kazem plakala sam......
Neko ce se tome mozda smejati,neko pomisliti da sam luda.....ali neko ce ipak prepoznati istinu.....prihvatiti je i uzvratiti.
I tada bas zbog tih trenutaka prihvatanja.....zbog tog prekrasnog i carobnog trenutka otvaranja duse,
(kada nema zavidnosti,ljubomore,sumnje,pritajenih misli),
ja zaboravim na sve......postanem srecna i ushicena kao malo dete jer je vredelo.. tragati.
I vredi...to sto sam te pronasla....

Strast
na mojim dlanovima
Uzmi je
za one dane i noci
kada budes zedan
Presusi me..

gledaj me...

luda sam
neocesljana
raskopcana

bez tebe

gledaj me...

grizem
grebem
psujem

bez tebe

gledaj me...

vruca sam
pospana
zedna

bez tebe

gledaj me...
gledaj me ...
gledaj me ...

zelim te

Miris zemlje,boja trave,sapat snega ,zvezdano nebo moga grada.
Zvuci ranoga jutra,sume i mora
Mirisi i boje prirode..kao uteha,kao radost,kao prijatelji tuge
Sve manje smo svesni prirode kao prijatelja
Sve vise je unistavamo..
Zato su i nasa srca skoro pa unistena ..Priroda vraca

...pristajem....
biti Hram prijateljstva našeg
svetionik ljubavi
kiša jesenja
more kestenja
luka mira
šuma iznenađenja
cvet nadanja
put neizvesnosti
srce ludosti
oluja strasti
vetar radosti
sunce strpljivosti
jezero mudrosti
romantična žena
prijateljica draga
pomalo tajanstvena
ali... sretna

Danas,24.marta 2010. americki umetnik Saj Tvombli oslikao je deo tavanice pariskog Luvra krugovima različitih boja na plavoj pozadini.Francuski ministar kulture Frederik Miteran prisustvovao je svečanom otkrivanju tavanice, koju je 81-godišnji Tvombli oslikao na površini od 400 kvadtatnih metara sa svojim pomoćnicima. Miteran je na svečanosti Tvombliju uručio orden Legije časti. "Hvala vam mnogo. Veoma sam srećan", kazao je Tvombli. Miteran je istakao da je američki umetnik "spojio blistavost savremene umetnosti sa veličanstvenošću antičke umetnosti".
Sveže oslikana tavanica, na kojoj su napisana imena vajara iz antičke Grčke, deluje kao da lebdi iznad grčkih i rimskih statua izloženih u jednom od najstarijih krila pariskog muzeja. Tvombli je prvi umetnik koji je dobio čast da ukrasi tavanicu Luvra posle Žorža Braka koji je to učinio 1950-ih godina.





Fenomenalno...

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji - sve je drugo tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.

Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao - ni kad biste hteli.


Dusko Trifunovic

Niko ne može da poseduje nikoga.
Jer, šta vredi verno telo kad je duh
samom svojom prirodom neveran
L. Darel

Videh ovna gde bode na zapad i na sever i na jug, i nijedna zver ne mogase mu odoleti,
i ne bese nikoga ko bi izbavio od njega, nego cinjase sta hocase, i osili.

A kad ja motrah, gle, idjase jarac od zapada povrh sve zemlje,
a ne doticase se zemlje; i taj jarac imase rog znamenit medju ocima svojim...
Stari zavet

Najnepostenija stvar u zivotu jeste njegov kraj.
Mislim, zivot je tezak. I oduzme ti dosta vremena. I sta dobijes na kraju?
Smrt. To je, kao, neki bonus?!
Zato sam uveren da je zivotni ciklus okrenut naopacke.
Smrt treba da je na pocetku.
Potom sledi zivot u starackom domu iz koga te izbace jer si bio prezdrav.
Onda pocnes da radis tako sto prikupljas penziju i vec prvog dana na poslu dobijes zlatni sat.
Potom radis cetrdeset godina, dok ne postanes dovoljno mlad za uzivanje u penziji.
Pijes puno alkohola, ides s zurke na zurku i polako se pripremas za srednju skolu.
Onda sledi osnovna skola, postajes klinac, igras se i nemas nikakvih odgovornosti u zivotu.
Potom si malo dete,
pa beba,
vracas se unutra i devet meseci lebdis dok te greje najluksuznije centralno grejanje, kupka, a hrana stize kroz cevcicu.
I kraj docekas jednim fantasticnim orgazmom..
Amin

http://1.***************/_NRdlsbDHOz8/SuhuLeOFrlI/AAAAAAAAAW4/jXB-JtSw1YU/s400/cy_twombly3.jpg

Sedela je uz prozor na nekoj neudobnoj stolici koja je samo vise nervirala...i gledala u daljinu onako zamisljeno.Sa ocima punim sete brojala je svetiljke koje su se izdvajale u crnilu noci negde u daljini.Oci su se zatvarale ali ne zato sto joj se spavalo vec zato sto su bile pune suza koje su pekle.Samo su tu stajale na rubu kapaka i nikako nisu htele da skliznu niz obraze...stajale i pekle...neumorno.Negde u dnu sobe cuo se zvuk neke pesme koja je dopirala iz televizora...gitara...nekada su njeni zvuci bili mnogo mirniji i lepsi.A sada?Na momenat pricinilo joj se da neko kresti...zavija...I samo jedno pitanje u glavi -gde sam to ja i da li sam to ja?
Nekoliko puta joj se desavalo da ustane i krene prema vratima,A onda se okrene i pogleda u jednu pa u drugu sobu...kuda?Vratila bi se par koraka u nazad i uputila prema kuhinji.Otvorila bi vrata od frizidera i sipala casu hladnog mleka.Krenuvsi nazad sedala bi opet na onu istu neudobnu stolicu i pitala se -dokle sam stigla sa brojanjem?Ma nema veze,idem iz pocetka.
I tako bi se svaki put vracala na pocetak...cinilo joj se da bi isto tako sve uradila da ide iz pocetka.Zasto?To ne zna ni sama...

Vidi ono svetlo...podseca me na tebe...znas jace je od svih drugih,nekako se izdvaja...bas kao i ti.
Krece suza...muti mi vid...ali ti i dalje sijas najjace.
Sve sto je vezano za tebe je nekako posebno...jer i ti si poseban nikad niko ni pre ni posle.
A jel postojalo pre i posle?Znas li odgovor?

Gospa jedna ima, ljubazna i mila –
Druga mi se nikad nije tako dopala bila.
Samo je jednom kad prodje uspeh ugledati,
Al’ ljubav će moja za nju večno cvati.


Njen izgled, njen osmeh i pokret njen,
Njen vedri duh, njen glas – ja opčinjen,
Očaranog srca. Zašto? Ne mogu znati,
Al’ ljubav će moja za nju večno cvati.


Vragolasta sva je, omamljuje, pali
Da i učen čovek svoje knjige spali –
Ni tak’o je nisam, avaj, nikada,
Al’ moja joj ljubav večno pripada.


Ah, u moje ruke samo da je došla!
Vi već znate kako u njima bi prošla.
Da je grubo zgrabim – to ja ne bih znao,
Jer za ceo život ljubav sam joj dao.


Kupid ima krila, svud’ stigne u letu,
I gospa ova tako putuje po svetu;
Ali neka zemlju, nek’ nebo promeni –
Za nju ljubav večno cvetaće u meni.

Izvini,
za sve recheno i nedorecheno,
za sve javno i skriveno.
Izvini,
za sve ono shto je trebalo precutati,
i za ono shto je trebalo reci.

Oprosti,
za poglede koje sam upucivala Tebi,
trazeci te u drugima......
Oprosti,
za sve granice koje sam preshla,
i za one koje je trebalo da predem.........a nisam.

Zaboravi,
ono malo shto rekoh,
i ono mnogo shto precutah....
Zaboravi,
onu dugachku cutnju.....

Prichala bih ti o mnogo chemu,
ali nisam mogla dozvoliti da mi podrhtava glas.....
Okreni se i zaboravi,
onaj dodir u prolazu,
ovu kishu, i ovaj ochajan dan........

Okreni se............Zovu te........
Zaboravi, ovu zajednichku cutnju,
kojom smo rekli previshe,
i ono malo rechi kojima nismo rekli nishta....

I molim te.......
Ne pitaj me shta sam htela reci.

Ne znam ko je ovo napisao,ali mi se mnogo svidelo...............

Sva sam ti od ludila nekako s proleca...
Hvala bogu stiglo je..