MOJE MALE ŠARENE EMOCIJE

Losted ...San
Ne marim sto si ovaj tren kilometrima daleko...doci cu ti u snove i traziti da sa usana mojih skines reci "zelim da me probas" veceras..i bices moj..uzecu sve sto pozelim,prekricu oci tvoje i penjati se po tebi,ostavljati svoju toplinu i vlaznost..zbog koje me bacas na postelju i nadvijas se nad mene...kaznjavas me slatko jer se igramo nestasno..volim kada mi klizis jezikom,ima te svuda i izludjuje me to sto se tako rasipas po telu mom..grizes me..pritiskas me..grabis..osecas me..izazivas me..kao do sada nebrojeno puno puta i zelecu svoje dlanove na zidu..uzimas me strastveno do boli..uz pokrete moje i poljubce preko ramena mog..ogrebacu te u trenutku dok trazis da se umirim...pocupacu te i ugristi do boli...nemoj stati zelim da me osetis celu..zelim svaki pokret tvoj dok drhtim...zelim da vidis moje pokrete, moja ledja da me drzis za bokove i pustis me da se propinjem,kako uzivam uzimajuci te...pusti me da se krecem dugo da osetim koliko si moj,sve tvoje mi pripada na zidu tom ..uporiste je moje strasti i volim te do boli...zelim da me svojim prstima istrazujes..da me dovede do ludila dok me osecas..zelim tako osetiti i tvoje uzbudjenje.. uzimati te svojim prstima i pritiskati svojim dlanovima..izludeti te pokretima dok te osecam u sebi..savladaces me snagom svojom i podvuci pod sebe..okrenuti me u trenu na ledja..podici snagom ruku svojih bokove moje i privuci me na sebe,uzeces mi u trenu sve...uz krik sa usana mojih,bol pomesanu sa neopisivim uzivanjem dok ti pripadam...tvoja sam.. razbacacu snove i udovoljiti sebi i tebi.. veceras oseti me.. ♥ ♥

uh... voleo bi da i ja tako umem da napišem, al' ne umem...

Umes....probaj ..napisi neku svoju emociju pa je podeli sa nama ovde..jednostavno pisi ono sto osecas i sto je u tebi..

.....dok lutam drumovima dalekih vidika
i tražim svoju jesen
ti se gubiš u magli..
osjećaš li nježnost u mojim očima...i miris rastanka..
Zbogom....
Ti odlaziš u grad u kojem ne cvjetaju lipe
i me mirišu bagremove grane..
ti odlaziš u grad u kojem nema mene
ni plavih sumraka
na mojem čelu...
ali..ipak, gubiš se u magli
u mojim očima,
u meni...
Zbogom...
Ti odlaziš u grad u kojem nema nas...

Jos jedan prosao je dan,
tvoje oci mi opet misli kroje,
i cak i vetar na trotoaru,
peskom ispisuje ime tvoje.
Ne vredi da stavim oklop na sebe,
i ruzi svog srca kazem:Ne veni...
Od sveta da se branim?Ne mogu ni od tebe.
Jer prava se bitka odvija u meni.
Ne znam zasto sam na ovo alergicna,
kad volim leto i toplotu,
a mozda sam samo tek tako elegicna,
al'verujte mi da nije namerno.
Zbog tebe me depresija ubi,
jer uvek se setim jednog dana,
kad dusa je pocela tebe da ljubi,
na srcu kad si mi postao mana..

San
Ti me svlacis na svoj nacin
ti me cinis zenom na svoj nacin
pod tvojim dodirima moje telo drhti,
rasipas se po mojoj kozi
svlacim te na svoj nacin,
uzivam u tebi
pod mojim dodirima tvoje je telo skulptura
uzimam te na svoj nacin

Opet kisa....

za mog habibi..

[/I][/B][/COLOR]

AQUARlUS:

Mika Oklop - CA. Blues

Otvori usta i sakrij se iza njih.

Moje ime je Johnny Walker. Izgovara se isto kao sto se i pije.

Ja ne radim nigde: isuvise sam lak za tezak posao, isuvise sam
tezak za lak posao, i isuvise seksi za nocni posao.

Jos niko nije otisao na sud zato sto je ubio neciji duh.

Ima ljudi u drustvenim bolnicama koji su tamo proveli po trideset
krvavih godina samo zato sto su nekad davno razbili prozor u svom
vlastitom stanu.

Volim te. Ne znam kako se to kaze na kalifornijskom.

Poceo sam da ceznem za zavicajem; za nekim toplim krevetom, ljudima
koje sam poznavao, za nekim mirnim ulicama, za nekim lukama u kojima
je voda ruzicasta sa zalaskom sunca, za nekim devojkama koje sam
ostavio iza sebe, na brzinu, pakujuci se sebicno za put. Kako je to
kurvinsko osecanje, ta ceznja! Ne nostalgija, ne patnja zbog toga
sto si nekud daleko otisao - to je bila ceznja u najcistijem obliku...

Kliknite za proširenje...

davno sam čitala CAblues...prekrasno...

Petite Princesse
Cette nuit j'ai fait un songe.
J'ai rêvé d'une petite princesse,
D'un doux petit teint rosé
Si agréable et si belle à regarder.

De ses yeux clairs couleur de vert
Me transportait dans un monde d'univers,
Au chaleureux royaume de son coeur
Pour me faire partager son bonheur.

Si calme et si douce à mes côtés,
Mon coeur ne fait que chanter
Une douce mélodie d'amour
Pour conquérir son coeur de velours.

Avec son sourire d'angélique
Mon rêve devient magnifique.
De ses douces lèvres j'ai rêvé,
D'un geste tendre elle ma guidé
Pour me donner un doux baiser.

A mon réveil je m'émerveille
En découvrant près de moi
Sa peau douce comme de la soie.
Je réalise mon bonheur et ma joie
Car cette petite princesse c'est toi.



Mala princeza
Te noći sam usnio jedan san
Gdje sam snio jednu princezu,
Mekog ružičastog lica
Tako prijatnog i tako lijepog za gledanje
Jasne oči zelene boje
Su me odnijele u jedan svemirski svijet,
U toplo kraljevstvo njenog srca
Da bi sa mnom podijelila svoju sreću.
Tako mirna i tako nježna kraj mene,
Moje srce počinje da pjeva
Jednu meku melodiju ljubavi
Da osvoji njeno krhko srce.
S njenim anđeoskim osmjehom
Moj san postaje čarolija.
Njene meke usne sam sanjao,
Vođen dodirom nježnosti
Da dođem do njenog nježnog poljupca.
Budim se i već se čudim
Otkrivajući kraj sebe
Njenu nježnu kožu kao od svile
Uviđam svoju sreću i radost
Jer ta princeza si ti.

Ne postoji put do srece..Put je sreca


Nemam problem sa odlascima na put..kratak .dug ..uzastopan ..u trenutku mogu da donesem odluku i da se spremim za dvadeset pet minuta koliko mu treba da dodje i jos pet minuta koliko da strcim niz stepenice,ubacim torbu u gepek..poljubim ga i sednem u kola..znaci pola sata u vrh glave..i aloha..idemo..ne povracam..nisam gladna u putu i ne piskim na svakih sto metara.
e..sada pitam se..a ko ne voli da putuje?..cak mislim da je to svima nama u genima..putovati..menjati sredinu ..gradove..covek je nomad odvajkada..vremenima evoluirao od putnika pesaka do svaremenog putnika..vozom..kolima,autobusom i da..avionom..hm..dobro de..plasim se i nije me blam da to priznam..sve do trenutka kada ne uzletim..onda se lepo u mislima oprostim sa svima meni dragim i..budem manje bleda u licu..ali jos uvek dovoljno uplsena da nikada ne prodje a da mi neka od stjuardesa u prolazi ne pita..da li sam dobro..ohhh, da da..dobro sam,hvala ..samo sam se setila da sam zaboravila da ugasim ringlu na sporetu..
Ne znam odakle mi taj strah od letenja..ali stvarnog.. ne erikinog..ako ne letim sama vec je neko pored mene onda ta osoba najblaze receno nahebe,njegova ruka najvise..koju stezem toliko jako da ni sama ne znam odakle mi ta snaga..i kada avion udje u miran let..stisak popusti ali mu ruku ne ispustam kao slamku spasa..a pojas ne otkopavam..ni za zivu glavu kao sto ni usta tada ne zatvaram..brbljam za deset..nista ne jedem ..nista ne pijem u avionu..nista mi ne treba samo da izadjem iz njega..jednom mi je posle loseg leta i nevremana,turbolencija i propadanja doslo da kada smo sleteli kleknem i zemlju poljubim..stikle,uska kratka suknja i pune ruke rucnog prtljaga mi to nisu dozvolili.. ali dobro..opet cu ja leteti..i pobediti svoj strah ponovo,po ko zna koji put..
Ovog puta sam putovala kolima zbog osetljivog prtljaga..poznati grad..nekolicina poznatih ljudi..poznata klopa..poznata zgrada u koju sam usla..poznat razlog zbog koga sam i putovala..nekolicina nepoznatih ljudi sa kojima sam se uctivo upoznala i rukovala...i gomila nepoznatih ljudi...poznata moja draga prijateljica koja je dosla..poznat dan koji smo provele zajedno..puno jedne ceznje i jednog nedostajanja i puno poznatih mirisa..koji mi svaki put u tom gradu vracaju secanja..
Nisam ja neki svetski putnik..mnogo je vise gde nisam bila nego gde jesam..ali dovoljno da mogu da osetim mirise gradova, njihovih ulica, trgova..crkava i katedrala koje mirisu istim mirisima stolecima..mokre zemlje,snegom pokrivene planine,bistrih jezera,planinskih sela..cveca u martu..pedolina,maslina...ruzmarina i vinovih loza,dobrog vina..sira i suve prsute..mirise spomenika kulture i istorije..gustog saobracaja..velikih fabrika..metroa..mostova..skupih ulica gde mozete samo da gledate i nista da pipate..svetlicavih reklama..svuda istih taksista..nervoznih vozaca..prosjaka..tramvajskih sina..brze hrane..finih restorana..ulicnih sviraca..kobasica sa senfom u kifli..sladoleda.belih kuca..mirisa cimeta. .sarenih pijaca..ogromnih trgova..uskih ulicica..zidina..bedema...zamkova i dvoraca..muzeja..galerija..reka.marina..brodova..jahti..morske ribe...kanala.vapora..ogromnih panoa..guzvi..lopova i sanera...sve su to negde isti mirisi..cak su i ljudi isti..samo su im osmesi razliciti..ne smeju se svi ljudi isto ili se smeju malo..ima ljudi koji se uopste ne smeju..ma koliko ih zabavljali..ne umeju i to ti je..a ne mozete se smejati za ceo svet..pogotovo kada zelite svoje osmehe da poklonite samo jednoj osobi..
Nikada me ne hvata nostalgija na putu,u nekoj drugoj zemlji,nekom drugom gradu..ustvari nju sam imala i prebolela pre par godina..ne hvata me nista..cak ni briga..osim misli za moje najblize ali ovog puta uhvatila me neka ceznja..ebeno teska.. kao klupko umotana..stajala je tako u najvecem delu moje duse i cekala da bude odmotana..Nista joj nisam mogla..nicim da je primirim..sklonim...odlozim..mozda bi je jedan telefonski poziv bar malo ublazio ..ali tada sam osetila malaksalost..groznicu..noc je bila kao u bunilu..povratak jos tezi ..sada sam kod kuce a klupko je jos u meni..i jedan san u kome sam ga trazila...rukama sam kopala po mulju ne bi li ga nasla..mog malenog.. meni namenjenog..suza je krenula...ne mogu da prebolim sto je bacen na dno reke..kao da sam sa njim i ja bacena..zaglavljena u tom mulju na dnu reke..
Postoje razliciti putevi..na primer..poslovni,turisticki..avanturisticki..tuzni..veseli..kratki..dugacki..ali postoje i oni drugi..usamljenicki..oprostajni..svadbeni ili pak putevi pocetka..postoje putevi do slave..moci..bogatstva..putevi izdaje..oslobodjenja...sudbinski putevi..ili oni vodjeni zvezdama..postoje putevi razuma i putevi ludila..krijumcarski..kozji putevi...planinski...utabani..ravni..strmi..neprohodni ili putevi koji vode u srediste zemlje. ceo nas zivot sastoji se od puteva kojima idemo..puteva odabira kojima cemo ici..postoji i put kojim nas srce vodi...i to je put koji donosi srecu ili bol..ako ne zakoracite njime.. necete znati..
Ono sto je meni i najlepsi deo puta je..vratiti se kuci..

Tama ne zna nista o pesmama noci
Ona je ona a ja sam ja,
I shvativsi to najbolje shvatam sebe
I tebe.Samo ti i ja mozemo medju sobom
Da razmeniomo ono sto svako ima da da
Samo nas dvoje smo jedno:ne ti i noc
Niti noc i ja,vec samo ti i ja.
Toliko sami,toliko daleko sami sa sobom,
Toliko daleko od obicnih samoca,
Noc je samo nasa pozadina,
Oboje smo uzviseno dosledni sebi,
U bledoj svetlosti koju bacamo jedno na drugo

Kako divna pesma Gordane Knezevic..morala sam da je postavim..

DO LJUBAVI…

Čega se bojiš?
Ovog početka ravnoteže
moždanog doba ptice rugalice,
ili ove reči koja me tera
da samu sebe ne poreknem
i pljunem na uništavajuću
osudu
da budem samo žena.
Pa šta ako me savijaju i lome
kao granje posečane šume,
ja imam devet života
i isto toliko prividnih razloga
za samozaborav,
blagoslovena za izvesnu slobodu
da sama biram
pero ili mač.
U podnožju moje leve trepavice
ugnjezdi svoju zaljubljenost,
jer ti si muškarac-prijatelj
po misli,
u ovoj noći nezagađenoj
blizinom reči PREKASNO,
gurnut surovošću vetra
pravo na postelju
moje plahosti.

Pokušavaš da odoliš?
A mogla sam ti odmah reći
da me voliš,
i pored toga
što ne umem ćutati
i što govorim za dvoje,
što u kretanju mojih kukova
pomeram tvoje stanice samoodržavanja,
što u konturi mojih leđa
pastirica i bludnica
razapinju prostranstvo
pritislih nada
iza tišine u kojoj ječi saksofon.
Podižem svojih sedam velova
i ostavljam ti Panonsko more.
Do ljubavi…

Bila je srecna i resena..razmisljala je o tome kakav ce biti njegov izraz lica i ponasanje dok mu bude saopstavala..da li ce biti odsjaja u njegovim ocima dok je bude zatecen gledao..
......Zasto ne bismo otisli tamo? Rekao si da je to jedno od mesta u kojem bi mogao da zivis..
Ozbiljna si?
Da..i sta nas sprecava da to i ucinimo?
Oci su mu odjednom postale tamno zelene..
Mogu da smislim gomilu toga.Na primer..sta bih ja tamo radio?
Za pocetak neces nista da radis..mislim ni jedan posao..Ja cu da radim..
Salis se..
Ni najmanje..Znas da mozemo od ovoga sto radim da zivimo sasvim lepo
Sta me tako gledas..mislis da se salim ?
Cekaj..polako evo..preformulisacu pitanje u..sta ja da radim dok ti ..radis?
Za pocetak,u vremenu koje dobijes da saznas sta je to sto zelis da radis i kada to shvatis da to i radis..U tome je stvar..da radis ono sto si oduvek trebao da radis..
Nije realno, ljubavi...
Ne..ovo je nerealno.Da pametan covek radi posao koji ne voli, u sredini kojoj ne pripada..sa ljudima koji ga ne shvataju.Da dodje u kucu gde se ne oseca srecan u njoj i zeni koja se oseca isto tako.Da misli da je superioran,ali nije..vec je kao i svi ostali koji su upali u iluziju da kada se ozeni i dobije decu, treba da se skrasi..da je masina za pravljenje para..da ima veliku kucu..dobar auto i povremen sex..i tako do trenutka kada shvati da vise nista ne moze da promeni..a sve to uz odluke na koje niko nikoga ne primorava..
Ko kaze da ja treba da postanem neko poseban?
Ja kazem..
Imao bih slobodu i to je privlacno ali to sve ima smisla da sam talentovan ali nisam..
Jesi..od kada smo se upoznali ti mozes da budes sve..I znas sta je bitno.. bitno je ono sto si ti i da u zivotu ne porices ono sto jesi..
A sta je to??
......Ne znas? Ti si najdivnije bice na svetu..

Povescu te tamo gde vodim sve svoje snove
Kada me ceznje lome i dusom uzdasi zaplove
Tamo gde vreme stoji i samo vetrovi strasti huje
Gde miris palmi more donosi i zalazak sunca se cuje

Povescu te na zvezdu najsjaniju u nama
Kada u njenoj svetlosti nestane trag za nama
Tamo gde se nemiri hrane rosom uzdrhtalih tela
Gde su cula strascu opijena u igrama leptira bela

Povescu te kada mi osetis dusu u svojoj dusi
Kada se i posljedni oblak koji nas razdvaja srusi

...zatomit ću u sebi jecaj
zaboravit nadolazeće jutro
razbacati treptave kapi rose na gola ramena
sasvim nespremna
uhvatiti vjetar u kosi..
probuditi se drukčija
probuditi se nova...s rukama ispruženim u daljinu
čekajući tebe....
da mi se vratiš...

"Čekam tebe, da, baš TEBE!
Čini se celi život te čekam i nikako da te dočekam..
Ali, ipak ne gubim nadu da ćeš doći jednoga dana..
Makar na minut ili dva.. na sat ili dva..
Čisto da ti u oči kažem da sam baš TEBE čekao do sad..
I nadam se tom susretu.. samo za njega živim..
I za TEBE.. onog kog čekam..
Čekam te.. ljubavi.."

♥♥
za habibi

Uzimali smo jedno drugom rec iz usta; mislili smo o istim stvarima i govorili o njima na isti nacin; izgledalo je da se poznajemo godinama
U zivotu svakog coveka, govorio je, postoji samo jedna zena sa kojom moze da ostvari savrsenu vezu kao sto u zivotu svake zene postoji samo jedan muskarac sa kojim se oseca kompletna. Pronaci se, sudbina je malobrojnih. Svi ostali su prinudeni da zive u jednoj vrsti nezadovoljstva i neprekidne ceznje.
- Koliko je ovakvih susreta, govorio mi je, - jedan u deset hiljada, jedan u milion, u deset miliona?
Da, jedan u deset miliona. Sve ostalo su prilagodavanja, prolazne privlacnosti epiderma, afiniteti tela ili karaktera, socijalne nagodbe. Posle tog zakljucka, nisam prestajala da ponavljam: Imali smo srecu, zar ne? Ko zna sta se iza toga krije, ko to zna?
Na dan mog polaska, sapnuo mi je:
-U kom zivotu smo se vec sreli?
-U mnogim,odgovorila sam mu i rasplakala se
(idi kuda te srce vodi)

Ropstvo - Vesna Parun

Zena sam...
Moja ispovjest prastara i tuzna
drhtala je neizgovorena
pred nepomicnom savjescu planina.
Ostanite bezazleni
dok pjevam ovu himnu istinitu
o robinji i zeni i orlu
koji je uzletio u modrine.

Ljubila sam najljepse mladice
u ovoj dolini i u svim dolinama
kojima proticu necujne rjeke bezbriznosti.
Da znate kako sam ih ljubila
vi bi plakali. Da znate kako sam bdjela uz njih
vi nikad nebi spavali spokojno
pokraj zene ili pokraj sume
ni pokraj ognja skitnica.

Ljubila sam ih kao istrazivac predio neznani
u koji se zaputi, ni od koga pracen.
Nema mocvare koju ne pregazih
ni stabla pred kojim neklonuh
ni brda put kojeg ne dizah oci
trazeci spas.

Ljubav je bila jaca od mene.
Moje tjelo je strepilo.
Dodirujuc srecu, cestu otkritu
koja izmice u nedogled.
O, vi koji trosite suze za svaki rastanak,
za svaki cvjet
za svaki krug koji nedostaje na vodi,
vi, koji bedra svoja cuvate za najvecu bol
i ostajete ponizeni pred sudbinom;

Pomozite mi da izreknem nistavilo naseg sjaja
prasinu ljepote koja nas zasipa.
Breme ljubavi pod kojim smo se slomile
noseci ga predano, kao da nosimo neotklonivi plod
svoje crne utrobe.
Kao da nosimo zapaljenu buktinju zivota.
Ja nisam nista mudrija od vas.

Moj put je isti put kao vodonose
koji nemoze izbjeci strminu izvora
i pocinkom neumanjuje jaram svoj.
Gledajte moja ramena.
Oziljci na njima isti su kao i vasi.
I bore oko mojih usana
gorke su od godina strpljenja
i od pelina sutnje.

Ne zatvarajte prozore, djevojke!
Ovo je i vas glas, ovaj glas preplasene noci
sto je prezrela svoje ropstvo,
i hoce da postane orao.
Izadjite na ulice i vidjet cete
kako klecim na svakom pragu
na kojem je klecala Zena.

Nijedna od vas nije bila tako pokorna kao ja.
I nijedna od vas nije tako prkosno
i gnjevno uspravila svoje lice,
i pogledala nad vrhove smreka
gdje su orlovi
i gdje je Ljubav.

O, sta je meni da izgubim jedno krilo, jednu zjenu,
sta mi je da pregorim nekoliko proljeca
nekoliko izvora, i zetve najljepse
koje se nece vratiti nikada!
Sta je meni da prebolim travu svog djetinstva
i grad svoje mladosti.

Bila sam odana miru ljubavi.
I plakala sam kad bi vjetar zatresao
njene krosnje u nevrijeme.
Ljubav je bila jaca od mene,
A muskarac je bio hram
s proceljem zlatnim od mojih sanja
na stupovima moje smjernosti.

Dok je spavao, na prstima sam silazila
pred prag, i legla na kamen
pokrivsi se mokrim zvjezdama.
A kad je ustajao, zalila sam njegove ruke
jednako umorne kad stiscu hljeb
i kad nose oruzje i stijegove.

Govorila sam da moju mladost
jos nije dodirnula noc.
I skrivah suze da bi mi vjerovao.
I kad su prepoznali u mojim ocima osmijeh
kojim zena sebe dariva zauvjek
onom s kim ce podjeliti tajnu,
oni su odvrnuli svoje lice od mene
i gledali su nekuda u daljinu
ljubomorni na slobodu
visoko raskriljenih ptica,
sto su odabrale pustocu vidika
i odrekle se ljupke doline
koje se oni nisu mogli odreci.

I grlili su me odsutno i mrzovoljno.
I svlacili me kao krivca, ne kao zenu.
I te noge su me gazile,
te ruke su me bicevale,
ta usta narugala su se cjelovima.
Ali ja sam se smjesila i dalje
postojano i bezazleno.
Ja sam ih ljubila.

Govorila sam da su dobri i mudri
i skrivala suze, da bi mi vjerovali.
Zatim su me milovali
kao sto kraljevi miluju robinju najdrazu.
A ja sam se u njihovim rukama osjecala
usplamtjeli zar bica. I u njihovu glasu
zavijanje vukova u divljini.

Tako mi mladosti moje, evo, imam svjedoke,
prah ove ceste i ovaj zdenac
kome zazvah vodu duboku.
Kad ih pogleda, to bjehu vukovi.
To bjese zaista divljina i noc,
a ja tek plijen, pred pecinu domamljen
u brlog pohotnika, pred noge osvajaca.

A oni su i dalje gledali spokojno
u neku zlatnu mrlju neba, koja se dizala uvis,
i za koju mislim da bijase orao
sto je kruzio nad dolinama.
I kad su vec sasvim vjerovali
u moju blizinu i moju postojanost,
ja sam pogledala onam kud su gledali oni
u daljine modre i raskopane, u visine
put kojih se vinuse najsmjeliji.

I pozeljeh da sam ja ta zlatna ptica,
raskriljeni orao nasred neba.
Tada stadoh da se smijem.
Otvarala sam vrata siroka i smijala se, smijala
mimo trave i plastove psenice,
do crne vjetrometne zemlje
kojom su mi snagu opasali.

I smjeh moj budio se u zoru
i prosipao do prvih zvijezda.
A onda sam zaspala umorna
kao od hoda kroz planinu.
Cudila sam se tom putniku podmuklom
koji je zaustvio konja pod ovim brdom,
na ovom pijesku.

I trazeci nociste na pragu zene.
I zeli da mu pjevam uspavanku
ja, koja cu prezreti njeznost
da bih dosegla svoju istinu.
Ja, koja svoju sutrasnju ceznju
vec citam u ljetu ptice izgubljene.

I odvrnula sam svoje lice
da zelju na njegovu licu ne vidim.
I prestala se smijati.
I krisom placuci odoh.Odoh posve sigurno.
Odoh na put zalosnih da budem pjevac lutanja.

Ja vise ne trazim. I ne vjerujem...
Ne vjerujem u vrlinu gospodara.
Pamtim kako ruke bicevi postaju,
i kako je zagrljaj muskarca strasan
kada se odmaraju osvajaci
i kad se u njihovu zahvalnu glasu
opet cuje zavijnje vukova.

Zato, mladici iz moje doline,
ne vjerujte mi kad lezim pored vas u travi
krotka i pokorna kao srna.

Ni kad vas napajam i tetosim,
ni kad istem vasu vjernost
u zamjenu za proljetni oblk u visini,
za oluje mog promjenljivog srca.

Jer, jao onom ko mi povjeruje
i ko dovede svoje stado pred moj sator, da ga othranim.
Ja cu ga napustiti
u cas kad tama obavije polja.

Uspravit cu svoje lice
i stresti cvijece kojim ste me okitili.
I drhtat cu, jer je stablo u daljini velicanstveno,
a vasa ljubav nistavna.
I vasi ognjevi pred ognjem zore krzljavi i turobni.
Idite svojim putem zaljubljeni!

Moja svirka nije za vase uho!
Ljubav je bila jaca od mene.
Ali pjesma postade orao i napusta svoju dolinu.
Put modrih gora lete orlovi i ne okrecu se.
To je ispovjest zene i robinje.
Himna ponizene ljubavi.
To je pjesma o mojoj istini
sto je istina ostavljenih...