jedan ali vrijedan

Ekskluzivni interview: Dragoljub TODOROVIĆ, autor i kosmopolita iz Srbije


DOĆI ĆE VRIJEME KAD ĆE SE SRBIJI I CRNOJ GORI ISPOSTAVITI RAČUN ZA ONO ŠTO SU ČINILI U BOSNI

Razgovarao: Esad KRCIĆ

Dragoljub TODOROVIĆ

Kosmopolita i pacifista, jedan od najmlađih koji je krenuo u obračunu sa Milosevićevim režimom. Svojoj zemlji poklonio je svoj entuzijazam u vidu knjige Privatizacija u Srbiji i Borbom za demokratiju. Kaže da je postao je veliki Srbin, baš zbog toga što je u ostalim narodima (prvenstveno Bošnjacima) prišao sa ljubavlju. Svjestan da se istina mora istjerati i prihvatiti odgovornost za ono što je činjeno u “ime svih Srba” u svim djelovima bivše SFRJ, aktivno uzima ulogu u istjerivanju istine. Kao suosjećanje sa žrtvama Srebrenice, napisao je poemu “Bošnjačkim srcima” , koja je možda njegova "lična karta" i potvrda da svi ljudi nisu isti. U vrijeme Miloševića, objavljuje satirične tekstove, a trenutno radi na istjerivanju istine sa onim što se za vrijeme genocidne agresije dešavalo u Bosni i Hercegovini. Kao kruna svega toga, jeste i njegova promocija na Internacionalnom Univerzitetu u Novom Pazaru. Jedan od takvih je i ovaj intervju, jer njegova saradnja sa Bošnjaci.net nije od jučer, naravno na obostrano zadovoljstvo.
BOŠNJACI.net: Dragoljube, možda je najbolje da počenemo razgovor sa početkom raspada bivše SFRJ, odnosno od srpsko-crnogorske agresije na BiH. Znam da si tada bio dječak sa svega desetak godina i nije mi namjera da ovaj razgovor ispadne da manipuliram sa ondašnjom dječijom maštom. Ipak zamolio bih te da vratiš sjećanje u to vrijeme i da nam kažes kako je jedan dječak doživio sva dešavanja u svom ukruženju, oživljavanje četnickog pokreta, i šta je tebi kao dječaku ostalo u sjećanju iz tog perioda?
Dragoljub TODOROVIĆ: Pre svega, želim da pozdravim uredništvo i posetioce web magazina Bošnjaci.net. Nadam se da ću opravdati ovaj prostor koji ste mi ustupili. Neću govoriti ja: govoriće čovek u meni.
Kad je počela agresija na BiH ja sam imao svega 7 godina. Ovaj razgovor ne može biti manipuliranje dečjom maštom, kao što ste to naveli, jer mislim da sam dovoljno zreo da bi iko sa mnom manipulisao: kao i sav dosadašnji moj rad, i ovo ću odraditi i reći ono što mi je pri pameti. Bile su to paklene godine, po sve nas, kako se u narodu to kaže: Pomenulo se, ne povratilo se. Sada, s godinama i pri ovoj pameti, mogu reći samo jedno: ako je većina u BiH želela da njihova zemlja bude nezavisna i kao takva priznata u svetu, zašto bi to smetalo njenim susedima i bivšim federativnim članovima tadašnje Jugoslavije. Kao i svaka članica bivše Jugoslavije, i mi smo ovde dosta osetili: nestašica hrane, inflacija, bili smo maletene policijska država. Ali, bio sam svestan da se u našoj nekadašnjoj domovini i gine, što će reći, da od goreg ima još gore. Bilo je to vreme kada su ljudi teško živeli od svoje plate, kad se rađao sloj ratnih profitera, a bilo ih je mnogo, jer je bilo i mnogo frontova. Ne želim da se vraćam u taj period, ali ako želimo bolje sutra, moramo se kad-kad setiti i prošlosti, jer ko se ne seća prošlosti- osuđen je da je ponovo proživi.

BOŠNJACI.net: Da li si tada mogao pretpostaviti da se u Bosni tvoji vršnjaci nemilosrdno ubijani isped kuće, škole… i čija je igra prekidana iz snajpera, PAM-a, PAT-a…
Dragoljub TODOROVIĆ: Da, samo sam mogao i pretpostaviti, jer jedno se radilo na frontovima, a drugo je ono što nam je servirao RTS. Ja sam negde, duboko u sebi, verovao da u ratu stradaju sva deca, bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost.


RTS je trebao biti servis građana, a ispalo je da su građani bili servis RTS-a za ostvarivanje ciljeva tadašnjeg režima


BOŠNJACI.net: Dok su nemilisrdno ubijani gradjani Bijeljine, Višegrada, Foče, Brčkog, Sarajeva, Prijedora, Mostara, Bihaća, Srebrenice, Žepe…, iako nam je dosta toga poznato, ipak nam je važno da čujemo Tvoje mišljenje, kakvu su sliku stvarali srbijanski mediji i kako su građanima Srbije pojašnjavli Miloševićevu i njegovih sljedbenika expanzističko-fašističku misiju?
Dragoljub TODOROVIĆ: Moram se opet nadovezati na medije, tačnije na tadašnji RTS. Sve ono što je servirano, bilo je smšljeno i dirigovano sa političkog vrha. RTS je trebao biti servis građana, a ispalo je da su građani bili servis RTS-a za ostvarivanje ciljeva tadašnjeg režima. Ovde se ništa nije moglo saznati o zločinima koje su počinile te "dobrovoljne garde". Zločine koje su srpske paravojne formacije počinile u Podrinju, RTS nije ni pominjao. Taj medij i ostali promiloševićki mediji krivi su za svest kod većine Srba. Jer, ako vam se neka laž po pet puta dnevno servira, onda poverujete u te laži, tj. laž koja se ponovi više puta - postaje istina. To je gore i od najgoreg zločina. Većina građana Srbije prihvatala ih je kao oslobodioce srpskog naroda. Mnogim građanima ne treba to prepisati u zamerku, jer su bili strašno zatrovani onim što im je nacionalna televizija servirala, rečju: bili su u velikoj zabludi. Još jednom mogu da kažem: to su ljudi, koji se predstavljaju kao ljudi, Srbi, pravoslavci, službenici, ali ko god da je to uradio, ne može nositi prefiks "čovek".

BOŠNJACI.net: Kako si gledao i doživljavao na pojave jačanja i širenja četničkog pokreta, odlaske na ratišta i povratak sa ratišta?
Dragoljub TODOROVIĆ: Sve je bilo jasno kao dan. Kad neka pročetnička stranka održi promociju u nekom gradu, drže se govori koji zagovaraju mrznju prema nesrbima, priča se kako je došlo vreme kad se Srbi moraju osvetiti, prijavljuju se "dobrovoljci". Ne znam za šta im se svetiti? Pominje se Kosovski boj- koji se slavi kao pobeda, a u stvari to je bio poraz. Albanci na Kosovu su vekovima bili ugnjetavani i diskriminisani, sve do 1998. kada su i masovno ubijani. Sve je krenulo odatle. Krenulo se sa manipulacijama raznih mitova, a to je, kao što sam rekao, neka vrsta laži koju kad pomeneš više puta- postaje istina. I sad zbog tih priča, ti bi da iskoreniš jedan narod.


Četnici su kao materija u prirodi: mijenjaju oblik, a suština im je uvijek ista


BOŠNJACI.net: Koliko četnički pokret živi danas, mislim globalno, među Srbima?
Dragoljub TODOROVIĆ: Koliko mi je poznato, danas u Srbiji živi Ravnogorski pokret, koji je za razliku od paravojnih formacija devedestih (koji su sebe nazivali "četnicima")- krajnje bezazlen. Taj pokret, koliko mi je poznato, ima za cilj da preživelim četnicima, pokreta Draže Mihalilović, iz Drugog svetskog rata urgira dodelu penzija. Izraz "četnik" ima pogrešno značenje, ali se udomacćo, jer su i jedni i drugi imali za cilj – “veliku Srbiju”, uređenu kao monarhiju. Svake godine se sastaju na Ravnoj Gori slaveći Dražu Mihailovića, a jedan takav pokret podržao je i naš ministar spoljnih poslova. Maja, Sve ono što je servirano, bilo je smšljeno i dirigovano sa političkog vrha. RTS je trebao biti servis građana, a ispalo je da su građani bili servis RTS-a za ostvarivanje ciljeva tadašnjeg režima. Ovde se ništa nije moglo saznati o zločinima koje su počinile te "dobrovoljne garde". Zločine koje su srpske paravojne formacije počinile u Podrinju, RTS nije ni pominjao. Taj medij i ostali promiloševićki mediji krivi su za svest kod većine Srba.
--------------------------------------------------------------------------------

Sve je bilo jasno kao dan. Kad neka pročetnička stranka održi promociju u nekom gradu, drže se govori koji zagovaraju mrznju prema nesrbima, priča se kako je došlo vreme kad se Srbi moraju osvetiti, prijavljuju se "dobrovoljci". Ne znam za šta im se svetiti? Pominje se Kosovski boj- koji se slavi kao pobeda, a u stvari to je bio poraz. Albanci na Kosovu su vekovima bili ugnjetavani i diskriminisani, sve do 1998. kada su i masovno ubijani. Sve je krenulo odatle.


--------------------------------------------------------------------------------


BOŠNJACI.net: U gradu u kojem živiš, pa i inače gdje se krećes, kad prepoznas nekog da je četnik ili je sljedbenik četnickih ideja, kako se ponašaš u takvim situacijama?
Dragoljub TODOROVIĆ: Ranije sam imao običaj da zapušim nos, ali kako vreme prolazi, shvatam da je tim ljudima potrebna pomoć. Ako u Srbiji imate 2 miliona sledbenika ideje Vojislava Šešelja o “velikoj Srbiji” onda bi na svet i Evropa više pomogli kad bi nam pomogli da izmenimo našu svest o prethodnim ratovima, što će reći da: umesto što nam šalju 2 miliona eura pomoći, bolje nek' nam pošalju 2 miliona stručnjaka koji bi radili na takvim slučajevima. Ranije sam osuđivao takve pojave i čudio im se do neba, ali kako vreme prolazi, shvatam da su oni više za žaljenje, nego za osudu.


--------------------------------------------------------------------------------


Po RTS-u iz 1993. ispade da svi ubijaju osim Srba. Pa, dobro, al' gde sve odoše paravojni "dobrovoljci" i obveznici JNA. Sigurno nisu tamo brojali zvezde i čitali Tolstoja, jer su umesto knjiga poneli puške. A zbog koga? Na golobradu nejačad, nenaoružane i oružane, jer oružje ima snagu života u očima onih koji ga ne poseduju. Tako je i bilo, ti prokleti metkovi i puške, okončali su nečije živote, a oni su pre svega, u prvom redu bili ljudi satkani od emocija, nečiji sinovi; nije to bio balon u vazduhu koga možeš iglom probušiti, svi ljudi su biljke sa dubokim korenima. Ako toj biljci uništiš list, preživeće nekako. Ali, ako joj otrgneš pupoljak i isčupaš svaki koren- znaj da si je uništio. Kao takva, moje suosećanje upakovano pesmom solidarisalo se, u prvom redu sa ljudima. Ali, pošto su oni ubijani samo zato što su Bošnjaci, i što nisu imali čime da se brane, onda je pesma po njima dobila ime, opomenula buduće naraštaje i osudila sve te puške i metke.
ove godine, bila je predviđena poseta jednog hrvatskog zvaničnika Srbiji, ali je isti odložio posetu zbog te Ravne Gore. Mislim da se skupilo nekoliko hiljada ljudi na ovogodišnjem skupu. Ako ste mislili na ove druge pokrete, nastale u tim nečasnim devedestim, prošlog veka, oni svakako žive u vidu nekih nevladinih organizacija, koji sigurno imaju jaku finansijsku, medijsku i političku podrsku u svakoj garnituri. Mislim da će ti pokreti preživeti svaku vlast i promene. Oni su vam kao materija u prirodi: menjaju oblik, a suština im je uvek ista. Mnogi ljudi su zaokupljeni svojim problemima, kako preživeti, pa ti pokreti žive u glavama onih ljudi koji zaboravljaju da moramo u Evropu.

BOŠNJACI.net: U gradu u kojem živiš, pa i inače gdje se krećes, kad prepoznas nekog da je četnik ili je sljedbenik četnickih ideja, kako se ponašaš u takvim situacijama?
Dragoljub TODOROVIĆ: Ranije sam imao običaj da zapušim nos, ali kako vreme prolazi, shvatam da je tim ljudima potrebna pomoć. Ako u Srbiji imate 2 miliona sledbenika ideje Vojislava Šešelja o “velikoj Srbiji” onda bi na svet i Evropa više pomogli kad bi nam pomogli da izmenimo našu svest o prethodnim ratovima, što će reći da: umesto što nam šalju 2 miliona eura pomoći, bolje nek' nam pošalju 2 miliona stručnjaka koji bi radili na takvim slučajevima. Ranije sam osuđivao takve pojave i čudio im se do neba, ali kako vreme prolazi, shvatam da su oni više za žaljenje, nego za osudu.

BOŠNJACI.net: S ozbirom da razmijenimo e-mail poruke, često mi napišeš o problemima sa kojima se susrećeš o prijetnjama itsl. zbog Tvojih stavova koje javno iznosiš koji su doista hrabri, posebno kada se tiču o srpsko-crnogorskoj agresiji na BiH u genocidu nad Bošnjacima. Zbog toga si često na udaru pojedinaca i grupa, možes li za naše čitatelje reći, na kakve sve probleme nailaziš?
Dragoljub TODOROVIĆ: Bilo je reči o tome u mom tekstu o Srebrenici. Preteći pozivi i ostali "dodaci" su rat koji vodi četa ljudi protiv jednog bića koje ne razmišlja kao oni. I dan danas dobijam te pretnje. U stvari, rat je izraz nemoći, a kao što se da primetiti - naše društvo je palo na niske grane. Tamo gde bi vas nagradili - ovde bi vas osudili. Ne pišem mnogo. Trudim se da ono što napišem, bude i kvalitetno. A moj rad se vezuje za neke stvari šireg značaja. Ja sam svoj put odavno trasirao, postavio sam sebi najteži zadatak (teži i od završetka školovanja, i od traženja stana, i od nemaštine), a to je da budem (i istrajem kao) čovek. Hvala Bogu, imam i prijatelje koji mi pomažu da istrajem na tom putu i kojima sam prezahvalan. Preteći poziv i koja "virtualna" umrlica sa mojim imenom i islamskim polumesecom, ne mogu me vratiti sa ovog puta. Ljudi koji krenu ovim putem, odmah postaju omrženi, i to bez razloga. Svojom kosmopolitskom aktivnošću nikog nisam uvredio. Ako sam im ja jedini problem, onda u redu. Ali, rađače se i nastupati i drugi, slični meni, neki novi klinci koji će biti spremni da rade ovo što i ja. Mada, i danas postoje neki ljudi koji su spremni na ovakve korake. Jedna od takvih je i moja sunarodnica, kojom se ja ponosim, koju cenim i žena čija se radinost poklapa sa mojim - Nataša Kandić, žena koja je prva "uvela" u Srbiji istinu o Srebrenici i Kosovu. I takav entuzijasta, lako može postati meta onih koji mrze i beže od istine koja im se servira. Jer, priznaćete, istina najviše boli. Ako želite saznati ko je kosmopolita u Srbiji, slobodno postavite građanima pitanje: Ko je najomrženiji u vašoj zemlji?


Po RTS-u iz 1993. ispade da svi ubijaju osim Srba

BOŠNJACI.net: Bošnjaci.net su prošle godine pred devetogodišnjicu genocida u Srebrenici objavili poemu “Bošnjačkim srcima”, koju si posvetio bošnjačkim žrtvama. Nakon objave ona je faktički planula po bosanskim štampanim i elektronskim medijima, na raznim forumumima su raspravljalo dugo, očito kao da su čekali da takav glas dođe iz Srbije. Koji je razlog za pisanje ove poeme, odnosno odakle si dobio inspiraciju, ako znamo da ste živjeli u medijskoj režimskoj Miloševićevoj Srbiji?
Dragoljub TODOROVIĆ: Ja sam od svoje osme godine (1993.), kada je u Srbiji bila ona hiperinflacija, prestao verujem Miloševiću i njegovoj televijziji, koja je u ono vreme bila jedino sredstvo informisanja. Koliko je mojih vršnjaka povređeno tom situacijom, velikim siromaštvom, gubitkom nekadašnjeg parametra vrednosti, sam Bog zna, a čini mi se da posledice još traju. Koliko je građana Srbije povređeno lažima koje je iznosila ta državna televizija. Ostali smo uskraćeni za istinu. Još kao dete bio sam veliki jugonostalgičar, uživao sam u reemitovanim emisijama, koje su snimane pre ovih ratova, jer u tom vremenu osnivanja "turbo- velike Srbije"- ja sebe nisam nalazio. Razna zastrašivanja: ko misli drugačije, bit će da je ludak; a još ako progovori - kažnjen. Jednom rečju, bio sam revoltiran onim što je u Srbiji bio red, a u razvijenim zemljama - prekršaj. To me je i navelo da u svojoj 13-oj godini krenem u borbu protiv tadašnjeg režima. To me je navelo i da sa zapitam da li su ti Bosanski muslimani i Bosanski katolici toliko loši, kako ih prezentirala televizija. Kako da im verujem? Niske plate - oni dovikuju da nikad nismo bili bogatiji (istini za volju, zvučaće paradoksalno, te '93. mi smo bili država u kojoj su građani bezvredne miljarde bacali u kontejnerima ali, ipak, bile su to "milijarde"). Snime po neku snabdevenu pumpu, a ne snime redove za naftu i švercere. Snime površinu, ne snime dubinu. Nisam im verovao ni po jednom osnovu, tako da sam lako našao način kako pre doći do istine. Svaku saopštenu informaciju RTS-a preokreneš i dođeš do istine. Kako se pitanje vezuje za nastanak moje poeme, moram reći da poema nije politički produkt, nastao iz revolta prema "miloševićima", već čisto suosećanje. Ta poema nije pisana da bi bila primenjivana na politiku, jer, nema ništa gore od pesme koja se upotrebi u ratne i huškačke svrhe. To je bilo čisto suosećanje, ja sam verovao da nisu svi Bošnjaci loši i da u ratu niko nije nevin, puca se na sve strane. Po RTS-u iz 1993. ispade da svi ubijaju osim Srba. Pa, dobro, al' gde sve odoše paravojni "dobrovoljci" i obveznici JNA. Sigurno nisu tamo brojali zvezde i čitali Tolstoja, jer su umesto knjiga poneli puške. A zbog koga? Na golobradu nejačad, nenaoružane i oružane, jer oružje ima snagu života u očima onih koji ga ne poseduju. Tako je i bilo, ti prokleti metkovi i puške, okončali su nečije živote, a oni su pre svega, u prvom redu bili ljudi satkani od emocija, nečiji sinovi; nije to bio balon u vazduhu koga možeš iglom probušiti, svi ljudi su biljke sa dubokim korenima. Ako toj biljci uništiš list, preživeće nekako. Ali, ako joj otrgneš pupoljak i isčupaš svaki koren- znaj da si je uništio. Kao takva, moje suosećanje upakovano pesmom solidarisalo se, u prvom redu sa ljudima. Ali, pošto su oni ubijani samo zato što su Bošnjaci, i što nisu imali čime da se brane, onda je pesma po njima dobila ime, opomenula buduće naraštaje i osudila sve te puške i metke.

BOŠNJACI.net: Da li je to glas savjesti Srbije ili je pak to glas suosjećanja mladog kosmopolite prema nedužnim žrtvama genocida?
Dragoljub TODOROVIĆ: Kao što sam rekao, razum mi nalaže najtežu ulogu, biti čovek i beskonačno tragati za istinom. I ja sam čovek, i svako od nas, igrom sudbine, mogao je biti građanin neke druge Srebrenice, ali opet Srebrenice. Pa dovoljno govori moje raspoloženje, koje je bilo na nuli, kad su se pojavili oni snimci, koji "štipaju" direktno u srce
.BOŠNJACI.net: I ove godine si napisao poduži analitički tekst koji si posvetio žrtvama genocida Srebrenice. Prema poemi “Bošnjačim srcima” te tekstu o kojem je riječ, reklo bi se da istinski volite Bosnu i Hercegovinu, i da se suosjećate sa patnjom Bošnjaka nad kojima su Tvoji sunarodnici iz Srbije, Crne Gore, naravno Miloševićevi i Karadzićevi sljedbenici počinili genocid.
Dragoljub TODOROVIĆ: Da, u pravu ste. Tekst "Srebrenica: trend ili suosećanje" je prošao isto kao i poema Bošnjacima. Valjda je bilo bitno ko piše i šta piše, a to se dobro poklopilo. Zaboravio sam reći i ono najbitnije: pisan je iz srca, a to nikog ne ostavlja ravnodušnim. Pomenuli ste i Karadžićeve sledbenike koji su činili genocid nad narodom u svetu priznate i nezavisne BiH. Bosnu volim istinski, kao i svaki jugonostalgičar, koga boli podela Jugoslavije, pa i same Bosne na kojekakve entitete. Stvar je u tome, što su u Bosni najviše zakuvali "dirigenti" iz Beograda, poput Miloševića, koji je lako izdao svoju prekodrinsku braću. U stvari, njegovom režimu je odgovarao rat, jer je tada porastao i šverc, pristizale su pare iz Bosne. Međutim, Miloševiću je najviše bilo do Kosovskih Srba, jer je dole fabrikovao svoje pobede.

BOŠNJACI.net: Da li si možda razmišljalo, zašto je došlo do mržnje na prostorima ex- Jugoslavije?
Dragoljub TODOROVIĆ: Jos jedno pitanje, kome se ne sme tako lako pristupiti. Ne mrze se svi međusobno. Naprotiv, često ćete naići na one koji su tad i tad posetili Sarajevo i ostali očarani bosanskim sevdahom. Neko će vam reći kako je imao prijatelja Slovenca dok je služio vojsku i kako mu je ostao u najlepšem sećanju. Ako me pitate za one koji istinski mrze... Tom mržnjom, oni nisu povredili samo svoj rod, takvi ljudi u stanju su da mrze čitav ljudski rod. Ili da upotrebim onu narodnu: Onaj koji do podne mrzi ceo svet, od podne mrzi i sebe. Mržnja povređuje ono najlepše u čoveku. I kad nekom strancu kažete tu reč, zvučaće mu zločesto, kako ti glasovi spojeni u celinu (R,Ž,NJ,) ne slute na dobro. A i ti ljudi što su pokazali otvorenu mržnju prema drugim narodima su produkt nečije zlobe i nečijih ciljeva, kome ide u prolog da ovaj "pasivac" mrzi. Rečju: zavadi pa vladaj...


Bosna je oduvijek bila samo svoja


BOŠNJACI.net: Pa evo mržnja je ispoljena kroz progone, logore, silovanje čak curica od 7 godina do nena, starica 77 godina. Gdje je inkubiran takav vid mržnje i da se odjednom ispolji prema nekome koje drugačiji, a koji opet nisu davali povoda za tako nešto?

BOŠNJAČKIM SRCIMA...


Golim rukama srce su Vam vadili,
želju za životom crnom kapom gasili,
sve da hoće gore biti ne može.

U ovoj noći, čistoj, mekanoj, umiljatoj,
ja poznam opet taj vaš svet,
sad je taj svet na nebu,
i iznova večan je.

U devedesetim bez srca i ponosa,
i ponovo oni bez srca i ponosa,
plašili su se vašeg srca nebeskog,
i prošarano oblačnim zavijutcima,
jer vaša velika duša boravila je na zemlji,
a to nije smela...

Bili ste deca bez igračaka,
veliki pljusak leti, zar se i to dešava,
verujući u Boga,
i svom snagom u ljubav,
na ovom opasnom dunjaluku,
vaša duša je bila prepreka.

A ja...
Sam sa sobom i Vama,
hiljadu put snivam, hiljadu bisera govorim,
poštujući vaša zemaljska stradanja,
diveći se vašim nepreglednim visinama,
znam,
samo vam se duša na Arafat preselila.

I ja opet sam,
živeći s puškama i krvnicima
koji su vas poslali gore,
znam,
tuđ sam, a ipak Vaš.

A Vi,
svake noći mi šaljete anđele,
na zemlji su vam ostale velike želje,
jer i ja sam poprimio Vašu klicu stradanja,
Bošnjačka srca željna radovanja.
U ogledalu ste iza mene,
a ispred svih nas
kad vera dotakne ljubav,
kad stradanja povrede nadanja,
kad Drinom se rasipa glas...

Svaki mir zaboravlja žrtve,
svaka žrtva se samo retko seti.
A ja, Bošnjaci moji,
ostao sam bez duše i sna,
moju dušu ubi puška četnička koja ubi Vas,
a ja Bošnjaci moji,
cele ću godine žaliti,
što sam bio sprečen
da pozdravim Vaše duše u Srebrenici.

Ja već sada s vama lutam rajom,
ja već sada vidim neka draga lica,
ja i sada plačem i kad se smejem,
ja sam mrtav, al' još svetom lutam,
ja sam opet sam,
sa Vama il' bez Vas.

Teci suzo i Drinu pomuti,
duni vetre, Sava nek' se peni,
a ti Bože - čuvaj Bošnjake...

Dragoljub TODOROVIĆ
Juli 2004. godine
Dragoljub TODOROVIĆ: To je dugo tinjalo u nečijim glavama i samo se čekao čas da se ispolji ta mržnja. Tito je za takve ekstremiste napravio Goli otok, koji od nikog nije napravio čoveka, već još većeg sadistu koji sanja o tim danama kada će ubijati. To nije od juče, pa da se ozbiljno zapitamo šta se to desilo. To je ona "vekovna zla kob", koju su nam u amanet ostavili preci, kako se mora "osvetiti" Kosovo, konkretno: poraz iz 1389. To nam najbolje ilustruje onaj snimak gde Radovan Karadžić rukom pokazuje na Sarajevo, rečima (parafraziraću): “Ovo je sve nekada bilo srpsko, došli Turci, ukrali nam ga i mi po svaku cenu moramo da ga vratimo”. I uz to, gađa ga granatama. A da ne govorim o opsadi Sarajeva i nedužnim tamošnjim civilima. Sarajevo je bila jedna nemoćna dolina. A Bosna je oduvek pripadala Bosancima. Greh je kad kažete da je to turska tvorevina, da je to nekada bila srpska manja država i da Bosna pripada sledbenicima “Herceg-Bosne”. Bosna je oduvek bila samo svoja, i tamošnji narod je živeo u ljubavi, dok nas neko sa vrha nije "podsetio" da se Srbija prostire do Tokija. Gnusnosti koje ste naveli zaslužuju svačiju osudu. Osudu svakog normalnog i savesnog građanina, bar.


Bojim se da se Srebrenicom i Dejtonom nije završio rat, tinja neko zlo u vazduhu


BOŠNJACI.net: Da li je vrhunac te mržnje genocide nad desetak hiljada Bošnjaka Srebrenice, koje su zvjerski poubijali i poklali za samo par dana, ili se pak moglo i može desti i gore?
Dragoljub TODOROVIĆ: Bojim se da se Srebrenicom i Dejtonom nije završio rat, tinja neko zlo u vazduhu. Ovaj rat je doveo do potpunog istrebljenja, do mešanja sa strane i kao takav, sećanje na njega živeće kao nerasčišćen dug. Ovaj rat nije prekinulo pomirenje, već međunardoni pritisak. Bojim se ovog drugog: da se moglo desiti i gore. U prethodnom ratu, mržnja je doživela kulminaciju u Srebrenici, što ne znači da je nije bilo u ostalim mestima. Ali, u svom tekstu o Srebrenici, objasnio sam zašto je Srebrenica specifičnija od ostalih, ne bih da ponavljam.


Ako neko prvi treba da se izvini, onda je to SPC


BOŠNJACI.net: Na kaseti koja je prikazana u Den Hagu, Škorpioni prije odlaska u BiH su prošli crkvenu “proceduru” osviješćavanja, da bi nakon toga bili ispraćeni u BiH da ubijaju nedužne ljude, između ostaloga se vidi na kaseti ubijanje srebreničkih mladića. To nam govori da je Srpska pravoslavna crkva imala važnu ulogu agresiji na BiH i genocide nad Bošnjacima.
Dragoljub TODOROVIĆ: Mislim da su prošla ta vremena kad je crkva bila "sve i sva", kada je kočila nauku i proizvela inkviziciju. Ali, izgleda da još nisu. Sveštenik koji je osvestao tzv "Škorpione", nije nikakvo svešteno lice, ja ne znam kom Bogu on služi i na koji način. Srpska pravoslavna crkva na čelu sa patrijarhom Pavlom, uvek je pozivala na "mir", i to samo kad su Srbi bili žrtve nekog genocida, a mislim da svako svešteno lice i svaka verska konfesija treba da uputi protest kada se ubijaju ljudi, koji i nisu povezani sa tom verskom konfesijom. Jer, složićete se da je u osnovi svake vere tolerancija i ljubav prema pripadnicima ostalih verskih konfesija. U vreme kad su Albanci ginuli na Kosovu, nisam upamtio nijedan poziv na mir upućen iz SPC. Srpska crkva je, čini mi se, neke stvari prećutno odobravala. Ako neko prvi treba da se izvini, onda je to SPC, jer je njihovo lice blagosiljalo "Škorpione". Da se izvini i Bosni i prevarenom narodu Srbije koji veruje u njenu misiju. Gledajući s pravne tačke, SPC je nedužna. Ali, sa druge strane, imam na umu njena prećutna odobravanja.

BOŠNJACI.net: Da se vratimo na kratko Srebrenici i samom dolasku srbijanske delegacije na čelu sa predsjednikom Tadićem. Njegov dolazak me podsjeća na šminkerski a ne nekako iskren, da se danas prvi čovjek Srbije direktno suoči i pokloni žrtvama genocida?
Dragoljub TODOROVIĆ: On, kao predsednik republike i nema neka velika ovlašćenja; uticajniji je premijer Vlade nego predsednik. Prošla su ta vremena kad je predsednik bio jači od Parlamenta. Da nije u Srbiji toliko radikala i islamofobije, mislim da bi Tadić bez "uvijanja" posetio Srebrenicu, ne dvoumeći se prethodno u javnosti. Znate kako je to, bliže se izbori i on bi mnogo izgubio da je ispoljio svoju iskrenost prema Srebrenici (u šta verujem, jer je on sve u svemu političar evropskih orjentacija, ali ne živi u zemlji gde biračko telo razmislja "evropski" ). Nekako, ta njegova poseta Srebrenici, zbog ovakve situacije u Srbiji, bila je nešto što je trebalo da se uradi radi reda. Davno sam rekao da se Srbija bez okolišanja mora suočiti sa Srebrenicom i da predsednik te Srbije, bezuslovno mora učestvovati u tome. Međutim, postoji i ona druga strana medalje, o kojoj sam malo pre govorio: da je pokazao iskrenost prema Srebrenici, izgubio bi na narednim izborima i umesto njega na vlast bi došli radikali. Znači, njegovo suosećanje se nije moglo ispoljiti, baš zbog toga.

BOŠNJACI.net: Da li je srpski narod, odnosno Srbija svjesna svega počinjenog u njeno ime i kako se u Srbiji gleda na tužbu Bosne i Hercegovine pred Međunarodnim sudom za agresiju i genocide čiji ishod će biti poznat početkom iduće godine?
Dragoljub TODOROVIĆ: Verujte mi da ćete naići na mali broj ljudi u Srbiji, koji uopšte zna da BiH pokreće tužbu protiv SCG. Pa, ako je jedan državni organ u Srbiji, poput “Državne Bezbednosti”, i samog predsednika republike bio umešan u te zločine, sigurno moramo snositi odogovornost za ono što su činili u naše ime. Lično, ja sam za to da se osudi svaki zločin i istera pravda, bez obzira da li je to uradio neko iz Srbije ili Hrvatske. Jedno znam: nije se smelo poći tenkovima na nezavisnost Bosne, već ostati u dobrim odnosima sa našim najdražim i najbližim komšijama. Eto, ta Srbija ostvaruje najveći izvoz u toj Bosni. Ali, sve je drukčije moglo...

BOŠNJACI.net: Koliko je Srbija spremna da plati onaj slijepi slijed genocidnoj politici koji je činjen u njihovo ime preko Drine?
Dragoljub TODOROVIĆ: Ovde niko o tome i ne razmišlja. Ceh će platiti sama država, ne znam kako i odakle, ali znam da će morati to da plati. Krivi smo svi mi, verovali smo jednoj politici i godinama je podržavali, sve dok nismo videli koliko je sati i osetili samo dno. Mislim da je Srbija, pa i Crna Gora, u ovom trenutku preokupirana nekim drugim stvarima, poput privatizacije, privođenja Haških optuženika, evropskih integracija, ali doći će vreme kad će se ispostaviti račun za ono što je činjeno u Bosni.


Srbija, kao i svaka zemlja imat će budućnost, ali da li ćemo mi imati budućnost u njoj - ne znam!

BOŠNJACI.net: Nakon svega kako vidite budućnost Srbije i svoj život u njoj?
Dragoljub TODOROVIĆ: Za sada ne razmišljam o tome. Neke stvari su se veoma malo promenile, da bi me nagnale na razmišljanje o lepšoj budućnosti u Srbiji. Srbija, kao i svaka zemlja imaće budućnost, ali da li ćemo mi imati budućnost u njoj - ne znam! Balkan je tesan za jednog kosmopolitu i pacifistu. Za sada se ne nazire svetlo sa kraja tunela.

BOŠNJACI.net: A kakva je onda budućnost nesrpskih naroda u Srbiji?
Dragoljub TODOROVIĆ: Tu i tamo ima po neki incident, koji nije bio širih razmera, ako izuzmemo rušenje džamija, koje je bilo upereno protiv Albanaca, ali su na kraju ispaštali muslimani Beograda, koji su ostali bez svoje svetinje. Moja deviza je da ne živimo jedni pored drugih, već jedni sa drugima.

BOŠNJACI.net: Kakvu bi Srbiju ti želio vidjeti, odnosno kako zamišljas cijeli region koji je tresao bivši Miloševićev, Bulatovicev i Đukanovioce režim?
Dragoljub TODOROVIĆ: Realnost i posledice su toliko surovi, tako da bi svako mastanje izgledalo kao utopija. Voleo bih da sve zemlje bivše Juge postanu liberalne poput Kanade ili Holandije, ali daleko smo mi od toga.


U knjizi sam zagovarao zapadni način poslovanja


BOŠNJACI.net: Napisao si jedno značjano djelo o ekonomiji i razvoju. Reci nam o čemu se radi i kako je prihvaćeno u Srbiji?
Dragoljub TODOROVIĆ: U pitanju je moj književni debi Privatizacija u Srbiji, izašao iz štampe prosle godine u junu. Ja sam knjigu pisao 2002. kada je privtizacija bila aktuelna, ali zbog tehničkih razloga, izašla je tek 2004. Te 2004. narod je već bio umoran od praznih obećanja i privatizacije. Sve u svemu, kniga je dobro prihvaćena u Srbiji i šire. Za jednog debitanta koji se sa ogromnim entuzijazmom prepustio tom poduhvatu, mogu biti prezadovoljan postignutim rezultatima. To je nešto najvrednije što sam mogao kao patriota pokloniti svojoj zemlji. U stvralaštvu sam veliki entuzijasta i često znam pustiti srce da me vodi. Tako je i nastala ova knjiga. Ima u njoj stručne materije, koju sam proučio kako bi knjiga s pravom nosila ime Privatizacija u Srbiji. U noj sam zagovarao zapadni način poslovanja. Tek kad je kniga izašla iz štampe i kad sam primio prve reakcije sa terena, po ko zna koji put "utopio sam se u svoju utopiju"- daleko smo mi od zapada. Shvatam to po hiljaditi put.

BOŠNJACI.net: Održao si brojne promocije ove tvoje knjige, između ostaloga i na Univerzitetu u Novom Pazaru. Kako je to djelo prihvaćeno u Sandžaku?
Dragoljub TODOROVIĆ: Ta promocija u Novom Pazaru je kruna mog dosadašnjeg rada. Tu promociju smatram svojim najvećim uspehom. Nakon svih lutanja, tumaranja, silnih tekstova i obraćanja, promocija svojih dela činila mi se kao logičan sled događaja. Na promociji, na Internacionalnom univerzitetu u Novom Pazaru, pored pomenute knjige, promovisana je i poema Bošnjackim srcima, koja je knjigu stavila u drugi plan. I sam sam znao da će to tako biti, ali i knjiga prvenac je nešto što se mora promovisati i ima svoju težinu. Čini mi se da nikad neću zaboravit reakciju jedne gospođe koja je sa suzama primila poemu Bošnjacima. Takve stvari se ne zaboravljaju. Na promociji je bilo mnogo posetilaca, imajući u vidu da sam ja u svakom pogledu bio debitant i da je to bilo vreme Ramazanskog bajrama. Raduje me podatak da su moj rad i stvaralaštvo udostojila sva eminenta imena Sandžaka. Drugo, Sandžak i Novi Pazar su se tokom svih ovih godina pokazali kao greenfield i mesto u kom nije rizično investirati, pa je možda zbog toga i pala kocka da knjigu sa pesmom promovišem u Novom Pazaru. Sve u svemu, reakcije su bile pozitivne. Imam informaciju da je TV Novi Pazar u više navrata pustala prilog sa promocije. Bilo je to u januaru ove godine, a vaš medij je to propratio. Zahvalan svim ljudima koji su mi pomogli u realizaciji ovog projekta.


Želim mir, mir i opet mir, i ništa drugo i ništa više


BOŠNJACI.net: I za kraj…
Dragoljub TODOROVIĆ: Zahvaljujem se na ustupljenom prostoru i ukazanom poverenju. Svim posetiocima magazine Bošnjaci.net poželeo bih puno sreće, ljubavi i zdravlja u njihovim životima. Posle ovog intervjua, ništa se neće bitno izmeniti; ništa epohalno rečeno, ali ima smisla i aromu toleranicije, istine i odgovornosti. I pre nego što stavim tačku na ovaj intervju, moram još nešto da pomenem. Možda će neko po ko zna koji put reći da sam izdajica svoga roda, "bela vrana", i da se nastavi sa pretnjama, ali ja se služim nekim mudrostima koje ljudi često zaboravljaju ili ne žele da znaju: "Ne žuri da govoris o tuđem grehu, dok se ne setiš svog..." E, dok se svako od nas ne bude setio svog greha i ne postane samokritičan, nama je zagarntovan ambis. Zato ja i neki način želim da saniram sve te rane, i ukažem na greške koje su dolazile iz moje države. Želim da se istorija premesti u arhive; da nas podseća, ali ne i da bude naša svakodnevnica. Želim da se zaborave vekovne podele, mitovi o "našim i njihovim teritorijama", o "vašim i njihovim ljudima"... jer, sva zemlja je Božja zemlja i svaki čovek je Bozji miljenik - svi služe istom Bogu, samo na različite načine. Želim mir, mir i opet mir, i ništa drugo i ništa više.
BOŠNJACI.net: Hvala Ti Dragoljube na iskrenom razgovoru.

ISTORIJA BOSNE : BOSNA JE ODUVEK BILA SRPSKA DRŽAVA


Dame i gospodo, braćo Srbi i sestre Srpkinje,

Prosto ne mogu odoleti, a da ponovo ne apostrofiram moju omiljenu sentenciju »Historia magistra Serborum est !« (Istorija je učiteljica Srba !), jer upravo ću toj »našoj učiteljici« prepustiti da umesto mene ispriča priču o Bosni kao zemlji naroda Spskog. U svom komentaru o Bosni ću se, isključivo, oslanjati na dokaze koji još uvek postoje i koje svak može veoma lako proveriti. Na vatikansko lukavstvo i dukljansku praznoglavost ću odgovoriti istinom i dokazima. Dakle, gde god se bude dalo prezentovaći dokaze upravo u onom obliku u kakvom se i nalaze. Da li će to neko hteti da prihvati nije moje da o tome razmišljam, moje je da se naukom bavim na osnovu pisanih tragova. Sve one koji pišu svoje komentare na ovom sajtu zamoljavam da se u svojim obraćanjima služe dokazima i prezentuju istinu. Istina je uvek najlepša ne gledajući u kakvom se obliku pojavljuje. Istinu zbog istine i svoje ljudskosti treba uvek prihvatiti onakvu kakva i jeste !

SRBI, BOSNA I NACIONALNI IDENTITET

Izvori i literatura


1 . De Administrando Imperio, X vijek

Konstantin VII Porfirogenit poznat i kao CONSTANTINE VII FLAVIUS PORPHYROGENITUS (rođen septembar 905, Konstantinopolj [Carigrad, sada Istanbul, Tur.]—umro nov. 9, 959.), Vizantijski imperator od 913. do 959. godine.

Njegovi spisi su obiman izvor o Vizantijskom carstvu i susednim područjima. Njegovo delo » De administrando imperio« (O upravljanju imperijom, latinski original se čuva u Vatikanskoj biblioteci) se bavi slovenskim i turanoidnim narodima i sadrži obiman i detaljan istorijski i geografski opis naroda koji okružuju Vizantiju.

Porfirogenit ne poseduje samo podatke iz svog vremena, vec citira i carske arhive, koji sežu do njegovog prethodnika, Cara Heraklija (610-641 – U to vreme se govori o Srbima kao narodu južnih Slovena i njihovim zemljama. ) i ranije.

Glava 32. De Administrando Imperi-ja Konstantina Porfirogenita, ima naslov "O Srbima i zemlji u kojoj sada obitavaju", i koja govori o teritoriji naseljenoj Srbima čiji je sastavni deo sama Bosna, u kojoj napominje dva naseljena grada - Kotor i Desnik, oba još uvek neodređenog geografskog položaja.


2. "Anali" franačkog hroničara Einhard-a, IX vijek

Izvor stariji od Porfirogenita, više od sto godina, franačkog hroničara Ajnharda. On u svojim Analima opisuje i ustanak panonskog kneza Ljudevita (818-823). U tom svom delu, za našu istoriju dragocenom, Ajnhard na jednom mestu kaže kako je Ljudevit jednom prilikom pobegao iz Siska i otišao među Srbe. Po svemu sudeći Srbi su tada živeli negde u predelu Une, čak možda i zapadno od nje, sasvim verovatno na području današnje Like.

"Liudevitus Siscia civitate relicta, ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatie partem obtinere dicitur, fugiendo se contulit"
, sto odgovara: [Ljudevit (knez donje Panonije 822.) ostaviviši grad Sisak, pobeže k Srbima, za koji se narod veli, da poseduje veliki do Srpske Dalmacije).

3. Povelja Dubrovniku rimskog pape iz 1188. godine

Rimski papa šalje 1188, dubrovačkom nadbiskupu plašt i potvrdjuje stara prava dubrovačke crkve. U pismu pominje Srpsku Bosnu:

"regnum Servilie, quod est Bosna" (srpska kraljevina koja je Bosna). To je bilo vreme bana Kulina.

(regnum u to doba ne mora nužno da znači "kraljevina", Bosna je bila tada banovina - Vidjeti u: I. Kukuljević, Codex diplom, II, 148, str 21. )



4. Letopis Popa Dukljanina, XII vek

Letopis Popa Dukljanina, poznat i kao Barski Rodoslov, je jedan od najstarijih pisanih izvora i sačuvan je u svom latinskom prevodu iz XVI-og veka. To je verovatno djelo Barskog Popa od 1172. do 1196. godine.

LPD je tadašnju Srbiju podelio na dva dela, i to ovako:
"Surbiam autem quae et Transmontana dicitur, in duas divisit provinciam: unam a magna flumine Drina contra occidentalem palagam usque and montem Pini, quam et Bosnam vocavit, alteram vero ab eodem flumine Drina contra orientalem plagam usque ad Lapiam et [ad paludem Labeatidem], quam Rassam vocavit".
("Srbiju, pak, koja se zove i Zagorje, podelio je na dve pokrajine, od kojih se jedna od velike reke Drine prostire prema zapadu do planine "Pina"; nju nazva i Bosnom, a druga obuhvata prostor od rečene reke Drine prema istoku do "Lupia"-e i Skadarskog jezera; nju nazva Raškom."

Dakle, LPD Bosnu i Rašku naziva zajedničkim imenom Srbija, što jasno pokazuje jedinstven Srpski nacionalni identitet.


5. Enciklopedija Britanika

1. The first recorded mention of Bosnia was written during this period by the Byzantine emperor Constantine VII Porphyrogenitus, who described "Bosona" as a district in "baptized Serbia."

2. TVRTKO KOTROMANIC (b. c. 1338--d. 1391), probably the greatest ruler of Bosnia, ruling as Bosnian ban (provincial lord, subservient to the king of Hungary) from 1353 and king of the Serbs and Bosnia from 1377.

3. The Ottoman Turks invaded Bosnia in 1386, and after many battles it became a Turkish province in 1463. Hum held out longer under rulers who styled themselves herceg ("duke") of St. Sava--a name recalled today in Herzegovina.


6. Najbolji pokazatelji i najvalidniji istorijski i lingvistički dokazi nacionalnih osećanja se nalaze u poveljama gde oni za sebe kažu da su Srbi, da su im praroditelji bili Srbi, da vladaju Srbima te da govore srpskim jezikom.

7. Titule vladara

Intersantno je videti kakve su titule nosili vladari srednjeg veka, kako su se zapravu zvale tadašnje srpske države

Kraljevska titula Nemanjića je ovako izgledala:
"Kralj Raske zemlje, Duklje, Dalmacije, Travunije i Zahumlja"
(vremenom je za Duklju i konacno ustaljen naziv Zeta)

Dušan kao car uzima titulu "Car Srba i Grka", titula ostaje sinu mu Urošu, a sledeću takvu je imao Tvrtko jer je jasno bio "Kralj Srba", te će i svi bosanski kraljevi do kraja nositi titulu "Kralja Srba", bez ijednog pomena o drugom narodu.

Jedino su u latinskim izvorima Rašku zvali Srbijom, ali svi Srbi su zvali Rašku samo Raška. Vatikanski falcifikatori su na taj način pokušavali da poseju demonsko seme i mržnju između jedinstvenog Srpskog naroda i Srpskih zemalja.


Titula kralja Tvrtka je bila "Kralj Srbljem i Bosni, Primorja".

Tvrtko je do 1390. nosio titulu kralja Srba, Bosne, Pomorja i Zapadnih Strana. Iz ove se titule jasno vidi da je vladao samo nad jednim narodom, Srbima. Kada je Tvrtko osvojio delove današnje Hrvatske koju su u to vreme naseljavali Romani njegova je titula promenjena 1390, u kralj Raške, Bosne, Dalmacije, Hrvatske i Primorja. Kada je osvojio teritorije drugog naroda (Hrvata) promenio je titulu i u njoj nije bilo etničke odrednice "kralj Srbljem", zato što Srbi nisu više jedini narod kojim on vlada, već su sada to i Hrvati. Iz ovoga se jasno vidi koliko je Tvrtko bio svestan da je Srbin i da u Bosni zive Srbi, jer dok je vladao samo Bosnom i delovima Raške i Primorja bio je KRALJ SRBA. Kada je Bosna posle Tvrtka izgubila delove Hrvatske koje je osvojila, sledeći bosanski vladari vracaju titulu KRALJ SRBA, jer više ne vladaju Hrvatskom i sada ponovo vladaju samo Srbima. To sve govori koliko su oni bili svesni da su Srbi.

Svi bosanski kraljevi sebe zovu "Kralj Srba" sto je jedina ETNICKA ODREDNICA U INTITULACIJI. Oni, naravno, jesu bili kraljevi Bosne, ali su Bosnu navodili kao teritoriju, kao i ostale teritorije koje su ređali u nastavku. Ne pominju niti jedan drugi narod kojim vladaju osim Srbima, a Tvrtko i ostali pominju svoje praroditelje Srpske u poveljama. Takođe su zvali svoje stanovništvo Srbljima i bosanski banovi, pre kraljevine i pre proširivanja Bosne na deo teritorije Raške. Inače, Tvrtko je državu Nemanjića zvao Raškom, jer je to i JEDINI NAZIV te zemlje koju danas zovemo Srbijom.

8. Lingvističke variante imena Stefan

Stjepan, Stepan, Stipan, Scepan, Stefan, Stevan je jedno te isto ime. Pošto nije bilo slova J pre vukove reforme, a bilo je slovo "JAT" koje je čitao kako je ko htjeo, u zavisnosti da li je bio ekavac, ijekavac, ikavac ili su čak drugi regionalizmi dolazili u obzir.

Srpska epska pesma o caru Stefanu Dušanu "Ženidba Dušanova" (isecak):

Kad se ženi Srpski car Stjepane,
on isprosi po knjigam djevojku.
U Ledjanu gradu latinskome,
u latinskog kralja Mijaila,
po imenu Roksandu djevojku

(Vuk II/2

A od Kralja Tvrtka svi su bosanski vladari STEFANI.
9. Svoj jezik bosanski vladari nazivaju srpskim

Bosanski ban Stjepan Kotromanić (1322-1353) izdaje 1333. darovnu povelju Dubrovniku i kaze:

"i zato stavljam ja gospodin ban Stefan svoj zlatni pečat, da je verovano svaki da zna i vidi istinu. A zato su četiri povelje jednake, dvije latinski, a dvije srpski, a sve su pečaćene zlatnim pečatima".

Tada je bio običaj da se izdaju po četiri povelje sa istim tekstom, dvije na srpskom i dvije na latinskom. (Ova povelje se moze naci u delima Franc Miklošič »Monumenta Serbica«, Bec 1858. str. 105-109 i
Lj. Stojanovic - "Stare Srpske povelje i pisma", I, 46.)
POVELJE I DRUGI PISANI DOKAZI O SRPSKOJ BOSNI
10/1. Povelja Dubrovcanima iz 1189

Ova povelja Bana Kulina iz 1189 predstavlja prvi sačuvani bosanski dokument i prvi pomen Srpskog imena grada Dubrovnika (Epidaurum, id est Ragusium, na tal.: Ragusa). Godinu dana pre pisanja ove povelje Rimski papa šalje 1188, dubrovačkom nadbiskupu plašt i potvrdjuje stara prava dubrovačke crkve. U pismu pominje Srpsku Bosnu: "regnum Servilie, quod est Bosna" (Srpska kraljevina koja je Bosna). To je bilo vreme bana Kulina.

(regnum u to doba ne mora nuzno da znaci "kraljevina", Bosna je bila tada banovina - Videti u: I. Kukuljevic, Codex diplom, II, 148, str 21.)


Povelja Bana Kulina (29. VIII 1189)
(1 Fol. 49v - 53r (Cod. slav. 12 Bibl. Vatic.), v.sn.XIII i "Slovo" 9-10.
2 Prema tzv. lenjingradskom (izvornom) primjerku. )

ili u prevodu na moderan srpski:

«U ime Oca i Sina i Svetoga Duha

Ja ban bosanski Kulin prisezaju (iskazujem) vama kneze Krvasu i svima dubrovcanima pravi prijatelj biti vam od sada do uvek i pravicu drzati s vama i pravu veru dokle sam ziv. svi dubrovčani koji hode po mojemu vladaniju trgovaće gde koji hoće, konačiće gde se koji nađe s pravom verom i pravim srcem bez ikakvog zla... ("razvje shto mi kto, da svojev volov poklon", ovde mi nije jasna konstrukcija radi se o darivanju stoke)...da im ne bude od mojih častnika sile i dokle u mene budu dat imat svet i pomoć kako i sebi koliko mogu bez zle pomisli tako mi Bog pomogao i sveto Evangelie »
Ovu povelju je napisao Radoje, dijak bana, koji to i potvrđuje na kraju povelje napisavši:

«Ja Radoje, dijak bana pisah cijelu knjigu banovu povelju od rodjenja Hristova hiljadu i sto i osamdeset i devet ljeta, mjeseca avgusta u dvadeset i deveti dan otsjecenije glave Jovana Krstitelja«

Ban Matej Ninoslav
((Povelja Dubrovčanima – 1232 1235 - Vidjeti u:Lj. Stojanovic - "Stare Srpske povelje i pisma", I., 8, 9-10.)

Tekst koji govori da u Bosni, po ovom bosanskom vladaru, žive samo Srbi

Nepobitini dokaz da su u srednjovekovnoj Bosni živeli Srbi i to dok se ona još prostirala samo u Sarajevskom i Zeničkom okrugu (u dolini reke Bosne). U međunarodnom ugovoru o raspodeli nadležnosti u dubrovačko-bosanskim sporovima ban Matej Ninoslav eksplicitno svoje podanike naziva "Srbljima" a dubrovčane "vlasima". Za prevaru ucinjenu od strane Vlaha Srbinu ugovara se sud bana (bosanskog), a za prevaru Srbina nad Vlahom sud kneza (dubrovačkog). Nazivanje dubrovčana Vlasima kao i latinsko ime njihovog kneza govori nam da su dubrovčani još uvek bili Romani, dok su bosanci uveliko Srbi (i oscali su tu razliku)..Sve je napisano u vreme kada se Bosna nalazila na preko 100 kilometara od od dubrovačke granice - dakle nisu bili susedne zemlje i ugovor se ne odnosi na srpska plemena u zaleđu Dubrovnika. U Srbiji su za to vrijeme na vlasti nemanjićki kraljevi i oni se graniče sa Dubrovnikom. To Bosni, neuporedivo slabijom i manjom (i bez statusa kraljevine), ne smeta da se određuje kao Srpska.

Povelja glasi:

»1232-1235

U ime Oca i Sina i Svetago Duha amin!
Az rab Bozji Matej, a odmjelom Ninoslav, ban bos'nski veliki, kle se knezu
Dubrov'čkomu Zan Dandolu i vsej opcine Dubrov'ckoj.
Takom s'm se kletv'ju klel, kakom se je ban Kulin klel:
Da hode Vlasi svobodno, ih dobit'k, tako kako su u bana Kulina hodili, bez vse habe i zledi. A ja kudje oblada, tudje si hodite prostrano i zdravo, a ja prijati kako-re sam sebje, i nauk dati od vse zledi.
A se pisah, imenom Desoje, gramatig bana Ninoslava, velijega bos'nskoga, tako vjerno kako-re u prvih.
A se jeste: ako vjeruje Srbljin Vlaha, da se pri pred knezem; ako vjeruje Vlah Srbljina, da se pri pred banom, a inomu Vlahu da ne bude izma. Boze-re ti daj zdravije.«

POVELJA BANA MATEJA NINOSLAVA DUBROVČANIMA IZ 1240. godine

U međunarodnom ugovoru o raspodeli nadležnosti u dubrovačko-bosanskim sporovima ban Matej Ninoslav eksplicitno svoje podanike naziva "Srbljima" a dubrovcane "Vlasima". Za prevaru učinjenu od strane Vlaha Srbinu ugovara se sud bana (bosanskog), a za prevaru Srbina nad Vlahom sud kneza (dubrovačkog).

Deo povelje koji to i potvrđuje glasi:

"A se jeste; ako vjeruje Srbljin Vlaha da se pri pred knezem dubrovackim; ako vjeruje Vlah Srbljina, da se pri pred banom, a inomu Vlahu i inomu Srbljinu da ne bude izma."
Bosanski vladari su sebe nazivali Srbima, kao sto su Srbljem nazivali i svoje stanovnistvo.

Tvrtko Kotromanić se krunisao za kralja Srba, Bosne, Pomorja i Zapadnih strana na grobu Svetog Save u manastiru Mileševa. Da bi istakao jednorodnost dinastije Nemanjića i Kotromanića, Tvrtko stavlja ispred svog krštenog imena i ime Stefan, sto znači "venčani" (onaj koji je krunisan). U ovoj povelji Tvrtkovo ime Stefan se ističe veoma često (pogledati recimo posljednju reč u prvom redu), kao što se u povelji često ističe Srpska zemlja ili Srblji kao jedina etnička odrednica. Na primer u petom redu Tvrtko jasno ističe poreklo "roditelja mojih gospode srpske". Isto tako, na dnu povelje, na desnoj strani, je ogromnim slovima istaknuto, na prvom mestu - kralj Srba.

(Kao izvor vidi povelje srednjovijekovnih vladara koje su mikrofilmovane sa originala i cuvaju se u Dubrovackom arhivu, a pogledaj i povelju bosanskog bana Ninoslava.)
Povelje bosanskih vladara dinastije Kotromanić u kojima se jasno vidi da su osćcali etničku pripadnost Srpskom narodu

Povelja bosanskog kralja Stefana Tvrtka (02. 12. 1382. godine)

Tvrtko Kotromanić se krunisao za kralja Srba, Bosne, Pomorja i Zapadnih strana na grobu Svetog Save u manastiru Mileševa. Krunisan je po pravoslavnom obredu, iako je bio katolik (to je prvi i najvalidniji dokaz o postojanju Srba rimo-katoličke veroispovest. Titovi polupismeni proustaški »povjesničari«, vatikanski falcifikatori, pogotovo dukljanski zlotvori i umobolnici su pokušavali da te dokaze zamagle trudeći se da za sve one Srbe koji su primili zapadno hrišćanstvo prozovu »Hrvatima«.). Da bi istakao jednorodnost dinastije Nemanjića i Kotromanića, Tvrtko stavlja ispred svog krštenog imena i ime Stefan, sto znači "venčani" (onaj koji je krunisan). U ovoj povelji Tvrtkovo ime Stefan se ističe veoma često (pogledati recimo poslednju reč u prvom redu), kao što se u povelji često ističe Srpska zemlja ili Srblji kao jedina etnička odrednica. Na primer u petom redu Tvrtko jasno ističe poreklo "roditelja mojih gospode srpske". Isto tako, na dnu povelje, na desnoj strani, je ogromnim slovima istaknuto, na prvom mestu - kralj Srba.

Povelja bosanskog kralja Stefana Dabiše
( 17. 05. 1395. upućena županu Vukmiru Semkoviću)

Prevod prva dva reda: "U ime Oca i Sina i Svetoga Duha Amin. Mi Stefan Dabiša po milosti Gospoda Boga kralj Srba (jedina etnička odrednica u intitulaciji), Bosne, Pomorja, Humske zemlje, Donjih Kraja, Zapadnih strana, Usore, Soli i Podrinja (intitulacija po oblastima - zemlje kojima vladar vlada ili kojima pretenduje da vlada)."

Povelja bosanskog kralja Stefana Ostoje (20. 09. 1398.)

Prevod prva dva reda: "U ime Oca i Sina i Svetoga Duha Amin. Ja Stefan Ostoja po milosti Gospoda Boga kralj Srba (jedina etnička odrednica u intitulaciji), Bosne, Pomorja, Humske zemlje, Zapadnih strana, Donjih Kraja, Usore, Soli i Podrinja (intitulacija po oblastima - zemlje kojima vladar vlada ili kojima pretenduje da vlada)."

Povelja bosanskog kralja Stefana Ostojića (04. 12 1419.)

U svojoj povelji Dubrovniku Stefan Ostojic, bosanski kralj, na kraju drugog i u trećem redu navodi da "nasleđuje presto od svojih roditelja i praroditelja gospode Srpske".

Povelja bosanskog kralja Stefana Tvrtka Drugog (02. 03. 1433.)

Prevod prva dva reda (velika i mala slova): "U ime Oca i Sina i Svetoga Duha Amin. Mi gospodin Stefan Tvrtko Tvrtković po milosti Gospoda Boga kralj Srba (jedina etnička odrednica u intitulaciji), Bosne, Primorja i Humske zemlje (intitulacija po oblastima - zemlje kojima vladar vlada ili kojima pretenduje da vlada)." Ista titula se pominje na dnu povelje.

Povelja bosanskog kralja Stefana Tomaša (18. 12. 1451.)

Prevod prva dva reda (velika i mala slova): "U ime Oca i Sina i Svetoga Duha Amin. Mi Stefan Tomaš po milosti Gospoda Boga kralj Srba (jedina etnička odrednica u intitulaciji), Bosne, Primorja, Humske zemlje, Donjih Kraja, Usore, Soli, Podrinja i Zapadnih strana (intitulacija po oblastima - zemlje kojima vladar vlada ili kojima pretenduje da vlada)."

Svi ovi istorijski, lingvistički i etnološki dokazi nepobitno dokazuju da je Bosna Srpska zemlja, da u njoj žive Srbi kao jedini narod i da je Srpski jezik jedini jezik u Srpskoj Bosni u kojem se međusobno komunicira. Sve ovo, hvala Bogu, stavlja na tantalove muke, vatikanske pedofile i falcifikatore, demonske »demokrate« »lepe njihove«, dukljanske ustašoidne praznoglavce i tuđinske dupeljubce, zlonamerne poturčenjake, kao i nekolicinu nekada uglednih Srba koji su promenili svoju srpsku veru i samo zbog toga, naravno neopravdano i neargumentovana, smatraju da ne pripadaju dostojanstvenom narodu Srpskom. Svakodnevno se izmišljaju nova imena i »dokazuje« nekakva njihova etnička veza sa narodima koji im nikada i nisu bili u nikakvom srodstvu. Njihovu muku najbolje je opisao Meša Selimović (uvek je sebe, pravilno da pravilnije i ne može da bude, Srbinnom muslimanske veroispovesti) u svom delu »Derviš i smrt«.

Njegove reči:

«Najzamršeniji ljudi na svijetu. Ni sa kim istorija nije napravila takvu šalu kao sa nama. Do juče smo bili ono što danas hoćemo da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više ni toka ni usća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. S nejasnim osjećanjem stida zbog porijekla, i krivice zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kud da gledamo u naprijed, zato zadržavamo vrijeme, u strahu od ma kakvog riješenja. Preziru nas i braća i došljaci, a mi se branimo »ponosom« i mržnjom. Htjeli smo da se sačuvamo a tako smo se izgubili, da više ne znamo ni šta smo…«

najbolje potvrđuju sve moje reči, istinu i istorijske dokaze koje sam ovde istakao.

prof. dr Krstan Kovjenic