1876. 18. јуна: Први рат против Турске. „Ми не полазимо у овај рат гоњени чувствима мржње и дивље освете, него проникнути неопходном потребом нашом и наше браће”…
Два дана после Прокламације кнеза Милана, 20 јуна, наша војска је прешла границу. Црна Гора, по договору, ступила је у рат три дана раније.
После херојске победе на Шуматовцу, нама ће тај први рат, ипак донети тешки пораз код Ђуниса, и тиме запретити турском окупацијом целе Србије, поготову што је турска војска од Видина освојила добар део Источне Србије. На ултиматум Русије 18. окт. 1876, дошло је до примирја, после четворомесечног крвавог рата усамљене Србије пред главнином турске војске, а потом и до мира 21. феб. 1877.
У том рату званична Русија није учествовала, али су зато руски добровољци (2.400 војника и 600 официра), на челу са генералом Черњајевом, коме је предата команда моравске војске, дошли у Србију, ратујући заједно са нашом необученом и слабо опремљеном народном војском, установљеном још од кнеза Михаила. Сем тога стигла је и велика материјална помоћ од руских славјанофила, непосредно а и преко тек створеног нашег Црвеног крста, са митроплитом Михаилом на челу.
Тај рат показао је Србији много тога: ништа од балканског савеза и општег устанка, што би се сигурно десило и за време кнез Михаила. Али и да је кнезу Николи више стало до себе и свог престола, него до заједничке победе, па зато и није ишао на сусрет српској војсци (то ће се поновити и 1914.), како би помогао сламању главног удара турске силе који је био сав на њу уперен, већ је кренуо у западну Херцеговину, као да је имао освајачке намере, да узме што већи комад од српске Херцеговине. И најзад, од толиког бодрог храбрења и бучног гоњења Србије на рат, од стране пречанских Срба, кад је рат почео нигде их није било, ни с пушком, ни с парама. („У Српству се о ослобођењу више певало, него што се војевало”) И то су били они који су кнезу Михаилу замерали, што је градове добио преговорима, а не ратом! Чак се и пребогата црква обрукала! Ни један владика – ништа! „Синовац пок. патријарха Рајачића, који је наследио стотинама хиљада народног новца, приложио је цигло – 2 форинта!” За све то и такво неверство, тражено је, мада није нађено, оправдање у хапшењу народног трибуна Светозара Милетића од стране А/У, који је обећавао „200 хиљада форинти и 20 хиљада добровољаца”. Ситуација је била више него мучна, поготову што је још било оних који су се сећали како је Србија одушевљено полетела Војводини упомоћ 1848. и 1849. Била су то горка искуства (која ће се, нажалост, поновити и 1914.), и то је тешко погађало српског сељака, који је, као и увек, понео главни терет рата, опустошен, попаљен, опљачкан и немилице сакаћен и убијан.
Настала је једна велика депресија, тражили су се кривци за рат. Поготову што су на помолу биле странке, ако не формално организоване, а оно са видним клицама, које су хтеле из насталог тешког стања да извуку што више користи за своје политичке циљеве, у које су, на жалост, ретко кад били укалкулисани и национални и државни циљеви. Али, то је тек почетак.