САД НА ЦРНОМ МОРУ И КАВКАЗУ

Poruka
22.423
САД НА ЦРНОМ МОРУ И КАВКАЗУ

Кључни испит Москве

Загледана диоптријом своје револуције у будућност, древна Кијевска Русија први пут не тражи себи ослонац у (православном) јединству с Московијом и Истоком – већ, доживљавајући заједницу с Русијом неравноправном, наметнутом и присилном, тражи пут у присаједињењу земље Европи Запада и јединству с Америком

Председник Украјине Јушћенко посетио је прошле недеље САД, доносећи отуд и ловор и дарове.

Јунак кијевске „демократске револуције“ дочекан је у Вашингтону с ВИП почастима, а представник земље домаћина Буш, нагласио је ласкавости изјавом да је Јушћенко први шеф једне стране државе којем је председник САД „телефонирао сместа после инаугурације“. Председник Украјине је позван да се обрати америчком Конгресу, говорио је особљу и студентима Харварда и Џорџтауна, посетио је Бостон и Чикаго (представљен је клану Кенедијевих), а осим разговора с Бушом, разговарао је с потпредседником Чејнијем и секретаром САД за спољну политику Кондолизом Рајс.

„У појави Америке ви имате поузданог пријатеља!“, поручио је Украјинцима председник Буш.

Вашингтон се постарао да то буде потврђено већ првим гестовима. Јушћенкови сарадници примљени су код Џејмса Вулферсона, председника Светске банке и срели су Родрига де Рата, директора аранжмана ММФ. Представљен им је персонални врх појединих најкрупнијих компанија, говорили су с представницима украјинске дијаспоре у САД и срели се с члановима јеврејских организација. САД ће помоћи да Украјина већ 2005. постане члан Светске трговинске организације. (Могућно је, у једном истом „вучењу“ с Русијом, која на томе ради годинама.) Америка ће настојати да се Украјини дотури енергија, да би се смањила зависност земље у снабдевању (из Русије). Две земље ће олакшати међусобни визни режим (Јушћенко је рекао да ће се украјинске визе Американцима сасвим укинути), а иностраним инвеститорима упућено је охрабрење да дођу у Кијев.

Нова влада ће уредити тржиште. Власт је решена да се избори с корупцијом и (не рачунајући проверу законитости једног тачно утврђеног броја сумњивих приватизација) гарантоваће правну сигурност капиталу.

Америка цени Јушћенка јер је председник Украјине актер историјске прекретнице. Загледана диоптријом своје револуције у будућност, древна Кијевска Русија први пут не тражи себи ослонац у (православном) јединству с Московијом и Истоком – већ, доживљавајући ту заједницу неравноправном, наметнутом и присилном, тражи пут у присаједињењу земље Европи Запада и јединству с Америком.

Такву оријентацију револуције изражава и Бушов и Јушћенков заједнички документ, назван „динамиком украјинско-америчког партнерства за нови век“. У изјавама и саопштењима двојице лидера Русија се не помиње ни речју, али украјински избор награђен у Вашингтону, подразумева глогов колац Путиновим идејама о повратку Русије у простор бившег СССР. Руска геостратешка позиција заснована на сарадњи с режимима-наследницима СССР, подвргнута је колосалној ерозији. Простором „подразумевајућих безбедносних интереса Русије“ плави талас антируског расположења.

Одвајање украјинске громаде из целине је „крај империје“ – тачно оно што је пре безмало десет година, наднет над „шах-таблом“ геостратешких интереса и позиција века који почиње предвидео Збигњев Бжежински, видевши Украјину као четврти велики пршљен у кичми уједињене Европе, везан уз Француску, Немачку и Пољску.

Уградња Украјине у безбедносну и политичку структуру Запада, чланством у Нато и ЕУ, је главни декларисани циљ „демократске револуције“ и почетак његовог остваривања реафирмисан је вашингтонским документом. У њему нису сензационални економски, већ политички и војни параграфи.

САД указују пуну подршку стремљењу Украјине чланству у Нато (промовише се фаза украјинског учешћа у тзв. проширеном дијалогу, обележена присуством представника Кијева састанку министара пакта већ 20. априла у Вилнусу!), међутим – две стране већ и саме предузимају неке од корака, на пример, испитујући могућност сарадње САД и Украјине у (заједничкој) противракетној одбрани. Сарадња подразумева кооперацију одговарајућих војних индустрија две земље.
 
Уколико се оствари, присилиће Москву да се повуче из украјинско-руских програма војне производње, јер се њене тајне почињу логично) делити с Америком.

С револуцијом у Грузији, САД су ступиле на Кавказ. Цементирањем „тајминга“ за нови век с Кијевом, САД и НАТО избијају на Црно море и Крим. Између Кијева и Тбилисија успостављена је сада осовина машине даљих „револуција“, компатибилних Бушовом програму „ширења слободе“.

Дефинишући своје саопштење, Буш и Јушћенко лако су се обрели на заједничком терену, наводећи да је „проширивање слободе и на друге нације“ њихов заједнички циљ.

Појам „ширења слободе“ морало би да подразумева активност и средства, без обзира што дипломатска саопштења нису можда папир за сличне подробности. Активисти се унајмљују, средства осигурава Америка. У фази припреме и подизања својих револуција и Тбилиси и Кијев финансирани су споља. Хтеле или не, САД су се тако обреле у некадашњим ципелама пропалог СССР, који је сопствене сличне подухвате организовао кроз Коминтерну.

Међутим, који је крајњи циљ, којим коначним правцем стреме данашње „интербригаде слободе“? После „демократске револуције“ у Грузији, „револуције“ у Украјини, премета преко главе комунисте Вароњина у Молдавији (реизабраног, захваљујући паролама о отпору даљој доминацији Русије!) и тога што ће на крају произићи у Киргизији – „ширење слободе“ нема још много неосвојеног простора.

У Белорусији, Лукашенков термин је 2006. Делови централне Азије, Узбекистан, Казахстан и други, приправни су за промене безмало „у пакету“.

Дакле, крунска „демократска револуција“ оставља се Москви, замишљена као последњи и кључни тест на којем ће се проверити виталност Русије. Судећи по последњим реакцијама Кремљ је свестан примицања тренутка. Забринут је могућношћу очувања целине огромног пространства, Сибира и Далеког истока. Питање је међутим има ли Путин идеју којом би пресрео америчку иницијативу, и има ли времена.

Петар Поповић
 
Бл:
Уколико се оствари, присилиће Москву да се повуче из украјинско-руских програма војне производње, јер се њене тајне почињу логично) делити с Америком.

С револуцијом у Грузији, САД су ступиле на Кавказ. Цементирањем „тајминга“ за нови век с Кијевом, САД и НАТО избијају на Црно море и Крим. Између Кијева и Тбилисија успостављена је сада осовина машине даљих „револуција“, компатибилних Бушовом програму „ширења слободе“.

Дефинишући своје саопштење, Буш и Јушћенко лако су се обрели на заједничком терену, наводећи да је „проширивање слободе и на друге нације“ њихов заједнички циљ.

Појам „ширења слободе“ морало би да подразумева активност и средства, без обзира што дипломатска саопштења нису можда папир за сличне подробности. Активисти се унајмљују, средства осигурава Америка. У фази припреме и подизања својих револуција и Тбилиси и Кијев финансирани су споља. Хтеле или не, САД су се тако обреле у некадашњим ципелама пропалог СССР, који је сопствене сличне подухвате организовао кроз Коминтерну.

Међутим, који је крајњи циљ, којим коначним правцем стреме данашње „интербригаде слободе“? После „демократске револуције“ у Грузији, „револуције“ у Украјини, премета преко главе комунисте Вароњина у Молдавији (реизабраног, захваљујући паролама о отпору даљој доминацији Русије!) и тога што ће на крају произићи у Киргизији – „ширење слободе“ нема још много неосвојеног простора.

У Белорусији, Лукашенков термин је 2006. Делови централне Азије, Узбекистан, Казахстан и други, приправни су за промене безмало „у пакету“.

Дакле, крунска „демократска револуција“ оставља се Москви, замишљена као последњи и кључни тест на којем ће се проверити виталност Русије. Судећи по последњим реакцијама Кремљ је свестан примицања тренутка. Забринут је могућношћу очувања целине огромног пространства, Сибира и Далеког истока. Питање је међутим има ли Путин идеју којом би пресрео америчку иницијативу, и има ли времена.

Петар Поповић
MANJE-VISE POZNATA STVAR
 

Back
Top