Marty Misterija
Elita
- Poruka
- 22.423
Страдања у првој послератној деценији (1945-1955)
После ослобођења Космета (23. 11. 1944) и затим војног смиривања арбанашке балистичке побуне на Косову и у Метохији (2. 12. 1944. - 21. 2. 1945), дошао је период на изглед смиривања видљивог беса и патолошке мржње Арбанаса против Срба, јер је уследило време амнестије, попуштања и потпуног удварања нових власти комунистичке Југославије арбанашком становништву, међу којим је било не само сарадника окупатора и издајника своје земље него и јавних злочинаца. Томе треба додати и терор државног атеизма, који је погађао углавном српски народ и његову традиционалну приврженост цркви.
Нова власт је најпре направила катастрофалну државно правну грешку, управо злочин према српским и црногорским избеглицама са Косова и Метохије. Наиме, познатим одлукама НКОЈ-а, односно нове владе ДФ Југославије, од 6. и 17. марта 1945. године, забрањен је повратак прогнаним колонистима са Космета, чиме је у ствари санкционисан окупаторски и арбанашки ратни злочин над српским живљем Косова и Метохије. Због тих одлука на Космет се никада није вратило 1.638 прогнаних српских породица, а у Војводину је тада пресељено 2.064 српске фамилије са Космета. Према записницима Обласног одбора, земљу су тада на Косову делимично или сасвим изгубиле 5.744 српске фамилије, а само неке од њих су добиле натраг своју земљу. Међу прогнанима и неповраћеним Србима било је доста и староседелаца са Косова. Ово је било, између осталога, и по жељи Комунистичке партије Југославије, која је још 1940. (на конференцији у Загребу) заузела антисрпски, а проарбанашки став у питању судбине Косова и Метохије. О томе исцрпно пише Коста Чавошки, у чланку Почетак послератног прогона Срба са Косова, објављеном у 343. броју "Књижевне речи" (мај 1989).
Тако је почело послератно "етничко чишћење" Косова и Метохије, које се у слабијим или јачим таласима наставља све до данас Навешћемо овде сведочење о томе једног косовског Србина, изречено недавно у нашој јавности. Наиме, Милош Савичевић из Косова Поља најтачније је рекао истину о послератном до данас присилном исељавању Срба и Црногораца са Косова и Метохије (оне чувене косовопољске ноћи, 24/25 априла 1987): "Исељавање Срба и Црногораца са Косова потиче још од раније. Од 1941. године до дана данашњег није се зауставило Прво, уз помоћ окупатора и домаћих издајника (тј Арбанаса), који су махом колонисте Србе и Црногорце терали у избеглиштво у Србију и Црну Гору, где су остали све до ослобођења наше земље. Сву покретну и непокретну имовину су оставили на Косову Албанци су је (тада) поделили како су знали и умели Један део Албанаца, припадника окупатора, незадовољни Југославијом, по повратку избеглица Срба и Црногораца на Косово и на своја имања, устремили су се на њихова имања, почели су са притисцима на Србе и Црногорце, са нападима на личност, имовину, почели су са пољским штетама, са сечом шума, одузимањем имовине, посебно некретнине, тако да је исељавање оних који су се вратили на своја огњишта почело поново. Избијањем демонстрација 1968. године исељавање се само наставља убрзаним темпом И то на очиглед тадашњих покрајинских, државних и партијских руководиоца, који су партијско и државно руководство СР Србије и СФР Југославије обавештавали да се исељавање врши само ради економских разлога Избијањем демонстрација 1981. године исељавање се наставља још убрзанијим темпом, тако да и дан данас траје, а по мом дубоком уверењу неће се зауставити док Срби и Црногорци који живе на Косову не буду равноправни на делу, као што Устав гарантује, а не да, као до сада, буду грађани другог реда, обесправљени у свим правима "(6)
После ослобођења Космета (23. 11. 1944) и затим војног смиривања арбанашке балистичке побуне на Косову и у Метохији (2. 12. 1944. - 21. 2. 1945), дошао је период на изглед смиривања видљивог беса и патолошке мржње Арбанаса против Срба, јер је уследило време амнестије, попуштања и потпуног удварања нових власти комунистичке Југославије арбанашком становништву, међу којим је било не само сарадника окупатора и издајника своје земље него и јавних злочинаца. Томе треба додати и терор државног атеизма, који је погађао углавном српски народ и његову традиционалну приврженост цркви.
Нова власт је најпре направила катастрофалну државно правну грешку, управо злочин према српским и црногорским избеглицама са Косова и Метохије. Наиме, познатим одлукама НКОЈ-а, односно нове владе ДФ Југославије, од 6. и 17. марта 1945. године, забрањен је повратак прогнаним колонистима са Космета, чиме је у ствари санкционисан окупаторски и арбанашки ратни злочин над српским живљем Косова и Метохије. Због тих одлука на Космет се никада није вратило 1.638 прогнаних српских породица, а у Војводину је тада пресељено 2.064 српске фамилије са Космета. Према записницима Обласног одбора, земљу су тада на Косову делимично или сасвим изгубиле 5.744 српске фамилије, а само неке од њих су добиле натраг своју земљу. Међу прогнанима и неповраћеним Србима било је доста и староседелаца са Косова. Ово је било, између осталога, и по жељи Комунистичке партије Југославије, која је још 1940. (на конференцији у Загребу) заузела антисрпски, а проарбанашки став у питању судбине Косова и Метохије. О томе исцрпно пише Коста Чавошки, у чланку Почетак послератног прогона Срба са Косова, објављеном у 343. броју "Књижевне речи" (мај 1989).
Тако је почело послератно "етничко чишћење" Косова и Метохије, које се у слабијим или јачим таласима наставља све до данас Навешћемо овде сведочење о томе једног косовског Србина, изречено недавно у нашој јавности. Наиме, Милош Савичевић из Косова Поља најтачније је рекао истину о послератном до данас присилном исељавању Срба и Црногораца са Косова и Метохије (оне чувене косовопољске ноћи, 24/25 априла 1987): "Исељавање Срба и Црногораца са Косова потиче још од раније. Од 1941. године до дана данашњег није се зауставило Прво, уз помоћ окупатора и домаћих издајника (тј Арбанаса), који су махом колонисте Србе и Црногорце терали у избеглиштво у Србију и Црну Гору, где су остали све до ослобођења наше земље. Сву покретну и непокретну имовину су оставили на Косову Албанци су је (тада) поделили како су знали и умели Један део Албанаца, припадника окупатора, незадовољни Југославијом, по повратку избеглица Срба и Црногораца на Косово и на своја имања, устремили су се на њихова имања, почели су са притисцима на Србе и Црногорце, са нападима на личност, имовину, почели су са пољским штетама, са сечом шума, одузимањем имовине, посебно некретнине, тако да је исељавање оних који су се вратили на своја огњишта почело поново. Избијањем демонстрација 1968. године исељавање се само наставља убрзаним темпом И то на очиглед тадашњих покрајинских, државних и партијских руководиоца, који су партијско и државно руководство СР Србије и СФР Југославије обавештавали да се исељавање врши само ради економских разлога Избијањем демонстрација 1981. године исељавање се наставља још убрзанијим темпом, тако да и дан данас траје, а по мом дубоком уверењу неће се зауставити док Срби и Црногорци који живе на Косову не буду равноправни на делу, као што Устав гарантује, а не да, као до сада, буду грађани другог реда, обесправљени у свим правима "(6)