NOVOKOMPONOVANA SRPSKA NACIJA JE NASTALA PO DVA PROGRAMA ...

Diocles

Zainteresovan član
Banovan
Poruka
155
Novokomponovana srpska nacija je nastala po ova dva programa.

Ime Srbi su uzeli po nekakvim srednjevjekovnim Srbima sa kojima 80-90% danasnjih Srba nema nikakve veze.
Cak naprotiv, preci vecine danasnjih Srba su se borili protiv srednjevjekovnih Srba !

U devetnaestom vijeku religijska pravoslavna grupa na Balkanu je PROGLASENA Srbima !!!

Uzivajte i citajte kako ste vecina vas postali Srbi po programu, a ne po porijeklu !



SRBI, SVI I SVUDA ! I Načertanije
 
Nexus 6:
e da mi je znati gde ti, BL, Pobunjenik i ostali koji se prepoznaju nalazite te knige sa alternativnom istorijom...
volim ja naucnu fantastiku, ali ovo je smesno...

To nije nikakva alternativna istorija.

To je prava, cista istorija i ova dva teksta se nalaze na zestokom srpskom nacionalistickom sajtu.

Stvar je u tome sto je to UKRIVENA istorija.

Srbima se prikazuju marginalne cinjenice a ukrivaju se od njih kljucne.
 
Diocles:
Nexus 6:
e da mi je znati gde ti, BL, Pobunjenik i ostali koji se prepoznaju nalazite te knige sa alternativnom istorijom...
volim ja naucnu fantastiku, ali ovo je smesno...

To nije nikakva alternativna istorija.

To je prava, cista istorija i ova dva teksta se nalaze na zestokom srpskom nacionalistickom sajtu.

Stvar je u tome sto je to UKRIVENA istorija.

Srbima se prikazuju marginalne cinjenice a ukrivaju se od njih kljucne.

Što crnogorci vole istoriju, čudo jedno... Sve sam istoričar do istoričara...
A da reše, na primorju pitanje vodovoda i kanalizacije - kao elementarnog
civilizacijskog nivoa, to im nešto ne polazi od ruke...
 
ZNATE BRACO STA JE OVO PROBLEM, OVO UGLAVNOM USTASE HRVATI DISKUTUJU SA NAMA I POTOMCI SEKULE DRLJEVICA, POSTENA BRACA IZ CRNE GORE ZNA KO JE.


ИДЕОЛОШКИ КОРЕНИ ЦРНОГОРСКЕ НАЦИЈЕ И ЦРНОГОРСКОГ СЕПАРАТИЗМА
Политичко-културни сепаратизам у данашњој Црној Гори има своје дубље корене, свакако дубље него што то данас сматра један део необавештеног света склоног да узроке томе покрету тражи у политичким збивањима последњих година. Његова идеологија није рођена у Црној Гори већ је унета са стране. Суштина таквог покрета је у покушају, насталом уочи Другог светског рата у оквиру нацистичко-фашистичких пројеката разбијања Југославије и српске етничке целине, да се Црној Гори наметне сасвим нови културни и духовни идентитет - путем идеолошке пропаганде, образовних програма, културних установа, уметности, научног рада, и мноштвом сличних активности. Прави корени политичко-културне сепаратне свести не могу се разумети без ширег идеолошког и културног амбијента 20. века - амбијента у коме постоји Црна Гора и српски народ у њој.

Црногорски национализам и сепаратизам израстао је на старој стратегији разбијања српског етничког, културног и духовног простора, и није успевао да ухвати било каквог корена у Црној Гори све док није силом наметнут током и после Другог светског рата. Творци тога идеолошког концепта проистекли су из бечких и пештанских државних канцеларија, попут Ђуле Андрашија, Бењамина Калаја, Лајоша Талоција, затим из њихових сателитских центара, као што је Загреб, а разуме се и других суседних центара, у првом реду Рима као седишта Римске курије. Основни циљ те стратегије био је онемогућавање, свим средствима, српског националног уједињења и стварања јединствене српске државе, али и било каквих облика снажнијег српског духовног и културног повезивања. Мноштво различитих политичко-културних мера те стратегије могло би се свести на два основна правца активности: први, српску склоност ка регионализму и партикуларизму (истина уочљиву у средњем веку, а добрим делом ојачану дуготрајним животом у разним државама под туђинском влашћу) треба свим средствима продубљивати и политички експлоатисати; и други, верске поделе и културне разлике међу Србима, проистекле из живота под туђинском влашћу, треба непрекидно наглашавати и давати им посебна политичка значења.

На овом послу се радило већ током 18. века, са првим озбиљнијим плановима о преуређењу Југоисточне Европе у духу политичких интереса Аустрије, али и других западних сила. Тај рад је врло уочљив након српске револуције 1804. године, а долази до пуног изражаја - плански, организовано и делотворно након аустроугарске окупације Босне и Херцеговине 1878. године. Није реч само о пројектима политичке природе: реч је о широком фронту активности који је поред класичних политичких, војних и економских мера, у први план стављао и научноистраживачки и културни рад; у тим областима се напрекидно провлачила суптилна стратегија, увек теже уочљива, пометње у плановима својих противника, са основним циљем да се прихвати пожељни лажни идентитет који ће бити у функцији политичких планова Хабсбуршке монархије. Таква је, поред осталог, била идеологија бошњаштва, са ослонцем на богумиле, али и многи други пројекти који су се тицали нарочито Старе Рашке, Косова и Метохије, Македоније и других области у којима је живео српски народ.

За све време постојања независне Црне Горе, нико у Црној Гори није доводио у питање општепознату чињеницу да су Црногорци део српског народа у Црној Гори. Говорим о Старој Црној Гори. Већи део данашње Црне Горе, почевши од Бањана, преко Пиве, Дробњака, Васојевића, затим Полимља и Потарја (Беране, Бијело Поље, Пљевља) је и иначе насељавао српски народ у својим историјским областима Старој Херцеговини и Старој Рашкој. Чак ни веома искључиви хрватски идеолог др Иво Пилар (псеудоним Sudland), о коме ће касније бити речи, узор хрватског усташког покрета и црногорских сепаратиста, није могао уврстити Црногорце у посебан народ. Он пише: "Познајемо четири народа Јужних Славена: Словенце, Хрвате, Србе и Бугаре."[1]

Први покушај да се Црногорци прогласе посебном нацијом у односу на Србе, долази уочи Другог светског рата из пера Савића Марковића Штедимлије, следбеника идеја хрватских идеолога Анте Старчевића и Јосипа Франка, утемељивача идеологије хрватског усташког покрета. Штедимлија је рођен у Стијени, у Пиперима, 1907. године, гимназију је учио у Подгорици и у више места у Србији, а права и филозофију студирао је на Универзитету у Загребу. У исто време када и Штедимлија, са нешто другачијим аргументима, ту идеју заступају југословенски комунисти, нарочито у годинама уочи Другог светског рата, када стари хабсбуршки концепт дезинтеграције српске етничке целине постаје званични програм Комунистичке партије Југославије. Да ли случајно или не, тек пада уочи да се врхунац Штедимлијиног политичко-пропагандног рада, временски поклапа са политичко пропагандним радом КПЈ, у периоду 1937-1941. године.

Средњоевропски римокатолички клерикализам, који чини окосницу већине политичких снага тога региона - било они "леви" или "десни", лежи у корену идеје црногорске нације, иако то на први поглед може изгледати парадоксално. Њега је политички најдоследније уобличио већ поменути хрватски политичар др Иво Пилар који је под псеудонимом v. Sudland објавио у Бечу 1918. године обимно дело Die Sudslawische Frage und der Weltkrieg - Ubersichtliche Darstellung des Gesamtproblems (Јужнословенско питање и Светски рат - приказ целокупног питања). Књигу је потом на хрватском језику објавила Матица хрватска, у Загребу, 1943. године, а ново издање објављено је у Хрватској и 90-их година овога века.

У својим политичким разматрањима са позивом на наводне историјске изворе, Савић Марковић Штедимлија темељи целу своју конструкцију на гледиштима Ива Пилара. Суштина те конструкције је у следећем: Црногорци су потомци "црвених Хрвата", јер је Дукљанска област била део "Црвене Хрватске", они су у културном погледу део западног света, па иако су у неким приликама били принуђени да прихвате српско име, пише Штедимлија, они у суштини нису никада напустили свој западни културни идентитет.

Пилар, чији је омиљени писац баварски историчар Јакоб Фалмерајер, један од водећих идеолога непомирљиве борбе против свега што је православно и руско, као што је Анте Старчевић узор Штедимлији, полази од Теодосијеве поделе на Источно и Западно Римско царство 395. године (својим синовима - Аркадију и Хонорију), и наглашава да је Римска провинција Далмација "од Београда на Дунаву до Скадра" била придружена Западу.[2] Када говори о досељавању Словена и уопште "јужнословенском питању" Пилар, за разлику касније од Штедимлије, наводи, као што је већ изнето, само четири народа. Али, истиче да се Дукља развила из "Црвене Хрватске" ("која је првотно хрватска насеобина"), и која је у почетку обухватала "данашњу Херцеговину и Црну Гору".[3] Захваљујући јаком византијском утицају, пише Пилар, потиснут је утицај католичких Хрвата. Придолажењем Срба у Дукљу (Зету) ојачао је српски елемент "толико, да од 11. ст. не можемо Дукљу више сматрати чисто хрватском него мијешаном хрватско-србском државном творевином."[4] У следећим вековима Дукља је своју судбину везала са Рашком "с којом бијаше геополитички боље везана него с осталом Хрватском." Овако, пише Пилар, "припаде Дукља постепено све више у дјелокруг србског утјецаја. Постаде у неку руку другим политичким средиштем србског народа. Али првотно хрватско насељење као етнички момент и јаки утјецај католицизма ударили су овом подручју тако неизбрисиво, посебно обиљежје, да се Дукља, касније Зета, кроз читаву србску повиест јавља као посебна индивидуалност, која обично стоји у некој противности са етничким средиштем у Раши. Ови разлучни елементи показали су се тако јакима да их до данас није било могуће свладати, па тако видимо још и данас покрај праве Србије још и Црну Гору, насљедницу некадање Дукље и Зете."[5] У закључку савремених политичких разматрања Пилар истиче да су Срби, помоћу "бољег црквено-политичког устројства" отели Бугарима и Хрватима већа подручја: ''Хрватима отеше данашњу западну Србију, некадашњу Дукљу, а једна од главних сила која је довела до данашњег рата (Први светски рат - С.Т.), јест загрижено настојање Срба, да Хрватима коначно отму и Босну и Херцеговину".[6]

Ово дело је очигледно главни извор целокупног Штедимлијиног концепта црногорске нације. Тај дух провејава и у другим његовим, углавном пропагандистичким радовима. После брошура Горштачка крв - Црна Гора 1918-1928 (Београд 1928), Антикрлежијанци или како се код нас пишу "марксистичке" критике (Крагујевац 1933), Штедимлија пише и брошуре као што су Школовање црногорске омладине (Загреб 1936), Русија и Балкан (Загреб 1937) и Црвена Хрватска (Сплит 1937).

Године 1937. у издању Политичке библиотеке "Путови" у Загребу је објављена Штедимлијина брошура Osnovi crnogorskog nacionalizma (127 страна).[7] Књига има три дела: Crvena Hrvatska i njeni kulturni tragovi; Pretapanje imena Crvena Hrvatska u Crna Gora; Izvedju dva nacionalizma. За мото књиге узети су стихови Ивана Мажуранића.

Културно-политичку судбину Црне Горе Штедимлија већ на почетку изводи из њеног географског положаја: "Затворена са истока и са сјевера високим планинским вијенцима (Проклетије, Комови, Дурмитор и др.) Црна Гора је била увијек отворена само према мору и, нешто проходнијим путем, према западу, преко Херцеговине."[8]. Већ овде, на почетку, види се да Штедимлија изневерава истину и кад је реч о географији, уколико не одговара његовој унапред задатој тези, јер скоро половина данашње Црне Горе је оријентисана према Полимљу, а вековима је била одвојена од мора. Али њему се то не уклапа у тезу коју жели да докаже наводним историјским и географским аргументима. Зато наставља у истом духу: "Благодарећи својој широкој вези морем са Западом, старо словенско становништво данашње Црне Горе било је у повољнијој могућности да пренесе у своју средину насаде западне културе и да се подвргне њеном утицају. То је био пут, којим је овамо дошло хришћанство, а затим пут којим је вјековима допирао западњачки културни утицај, чији се трагови и данас увелико опажају".[9]

У теоријским приступу, Штедимлија се ослања на Стаљинову дефиницију нације. Нарочити рељеф, клима, а тиме и услови живота утицали су да Црногорац стекне " нарочити физички и психички облик".[10] Даље каже: "Црногорци су неколико стотина година, прилично самостално издвојени, на једниственом и непрекидном територију међусобно опћили и заједнички живјели. Тако је њихова нација историјски постала заједница језика, територије, економског живота и психичке конституције, изражене у заједници свеукупне њихове духовне и материјалне културе".[11]

Главни Штедимлијин став темељи се на следећем закључку: "Претци данашњих Црногораца дошли су у своју земљу као Хрвати и ту, под тим именом , живјели неколико вјекова".[12] Он нашироко образлаже своју тезу позивајући се углавном на Летопис Попа Дукљанина (према К. Јиречеку летопис је настао од 1160 до 1180 године). Упорно се труди да докаже да су "данашњу област Црне Горе насељавали Хрвати од доласка Словена па све до стварања државе Немањића".[13] Штедимлија полемише са познатим историчарима који сматрају да је Летопис Попа Дукљанина крајње непоуздан. Прибегава, затим, смешним аргументима, указујући на топониме који наводно упућују на "хрватско име" (у колашинском срезу "Хрватске ливаде" - "код мјеста Тутин у Санџаку још постоји запуштено "латинско гробље", које потиче "свакако од католичких Хрвата".[14] Штедимлија настоји да оповргне и становиште познатог хрватског историчара Ферда Шишића (пореклом иначе од православних Шишића из Грбља) о овом питању: "Али ако се не може порећи - бар с ваљаним разлогом - постојање хрватског имена у Горњој Далмацији XI и XII вијека, тај резултат још не значи да је она била и саставна чест државе Хрватске , па чак ни то, да се овдје ради о етничким Хрватима у оном смислу као у Хрватској, гдје је то име било не само национално, него и политичко (државно). То значи само толико, да је и међу Србима Дукљанима било извјесне скупине народа, која се звала Хрвати, баш онако као што је таквих скупина Хрвата било и међу Чесима Х и XI вијека и међу Пољацима онога времена."[15] Шишић изричито тврди да ниједно друго историјско сведочанство не потврђује постојање имена "Црвена Хрватска", као ни то да се хрватска државна власт икада простирала на Горњу Далмацију. То Штедимлији не смета да тврди да се у оно време "за земље Црвене Хрватске био је у употреби обично назив Дукља, Приморске стране, а касније Зета". Уласком "у састав Немањине државе нестало је 1184 Црвене Хрватске као самосталне земље."[16]

Иако Штедимлију не интересује историјска истина, и мада је за њега прошлост само поље доказивања његових унапред задатих политичких концепата, он ипак не може да сасвим пренебрегне опште познате историјске чињенице. Тада приступа довијањима разних врста, вероватно и сам свестан нечувеног насиља које чини над историјом народа коме припада. На једној страни каже да је Црна Гора у време Немањића "била већ у знатној мјери натруњена Србима из Рашке и прећутно се подавала србизирању, јер је у стварању једне славенске државе на Балкану видјела најсигурнију гаранцију за очување своје независности и опстанка. Њено национално идентифицирање са Рашанима под српским именом имало је карактер, не само прихватања једног заједничког државног имена више категорије по њиховом хотимичном схваћању, него и давање потпоре Немањи као Зећанину, да позивом на национално јединство створи према вани слободну и независну државу".[17] Пошто не може да негира чињеницу да је управо Црна Гора била баштиник великог српског епског наслеђа, косовског култа и нарочито култа Милоша Обилића, Штедимлија то објашњава тиме да "слободна Црна Гора није имала тада бојазни за своју егзистенцију од државне концепције поробљеног српског народа". Опасност је претила од турске државене концепције и најезде, па је, домишља Штедимлија, Црној Гори у њеној ослободилачкој мисији на Балкану "било потребно да се за моменат поврати опет српском имену и да тиме освешта своје право ослободитељке". Према њему, јединствена српска црква је била такође носилац српског имена, а протежирана од стране државе она је "била у повољној могућности да сузбија друге цркве и врши задатак наметнут јој од државе".[18] Али ни успех државе ни цркве у доба Немањића "није био толики, да би они могли област некадање Црвене Хрватске прогласити српском облашћу и та имена брисати из именика земаља уједињених у заједничку државу."[19] Штедимлија се позива на тврдњу хрватског историчара Клајића да је ''ширењу српског имена у Дукљаниновој Црвеној Хрватској допринијело још и непрестано сељење Срба у ту земљу".

Потом следи врхунац Штедимлијиних домишљања - у виду теорије о наводно оригиналној етничкој и културној симбиози у Зети: "Зета је постепено постала засићена српским становништвом , којем је она указивала гостопримство. Док су досељеници као жртве политичких борби и ратних неуспјеха доносили јаче развијену политичку свијест и већу борбеност, дотле је код домородаца била већа културна и цивилизаторска премоћ. У помирењу ових разлика логично је било да побиједе и одрже се у земљи обиљежја политичких настојања дошљака, а културна и цивилизацијска садржина народног и државног живот и уређења домородаца. Постепено је тако створен један нови тип државе са националним именом дошљака (српским) и политичким тежњама, које су они донијели собом, а са културном оријентацијом и цивилизацијом домородаца, које су били насљедили од својих предака, Црвених Хрвата".[20] Дакле, "српски емигранти из Рашке" су извршили пресудан утицај на национални преображај и преоријентацију Дукљана, својим досељавањима, под чијим утицајем "почело је да се име Хрват замењује именом Србин".[21] Утицај Хрвата се није могао очувати, каже Штедимлија, јер геополитички положај Дукље "није допуштао да се она сједини са Хрватском у једну државу". Примивши "српско име Дукљани, односно Зећани нијесу били примили и остале атрибуте и одлике српског народа. Они су остали у католичкој вјери и изложени утицају запада, те су се тако изграђивали као посебан народ, макар што су имали формално заједничко име са Србима. Чак су и језично наријечје задржали исто оно које су имали и остали Хрвати (ијекавско). Путеви утицаје источне византијске, културе и менталитета изграђених на балканском поднебљу под окриљем Византије били су и остали до краја за Дукљу затворени."[22]

Наравно Штедимлији је најтеже да објасни откуд тако кристално јасна српска мисао и српска идеја код свих црногорских владика и државника, нарочито код Његоша, али и код Петра I, и књаза Данила и краља Николе. Он то објашњава наводним политичким разлозима који су били узрок "што је Његош онако гласно истакао српску националност Црногораца". Али упркос томе, каже Штедимлија, Његош је као песник у својим књижевним делима "остао чисти западњак, са најмање православног у себи". Он је тиме одолевао "гласу своје унутрашњости", "гласу свога срца" који је "одзвањао западњачки на вибрације мисли којима је упућивао своју земљу ка истоку и ка Русији". Затим следи носећа мисао ове политикантске конструкције која је, на известан начин платформа црногорског сепаратизма с циљем наметања лажног идентитета Црногораца, све до данас: "У борби ових опречности, којима је ношен кроз свој живот, он (Његош) остаје типични представник западњаштва на једном вјештачки застртом терену духом византијског православља".[23] Тако јасно проговарају из ових Штедимлијиних речи сви његови узори као што су Фалмерајер, Анте Старчевић и Иво Пилар !

На крају свој псеудофилозофски приступ Штедимлија завршава следећим речима: "У коначном сукобу двију супротности исток-запад, у Црној Гори, а у недостатку оних политичких разлога, коју су наводили Његоша да се оријентира према истоку, у овој земљи данас односи тријумфалну побједу дух западне културе и цивилизације, дух одбране традиција чуваних вјековима предака данашњих Црногораца. Вођена тим духом она полази у будућност путевима којима се крећу велики западни народи, а да ли ће њено кретање бити за њима или са њима, зависиће од брзине, којом ће Црна Гора стрести са површине лица свога наслагане слојеве мртве историјске прашине, коју су за собом оставили мучни догађаји из њене дуге прошлости".[24] "Мртва историјска прашина" - то је српски идентитет Црногораца, срж целокупне историје Црне Горе, али, Штедимлији и није било стало до било какве историјске истине. Његова "прича" намењена је била надолазећим господарима уочи Другог светског рата: она је требало да буде "улазница" за "нови европски поредак" који су, тада у пуном замаху, стварали Адолф Хитлер и Бенито Мусолини.

Међу многим "бисерима" Савића Марковића Штедимлије јесте и онај да су Црногорци имали своју "народну вјеру", и своју "народну цркву". Он је иначе опчињен идеологом хрватског усташтва Антом Старчевићем. Сматра да је Црној Гори потребан један Анте Старчевић. Старчевић се требао појавити у Црној Гори и 1912. године, када је "нестало оног турског појаса који је раздвајао Србију и Црну Гору".[25] Тог момента се и појавила опасност за Црну Гору. Старчевић је, каже он, повео борбу за формирање хрватског културног национализма. Својом "смјело постављеном тезом о Славосрбима он је допринјео потпуном и правилном очишћењу хрватског културног национализма од свих страних и негативних примјеса, које су га разарале и чиниле стерилним". Црногорски националнизам "није доживио своју историјску ријеч као хрватски у Старчевићевој ријечи" јер није имао одговарајућу културну садржину и номенклатуру. "Формирање политичког национализма могуће је само онда ако му предходи истоимени и садржајно подударни културни национализам. Завршна фаза формирања културног национализма је његов извана политички, а изнутра културни садржај, фаза у којој национализам у остварењу народне државе задобија свој дефинитивни облик и сарджај".[26] Црногорска православна црква, пише Штедимлија "није била носилац и чувар српске, него црногорске државне мисли, али под српским именом."

Главни идејни извори и инспиратори целокупне Штедимлијине списатељске делатности су екстремни хрватски идеолози попут Анте Старчевића, Милана Шуфлаја, Јосипа Франка и других. У завршетку своје брошуре о црногорском национализму, Штедимлија подстакнут Шуфлајевим речима о томе да "име хрватско, крв хрватска не значи само нацију! Хрватска крв ту значи и цивилизацију. Хрватство је синоним за све што је лијепо и добро створио еуропски запад" изводи такође "епохалан" закључак о улози Црне Горе у историји: "Она је била међа, којом је ишла граница између истока и запада кад се дијелило велико римско царство, граница између источне и западне цркве, заправо граница између два свијета. И кад се мисли на пластику тла, на геополитичке силе и на к истоку зрачеће силе из старе црногорске културе и цивилизације, онда се не може избјећи мисли о опасности, која пријети црногорском народу и ономе што је њему свето као и осталим цивлизованим народима од претензија завојевача".[27]

Завршавајући своје у широком замаху постављено фалсификовање целокупне историје Црне Горе, Савић Марковић Штедимлија у личности Секуле Дрљевића види црногорског Анту Старчевића: "Стога данас у Црној Гори, као и у Хрватској, куца једно срце и живи један јединствени дух". А у брошури Црногорско питање које је објавио Црногорски национални комитет у Загребу 1941. године под окриљем нове усташке власти, понављајући старе тезе да је Црна Гора била 1918. године окупирана од стране "србијанских и француских чета", Штедимлија у духу идеологије ондашњег новог светског поретка закључује: "Кад се исправе тешке versailleske неправде Црна Гора ће под водством Др-а С. Дрљевића у новом европском поретку, који се ствара, заузети мјесто које јој припада по заслугама и по страдањима у ослободилачкој борби."

Штедимлија је током Другог светског рата био десна рука хрватског нацистичког вође Анте Павелића. У Загребу је 1943. године објављена и његова књига Auf dem Balkan. Године 1945. Црвена армија га је ухапсила негде у Аустрији, куда се повлачио заједно са хрватским усташама. Провео је извесно време у затвору у СССР-у. Интервенцијом руководства нове комунистичке државе враћен је у земљу. На суђењу, које је било својеврсна фарса, осуђен је на краћу временску казну и убрзо пуштен из затвора. Запослили су га у Лексикографском заводу у Загребу, под руководством свемоћног Мирослава Крлеже, чију је благонаклону подршку Штедимлија уживао све до краја загребачког угодног живота. У осталом њих двојица су, очигледно, били у вези и пре Другог светског рата. Зар сама чињеница да је Штедимлија наставио да делује из Загреба са својих предратних позиција, не говори довољно о идеолошкој клими у југословенском друштву после Другог светског рата. Разлика је само у томе што Штедимлија сада није више био толико усамљен као пре рата. Иза њега је стајао, пре свега, Мирослав Крлежа, главни идеолог свеукупне културне политике у Титовој Југославији. Стајале су иза њега и многе политички моћне личности у државном и партијском руководству Југославије и Црне Горе. Видело се то нарочито око акције рушења старе Његошеве капеле на Ловћену.

У сличном, у основи средњеевропском клерикалном духу, заснована је теорија КПЈ о Црногорцима као засебној нацији. Она проистиче из познате тезе о томе даје Југославија "версајска творевина", и да су у њој све друге нације жртве "великосрпског угњетавања" и "великоспрског унитаризма". Свој најјаснији израз тај концепт је нашао у одлукама Пете земаљске конференције КПЈ у Загребу (1940). Међутим, политика КПЈ у том питању је током рата, а и после рата, била релативно обазрива, све док се нови режим није идеолошки и политички потпуно учврстио.

Црногорска нација је насилно наметнута, вољом руководства КПЈ, и била је супротна не само духу званично прокламованог комунистичког интернационализма, него и духу европског концепта нације и европских националних покрета. Јединствен је пример у Европи да се становници једне провинције, односно републике, практично преко ноћи постају припадници нове нације (не постоји сличан пример). Слободно народно изјашњавање онемогућено је репресивним мерама комунистичке власти. Процес однарођавања Срба у Црној Гори био је саставни део свеукупне државне и партијске политике - од уставних решења, државних и партијских докумената, до научне, просветне, образовне и културне политике. О дојучерашњем српском народу у Црној Гори није више било ни речи, као да је наједном нестао без трага. Сваки израз српске свести идеолошки је жигосан као израз "четништва" и ''великосрпства". Српски народ у Црној Гори остао је без иједног политичког представника, без иједне научне, културне, образовне и просветне установе (српске културне установе које су постојале до Другог светског рата или су укинуте, или су промениле назив а тиме и целокупни програм свога рада). Да би се то очигледно насиље без преседана, на известан начин рационализовало и било лакше прихваћено у народу, ширена је пропаганда да је то свеједно тј. "ми смо и Срби и Црногорци". На сличан начин тумачене су и административне границе међу републикама. Знамо да су касније постале гвоздене, што је и био циљ од почетка.

Идеолошка индоктринацијаје ишла постепено. Требало је прво пронаћи одговарајуће историјско утемељење за нову нацију, а оно је почело да се тражи у постојању црногорске државе. Црна Гора је, наравно, била једна од двеју независних српских држава у 19. и почетком 20. века. У немачком и италијанском народу такве државе са својим династијама постојале су вековима, и у много већем броју него код Срба. Тај посао је започет писањем Историје црногорског народа из пера Јагоша Јовановића. Ту је већ учињен покушај раздвајања Црногораца од Срба. Затим следи, постепено, из године у годину све снажнија и све боље организована акција изградње новог црногорског идентитета. Већ после рата уследило је прилично масовно слање студената из Црне Горе на Загребачки универзитет. Потом следи оснивање Црногорске академије наука и умјетности у Подгорици, као додатни атрибут националне посебности. Идеолошки, нови идентитет намеће се преко Редакције Енциклопедије Лексикографског завода у Загребу за Црну Гору. На челу Редакције је председник ЦАНУ, сада члан председништва тзв. Дукљанске академије наука и умјетности. Партијски, нови идеолошки правац најјасније осветљава једна изјава Владимира Бакарића о "црногорском језику". Истовремено, сваким даном је јачала кампања у науци и култури да су Црногорци нешто сасвим посебно у односу на Србе, и то уз прећутну подршку партијског и државног центра и Црне Горе и Југославије.

Са политичком победом у Европи снага поражених у Првом и Другом светском рату цела идеолошка стратегија у погледу Срба и Југоисточне Европе враћа се још радикалније старим идејним изворима - гледиштима Анте Старчевића, Шуфлаја, Ива Пилара, Штедимлије и широког круга њихових следбеника који су били носиоци средњоевропског освајачког духа у Југоисточној Европи. У Црној Гори иницијативу је сада преузела тзв. Дукљанска академија наука и умјетности, која није ништа друго него истурено оделење Хрватске академије знаности и умјетности у Подгорици. Један од њених првих људи др Ротковић тврди, још радикалније од Штедимлије, да су Црногорци "стари словенски народ, западно-словенског поријекла, западни сусједи Пољака, с којима имају заједничку ијекавицу". Црногорци су, пише овај идеолог црногорског сепаратизма, "дошли на јужни Јадран послије 568. године". Све оно што данас ради тзв. ДАНУ, Матица црногорска, и група људи окупљених око тзв. "Црногорске православне цркве" показује да политичко-културни сепаратизам у Црној Гори данас иде много даље од својих предходника у фалсификовању свеукупне политичке, културне и духовне историје српског народа у Црној Гори. Главни удар тога покрета усмерен је на српски културно-духовни идентитет Црне Горе, а имајући у виду чињеницу, да тај покрет има данас и финансијску и политичку подршку са стране, разоткривање његовог правог циља требало би да буде и организовано и свеобухватно. Темељ тој активности треба да буде научна истина.
 
Diocles svaka ti cast na otkrivanju najvece svetske zavere. Vece od zionistickih i masonskih pokreta i njihovih planova. Kako si ti to sve genijalno povezao pa to je cudo. Ti mora da si neki genije, Dr. sci. (doktor nauka) ili tako nesto. Vidim ja da si bas ucen covek. Cudo kako pre tebe niko ovo nije uspeo sve da poveze.
Ovo malo sarkazma je ono cisto da ti pokaze koliko u stvari lupash. Zar stvarno mislis da je saka jada Srba (max 15 mil. sa dijasporom) uspela da ubedi ceo svet u tako nesto. Mnogo vece sile su pokusavale da ubede druge u neke lazi pa im nije uspelo.
A spominjao si nesto da ni srpski jezik nije srpski u nekom drugom postu. A kako to da i igracina i najveci izdajnik i vispak svi govore tim jezikom. I to bar par 100-na godina. 1782. je valjda rodjen Njegos, zar ne. I jos tada se srpski govorio i to izuzetno dobro na Cetinju. Kako objasnjavas to. Da nisu Crnogorci mozda izmislili taj jezik? Srpske spise od pre Turaka su pisane izuzetno slicnim jezikom ovom danasnjem.
Jezik je najbolji pokazatelj porekla naroda. A to sto ti i Bosanci i Hrvati govore Srpski jezik (ili bar cinjenica da svi govore isti jezik) bi stvarno trebalo da te zapita da li je Seselj sa njegovim nacionalistickim idejama ustvari u pravu.
 
_guru_:
Diocles svaka ti cast na otkrivanju najvece svetske zavere. Vece od zionistickih i masonskih pokreta i njihovih planova. Kako si ti to sve genijalno povezao pa to je cudo. Ti mora da si neki genije, Dr. sci. (doktor nauka) ili tako nesto. Vidim ja da si bas ucen covek. Cudo kako pre tebe niko ovo nije uspeo sve da poveze.
Ovo malo sarkazma je ono cisto da ti pokaze koliko u stvari lupash. Zar stvarno mislis da je saka jada Srba (max 15 mil. sa dijasporom) uspela da ubedi ceo svet u tako nesto. Mnogo vece sile su pokusavale da ubede druge u neke lazi pa im nije uspelo.
A spominjao si nesto da ni srpski jezik nije srpski u nekom drugom postu. A kako to da i igracina i najveci izdajnik i vispak svi govore tim jezikom. I to bar par 100-na godina. 1782. je valjda rodjen Njegos, zar ne. I jos tada se srpski govorio i to izuzetno dobro na Cetinju. Kako objasnjavas to. Da nisu Crnogorci mozda izmislili taj jezik? Srpske spise od pre Turaka su pisane izuzetno slicnim jezikom ovom danasnjem.
Jezik je najbolji pokazatelj porekla naroda. A to sto ti i Bosanci i Hrvati govore Srpski jezik (ili bar cinjenica da svi govore isti jezik) bi stvarno trebalo da te zapita da li je Seselj sa njegovim nacionalistickim idejama ustvari u pravu.

Једино што ми није јасно у цело ствари то је да не могу да СХВАТИМ КОЈИ СУ
 
jelena_24:
Јака ствар по ком програму смо настали ... све док постојимо.

Dobra konstatacija.
Religijska grupa - Srbi, je pomocu cuvene, najprevarantskije istoriografske skole, najprevarantskije na planeti - srpske istoriografske skole proglasena za naciju, a srpska istoriopgafska skola je potom izmislila cijelu istoriju kako su bajagi Srbi oduvijek zivjeli svukuda po Balkanu.

Savremene nacije su nastale u 19. vijeku, pa i Srbi, ali jedino Srbi tvrde da su oni prastara nacija,
dok druge nacije jasno kazu da su formirane u 19. vijeku.
 
Diocles:
Dobra konstatacija.
Religijska grupa - Srbi, je pomocu cuvene, najprevarantskije istoriografske skole, najprevarantskije na planeti - srpske istoriografske skole proglasena za naciju, a srpska istoriopgafska skola je potom izmislila cijelu istoriju kako su bajagi Srbi oduvijek zivjeli svukuda po Balkanu.

Savremene nacije su nastale u 19. vijeku, pa i Srbi, ali jedino Srbi tvrde da su oni prastara nacija,
dok druge nacije jasno kazu da su formirane u 19. vijeku.

ДиоКлети,

Срби не тврде да су најстарија нација (иако су најстарији државотворни народ на балкану после грка). Срби су једноставно најстарији народ. Чим Црна Гора постане независна држава, ти ћеш припадати црногорској нацији. али није на нама да решавамо којем народу припадаш, све и да хоћемо. а није ни на теби и твојим вођама. све док се не ородите са италијанима или шиптарима, накотите им више деце него што је вас 'е, онда ћете престати да будете део овог народа.

п.с. "религијска група"... се зове вероисповест. а их имају разних. тако да си се сам на пред своја врата пос*ао.
 
Diocles:
Dobra konstatacija.

Није ми јасно да ли је ово искрено или иронично. Како било! Него, како си ти кренуо и теби слични са српске, пардон србске стране, дали сте ми идеју да оспорим италијанску нацију као историјску и социолошку категорију која нема никаквог основа ни права да себе назове нацијом.
Дилему да ли да завршим овај пост цитирајући Твена или Фокнера решила сам у корист Фокнера.
"Ниједан човек не може причинити веће неприлике од онога који
слепо слуша гласове својих предака."
 
Bio sam iskren. To je dobra konstatacija.

Italijani draga, ne spore da su formirali talijansku naciju u 19. vijeku i da su uzeli ime po nekakvom bajkovitim plemenu - Italicima koji su bili prije 2500 godina.
Italijani ne spore da je danasnja talijanska nacija nastala iz vise naroda.

Medjutim lazljiva srpska istoriografska skola je izmislila da su kobajagi Srbi odavnina zivjeli posvuda na Balkanu, sve vrijeme.
Srpska isoriografija nece da kaze da su Srbi u danasnjem obliku nastali u 19. vijeku po carobnoj formuli PRAVOSLAVNI=SRBIN.
Srbinom je proglasen svako koga je Vuk uspio da ugrabi svojom "reformom" jezika, iako,
preci vecine danasnjih Srba se nijesu do 19. vijeka zvali Srbima !

Kakve veze imaju jedan Pirocanac i Hercegovac. Blizi su Njemac i Holandjanin. Mnogo blizi!
Kakve veze ima posrbljeni Crnogorac i Lala. Blizi su Danac i Norvezanin. Mnooogo blizi !

Srbi su religijska grupa koja je proglasena nacijom, cije je velike etnicke razlike ispeglao copavi Vuk "reformom" jezika i uzeli su ime po nekakvim srednjevjekovnim Srbima, koji su se jos 1690 godine odselili u danasnju Vojvodinu.

Srpska lazljiva istoriografija - najlazljivija na planeti je izmislila kako su kobajagi svi Srbi odvajkada bili Srbi !

Kao dokaz da je srpska novokomponovana nacija vrlo mlada mozes da pogledas cinjenicu da je srpska narodna nosnja najmladja u Evropi !
Srpska nacionalan kapa nije stara ni 100 godina !
 
Diocles:
Bio sam iskren. To je dobra konstatacija.

Italijani draga, ne spore da su formirali talijansku naciju u 19. vijeku i da su uzeli ime po nekakvom bajkovitim plemenu - Italicima koji su bili prije 2500 godina.
Italijani ne spore da je danasnja talijanska nacija nastala iz vise naroda.

Medjutim lazljiva srpska istoriografska skola je izmislila da su kobajagi Srbi odavnina zivjeli posvuda na Balkanu, sve vrijeme.
Srpska isoriografija nece da kaze da su Srbi u danasnjem obliku nastali u 19. vijeku po carobnoj formuli PRAVOSLAVNI=SRBIN.
Srbinom je proglasen svako koga je Vuk uspio da ugrabi svojom "reformom" jezika, iako,
preci vecine danasnjih Srba se nijesu do 19. vijeka zvali Srbima !

Kakve veze imaju jedan Pirocanac i Hercegovac. Blizi su Njemac i Holandjanin. Mnogo blizi!
Kakve veze ima posrbljeni Crnogorac i Lala. Blizi su Danac i Norvezanin. Mnooogo blizi !

Srbi su religijska grupa koja je proglasena nacijom, cije je velike etnicke razlike ispeglao copavi Vuk "reformom" jezika i uzeli su ime po nekakvim srednjevjekovnim Srbima, koji su se jos 1690 godine odselili u danasnju Vojvodinu.

Srpska lazljiva istoriografija - najlazljivija na planeti je izmislila kako su kobajagi svi Srbi odvajkada bili Srbi !

Kao dokaz da je srpska novokomponovana nacija vrlo mlada mozes da pogledas cinjenicu da je srpska narodna nosnja najmladja u Evropi !
Srpska nacionalan kapa nije stara ni 100 godina !

Глупи човече, који у недостатку мозга КОРИСТИШ СЛАМУ КОЈА ЈЕ ВЕОМА
ЗАПАЉИВА, зашто се не откачиш више са својим енцефалитис констатацијама...
каква капа дегенерику 500 година под Турцима... и какав Ти је то доказ... и код
кога глупане један... па нека је и постала нација Срба пре сто година... ваша
је*ена Црногорска нација НАСТАЛА ЈЕ ПРЕКЈУЧЕ У МИЛОВОЈ ПОЛИЦИЈСКОЈ СТАНИЦИ. :twisted: :twisted: :twisted:
 
eremita:
Глупи човече, који у недостатку мозга КОРИСТИШ СЛАМУ КОЈА ЈЕ ВЕОМА
ЗАПАЉИВА, зашто се не откачиш више са својим енцефалитис констатацијама...
каква капа дегенерику 500 година под Турцима... и какав Ти је то доказ... и код
кога глупане један... па нека је и постала нација Срба пре сто година... ваша
је*ена Црногорска нација НАСТАЛА ЈЕ ПРЕКЈУЧЕ У МИЛОВОЈ ПОЛИЦИЈСКОЈ СТАНИЦИ. :twisted: :twisted: :twisted:

Eremita, ne zna on.

Ovako vodje konju. Eremita ti kaze da imas upalu mozga. Upale mozga (meningitis i encefalitis) često izazivaju po koji epileptički napad tokom bolesti zbog upalnog i hemijskog podražaja moždane kore. ... S obzirom da su napadi ucestali, moras to malo mozga da obavezno izvuces da bi preziveo. Jel ti sad jasno kako se covek brine za tebe i tvoje mentalno zdravlje.
 
ЖИВЕЛА МАЈКА СРБИЈА!!!


Srbija-Drzavna_zastava_wp_1024.jpg
 
Diocles:
Bio sam iskren. To je dobra konstatacija.

Italijani draga, ne spore da su formirali talijansku naciju u 19. vijeku i da su uzeli ime po nekakvom bajkovitim plemenu - Italicima koji su bili prije 2500 godina.
Italijani ne spore da je danasnja talijanska nacija nastala iz vise naroda.

Еее, не знаш ти те Италијане! Они који висе као ви (а и ја с вама) по форумима, полазе од Троје кад причају о својим прапочецима.



Diocles:
Kakve veze imaju jedan Pirocanac i Hercegovac. Blizi su Njemac i Holandjanin. Mnogo blizi!
Kakve veze ima posrbljeni Crnogorac i Lala. Blizi su Danac i Norvezanin. Mnooogo blizi !

Да, само се не разумеју тако добро као ми. :D Сви смо ми исто срање друго паковање. Али, ради мира у кући, прихватам и друге предлоге. Понекад ме обузме такав бес кад видим да нас оптужујете што живите с нама у истој држави. Као да ми то желимо!

Diocles:
Srbi su religijska grupa koja je proglasena nacijom, cije je velike etnicke razlike ispeglao copavi Vuk "reformom" jezika i uzeli su ime po nekakvim srednjevjekovnim Srbima, koji su se jos 1690 godine odselili u danasnju Vojvodinu.

Ћопави сељак је можда осиромашио српски језик, али мени је он и даље генијалан. Јесте, тачно је да је покупио "Х" кад се шетао по вашим крајевима. Можда зато што је пошао од тезе да је све то један те исти српски народ. Свекедно, човек је био пројугословенски настројен и имао је неку своју визију.
Srpska lazljiva istoriografija - najlazljivija na planeti je izmislila kako su kobajagi svi Srbi odvajkada bili Srbi !

Diocles:
Kao dokaz da je srpska novokomponovana nacija vrlo mlada mozes da pogledas cinjenicu da je srpska narodna nosnja najmladja u Evropi !
Srpska nacionalan kapa nije stara ni 100 godina !

Је л' ти мислиш да у ношњу спада само оно што данас гледаш на школским приредбама и смотрама фолклора?
 
Diocles:
Novokomponovana srpska nacija je nastala po ova dva programa.

Ime Srbi su uzeli po nekakvim srednjevjekovnim Srbima sa kojima 80-90% danasnjih Srba nema nikakve veze.
Cak naprotiv, preci vecine danasnjih Srba su se borili protiv srednjevjekovnih Srba !

U devetnaestom vijeku religijska pravoslavna grupa na Balkanu je PROGLASENA Srbima !!!

Uzivajte i citajte kako ste vecina vas postali Srbi po programu, a ne po porijeklu !



SRBI, SVI I SVUDA ! I Načertanije
ИДИОТЕ УСТАШКИ НЕМОЈ СЕ ВИШЕ
ДЕКЛАРИСАТИ КАО ЦРНОГОРАЦ!!!ШТО НЕ ПРИЗНАШ ДА СИ УСТАШКА
ПИЧКИЦА!!!http://forum.krstarica.com/images/icons/icon7.gif
 

Back
Top