Marty Misterija
Elita
- Poruka
- 22.423
Априлски рат
Више од 60 година комунистичке власти утицале су на наше представе о Априлском рату.Да је то био распад Краљевине Југославије,да су Краљ и Влада издали,да је краљ украо злато (а било га је 56 тона)...
Ево као прилог другачијем мишљењу,дајем дио фељтона господина Милорада Јанковића,под називом «Ко се све борио априла 1941.» :
«Кад је Хитлер изјутра 27.марта сазнао за војни удар у Београду,наредио је Генералштабу да прекине разраду плана «Барбароса» ,да се оклопне и моторизоване јединице пребаце са граница СССР-а,на границе Југославије и да адмирал Канарис,шеф Абвера,активира фолксдојчере (око 500 000 по њемачким подацима).Истог дана Хитлер је позвао Италију и Мађарску да узму учешћа у агресији.Геринг је обећао да ће против Београда употребити «тајно оружје»,намијењено Лондону.Радило се о минама са дотле непознатим експлозивом,тешким по тону и бацаних падобранима.
Фелдмаршал Лист је захтијевао да се напад одложи за 2 недеље,док не пристигну пјешадијске дивизије из Румуније.Хитлер је то одбио и напад помакао са 5-ог на 6-ти април.
Док се то догађало,двоје младих Словенаца водили су борбу на оном најтежем,обавештајном фронту:Емил Ведам (убачен у Целовачки абвер) и Томаушева (власница радње антиквитета у Целовецу).
Ведам је већ 30.априла обавијестио генерала Симовића о нападу заказаном за 5-ти април.Сутрадан је извијестио о Хитлеровој «поправци» за 6-ти април.Генерал је све игнорисао,а 1-ог априла је дао кобну наредбу:забрана евакуације Београда и дугих градова,јер је то «непотребно».
Ведам и Томаушева су 23.маја 1941.ухваћени,прослијеђени директно Химлеру у Берлин и стријељани у дворишту РСХА.На питање зашто су то радили,Томаушева је одговорила: «да би одбранила Југославију!»
Генерал Симовић се није обазирао на извештаје војних изасланика из Берлина и Букурешта (Владимира Ваухника и Франца Стопника).Једино је 3.априла наредио активирање трупа за заштиту граница,а не мобилизацију,тако да је умјесто 2 милиона,регрутовано свега 600 000 људи.У тренутку напада,многи штабови биће тек у формирању.
На дан 3-ег априла побјегао је авионом у Грац капетан прве класе Владимир Крен,мобилизацијски официр ваздухопловне базе у Загребу.Са собом је однио планове ратних аеродрома,ваздухоплону шифру и планове склоништа Београда.Због тога је сутрадан наређено да јединице ваѕдухопловства прелете на резервне аеродроме,за које Крен није знао,а нова шифра је достављена јединицама и базама 5-ог априла.Крен је после рата стријељан као усташки «генерал».
Њемачка Врховна команда је с правом сматрала да је немогуће југословенско ваздухопловство разбити првог дана,због «разгранатих позиција аеродрома и добро извјежбане теренске организације».Југословенска авијација је располагала са најмодернијим авионима:око 40 тешких тромоторних авиона,118 средњих двомоторних и 102 ловца.Уз то имала је и око 700 застарелих ловаца и бомбардера,као и модерних авиона за извиђање и везу.
Тако су 6-ог априла једино били мобилисани потпуно авијација и мала,али модерна,ратна флота.Београђани су мирно спавали,не сањајући шта их чека.На нашим границама је било сконцентрисано 7 њемачких оклопних дивизија,3 и по моторизоване,14 пјешадијских,4 брдске,једна лака и једна падобранска,са преко 2 000 авиона.
Италијанска команда је концентрисала 22 дивизије,од којих 2 оклопне и 2 моторизоване и 666 (???) авиона.Мађарске снаге износиле су 5 дивизија,од којих једна оклопно-моторизована.
У току ноћи 5/6. априла усиједио је напад на југословенске граничаре,а изјутра у 1.20 часова десант СС групе «Ђердап» искрцале су се на десну обалу Дунава и напале малобројну одбрану Сипског канала.Чим је сазнао за тај напад,поручник бојног брода Јосип Гргић,командант Ђердапског сектора,кренуо је са борбеном ведетом Р-27 која је вукла 2 шлепа натоварена цементом.Циљ је да се онемогући пловидба Сипским каналом.Чим су их угледали,Њемци су отворили топовску ватру.Успјело им је да прекину ужеМорнари су пробили дно пијуцима и поскакали у воду.Њемци су ранили Гргића у главу,а Ацу Крстића су убили.
Око 5 изјутра њемачки авиони напали су мали аеродром Режановачка коса (код Куманова),на којем су били базирани «хокер-фјури»,авиони из 35.групе 5-ог ловачког пука,застарели.Капетан Војислав Поповић је ударом свог авиона оборио двомоторни «месершмит»,а његов примјер слиједио је поручник Милорад Танасић.У неравноправној борби оборен је још један «месершмит»,а погинули су и пилоти Константин Јермаков,Милутин Провић,Јевта Арсић,Ратомир Милојевић и Верољуб Стојадиновић.Мајори Џал и Брезовшек нису хтјели да узлете.Први је после рата стријељан,а други је погинуо као њемачки пилот у Африци.
Пола сата после тога аеродром Петровец (код Скопља) напале су формације њемачких бомбардера.Овдје је било базирано 30 двомоторних «дорније 17» из 63.групе 3-ег бомбардерског пука.Командант пука,Зденко Горјуп (агент гестапоа) намјерно је задржао групу.То је покушао да уради и са 64-ом групом истог пука са истим бројем авиона,али му командант Бранко Фанедл то није дозволио.Тако су Њемци уништили 27 бомбардера (3 је успјело да се спасе под вођством капетана Ђонлића).Горјуп је после постао њемаћки пробни пилот.
Али страва је тек наилазила...са аеросрома у Аустрији,Мађарској и Румунији,укупно 485 бомбардера и 250 ловаца летјело је према Београду.Формације су наилазиле у таласима,вођене радио Београдом који пушта «лаку музику».Први су црне таласе угледали пилоти 32.групе 6-ог ловачког пука,наоружани месершмитима-109.Полетјели су у сусрет таласима и над Инђојом је започео наревноправан бој.Оборено је неколико «штука».Формацијама које су наилазиле преко Баната полетјели су у сусрет са земунског аеродрома пилоти 51.групе 6-ог ловачког пука,наоружани ловцима икар-3 и месершмит.Капетан прве класе Милош Жуњић је оборио једну «штуку»,затим опкољен од месершмита у круг и оборен.Искочио је падобраном,али је изрешетан митраљезима.Потпоручник Душан Борчић је оборио 2 бомбардера и био смртно рањен.Капетан прве класе Сава Пољанац оборио је 2 бомбардера и био тешко рањен.Истакли су се још Звонимир Халамбек,Михаило николић и потпоручник Бојовић.Пошто је његов авион био у квару,наредник Карло Штрбенк ускочио је у нови месершмит пуковника Драгутина Рупчића.Оборио је «штука»,али су га при нападу на тешки «јункерс» оборили њемачки ловци.Рупчић је после постао домобрански генерал.
Чим је сазнао за бомбардовање Београда,мајор Бранко Фанедл је полетео на челу 30 бомбардера и напао њемачке оклопне јединице између Ћустендила и Криве Паланке,а затим и њемачки аеродром «Радомир» у Бугарској.Док су Фанедлови авиони примали гориво,напала су их на земљи јата њемачких авиона.Уништено је 15 бомбардера.То није обесхрабрило Фанедла,он ће заједно са 1.бомбардерским пуком учествовати и у нападима на њемачке оклопне и моторизоване јединице 6. и 7, априла код Страцина, а 8. у нападу на њемачку 9.оклопну дивизију на улазу у Качаничку клисуру.Тада је оборен један његов бомбардер.Пилот наредник Јосип Талер спасао се падобраном,док су чланови посаде,наредници Живота Којадиновић и Душан Милојевић погинули.
Настављајући борбу,Бранко Фанедл је оборен 12.априла,проликом напада на њемачке оклопне колоне.Са њим су погинули капетан прве класе Никола Теофилов,наредник Фрањо Рибич.Њихов споменик је у селу Буковче код Светозарева.
На дан 8.априла у покушају да се заустави продор оклопних једеница на Косово,оборен је пуковник Фердо Градишник,командант 1.бомбардерског пука,наоружаног изврсним «бристол-бленхајм-икарус».Био је побједник у међународним ваздухопловним утакмицама.Са њим је погинуо и наредник Живан Јовановић.
У нападу на њемачке колоне код Куманова 7.априла оборен је «бленхајм» капетана прве класе Николе Иванчевића.Погинули су и Стјепан Јурковић,Владимир Кинк,Василије Марковић,Ђорђе Стефановић и Слободан Ђорђевић,сви из 1.бомбардерског пука.
Чим су чули за бомбардовање Београда,пилоти и посаде 8.бомбардерског пука,наоружани «бристол-бленхајм-икарусима» напали су,на челу са пуковником Диклићем,војне објекте код Беча и Граца.Пуковник Диклић је,ради тога касније,бачен у концентрациони логор,и једва преживио.Сјутрадан,7.априла напали су аеродроме у Мађарској.Наређење су двојица подофицира-усташа прослиједиле Њемцима,и ови су чекали.Суочени са ројевима «месершмита»,бомбардери су ступили у неравноправну борбу.Погунили су обојица команданата група,мајори Лазар Доновић и Доброслаб Тешић,капетани Владимир Јовичић и Сергије Војинов ,наредник Владимир Ферант,навигатори Рудолф Кобал и Милутин Петровић,поручници Иван Панџа и Петар Кукић,потпоучник Милутин Јовановић и подофицири:Иван Чубриловић,Драгутин Весељко,Драгољуб Черне.Три издајника,чланови мађарске пете колоне,Антон и Јаника Лантош и Шандор Бела убили су тројицу рањених чланова посаде:поручнике Радомира Лазаревића и Андрију Поздера и наредника Илију Мраковића.После рата петоколанаши су стријељани.
Простор не дозвољава опис свих борби дуж границе.
Још истог јутра 6.априла,посада монитора «Драва» ,на челу са својим командантом,поручником бојног брода Александром Берићем,започела је свој пут у БЕСМРТНОСТ.Прешла је мађарску границу и бомбардовала њемачки аеродром код Мохача.Први официр монитора је био Бруно Шегвић,а артиљеријски официр Сулејман Шеховић.Дању се монитор маскирао уврбацима,ноћу нападао и оборио многе авионе.
Кад је 10.априла сазнао за проглашење НДХ (пошто су већину посаде чинили Хрвати) командант је сазвао састанак на палуби-ко жели да иде-може.Он мора да зна на ког може да рачуна.Од 90 чланова изашла су шесторица.
Из дневника фолксдојчерске организације «Јупитер» откривено је: за «Дравом» је у потрагу кренуло 50 000 фолксдојчера!!!Покушај њемачких тенкова да зауставе монитор код Вуковара,завршио се њиховим уништењем.Исто тако и напад 4 мађарска мања брода типа «баја»,од којих су 2 оштећена,а 2 уништена.
Код фолксдојчерског мјеста Чиба (Челарева) напали су га таласи «штука».Преко 100 авиона.Започео је бој који превазилази све у априлском рату.Радио станица «Драве» је непрестано слала у етар поруке о тешким борбама са њемачком авијацијом:
«Свима,свима војницима на фронту!Драва се никада неће предати!Живела отаџбина!...»
Радио станица брода престала је да емитује кад је једна бомба пагодила кабину и побила радиотелеграфисте.Из изјаве неколицине преживјелих, «штуке» су летјеле тако ниско да су «могли видјети лица пилотима».
Небо је било запаљено, «штуке» су се око нечег вртјеле,а то је све са оближњег имања посматро стари Берић.Није ни сањао да ту херојску битку води његов син,Александар.
Једна бомба оштетила је крму.Сад је монитор управљан машинама.Најзад је једна бомба погодила бок.Монитор је почео да тоне.Командант Берић је наредио да преживјели напусте брод.Бруно Шегвић је ушао у кабину и убио се из пиштоља.Палуба је била покривена мртвим и рањеним морнарима.Остајући на мосту командант је неколицини приживелих строго наредио да скачу у Дунав.Док су пливали,видели су како капетан стоји мирно и поздравља изрешетану заставу,а монитор је све више тонуо.Испливали су код Чиба.Ухватили су их наоружани фолксдојчери.Закљућали су их у подрум и намјеравали да их објесе,али је у току ноћи било пуцњаве,па су то искористили и развалили врата,затим побјегли у разним правцима.Свједочанства о команданту су дали независно један од другог.
Вода је прво код Челарева избацила тијело Бруна Шегвића и фолксдојчери су га сахранили код цркве.Нека тијела,највјероватније и Шеховићево,вода је избацила код Сусека и Белегиша.Стари Јоца Маринковић је,кришом од усташа,ноћу сахранио тијело Александра Берића.
Побуне (заправо издаје)
На Дравском фронту су Савска и Славонска дивизија потисле Њемце на лијеву обалу.Али,сјутрадан су се у позадини код Бјеловара побунили 108.резервни,48.допунски и дјелови 42.резервног пука.Вође побуне су били тројица подофицира,наредник Чвек и поднаредници Цанко и Шепак.
У исто вријеме била је и друга усташка побуна,у Мостару.Жариште побуне био је Широки Бријег (Лиштица).Руље усташа напале су штаб Приморске армије и мноштво магацина.У гушењу побуне истакли су се мајори Рудолф Приморац и Јарослав Жак и капетан прве класе Милош Шћепановић.Италијани су непрестано бомбардовали град да би потпомогли побуну,која је угишена тек 15.априла уз употребу артиљерије.Али су усташе после капитулације све рањене побили и побацали у Неретву.
На дан 10.априла одграо се још један покушај побуне усташа.Изјутра је у команду Северног сектора Јадрана ушао резервни поручник Јосип Реквењи и позвао команданта,капетана бојног брода Мирка Плајвајса да полози заклетву «поглавнику Павелићу».Овај га је на то ухапсио.У тај час је дојурио из Црквенице др Хајдин,тамошњи начелник и обавијестио команданта да су се искрцале униформисане усташе и заузеле мјесто.На телефон је звао Милутин Кватерник и позвао команданта да преда оружје војсци НДХ.Плајвајс је залупио слушалису и са стотинак марнара у 3 камиона кренуо у Црквеницу.Усташе су их дочекале паљбом,забарикадирани у поштама и хотелима.Заповијест је гласила:никог не заробљавати.Сви су побијени,али је погинуо и др Хајдин.
Кад се Плајвајс вратио,издајника Реквењија није било.Искористио је једно од италијанских бомбардовања да побјегне.Плајвајс је минирао све објекте и побјегао са одредом у Босну,гдје су заробљени.Касније су усташе расписале награду од 100 000 динара за главу «гангстера Плајвајса».Као агент Гестапоа Реквењи се увукао у партизане и један је од актера погибије Иве Лоле Рибара.Касније су њега и старијег брата открили на Вису.У затвору су извршили самоубиство,прокријумчареном бритвом.
Четврти покушај побуне био је у месту Сињу.
Простор нам не дозвољава изношење имена која чине дугачке спискове официра и војника,различитих националности,палих тих априлских дана на бранику отаџбине.»
Закључак:
Југославија се није распала,како то тврде бољшевичко-католички кругови,него је нападнута од тада нахмоћније силе свијета која је једва савладана за 6 година.Више су Њемци за 12 дана освојили територије у СССР-у или Француској,него Југославији.На дан 18.априла,Југословенска војска је држала три петине територије Југославије,и још је гањала Италијане по Албанији.Војни врхови су,да би заварали војнике и народ,објавили да је ријеч о примирју,а не о капитулацији.
_________________
Више од 60 година комунистичке власти утицале су на наше представе о Априлском рату.Да је то био распад Краљевине Југославије,да су Краљ и Влада издали,да је краљ украо злато (а било га је 56 тона)...
Ево као прилог другачијем мишљењу,дајем дио фељтона господина Милорада Јанковића,под називом «Ко се све борио априла 1941.» :
«Кад је Хитлер изјутра 27.марта сазнао за војни удар у Београду,наредио је Генералштабу да прекине разраду плана «Барбароса» ,да се оклопне и моторизоване јединице пребаце са граница СССР-а,на границе Југославије и да адмирал Канарис,шеф Абвера,активира фолксдојчере (око 500 000 по њемачким подацима).Истог дана Хитлер је позвао Италију и Мађарску да узму учешћа у агресији.Геринг је обећао да ће против Београда употребити «тајно оружје»,намијењено Лондону.Радило се о минама са дотле непознатим експлозивом,тешким по тону и бацаних падобранима.
Фелдмаршал Лист је захтијевао да се напад одложи за 2 недеље,док не пристигну пјешадијске дивизије из Румуније.Хитлер је то одбио и напад помакао са 5-ог на 6-ти април.
Док се то догађало,двоје младих Словенаца водили су борбу на оном најтежем,обавештајном фронту:Емил Ведам (убачен у Целовачки абвер) и Томаушева (власница радње антиквитета у Целовецу).
Ведам је већ 30.априла обавијестио генерала Симовића о нападу заказаном за 5-ти април.Сутрадан је извијестио о Хитлеровој «поправци» за 6-ти април.Генерал је све игнорисао,а 1-ог априла је дао кобну наредбу:забрана евакуације Београда и дугих градова,јер је то «непотребно».
Ведам и Томаушева су 23.маја 1941.ухваћени,прослијеђени директно Химлеру у Берлин и стријељани у дворишту РСХА.На питање зашто су то радили,Томаушева је одговорила: «да би одбранила Југославију!»
Генерал Симовић се није обазирао на извештаје војних изасланика из Берлина и Букурешта (Владимира Ваухника и Франца Стопника).Једино је 3.априла наредио активирање трупа за заштиту граница,а не мобилизацију,тако да је умјесто 2 милиона,регрутовано свега 600 000 људи.У тренутку напада,многи штабови биће тек у формирању.
На дан 3-ег априла побјегао је авионом у Грац капетан прве класе Владимир Крен,мобилизацијски официр ваздухопловне базе у Загребу.Са собом је однио планове ратних аеродрома,ваздухоплону шифру и планове склоништа Београда.Због тога је сутрадан наређено да јединице ваѕдухопловства прелете на резервне аеродроме,за које Крен није знао,а нова шифра је достављена јединицама и базама 5-ог априла.Крен је после рата стријељан као усташки «генерал».
Њемачка Врховна команда је с правом сматрала да је немогуће југословенско ваздухопловство разбити првог дана,због «разгранатих позиција аеродрома и добро извјежбане теренске организације».Југословенска авијација је располагала са најмодернијим авионима:око 40 тешких тромоторних авиона,118 средњих двомоторних и 102 ловца.Уз то имала је и око 700 застарелих ловаца и бомбардера,као и модерних авиона за извиђање и везу.
Тако су 6-ог априла једино били мобилисани потпуно авијација и мала,али модерна,ратна флота.Београђани су мирно спавали,не сањајући шта их чека.На нашим границама је било сконцентрисано 7 њемачких оклопних дивизија,3 и по моторизоване,14 пјешадијских,4 брдске,једна лака и једна падобранска,са преко 2 000 авиона.
Италијанска команда је концентрисала 22 дивизије,од којих 2 оклопне и 2 моторизоване и 666 (???) авиона.Мађарске снаге износиле су 5 дивизија,од којих једна оклопно-моторизована.
У току ноћи 5/6. априла усиједио је напад на југословенске граничаре,а изјутра у 1.20 часова десант СС групе «Ђердап» искрцале су се на десну обалу Дунава и напале малобројну одбрану Сипског канала.Чим је сазнао за тај напад,поручник бојног брода Јосип Гргић,командант Ђердапског сектора,кренуо је са борбеном ведетом Р-27 која је вукла 2 шлепа натоварена цементом.Циљ је да се онемогући пловидба Сипским каналом.Чим су их угледали,Њемци су отворили топовску ватру.Успјело им је да прекину ужеМорнари су пробили дно пијуцима и поскакали у воду.Њемци су ранили Гргића у главу,а Ацу Крстића су убили.
Око 5 изјутра њемачки авиони напали су мали аеродром Режановачка коса (код Куманова),на којем су били базирани «хокер-фјури»,авиони из 35.групе 5-ог ловачког пука,застарели.Капетан Војислав Поповић је ударом свог авиона оборио двомоторни «месершмит»,а његов примјер слиједио је поручник Милорад Танасић.У неравноправној борби оборен је још један «месершмит»,а погинули су и пилоти Константин Јермаков,Милутин Провић,Јевта Арсић,Ратомир Милојевић и Верољуб Стојадиновић.Мајори Џал и Брезовшек нису хтјели да узлете.Први је после рата стријељан,а други је погинуо као њемачки пилот у Африци.
Пола сата после тога аеродром Петровец (код Скопља) напале су формације њемачких бомбардера.Овдје је било базирано 30 двомоторних «дорније 17» из 63.групе 3-ег бомбардерског пука.Командант пука,Зденко Горјуп (агент гестапоа) намјерно је задржао групу.То је покушао да уради и са 64-ом групом истог пука са истим бројем авиона,али му командант Бранко Фанедл то није дозволио.Тако су Њемци уништили 27 бомбардера (3 је успјело да се спасе под вођством капетана Ђонлића).Горјуп је после постао њемаћки пробни пилот.
Али страва је тек наилазила...са аеросрома у Аустрији,Мађарској и Румунији,укупно 485 бомбардера и 250 ловаца летјело је према Београду.Формације су наилазиле у таласима,вођене радио Београдом који пушта «лаку музику».Први су црне таласе угледали пилоти 32.групе 6-ог ловачког пука,наоружани месершмитима-109.Полетјели су у сусрет таласима и над Инђојом је започео наревноправан бој.Оборено је неколико «штука».Формацијама које су наилазиле преко Баната полетјели су у сусрет са земунског аеродрома пилоти 51.групе 6-ог ловачког пука,наоружани ловцима икар-3 и месершмит.Капетан прве класе Милош Жуњић је оборио једну «штуку»,затим опкољен од месершмита у круг и оборен.Искочио је падобраном,али је изрешетан митраљезима.Потпоручник Душан Борчић је оборио 2 бомбардера и био смртно рањен.Капетан прве класе Сава Пољанац оборио је 2 бомбардера и био тешко рањен.Истакли су се још Звонимир Халамбек,Михаило николић и потпоручник Бојовић.Пошто је његов авион био у квару,наредник Карло Штрбенк ускочио је у нови месершмит пуковника Драгутина Рупчића.Оборио је «штука»,али су га при нападу на тешки «јункерс» оборили њемачки ловци.Рупчић је после постао домобрански генерал.
Чим је сазнао за бомбардовање Београда,мајор Бранко Фанедл је полетео на челу 30 бомбардера и напао њемачке оклопне јединице између Ћустендила и Криве Паланке,а затим и њемачки аеродром «Радомир» у Бугарској.Док су Фанедлови авиони примали гориво,напала су их на земљи јата њемачких авиона.Уништено је 15 бомбардера.То није обесхрабрило Фанедла,он ће заједно са 1.бомбардерским пуком учествовати и у нападима на њемачке оклопне и моторизоване јединице 6. и 7, априла код Страцина, а 8. у нападу на њемачку 9.оклопну дивизију на улазу у Качаничку клисуру.Тада је оборен један његов бомбардер.Пилот наредник Јосип Талер спасао се падобраном,док су чланови посаде,наредници Живота Којадиновић и Душан Милојевић погинули.
Настављајући борбу,Бранко Фанедл је оборен 12.априла,проликом напада на њемачке оклопне колоне.Са њим су погинули капетан прве класе Никола Теофилов,наредник Фрањо Рибич.Њихов споменик је у селу Буковче код Светозарева.
На дан 8.априла у покушају да се заустави продор оклопних једеница на Косово,оборен је пуковник Фердо Градишник,командант 1.бомбардерског пука,наоружаног изврсним «бристол-бленхајм-икарус».Био је побједник у међународним ваздухопловним утакмицама.Са њим је погинуо и наредник Живан Јовановић.
У нападу на њемачке колоне код Куманова 7.априла оборен је «бленхајм» капетана прве класе Николе Иванчевића.Погинули су и Стјепан Јурковић,Владимир Кинк,Василије Марковић,Ђорђе Стефановић и Слободан Ђорђевић,сви из 1.бомбардерског пука.
Чим су чули за бомбардовање Београда,пилоти и посаде 8.бомбардерског пука,наоружани «бристол-бленхајм-икарусима» напали су,на челу са пуковником Диклићем,војне објекте код Беча и Граца.Пуковник Диклић је,ради тога касније,бачен у концентрациони логор,и једва преживио.Сјутрадан,7.априла напали су аеродроме у Мађарској.Наређење су двојица подофицира-усташа прослиједиле Њемцима,и ови су чекали.Суочени са ројевима «месершмита»,бомбардери су ступили у неравноправну борбу.Погунили су обојица команданата група,мајори Лазар Доновић и Доброслаб Тешић,капетани Владимир Јовичић и Сергије Војинов ,наредник Владимир Ферант,навигатори Рудолф Кобал и Милутин Петровић,поручници Иван Панџа и Петар Кукић,потпоучник Милутин Јовановић и подофицири:Иван Чубриловић,Драгутин Весељко,Драгољуб Черне.Три издајника,чланови мађарске пете колоне,Антон и Јаника Лантош и Шандор Бела убили су тројицу рањених чланова посаде:поручнике Радомира Лазаревића и Андрију Поздера и наредника Илију Мраковића.После рата петоколанаши су стријељани.
Простор не дозвољава опис свих борби дуж границе.
Још истог јутра 6.априла,посада монитора «Драва» ,на челу са својим командантом,поручником бојног брода Александром Берићем,започела је свој пут у БЕСМРТНОСТ.Прешла је мађарску границу и бомбардовала њемачки аеродром код Мохача.Први официр монитора је био Бруно Шегвић,а артиљеријски официр Сулејман Шеховић.Дању се монитор маскирао уврбацима,ноћу нападао и оборио многе авионе.
Кад је 10.априла сазнао за проглашење НДХ (пошто су већину посаде чинили Хрвати) командант је сазвао састанак на палуби-ко жели да иде-може.Он мора да зна на ког може да рачуна.Од 90 чланова изашла су шесторица.
Из дневника фолксдојчерске организације «Јупитер» откривено је: за «Дравом» је у потрагу кренуло 50 000 фолксдојчера!!!Покушај њемачких тенкова да зауставе монитор код Вуковара,завршио се њиховим уништењем.Исто тако и напад 4 мађарска мања брода типа «баја»,од којих су 2 оштећена,а 2 уништена.
Код фолксдојчерског мјеста Чиба (Челарева) напали су га таласи «штука».Преко 100 авиона.Започео је бој који превазилази све у априлском рату.Радио станица «Драве» је непрестано слала у етар поруке о тешким борбама са њемачком авијацијом:
«Свима,свима војницима на фронту!Драва се никада неће предати!Живела отаџбина!...»
Радио станица брода престала је да емитује кад је једна бомба пагодила кабину и побила радиотелеграфисте.Из изјаве неколицине преживјелих, «штуке» су летјеле тако ниско да су «могли видјети лица пилотима».
Небо је било запаљено, «штуке» су се око нечег вртјеле,а то је све са оближњег имања посматро стари Берић.Није ни сањао да ту херојску битку води његов син,Александар.
Једна бомба оштетила је крму.Сад је монитор управљан машинама.Најзад је једна бомба погодила бок.Монитор је почео да тоне.Командант Берић је наредио да преживјели напусте брод.Бруно Шегвић је ушао у кабину и убио се из пиштоља.Палуба је била покривена мртвим и рањеним морнарима.Остајући на мосту командант је неколицини приживелих строго наредио да скачу у Дунав.Док су пливали,видели су како капетан стоји мирно и поздравља изрешетану заставу,а монитор је све више тонуо.Испливали су код Чиба.Ухватили су их наоружани фолксдојчери.Закљућали су их у подрум и намјеравали да их објесе,али је у току ноћи било пуцњаве,па су то искористили и развалили врата,затим побјегли у разним правцима.Свједочанства о команданту су дали независно један од другог.
Вода је прво код Челарева избацила тијело Бруна Шегвића и фолксдојчери су га сахранили код цркве.Нека тијела,највјероватније и Шеховићево,вода је избацила код Сусека и Белегиша.Стари Јоца Маринковић је,кришом од усташа,ноћу сахранио тијело Александра Берића.
Побуне (заправо издаје)
На Дравском фронту су Савска и Славонска дивизија потисле Њемце на лијеву обалу.Али,сјутрадан су се у позадини код Бјеловара побунили 108.резервни,48.допунски и дјелови 42.резервног пука.Вође побуне су били тројица подофицира,наредник Чвек и поднаредници Цанко и Шепак.
У исто вријеме била је и друга усташка побуна,у Мостару.Жариште побуне био је Широки Бријег (Лиштица).Руље усташа напале су штаб Приморске армије и мноштво магацина.У гушењу побуне истакли су се мајори Рудолф Приморац и Јарослав Жак и капетан прве класе Милош Шћепановић.Италијани су непрестано бомбардовали град да би потпомогли побуну,која је угишена тек 15.априла уз употребу артиљерије.Али су усташе после капитулације све рањене побили и побацали у Неретву.
На дан 10.априла одграо се још један покушај побуне усташа.Изјутра је у команду Северног сектора Јадрана ушао резервни поручник Јосип Реквењи и позвао команданта,капетана бојног брода Мирка Плајвајса да полози заклетву «поглавнику Павелићу».Овај га је на то ухапсио.У тај час је дојурио из Црквенице др Хајдин,тамошњи начелник и обавијестио команданта да су се искрцале униформисане усташе и заузеле мјесто.На телефон је звао Милутин Кватерник и позвао команданта да преда оружје војсци НДХ.Плајвајс је залупио слушалису и са стотинак марнара у 3 камиона кренуо у Црквеницу.Усташе су их дочекале паљбом,забарикадирани у поштама и хотелима.Заповијест је гласила:никог не заробљавати.Сви су побијени,али је погинуо и др Хајдин.
Кад се Плајвајс вратио,издајника Реквењија није било.Искористио је једно од италијанских бомбардовања да побјегне.Плајвајс је минирао све објекте и побјегао са одредом у Босну,гдје су заробљени.Касније су усташе расписале награду од 100 000 динара за главу «гангстера Плајвајса».Као агент Гестапоа Реквењи се увукао у партизане и један је од актера погибије Иве Лоле Рибара.Касније су њега и старијег брата открили на Вису.У затвору су извршили самоубиство,прокријумчареном бритвом.
Четврти покушај побуне био је у месту Сињу.
Простор нам не дозвољава изношење имена која чине дугачке спискове официра и војника,различитих националности,палих тих априлских дана на бранику отаџбине.»
Закључак:
Југославија се није распала,како то тврде бољшевичко-католички кругови,него је нападнута од тада нахмоћније силе свијета која је једва савладана за 6 година.Више су Њемци за 12 дана освојили територије у СССР-у или Француској,него Југославији.На дан 18.априла,Југословенска војска је држала три петине територије Југославије,и још је гањала Италијане по Албанији.Војни врхови су,да би заварали војнике и народ,објавили да је ријеч о примирју,а не о капитулацији.
_________________
