AntunTun:
ja sam bio na 20tak...shto jako bliskih...shto nekih dalekih...to sa kevom drugarice je bilo mozhda 5-6 sahrana tako da nisam ni znao gde i na shta idem...vishe ne idem na sahrane tog tipa...vidish primitivno smejati se na sahrani...to je upravo ono shto otju retji...ruzhno jeste...al vetjina ljudi je tu tuzhna zato shto treba da bude tuzhna...e narikache nisam nikad chuo...mislio sam da ih ima samo po nekim udaljenim selima...po ovim sahranama po kojim sam ja provodio vreme qkale jesu babe...al nisu narikache...i ne qkaju za tim koji je umro...vetj u fazonu "pozdravi mi milanaaaa....kako majka bez njega zhivi reci muuuu....reci da tju uskoro i ja njemuuuuu..itd"....znachi nisu platjene...jednostavno vole da iskazuju svoje emocije pred gomilom ljudi...to mora da je neko drevno nasledstvo il neshto...
Ne, nije primitivno. Upotrebljen je pogresan termin. I koliko kapiram nije mu umrla ta drugarica, vec njena majka, ili grijesim? Sto se tog smijuljenja tice postoje brojna objasnjenja i to nije stvar nekulture ili bezobrazluka.
Naime, ma koliko nam ta osoba bila nebitna u zivotu i koliko god je mi ne poznavali i dosli na sahranu reda radi, to je bilo ljudsko bice koje je hodalo, govorilo, jelo... isto kao i mi. Covjek ima urodjeni strah od smrti i to ne bliznjih vec svoje smrti i pocne da je se plasi i prije nego sto spozna sta je to uopste i koliko je neminovno. Trenutak kada se sanduk sa bezivotnim tijelom spusta u zemlju nije samo rutinski pokop - nema izlaza, gotovo je i mi cemo jednom biti dolje...
Milion podsvjesnih ideja i emocija, zatim plac ili samo izgubljena faca (sto je mnogo gore od placa i vristanja) bliznjih... Nase emocije polude. Drugovi iz skole su nam uglavnom dragi, a samo jednog ili mozda dva volimo i mogli bismo da i sami patimo za gubitkom. Ovako nam je samo zao (ili nam je svejedno) i uzasno smo potreseni cinom i dogadjajem i samom smrcu i to u strahu. Neko place, neko se smije i uvjek smo na rubu i jednog i drugog. Stvar je u tome sto porodicu umrlog smijeh moze jako da uvriejdi, a to im nije potrebno, zato i ne treba, cak ni radi pristojnosti, ici na sahrane ljudi koji nam ne znace niti nam njihova porodica nesto mnogo znaci. Custo da se ne dovodimo u tu ludu situaciju.
Gledala sam zenu koja je molila umrlog da pozdravi njenog rano preminulog brata. Nije histerisala i urlikala kao luda, samo je sa suzama, spustajuci cvijece kraj sanduka prosaputala svoju molbu. Culi su samo oni koji su bili jako blizu, tj takodje spustali cvijece. To se moze i tako suptilno uraditi, jer cin jeste jako dirljiv i ne treba ga ciniti smijesnim. OOOOO, radoje, pozdravi mi onoga i ovoga i jooo... mislim, stvarno, 21. vijek.
