Ovako je u nekom filmu (ili bejaše neka knjiga, ne sećam se) savetovao otac sina: "Muškarac koji drži do sebe i svog imidža, nikad, ali nikad nikad nikad, ni pod kojim uslovima, ni po koju cenu ne pleše.
Sve je to lepo, i Džontra Kontra, i muževan Grk koji igra sam uz sirtaki, i Al Paćino kad igra tango (stvarno do jaja !) i neznamnija neki latino igrač.
Ali ja - ne. Bemliga nisam ni Al, ni Džontra, ni Grk, pa onda k'o velim, bolje mi je da se držim šanka (ili stolice, svejedno) i da izdaleka uživam u igri onih koji to umeju. Verujem da ovako razmišlja oko 95% muškaraca. A uz to, poneki ples ume da bude i pomalo pederast. Ples često traži gracioznost, eleganciju, okretnost, što muškarcima ume da bude strano.
ops: 
