Najdraži stih

Siver:

PESMA PTICE SIRIN – Nena Miljanović

Sad posle tebe
Molim se
Da mi oproste ptice
Što više nemam čim da letim
I poezija
Što ne umem da pevam

Poslednje raspevano pero
Iz krila rajske ptice Sirin u sebi
Iščupala sam iz duše
I zašiljeno bolom
Zabola duboko u srce
Da napišem najskuplju ljubavnu o tebi
(piše se posle ljubavi i plaća dušom )
U nadi
Da je još crvenog mastila u meni
Uzalud
Poslednju kap
Odneo si između stisnutih usana
U ćutanju
Koje je ubilo moju Sirin

Sad posle mene
Molim se
Da sam sebi oprostiš
Ono što smo ti oprostili
Moje pesme o tebi i ja:
Moju Ljubav

Kliknite za proširenje...

Ti i ja

Osjećam živo srebro tvoje biti
žednu kap u svakom zrncu krvi
životno tkivo od drhtavih niti
koje se raskida, raspleće i mrvi .
Želja ti je žarka. Još nikad ne ostade
kap od mlaza koji dodirnuše usta.
Ne znam zašto nema među nama mosta
kao da nas dijeli provalija pusta.
Prsti što bi htjeli da se čvrsto spletu
u dva klupka vatre i srebrene slasti
u prostoru dršću – Sami su na svijetu
u samoći žudnje, u prokletstvu strasti.
Tijela što bi htjela da se tijesno združe
pretoče u jednu bujicu od milja
venu, usamljena, kao jesenje ruše
jer na istom putu imamo dva cilja .
Ti bi htjela vječno, čemu nema mjere
ja bi dao sve za zanos jednog časa.
Ti sumnjaš u trenutak, a ja imam vjere,
u vječnost trenutka u trenutak spasa.
Dođi sva od sunca, sva od vrele vatre
na moj pusti ležaj, daj mi svoje krvi
Bolje da nas munja jedne strasti satre
nego da nas mrtve (jednom) toče crvi.
Propadni u meni, pretoči se, daj se
raspleti kroz moje vijuge i tkiva,
sve je na tom svijetu samo kratka varka,
Raj se osjeti za trenutak – a vječnost je siva !!!
G.Krklec

Ti si moja, ipak

Ti si cesta slika moje zalosne ljubavi
Ti si moja samoca u kojoj smo prisutni oboje
Ti si moja Sinagoga ogradjena zicom
Ti si moja narocito u ovo doba pogotovu sada
Ti si moj razgovor koji se u pocetku odnosio
na nešto drugo
Ti si moj Pablo Pikaso i njegova ljubav prema
napojamnom
Ti si moja igra koja pocinje kamencicima
Ti si moja Sahara sa jednim cvetom pa cak i
bez njega
Ti si moja devojka o kojoj ti nisam govorio
Ti si moj plemic koji je nekada živeo na
Kavkazu neki Vsvold
Ti si mojih nekoliko godina od one noci
Ti si moja žena - ponocni voz sa jednim
putnikom
Zelezara u kamenom dobu - ti maja ruskaja
zemlja
Jedina žena koju menjam svakog dana
I pravi smisao toliko hvaljenih sloboda
Ti si moj heroj koji se postideo i ipak
pocinio izdajstvo
Ti si moja ljubav slavnih ljudi
Ti si moja junacka ljubavkoju sam vec rekao
Ti si moja obecanja koja nikada nisu ništa
znacila
Ti si moja ljubav iako sam bez nje kao sto je
poznato
Ti si moja ipak
Tako je bilo oduvek i uzalud sam se bunio i
sramotio oboje
Ti si jedna stvar koju je volela jedna žena
Ti si jedna žena koliko i svaka druga
Ti si moja uprkos poznatim istinama
To su bedni podaci kojima raspolazem
To su sva dela moje izvitoperene ljubavi
To sam sve mogao lepse reci ali nema razloga
Ionako samo nagadjam i pretpostavljam
Ti si moja bolest bolescu izlecena
Ti si moje dete ti ništa ne razumes
I ja doslovno moram reci da te volim.

OGLEDALO

Posle godina buke
nepotrebnih pitanja
i odgovora
okružila me je tišina

tišina je ogledalo
mojih pesama
njihovi odrazi ćute

Rembrant
u povojima starosti
bezub
prežvakava me
smeje se
otkriven
u Wallraf Museum-u

crte koje je uništilo vreme
crtaju naše zajedničko
lice

lice koje vidim sada
video sam na početku
ali ga nisam predvideo
ogledalo živo mlado
skrivalo ga je
u sebi

sada pocrnelo
crno
umire
bez odraza
vremena svetlosti
disanja prostora

Tadeuš Ruževič

DIMNJAK

Na kući raste druga kuća samo bez krova -
dimnjak. Kroz njega izlaze kuhinjski mirisi i moji
uzdasi. Dimnjak je pravedan, ne razdvaja to. Jedna
velika perjanica. Crna, veoma crna.

Zbignjev Herbert

Testament

"Napiši!

Napiši mastilom što traje duže
od najvećih zabluda
koje će kad tad da izrone.

Napiši guščijim perom koje će sve nas da uvede
u knjigu mrtvih.

Napiši noktom pjesnika obješenog u zoru
ispod tepiha od zaboravljenih knjiga.

Napiši nožem umočenim u krv vuka.

Napiši još jednom
ono što piše
na listu koji se prvi
strmoglavi.

Na dnu odakle se sve jasnije vidi
drugačije se osjeća mir
koji nikad ne nadju
oni što su sve osjenčeno
u životu
prećutali."

Miladin Beric

Roll over Beethoven
And tell the Tchaikovsky the news

Chuck Berry

LEPA MLADA ŽENA GOVORI


Da sam voda tekućica
U kojoj mnogi žeđu gase,
I svaki odlazi zadovoljan, čist i umiven,
Sa svojom srećom jedinstvenom
Kojoj na svetu nema ravne.

Da sam piće, silovito i radosno,
Koje piju drugari po krčmama,
Tražeći sreću u osmejku i zaborav u pevanju.
Da im ja želje ostvarujem, i najluđe i najsmelije,
Pomamnim šumom noćnih sati, gustim dimom terevenke.

Da sam otrov, munjevit i nepoznat,
Piće za one koji ne mogu
Da sačekaju zalazak sunca,
Da sečem život u korenu, brže od munje,
Da misli, bića i svetove
Brišem netragom zaborava

Ivo Andrić

KAD SE MENI PLAKALO

Kad se meni plakalo,
Vas nije nigde bilo,
ni glasa vašeg ni pisane reči
koja za nuždu teši.
Danas, kad vi plačete,
Meni se bolno smeje,
Ukoliko mi nije otužno i dosadno,
Kao pred glupom scenom.
Eto, to vam je sve
Što ljudi jedno drugom
Mogu u ovom kratkom životu da daju:
Potpuno nerazumevanje.

Ivo Andrić

Spuštavah se ja na vaše uže
Umalo se uže ne pretrže,
Otada smo viši prijatelji,
U glavu mi pamet ućeraste

OD TEBE DO TEBE

Od tebe do tebe
Od zemlje do neba
Ja u tvojim očima imam sve što mi treba
I prstima golim kad si me takla
I usnama vlažnim kad si ljubila
Imao sam cijeli svijet na dlanu
Ljubljeno moje
Ti što hodaš kako nitko nije
Što mi ljubav griješ svakoga sata
Svake minute
O tebi pjesme govore i kad šute
Za tebe svuda se klanjaju cvijetovi
Tvoje ljepote gladni

Za tebe sam umro kada si došla
I umrijet ću uvijek kad god poželiš
Jer u tebi živi jedna tajna
Jedna zvijezda koja je znala
Da mora preko naših duša
Ljubljeno moje
Ti što si najviše dala
Na koljenima pred tobom
Ja mijenjam prošlost kakva god bila
Jer srce se lomi kada te nema
I sve je ništa kad sklopiš oči

Od tebe do tebe
Od zemlje do neba
Od noći do noći
Uvijek će srce kroz sjene proći
Da ti se raduje i broji dane
Jer tu još samo tvoja ljubav stane
Ljubljeno moje
Kod mene ovdje
Samo se još tvoji pogledi broje
Zato me prevedi na jezik kojim govoriš
I rodi me u sebi da se nikad ne odvojim od tebe

Željko Krznarić

"With you I could have
more than one skin,
a blank interior, a repertoire
of untold stories,
a fresh beginning."

Margaret Atwood, from Selected Poems II: 1976 - 1986

Elegija osma Hiperborejska

Kazala mi je tada, vidjevsi nepomicne stvari
moga postojanja:
Zelila bih da pobjegnemo u Hiperboreju
i da te zivog rodim
na snijegu, kao srna,
dok trci i rice
kricima dugim, do nocnih zvijezda.

Na mraz s nama i na led!
Obnazicu svoje tijelo
i u vode zaronicu, nebranjene duse,
za granicu svoju uzevsi
morsko zvjerinje.

Okean ce rasti, sigurno rasti
sve dok mu molekul svaki
ne bude bio kao oko jelena
ili
jos i veci,
kao tijelo ajkule.

Ja cu roniti takvom uvecanom vodom,
o braunovske prejdele udarajuci,
pokretima kao kod spora, ocajna,
ici cu u cik-cak; udarajuci
o velike, mracne, hladne molekule,
saborce Herkulove.

Bez mogucnosti davljenja i bez
mogucnosti hoda i letenja –
jedino u cik-cak i cik-cak i cik-cak,
zblizivsi se s papratima
preko sudbine spora…

Zelim da pobjegnemo u Hiperboreju
i da te zivog rodim,
u urliku, u trku, smozdena zupcima
modrog svoda,
na ispucalom ledu lednika
rasutih nad modrim nebesima.

...

Nikita Stanesku

Kazi mi, zasto tresnje?

Veoma te slabo poznajem
veoma nesigurno sudim
o tebi.
Gradovi u kojima obitavas poprimaju nesto
od tvoje culnosti.
Krajolici koje u prolazu dopunjujes...
Grane zatrepere od predosjecanja skorog vjetra...

Ime ti je od velikih kamenih slova
i gledano iskosa lici na tornjeve starih crkvi,
a izgovoreno, ono je svjetlije od leprsavih
golubova zvonjave!

Ulazi noc u moju utrobu, nestrpljiva kao vrisak djeteta.

Sto da ti kazem u trenutku kad Zemlja
prestane da se okrece?

Milan Milisic

SLAP



Teče i teče,teče jedan slap;
Što u njem znači moja mala kap



Gle, jedna duga u vodi se stvara,
I sja i dršće u hiljadu šara.



Taj san u slapu da bi mogo sjati,
I moja kaplja pomaže ga tkati.

Dobriša Cesarić

Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođeš vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Gde sam i ja došao
Doći ćeš putem kojim si morao doći
Koji pre tebe nije postojao
Nego se s tobom rodio
Da ideš svojim putem
I sretneš onu koju moraš sresti
Na putu kojim moraš ići
Koja je bila tvoj život
I pre nego što si je sreo
I znao da postoji
I ona i grad u koji si došao.
Kad dođeš u bilo koji grad
Odakle bilo
Iz Veljeg Dubokog ili Kolašina
Ili niotkud sasvim svejedno
Kod odeš od svoje kuće
Bilo kuda
Samo da što pre odeš
I dođeš u bilo koji grad
Recimo u Valjevo
Kad god da dođeš
Doći ćeš vrlo kasno
Jer se dugo putuje
Dok dođe u tvoj život
I tu se zauvek zaustavi
Ona koja je prema tebi krenula
Iz velike daljine
Odnekud iz Ruskog Jerusalima
Sa Kavkaza iz Pjatigorska
U kome nikad nije bila
I zvala se kako se zvala
Recimo Vera Pavladoljska
I izgledala kako je izgledala
Kako više niko na svetu ne izgleda.
Kod dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Jer gradovi su uvek daleko
I u njih se dolazi iz daljine
A svako putovanje se oduži
Jer svi misle jedino o povratku
Mada povratka nema
A ko god odluči da putuje
Mora krenuti jednog dana
A kad god krene
Krenuće u ono doba
U koje uvek neko kreće od kuće
Obično u nedelju
Kad si i ti krenuo
A kad god je nedelja
Najčešće si u nekom drugom gradu
A u kojem god da budeš
Recimo u Valjevu
Biće to jedini grad
U kome si oduvek bio
I čim si čuo njeno ime
I pre nego što si je sreo
Oduvek si je znao
I voleo već vekovima.
Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dodješ vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Doći ćeš korakom koji dvostruko odjekuje
Tvojim i batom još nekoga
Ko s tobom putuje
I glas mu ide po vetru
U dan neobičan za to doba godine
Da ni sam nećeš biti siguran
Ni koji je to grad
Ni koji su tvoji koraci
Samo ćeš poznati onaj glas
Koji ne ide po vetru
Nego se javlja u tebi
U dan neobičan za to doba godine
Kad nije ni bilo vreme da budeš u Valjevu
U koje si došao kao neznanac
Ne znajući nikoga
Ni grad ni Veru Pavladoljsku
Ni da se zavole najviše
Oni što se znaju najmanje.
Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođeš vrlo kasno u bilo koji grad
Svet će postati uspomena na nju
I neće biti ni jednog mesta na zemlji
Gde te neće sačekivati
Ni ogledala u kojem je nećeš videti
Ni plave kose koja nije njena
Ni oblaka bez njenog svilenog osmeha
Zapamtio je prostor
Gora i voda
Onakvu kakvu si je prvi put video
U bilo kojem gradu
Recimo u Valjevu
U Karađorđevoj ulici
Između Pošte i Suda
I evo nailazi ono doba godine
Ili tvoga života
Kad su sve žene ona
I nose njenu glavu
Ali ni jedna celu
A ona živi nepoznata među ljudima
Odmara se od tebe i od svog imena
Ali ma gde živela i ma ko bila
Znaćeš da je to ona
I da ne može biti niko drugi
Jer nikog drugog na tvom svetu nema.
Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Recimo u Valjevo
Okružiće te deca kao svakog pridošlicu
I u celom gradu nećeš poznavati nikog
Jer su svi otišli
I s tim bi se nekako pomirio
Ali niko se ne vraća
Sve je gotovo a još nikoga nema
Niti ima čvrstih obećanja
Da ćemo se ponovo sresti
I to je ono što najviše zabrinjava
Pa ipak čovek nije manje nego voda
Pa voda ne umire
Niti je smrt nešto
Što se na svetu događa prvi put
I da živimo hiljade godina
Prošle bi kao jedna
Jer godine su tu da dođu i odu
Ali sve što je njino
Nije Vera Pavladoljska
Koja ti je dala što ni sama nije imala
I uvek bila pomalo u oblacima
I u njih se konačno preselila
Ali dok iko ikom čita ovu pesmu
Ona se rađa sve svilenijeg osmeha
I nema ništa sa grobljem i smrću.
Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođeš vrlo kasno u bilo koji grad
Sve će ti biti odnekud poznato
Kao poljubac već davan nekome
U grad ko zna koji
Kad dođeš ko zna kad
I ko zna otkud
Ili Veljeg Dubokog ili niotkud
Sasvim svejedno
Sve će ti biti isto kao da nisi dolazio
I da uopšte ne postojiš
Jer proviđenje ne zuri
I ništa ne zaboravlja
I ne fali mu ni mašte ni ideja
Da sve poveže i ispuni
Kao što je pisano
Samo ti ne bi bio isti
I ništa ne bi bilo kao što jeste
Da je moglo biti kao što nije
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedan dolazak
I samo jedan susret
I svaki je prvi i jedini
I nikad pre ni posle nije se dogodio
I svi gradovi su jedan
Delovi jednog jedinoga grada
Grada nad gradovima
Grada koji si ti
Prema kome svi idu
Da se sretnu sa tobom
Dobro je što si došao
Da se u to uveriš
Baš u Valjevu
I sretneš Veru Pavladoljsku
I čim si je video
Oduvek si je voleo
I unapred oplakivao rastanak
Koji se zbio
Pre nego što si je sreo
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedna žena
I jedan jedini dan
I jedna pesma nad pesmama
I jedna jedina reč
I jedan grad u kome si je čuo
I jedna usta koja su je rekla
A po svemu kako su je izgovorila
Znao si da je izgovaraju prvi put
I da možeš mirno sklopiti oči
Jer si već umro i već vaskrsnuo
I ponovilo se ono što nikad nije bilo.

Matija Bećković

Volim tvoje ruke za igračke
To telo koga skoro nema.
Žena je samo u mekoti mačke
Što u tvom struku prede i drema.

Kako da nađem reči detinje
Da ti objasnim šta ljubav znači
A da ne ranim to malo zverinje
Usnu na kojoj se mrve kolači.


Oskar Davičo

***
Jesen zlatna kao seno
Brezi svakoj sok izvlači.
Za voljeno, ostavljeno,
Kroz list tugu sada zrači.

Jesenjin

..i nešto drugačiji prevod...

***
Zlatna jesen bez koprene
Brezama sok umanjuje,
Sve voljene, ostavljene,
Ona lišćem oplakuje.

Jesenjin

UTJEHA KOSE

Gledao sam te sinoć. U snu. Tužnu. Mrtvu.
U dvorani kobnoj, u idili cvijeća,
Na visokom odru, u agoniji svijeća,
Gotov da ti predam život kao žrtvu.
Nisam plako. Nisam. Zapanjen sam stao
U dvorani kobnoj, punoj smrti krasne,
Sumnjajući da su tamne oči jasne
Odakle mi nekad bolji život sjao.
Sve baš, sve je mrtvo: oči, dah i ruke,
Sve što očajanjem htjedoh da oživim
U slijepoj stravi i u strasti muke,
U dvorani kobnoj, mislima u sivim.
Samo kosa tvoja još je bila živa,
Pa mi reče: Miruj! U smrti se sniva.

Antun Gustav Matoš

Mit o ptici

"Ko u ramenima oseća zemljinu težu
kao prikriveni bol,
pripada potomstvu onih što su u drevna vremena
znali za veštinu lebdenja:
onoj potpuno drukčijoj vrsti naših predaka,
ne ovih što nas dosežu krvlju iznutra,
već nekih prozračnih što nas dotiču samo spolja
usnama zlatnim kao večnost.
To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili
neizlečivo mučenje da mislimo.
I u amanet dobili zenicu što ne sabira
i ne odašilje utiske,
nego je čulo sa iskustvima jednog sutra.
Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid."

Mika Antic

ZVEZDOZNANČEVA OSTAVŠTINA

Ostale su za njim njegove reči
Lepše nego svet
Niko ne sme u njih da se zagleda

Čekaju na okukama vremena
Veće nego ljudi
Ko može da ih izgovori

Leže na mutavoj zemlji
Teže nego kosti života
Smrti nije pošlo za rukom
U miraz da ih odnese

Niko ne može da ih podigne
Niko da ih obori

Zvezde padalice glave sklanjaju
U senke njegovih reči

Vasko Popa

PATNJA

Patio sam
više nego iko
dok se nisam na nevolje sviko
patio sam
nije bilo lako
onda sam se sredio nekako.
Možete li zamisliti mene
kako patim zbog obične žene
kako trčim i nosim joj cveće
kako molim
a ona me neće
Uzeo sam
koliko je dala
poljubio
i rekao hvala
Opet vidim crno mi se piše
jer sad patim što ne patim više.

- Duško Trifunović

Zaustavi kisu,
dlanom suncnog dana,
zarobi oko sjajno
samo za tebe.
Razbi medju napoverenja,
pokloni mi pesmu prolecnu,
da plesemo uz muziku vecnog davanja.
Zagrli,stisni tamu,
da se jos jedan dan
ne razbezi praznom uzglavlju.
Vodi me stazom postojanom,
da svaka pora zazivi,
svaka vena pulsira novom snagom.
Uberi svako jutro,
ocima mojim,
zavedi sve leptire neverne
na moj dlan.
*****

Neko se sakrije od nekoga
Sakrije mu se pod jezik
Ovaj ga traži pod zemljom
Sakrije mu se na čelo
Ovaj ga traži na nebu
Sakrije mu se u zaborav
Ovaj ga traži u travi
Traži ga traži
Gde ga sve ne traži
I tražeći njega izgubi sebe